Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Milan Nikolic

Позив свим теолозима на разговор

Оцени ову тему

Recommended Posts

Пре сат времена, Milan Nikolic рече

Рећи ћеш опет о условљености икономије од богословља, да се, наводно, природно и нужно икономија надовезује богословљу. Међутим, тек ту постоји велика проблематика. Наиме, поредак у икономији је већ нарушио поредак у богословљу, јер је оваплоћење Сина унизило Његов поредак наспрам унутартројичног, тако што је у икономији Свети Дух већи од Сина, самим тим што је оваплоћење унижење. Ти си то објаснио тумачећи икономију Христовог унижења наспрам Оца, а сада се види неизбежност укључења и Светога Духа, тј. да је Син унизио Себе наспрам Оца и Светога Духа.

Немој више да ме тумачиш, молим те! :((

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Milan Nikolic рече

Зизјулас је на једном месту добро објаснио да није постојала нужност оваплоћења искључиво Сина, него да је свако Лице Тројице могло да преузме тај домострој стварања, а накнадно и спасења. Конкретно, било које Лице Тројице могло је да се оваплоти. Према томе, нема никакве логике да икономија представља нужност или условљеност од богословља.

То Зизијулас нигде није рекао. Напротив, то су рекли неки средњовековни схоластици које он критикује. Зизијулас само тврди да су икономијске улоге божанских личности слободне. То јест, да свака личност вољно чини оно што чини у икономији.

Ја лично сам ипак ближи схватању Григорија Ниског - да путеви Божјег јављања у икономији откривају и нешто на вечном плану Тројице. НЕШТО не све. Ко чита пажљиво кападокијске Оце то ће и приметити.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Milan Nikolic рече

Логоси бића и твари су по себи нестворени, а шта они раде у грађењу и вођењу творевине, то можемо тумачити и законима и физиком, колико је то могућно.

На пример, квантна информација има одлике безвремености и беспросторности, што је квалитет везан искључиво за Бога, па опет нико неће рећи да је квантна информација доказ постојања Бога.

Створена природа може да има одлике нестворености, самим тим што може да постоји вечно. Међутим, оно што покреће и показује такве одлике, остаје искључиво категорија нествореног.

Битно је тумачење, какво имамо од светих отаца Цркве, да су логоси, као воља Божија, изградили творевину. Творевина није имала претпостојећи материјал од ког би била сачињена, него је сама воља Божија постала материјал створене природе.

Мислим да грјешиш, да сливаш природе, ништа од нествореног не можеш опазати неким инструментом, бавећи се физиком ти се бавиш створеним.

Можеш бити причастан нествореном (споља по енергији) али не можеш поимати као са створеним, енергије - воља - љубав Божија су божанске природе, али су општиве за нашу личност ако ти је лакше.

Није материјал, воља-милост- је створила и одржава...

А однос природа су дефинисали оци : несливено, нераздељиво, неизменљиво и неразлучно .  Када се бавиш стварањем, односмо енеригијама, разних смислова, требаш се држати тога...

Малоприје као да си хтјео да кажеш да се нешто десило са логосима нествореним по стварању али то нарушава принцип непромјељивости.

Што се тиче новог, то је само можда нова формулација или проблематика и ми смо нови, јер усвојити наук цркве значи осветити се, ми треба да растемо.

 

А што се тиче Зизија он сад управо размишља о загонеки логоса и кад се деси Еврека (а то је откровење) он ће наћи да се може ипак рећи да је благодат створена и да Варлам није то мислио и некако ваљда будући изузетне саборности и геније, вазда открије нешто што нас приближава јединству Хришћана, ако загусти баци коју димну, као Вартоломеј око прославе...гледано оперативно са мало људи и мало лове направили су нам хаос( ако нема тамо неки институт који то пише под његовим именом)

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Александар Милојков

Говорим о последицама твог тумачења. Ако си објашњавао да је Син унизио Себе оваплоћењем, то унижење не може се односити само наспрам Оца, него и наспрам Светога Духа. Ако ниси сада расположен да размислиш о утицају ,,унижења наспрам Светога Духа" на целокупно поређење богословља са икономијом, онда се надам некој другој прилици.

Говориш да је ,,икономија управљена унутрашњим односом Тројице". А ја ти кажем, ако би икономија била условљена богословљем онако како ти презентујеш, онда би се оваплотио Свети Дух уместо Сина Божијег.

Кажеш, ,,постоји условљеност икономије богословљем". Међутим, управо је то потпуно погрешно, исто као и рећи да је богословље условљено икономијом.

Волео бих да ти објасним да твоје залагање за слободу богословља од икономије, заправо чини потпуно супротно. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Milan Nikolic рече

Говорим о последицама твог тумачења.

Последице зависе од онога ко се лати да ме тумачи. Не од мене. Поздрав. :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Milan Nikolic рече

Говориш да је ,,икономија управљена унутрашњим односом Тројице". А ја ти кажем, ако би икономија била условљена богословљем онако како ти презентујеш, онда би се оваплотио Свети Дух уместо Сина Божијег.

То благе везе нема са оним што сам ја написао. Кажем, последице зависе од читаоца.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Milan Nikolic рече

Кажеш, ,,постоји условљеност икономије богословљем". Међутим, управо је то потпуно погрешно, исто као и рећи да је богословље условљено икономијом.

У том што сам писао то не кажем ја него показујем да то говоре Оци. Ниси пажљиво читао. Све изврћеш. Исто као за Зизијуласа да је ракао да су и Отац и Син могли да се оваплоте, а човек то нигде не каже већ критикује такав став код појединих схоластичких теолога.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Мислим да грјешиш,

Не да греши него колосално лупа глупости. Али то њему не можеш доказати.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 минута, Milan Nikolic рече

Ако си објашњавао да је Син унизио Себе оваплоћењем,

Значи, невероватно је колико ти непажљиво читаш и колико изврћеш речено!? Нигде ја нисам ово тврдио. Говорио сам о тумачењу Григорија Богослова против аријанаца који су зс Сина говорили да је мањи у односу на Оца. У том контексту Григорије прави разлику између богословља и икономије, говорећи да се те особине које показују слабост Сина односе на његову у икономији преузету људску природу а не на његово божанство, по којем је он једнак Оцу. Забога, ако не читаш пажљиво немој ни да читаш. То је језиво колико изврћеш ствари због своје непажње. И наравно сад идеш у неко тумачење и фантсзирање које везе нема са оним што сам ја написао на теми о икономији и богословљу.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Александар Милојков рече

То благе везе нема са оним што сам ја написао. Кажем, последице зависе од читаоца.

Од некога ко каже да нам Тријадологија треба бити ,,мислена и парадигматска матрица", очекивало би се некакво разумевање. Не тражим да ме подржаваш, само бих волео да се разумемо. Мени је јако непријатно када увидим да заправо не желиш развој разговора.

Познато је да отачко предање нема дефиницију богословског поретка Тројице, по коме би Бог Отац био први, Син други и Дух трећи. Потреба за овом дефиницијом сеже од раних векова, услед покушаја да то остваре латини који су унели велике проблеме.

Ако си узнемирен што чујеш оно што видим, што знам о чему говорим, како онда било шта можемо да допринесемо теолигији? Ако си мислио да је довољно познавати писане информације, да то буде ,,мислена матрица", а не желиш да чујеш некога ко има искуства и познаје живот Свете Тројице, онда је то само увреда.

Постоје неке непознанице - истине - у Тријадологији, које ће се у Цркви разматрати наредних деценија и векова. Пре свега, Бог Отац није морао бити узрочник, није нужно Узрок друге Двојице. Свако Лице Тројице је могло бити Узрок. Да ли би желео о томе да разговарамо?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, Milan Nikolic рече

а не желиш да чујеш некога ко има искуства и познаје живот Свете Тројице, онда је то само увреда.

Хитно се јави квалитетном духовнику. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, Milan Nikolic рече

Постоје неке непознанице - истине - у Тријадологији, које ће се у Цркви разматрати наредних деценија и векова. Пре свега, Бог Отац није морао бити узрочник, није нужно Узрок друге Двојице. Свако Лице Тројице је могло бити Узрок. Да ли би желео о томе да разговарамо?

Не бих желео, заиста. :) Толико луд нисам. :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 23 минута, Milan Nikolic рече

Постоје неке непознанице - истине - у Тријадологији, које ће се у Цркви разматрати наредних деценија и векова. Пре свега, Бог Отац није морао бити узрочник, није нужно Узрок друге Двојице. Свако Лице Тројице је могло бити Узрок. Да ли би желео о томе да разговарамо?

Iskreno da ti kazem Milance, pa kakav razgovor da se vodi, ako je otkrivenje o sv.Trojici..... koje nam je dato svetiteljima koji su znali o sv.Trojici onoliko koliko im je ta ista Trojica otkrila o samoj sebi ,.....takvo da je Otac taj koji je nacelo u Trojici i to je njegova Ipostas tj. nacin postojanja, da se iz (od) Oca radja Sin i ishodi sv.Duh i nema promene u Njemu i kao Otac postoji tako kako postoji naravno vecno (kao nacelo u Trojici) ... i ne vidim kako je moguce da se to promeni ili da neko drugo Lice ili Sin (koji je posebna Ipostas) i sv.Duh (koji je takodje posebna Ipostas) moze da bude nacelo u Trojici.... nema promena u Trojici inace bi to bio kao neki promenjivi Bog ...itd...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Bokisd  и сутра ће један такав лупетач, као што видиш, да назове једног Зизијуласа или Игнатија јеретиком. 

Искрено, њему је потребан квалитетан духовник, како рекох. Ово што ради га или води у духовни проблем или показује већ постојање једног таквог проблема. Ја му ово кажем желећи му свако добро, а изнад свега духовно здравље.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом упокојења протојереја – ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског протопрезвитера протопрезвитеријата бококоторског у свим намјесништвима у Црној Гори служен је помен. Архијерејски протопрезвитери и свештеници широм Црне Горе су на овај начин молитвено учествовали у опијелу и сахрани земних остатака оца Мома, услед немогућности да буду физички присутни.     “Свједочим и пред Богом и пред људима да је прота Момо био један од најревноснијих, најчеститијих и најинтелектуалнијих свештеника у Црног Гори. Својим способностима је могао да остане у Србији или било гдје у свијету али он се вратио у Црну Гору, тамо гдје је било најтеже али и најпотребније. Отац Момо је, не само народу, него и нама свештеницима који смо долазили после њега био велики ослонац и потпора и знали смо када је он ту, да је и Божији благослов са нама и да ће све што радимо бити како треба”, рекао је отац Радојица Божовић након помена служеног у храму Светог Василија Острошког у Никшићу.   Вјечан спомен оцу, брату и саслужитељу Момчилу Кривокапићу!   Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!   Цетињски манастир  
      Храм Свете Тројице у Будви  
      Манастир Ђурђеви Ступови  
      Саборни храм у Никшићу  
      Саборни храм у Подгорици  
      Саборни храм у Пљевљима  
      Манастир Савина  
      Храм у Херцег Новом - Топла     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима.     Хришћани  широм света ове године дочекују највећи хришћански празник – Васкрсење Господње без одласка у храмове. Смртоносни вирус је погодио човечанство, а ни Србија није изостала. Да ли нас то Господ опомиње због помањкања вере и љубави према ближњима, порасту порока и мржње, да ли Срби на КиМ, навикнути на неправду, трпњу и живот у енклавама, лакше подносе мере изолације од остатка Европе и да ли, у овим невољама, смемо заборавити на радост Христовог Васкрсења за „Јединство” беседи, духовни пастир српског народа на КиМ, Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, Теодосије.   *Да ли су људи на нашој планети Земљи својим скрнављењем природе, породице, морала, животињског света и свега што је створио Господ, на неки начин допринели да се дешавају глобалне пошасти као што је коронавирус?   Све болести и несреће на свету су последица нарушеног односа човека и Бога, и самим тим, човека и богомстворене природе. Бог је човека обдарио својим ликом и подобијем и учинио га мудрим управитељем створеног света. Изгубивши свој однос са Богом, човек је уместо мудрог управитеља, који живи у хармонији са природом, кренуо да оно што је Бог створио грубо експлоатише и, тако, нарушава богомдани склад свега створеног. Отуда бројне несреће, али и вируси и друге епидемије. Сва створења Божија саздана су да познају у човеку свог господара и икону Творца. Али, човек када изгуби заједницу са Богом, у њему створена природа више не препознаје свога господара, и брани се од њега. Познато је да су се и дивље звери умиљавале светитељима, јер су у њима препознавале лик Божји. Они који су васпоставили лик Христов у себи, ако имају веру у Бога: ,,…ако и што смртно попију неће им наудити (Мк. 16,18). Губитком вере и љубави и осећаја заједнице са створеном природом, човек живи у сталном страху и покушава да укроти природу и потчини је себи на безобзиран и себичан начин. Човек, на тај начин, само жање плодове свога удаљавања од Бога и бива жртвом болести, старења и коначно телесне смрти. У Христу постајемо „нови човек” и тако преображени, васпостављамо аутентичан однос са природом. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти.   *Можемо ли правити паралелу са десет библијских пошасти из Старог завета у земљи фараона са данашњим невољама?   Бог је кроз читаву историју спасења рода људскога на више начина опомињао човека да би га вратио аутентичном односу са Собом и створеним светом. Библијских десет пошасти само су један од примера божанске педагогије. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света, моћ и знање нису у стању да нам помогну уколико се не променимо, не вратимо Богу, а то је управо значење речи покајање тј. преумљење.   *По хришћанском cxватању, поред Светог храма, дом и породица сачињавају основну област хришћанског живота и примену хришћанских принципа. Како објаснити учестале изјаве појединих људи да их, због новонастале ситуације, „гуши” боравак у свом дому и са својом породицом, а други се, пак, одају пороцима и траже помоћ код психолога, социолога или на психијатрији?     Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Иако је стално у неком дружењу, забавама, путовањима, савремени човек је у дубини срца веома усамљен и уплашен. Без тих помагала којима утишава осећај самоће и дубоке унутрашње патње, човек постаје анксиозан, а друге доживљава још више као претњу. Отуда је, рекао бих, од коронавируса много опаснији вирус човековог егоизма, страха и панике, неспособности да се суочи са неизвесношћу и смрћу, јер је навикао да све контролише и прилагођава себи. Зато мора да се смиримо и упознамо себе у Христу и кроз Христа, да упознамо ближње, не као своју претњу или конкуренцију, већ да разумемо да смо сви део једног великог био-организма и, штавише, Тела Христовог, у коме смо сви позвани да будемо једно у Христу.   *Ако је истински и искрено човеково срце испуњено вером у Господа створитеља, има ли разлога за панике и страхове?   Господ на више места у Еванђељима поручује ученицима да се не плаше, да се не брину. Онај који се предао вољи Божијој, све што се дешава око нас доживљава као израз воље или допуштења Божијег. Наравно, наше је да чинимо што до нас стоји да нешто поправимо или променимо, али не у грозничавом настојању да сопствени мир изградимо тако што ћемо друге прилагођавати себи. Мир који нам Христос даје није од овога света и задобија се смирењем, предавањем Богу у дубини срца. Тада можемо да живимо и у најтежим околностима, а имаћемо мир у срцу. Човек који нема мира са Богом, увек је у немиру и страху шта доноси следећи дан. У Беседи на гори Господ нас учи да су нам све власи на глави избројане, да се угледамо на љиљане у пољу, на природу око нас, која је у хармонији са вољом свога Творца. Чак и тешке ствари у животу, у таквој преданости Богу, не могу да нам унесу немир и страх.   *Да ли ова злокобна недаћа која је задесила човечанство, искушава нашу солидарност, трпељивост, јединство, поштење, односно нашу хришћанску веру, али и уопште светоназорска уверења?   Солидарност и истинска љубав пројављују се само када живимо у духовној свести да смо сви у Богу повезани као његова чудесна творевина и да кроз Христа, Бога Логоса који је постао човек нас ради, имамо отворене двери да живимо као један организам, једно Тело Христово, а то је Црква у ширем смислу речи, као богочовечанска радионица спасења и обожења васцеле творевине. Када један уд страда, цело тело осећа, и управо у тој међуповезаности пројављује се најдубљи осећај нашег јединства у Богу. Отуда нас Господ позива да живимо као једна велика породица, у бризи једни за друге, а не самољубиво и индивидуалистички. Једна криза као што је ова епидемија понајбоље пројављује колико смо заиста узрасли у тој свести заједништва у Богу, или, колико смо остали усамљени у својој самољубивој изолацији.   *У овој трагедији васцело српство враћа се из „белог света” мајци отаџбини. Није ли то показатељ да се и у добру и у злу вратимо својој земљи, својим коренима и својој вери?   Људи се враћају у отаџбину, већином зато, што су услови лечења приступачнији и јефтинији него у иностранству, посебно у случају да немају приступ бесплатним здравственим услугама. То показује да без обзира колико у неким нормалнијим условима живот у страним земљама може бити удобнији, у тренутку кризе показује се да свака земља води пре свега рачуна о својим грађанима и да је најсигурније бити у својој земљи. Надамо се да ће то допринети да се што више људи врате Богу и вери. Сетимо се само стихова великог песника Алексе Шантиће: Остајте овдје!…. Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није.   *Српски народ је вековима изложен страдањима, а посебно наш народ на Косову и Метохији. У последњих двадесет година живе и у гетима и у недобронамерном окружењу, а при том је очувао ментално здравље, јединство и племенитост. Може ли послужити као пример у овим тешким данима и да ли је управо чврста вера очувала Србина да стоји усправно на својој заветној земљи?   Данас је велики део планете у изолацији и карантину, а Срби на Косову и Метохији, посебно у нашим изолованим селима и енклавама, у својеврсном су карантину већ двадесет година. Најтеже је било у послератним годинама када су невоље кулминирале Мартовским погромом 2004. године. Ипак и то смо проживели као и друге многе опасности, јер наш народ је овде навикао да у трпљењу и нади носи све тешкоће, с вером у Христа. Генерације наших људи одрасле су управо на том хришћанском етосу и дубокој свести да нема васкрсења без распећа и да после сваког страдања, које трпељиво подносимо Христа ради, долази радост и нова обнова. То је пример који треба да укрепи и наше сународнике широм Србије, јер сада се сви суочавамо са заједничким новим искушењем, који треба трпељиво изнети, са вером у Бога.   *Уколико нисмо у прилици да присуствујемо богослужењима у црквама, да ли ће Господ чути наше молитве из породичног дома, дворишта, њиве, ливаде…?     У разговору са женом Самарјанком, Господ нас подсећа да: „долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн 4, 2324). Христос жели да нам каже да смо позвани сваки час и на сваком месту да се клањамо Богу и молимо му се. Наравно, најбоље је када то можемо да чинимо сви заједно у храмовима, али када то нисмо у могућности,молећи се Господу у „тајној одаји срца свога“ учествујемо у чудесном прослављању Бога коме се клањају хорови анђела и многе душе праведника. Бројни су светитељи наше Цркве који су живели по пустињама и нису могли редовно да учествују у богослужењима, а стално су били у заједници са Богом. Сетимо се само страдалника по бољшевичким гулазима, који су се молили и служили Богу како су знали и умели. Зато, и у овој ситуацији служимо Богу онако како околности тренутно дозвољавају, водећи рачуна да наша лична вера и слобода никада не буду камен спотицања или, не дао Бог, опасност за нашег ближњег. Вера без љубави према ближњем прелази у фанатизам и зато је важно да, и у овом тренутку, покажемо озбиљност и послушност Цркви која нас упућује како да се у овим околностима молимо Богу. Отуда је веома важна кућна молитва, јер наше породице су домаће цркве, а и где год да се налазимо молитвено, ми смо са Богом, и нећемо бити никада на губитку.   *Колико нас молитва и пост у ишчекивању Васкрсења Господњег спашава од страхова?   Страхови долазе увек од маловерја, или неверја, или самољубља, и зато молитвом и постом, као најважнијим оружјем хришћанског живота, побеђујемо све бриге и страхове, чинећи оно што до нас стоји, али препуштајући се увек и у свему, првенствено, вољи Божијој. Оно што од нас не зависи, не можемо ни да променимо, али можемо да променимо начин како ћемо се према томе односити, да ли са страхом, бригом, паником, или са чврстом вером, да све што бива, бива по неизрецивом промислу и суду Божијем. Бог жели да се сви спасу и онда је све што нам се дешава, ако то примимо са благодарношћу и трпљењем, нама само на корист и духовно узрастање.   *Да ли је пост делотворан без духовне основе нашег живота?   Телесни пост сам по себи нема смисла и значаја уколико није повезан са молитвом, милостињом и другим добрим делима. Данас постоје разне нутриционистичке методе које подразумевају неку врсту потпуног или делимичног поста. Савремена наука увиђа значај ограниченог уношења хране. Али за нас хришћане, пост није само метода за постизање бољег здравља тела или мршављење, већ, пре свега, подразумева уздржање од свега онога што нас удаљава од Бога и вечног живота. Треба постити и од сувишних информација, од празнословља, од сваке речи која може да повреди ближњега. Зато је хришћански пост неодвојив од молитве и љубави према ближњима.   *Можемо ли примити светлост Васкрсења у наша срца ако не опростимо, ако осуђујемо и ако не сагледамо сопствена сагрешења?   Опростити другима за њихова сагрешења, значи, отпустити их, заборавити. Отуда не смемо да дозволимо да се у нама укорени злопамћење, или, не дао Бог, мржња. Праштање је у суштини прихватање других, са свим њиховим слабостима, и засновано је на дубокој спознаји да сви носимо палу и слабу људску природу, и да ако један дан сагреши наш брат, други дан сагрешићемо и ми. Обично они који осуђују друге, осуђују управо оно што и сами имају у себи и што им толико смета. Зато треба дубоко узрастати у спознаји сопствених слабости, и кроз смирење, које та спознаја доноси, да задобијамо дар истинске љубави Божије, која отвара двери нашег срца да бисмо примили пуноћу радости Васкрслог Христа.   *Шта је за свет значио краткотрајни боравак Исуса Христа у гробу и његово васкрсење?   Господ је пострадао по својој човечанској природи, али као предвечног Бога Логоса, сила телесне смрти није могла да Га се дотакне. Управо у томе је Његова победа над смрћу, јер је Христос као Богочовек пострадао и васкрсао и отворио нам двери вечног живота. Од Христа, феномен телесне смрти више не подразумева одвојеност од Бога, већ смрт онога који верује у Христа, врата су за вечни живот. Управо је то Господ благовестио Марти након смрти њеног брата Лазара: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11.25). Након телесне смрти Христос је сишао у дубине ада, простора у коме су обитавале душе оних који су уснули. Они који су га чекали и препознали као свога Бога и Спаситеља, превео је у Земљу живих, и они сада обитавају у блаженој нади новога васкрсења.   *У овим тешким временима пуних неизвесности и трагедија, сме ли да изостане наше радовање Христовим Васкрсењем и новим животом?   Хришћанска вера без радости није наша вера. Хришћани су са радошћу подносили сва страдања, прогоне и невоље у овоме свету, знајући да су оне само за овога света и века и да после њих долази вечни живот у Христу. Зато и ми, чинимо док смо у овом свету оно што до нас стоји да служимо тајни Христовог Еванђеља и благовестимо ту радост свима, својим делима, својим речима и утехом. Све невоље ће пре или касније проћи, а оне који имају вере и у најтежим тренуцима блажиће радост Христовог васкрсења која је сада и овде међу нама и стално нас укрепљује.     Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита) у посебном Васкршњем разговору слушаоцима радија "Слово љубве" поручује да се морамо непрестано подсећати смисла Васкрсења Христовог, јер је овај догађај донео највише плодова нама као народу, али плодоносан је и за свакога од нас понаособ, у нашем личном животу.   Звучни запис разговора   У светлу Васкршње посланице СПЦ, питамо Преосвећеног Владику како да ми као Христоносни народ, у светлости Христовог Васкрсења, сагледавамо себе и своју светлу, славну и христоносну историју? Владика Атанасије одговарајући напомиње да "ово питање подразумева и шири контекст, па и овог времена и страдања, јер - као да је Бог све ово дао да бисмо ишли у дубину прослављања овог празника". Преосвећени подсећа на прелазак изабраног народа преко Црвеног мора, који се по заповести Мојсијевој окренуо и видео како је Бог интервенисао и отклонио опасност од свог народа. "Народ је тако видео од каквих непријатеља је заштићен и ослобођен" каже Епископ милешевски и истиче да "Пасха подразумева ношење свести тога сазнања - од чега смо ослобођени и заштићени". Владика додаје да пошто смо очигледно до сада површно празновали Пасху, могуће је да је у Божијем плану да нас подсети да је грех права опасност човеку и животу човечанства. Стога нас Господ за овај Васкрс и подсећа на праве ствари - "од чега је то потребно нас ослобађати и ко је то ко нас може ослободити" рекао је између осталог Епископ Атанасије.   Питамо и зашто је човеку 21. века толико тешко да каже да је свет Божије дело, када наука свакодневно показује величину Божије промисли?Владика наглашава да празновање Васкрса има и спољашњу и унутрашњу страну, па смо ове године позвани да се више бавимо оним унутрашњим аспектом. "То је подвиг и велико делање" напомиње Владика и додаје да је обнова нашег унутрашњег бића "могућа уз Божије деловање - али нашим прихватањем тог подвига". "Ако то успемо – онда смо најдостојније прославили овај Васкрс" истиче Владика Атанасије и закључује да нас „Господ позива да имамо заједништво живота“. Зато Преосвећени позива да наше празновање ове године нарочито укључи ишчитавање књига Новога Завета, јер "слабо познајемо Свето Писмо са којим се по значају ништа не може изједначити".   Овогодишњи Васкрс дочекујемо и славимо у тешким условима, али многи га дочекују сами и усамљени? "Шта значи бити усамљен?" пита Преосвећени и каже да "ништа није онако као што изгледа". Подсећа да су "наши преци у најтежим тренуцима успевали да буду са најјачим - са Христом". „Нисмо усамљени када смо прикључени Христу! Ми са Њим можемо бити и када смо сами, али то је ствар разумевања срцем", подвлачи Владика Атанасије.   У овим тешким данима, многи тугују због растанка са својим најмилијима, те питамо како њих утешити? "Обуцимо се у свеоружије Божије" подсећа Владика на речи светог Апостола Павла, појашњавајући да је то позив "да се обучемо у јеванђељске врлине". "Потребно је да боље научимо како треба живети у свету у којем смо, очигледно је да смо у нечем грешили" поучава Епископ милешевски.   Замолили смо Преосвећеног Епископа Атанасија да каже коју реч и о јубилеју, 800 година милешевске светиње, која је током векова преживела све болести, ратове и недаће. Зар није чувени Бели анђео, чији приказ је отишао и у свемир и који ће и после нас руком показивати на покров у празном Христоовм гробу, довољан доказ онима који не верују, али и најбољи подсетник хришћанима да страха нема, већ живот вечни, живот у Христу?   Владика Атанасије каже да су околности страдања у којима се свет затекао сада мало одложиле саборну прославу 8 векова Милешеве. "Тај јубилеј дејствује, држи нас и даје нам снагу. И у овим страдањима се подсећамо на Божије присуство међу нама, на оно што су наши преци показали - Васкрсну силу, силу трајања, моћ истрајавања у искушењима и страдањима" истиче Владика и додаје: "Наша вера је таква да даје снагу, неуништивост, а само присуство Христа Васкрслога може објаснити то трајање на овом простору". "Нема јачег мотива у уметности од призора са гроба Христовог", каже између осталог Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита) у овом празничном разговору за Радио "Слово љубве".
×
×
  • Креирај ново...