Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Milan Nikolic

Позив свим теолозима на разговор

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН



...
Ако је логосима успостављено и одржавано све што постоји....

Можда да прво рашчистио о којим логосима је рјеч: о онима којима је све створено - нествореним на којима све почива, или о створеним (рецимо боја).
Онда би могли примењивати формулације Отаца о односу мећу природама на односе међу створеним и нествореним логосима.
Затим улогу личности овај пут из наше перспективе испитивати или досезаати...

Али ако је опет Зизијулас нешто замутио да би преко мистерије непознатих логоса увео на мала врата учење о створеној благодати или сл, не вриједи се плести у кучине него просто сву лажну проблематику одбацити.

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
Imao bih ja jedno pitanje na ovu temu. Mada, s obzirom da se ne razumem mnogo, možda ovo i nije baš u duhu pravoslavnog tumačenja, ali eto voleo bih da neko prokomentariše ovo razmišljanje. Pošto je Hristos i Bog i čovek, a postoji i ono da smo svi mi sazdani po Božijem liku  (,,Bogovi ste" ili kako već glasi citat), tj. da imamo Boga u sebi (istina samo potencijalno, ali mi ne znamo kod koliko ljudi je ta klica ostvarena, možda kod mnogih, možda i kod nekog od nas). Da li bi se onda moglo reći da je Hristova svest bila slična svesti bilo koga od nas, i da je doživljavao sebe slično kao što i mi doživljavamo sebe, ali da je ta slika Božija, koju svi imamo, u njemu prosto bila apsolutna prisutna i razvijena (ne negirajući pritom da je On sam i ta slika Božija)? Poenta je da možda i nije neophodna tolika mistifikacija svega, možda je sve to, nekima od nas, zapravo poprilično intuitivno jasno, samo nismo ni svesni toga. Dakle, ovako kako sam postavio stvari, Hristos je imao svest nalik na nas (delimično), ili nekog svetitelja (skoro u potpunosti), što uopšte ne negira da je njegova božanska slika On sam. Hvala

Добро кажеш, могло би се рећи да створени логоси имају у потенцијалу нестворене, што се тиче питања, анализом свакодневног човјека па и његове свјести се бавио Хајдегер па ћеш видејети да ни то није лак задатак.

Господ није имао гријеха, а гријех помрачује па се у том смислу разликује, најближе томе су свети.

На нивоу свести ми се крећемо и разумским круговима, потврђујемо се логиком и сл.

Логика светих је молитва њихове мисли су стреле ка Истоку а њихова потврда испуњење.

Код Господа је то једно те исто молитва- испуњење, јер је и он извор логоса.

Још мислим да Господ не подлеже онтолошким пројекцијама и свјетоназорима, али да свакако разумије врсту наше запалости у створене логосе и филозофске урвине.

Мишљење молитва испуњење бивају једно...

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

@Milan Nikolic  На нестворене логосе можеш примјенити сво учење Григорија Паламе , јер ради се о једној истој "ствари" : енергије Тројице=логоси=благодат=начала=имена=жива свјетлост= вјечност= љубав=правда=..... све је то само више имена за "руке" у којима Господ  држи створено.

или оно што око не видје, ухо не чу и срце не пожеле...и нема схаватања тих логоса него причасност силе обожења, зови како хоћеш.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 2 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

@Milan Nikolic  А на створене сву физику...

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 14 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Добро кажеш, могло би се рећи да створени логоси имају у потенцијалу нестворене, што се тиче питања, анализом свакодневног човјека па и његове свјести се бавио Хајдегер па ћеш видејети да ни то није лак задатак.

Господ није имао гријеха, а гријех помрачује па се у том смислу разликује, најближе томе су свети.

На нивоу свести ми се крећемо и разумским круговима, потврђујемо се логиком и сл.

Логика светих је молитва њихове мисли су стреле ка Истоку а њихова потврда испуњење.

Код Господа је то једно те исто молитва- испуњење, јер је и он извор логоса.

Још мислим да Господ не подлеже онтолошким пројекцијама и свјетоназорима, али да свакако разумије врсту наше запалости у створене логосе и филозофске урвине.

Мишљење молитва испуњење бивају једно...

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

Baš, baš zadovoljavajući i sadržajan odgovor. Hvala!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Не знам како разумети поделу на створене и нестворене логосе, када су то једно те исти логоси, а подразумева се да су нестворени. Једино можемо разликовати логосе пре стварања и после стварања творевине, али логоси су свакако нестворени.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
On 30.6.2019. at 13:47, Бездомник рече

Приметили сте да је Зизијулас искључен из еклисиолошке аргументације којом Цариград оправдава поступке патријарха Вартоломеја у вези Украјине?

Мислим да је проблем у томе што су они отишли далеко даље од Зизијуласа у правцу дефинисања места и улоге универзалног примата у Цркви, уопште. Њима очигледно није било довољно то што је Зизијулас покушавао да пројектује одређени примат еклисиологијом заједнице, којом се ипак оставља примус у одређеној условљености његовог идентитета и ауторитета заједницом, полазећи од његових теорија о онтологији личности и монархије Оца у тријадологији.

Они су својим еклисолошким кредом “првог без премца”, одлучно одбацили кинонијске услове које је Зизијулас постављао да би према његовом мишљењу примат био догматски оправдан и прихватљив не само за православне, већ и за католике, у екуменском дијалогу. А, то су:

1. Примат не сме бити јурисдикцијски;

2. Не сме бити повластица индивидуе, већ првопрестоне локалне цркве, и

3. Мора бити схваћен и спровођен у саборском контексту, у складу, и у духу 34. апостолског правила.

Очигледно да је нестрпљење у Цариграду превагнуло.

Слажем се. И ја мислим да ови нови наступи ЦП о "првом без премца", који подразумева Првог изван и мимо Сабора (управо, како си написао, као неко индивидуално својство а не нешто што извире из односа, то јест из саборности) нема везе са оним што је до сада писао Зизијулас (не знам да ли је у међувремену променио мишеље, али у писаном трагу - није). Напротив, ово је потпуно супротно од онога што је писао Зизијулас и новоеклисиологију Цариграда треба трезнити управо Зизијуласом.

Било је на форуму доста речи на ову тему. Неко је поставио и предавање митрополита Амфилохија где је он критиковао Зизијуласа и, наводно, ту везу између тријадологије и еклисиологије. Међутим, онај који се позвао на митрополита Амфилохија није га пажљиво слушао. Ево једног мог осврта на део митрополитовог предавања и на поменуту критику:

Цитат

Тренутно је актуелна критика учења митрополита Зизијуласа, где он говори о Цркви као икони Свете Тројице, то јест начин на који доводи у везу тријадологију и еклисиологију. У комуникацији са саговорницима на ову тему чуо сам и аргумент да је Црква христолошка а не тријадолошка стварност/икона (као да једно друго искључује!?). У прилог негирања учења да је Црква икона Свете Тројице,неки од саговорника су се позвали на предавање митрополита Амфилохија на ПБФ-у из 2015. године. Преносим оно што је митрополит тада рекао у вези са поменутом темом:

"Ја се чудим, морам да вам кажем искрено, да велики теолог православни (митрополит Зизијулас), да је он у последње време оптерећен, ја разумем њега као Јелина и везаног за Цариград, оптерећен је местом првога – Цариградом. То се види у његовим написима, чак и у његовом теолошком приступу Првоме, који је (приступ) утемељен на Светој Тројици. Пориче историју – не може се на основу историје дати права слика устројства Цркве, него морамо да се вратимо на теологију, на Свету Тројицу. Катастрофално! Управо зато и не прихвата Сабор исихастички 1351. године. Света Тројица (унутрашња, богословска) је ван домашаја, а Света Тројица која се открива свету (икономијска) преко логоса и преко енергија, то је Света Тројица на којој почива и устројство Света и устројство Цркве."

Као што се види, митрополит Амфилохије НЕ НЕГИРА да је Црква устројена, то јест да је икона Свете Тројице (они који су се на њега позивали у одбрану свог става су потпуно промашили поенту онога што је он заиста рекао). Митрополит одриче да Црква може бити икона онога што називамо богословском Тројицом. Међутим, поставља се питање да ли митрополит Зизијулас, у свом учењу о Цркви као икони Свете Тројице, говори о "богословској" или ипак "икономијској" Тројици? Биће ипак да он говори о покрету Тројице - од Оца кроз Сина у Светоме Духу, то јест о "икономијској" Тројици.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

И још ћу нешто рећи, свети који су усвојили логосе вуку њима и самога Бога и захваљујући њима Бог нас и држи у постојању,(не повлачи их до краја) Они су по вољи ( што је опет име) и они су Власт јер имају слободу пред Богом а не зато што им неко признаје првенство.
И лему признање од људи кад га имају од Бога.
Али јерес исхођења кроз Сина, условљава примат, и благодат се раздаје само кроз институцију једнога.
Која гордост, која хула, залуд безбројни свети у слободи пред Богом и природом ...

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
Не знам како разумети поделу на створене и нестворене логосе, када су то једно те исти логоси, а подразумева се да су нестворени. Једино можемо разликовати логосе пре стварања и после стварања творевине, али логоси су свакако нестворени.

Ма какви, са вечним логосима се не мијења ништа, постоје ваљда неки логоси- закони у створеној природи или мислиш као Игњатијев Петровић да је гравитација нестворена?

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Ево још неких мојих запажања о еклисиологији митрополита Зизијуаса:

Цитат

Митрополит је неко ко инистира на католичности помесне Цркве - на томе да је и свака помесна Црква потпуно Тело Христово, а не тек део тог Тела. Даље, о саборности помесних Цркава митрополит каже:

"Потребно је, дакле, наћи начина да доспемо до јединства помесних Цркава, избегавајући свевсетску организацију Цркве. Синодалност (=саборност, моје појашњење) је израз међусобне обједињености помесних Цркава у једну Цркву широм света, И ТО НА ТАКАВ НАЧИН ДА СЕ НЕ ПОДРАЗУМЕВА НЕКАКАВ СВЕТСКИ ОРГАНИЗАМ (велика слова су моје наглашавање текста)"

Дакле, никакав "светски организам", сам по себи и сам изнад свих помесних Цркава, па био то и Синод и Трон Васељенске патријаршије, није изнад помесних Цркава, нити као такав у Православној Цркви постоји!
Даље, митрополит говори:

"Синодалност никако не треба схватити тако као да установа сабора представља некакво устројство које је изнад помесних Цркава, јер тада, сасвим јасно, опет доспевамо до некаквог светског организма. Да бисмо до тога доспели, није неопходно да постоји папа; наиме, постављајући на место папе један синод, опет ћемо имати еклисиологију универзалности."

Е сад, ја питам, како је митрополитовом еклисиологијом могуће оправдати евентуалну "новофанарску еклисиологију", где би Цариградска патријаршија имала улогу primus sine paribus (=први без једнаких, без себи равних)? Митрополит такцу улогу одриче чак и Сабору - јер и Сабор, да би био Сабор, мора да има рецепцију/прихватање од стране помесних Цркава.
Они који нападају митрополита Зизијуласа да је "идеолог новофанарске еклисиологије" требало би да о овоме размисле.

Цитат

Ево још једног значајног мишљења Зизијуласа о Сабору: "Чињеница је да су Сабори, који доносе одлуке о свим питањима која се тичу општих интереса, како каже Јевсевије, састављени од епископа, и да у тим Саборима СВИ ЕПИСКОПИ УЧЕСТВУЈУ СА ЈЕДНАКИМ ПРАВИМА." Дакле, где је овде Први као Primus sine paribus? Нема га, не постоји!

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
On 29.6.2019. at 3:02, Milan Nikolic рече

потребно је нешто заиста ново

Није потребно ништа ''ново''. Зна се ко ће ново да донесе у овај свет. Онај чије се име не помиње. Православна теологија је суштина свега. Не треба тражити да се она одрекне нечега већ утврђеног, а како би се тим ''новим'' уподобила са неким јеретичким схватањима. Само Православна теологија и ништа више. Ко се одвојио од Православља не иде путем Истине.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Нису ни Оци измишљали ништа "ново" као неки докони мислиоци. Отачко богословље је увек бивало одговор на изазов - то јест, одбрана вере Цркве пред кушњама (јересима и сл.), које су долазиле и споља и изнутра. Отачко богословље није "ново", већ представља плодно тумачење вере која је предата. Њихово учење је заправо развијено тумачење садржаја вере.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 12 минута, Александар Милојков рече

Биће ипак да он говори о покрету Тројице - од Оца кроз Сина у Светоме Духу, то јест о "икономијској" Тројици

Чак и вл.Атанасије тумачи Григорија Ниског да наведено ,,од Оца кроз Сина у Светоме Духу" није ограничено на икономију, а ти си то споменуо у свом раду. Сада то користиш за супротно. А сви знамо да Зизјулас говори о Тројици по себи, Тројици независно од творевине, када презентује решење еклисиолошког поретка и примата.

Рећи ћеш опет о условљености икономије од богословља, да се, наводно, природно и нужно икономија надовезује богословљу. Међутим, тек ту постоји велика проблематика. Наиме, поредак у икономији је већ нарушио поредак у богословљу, јер је оваплоћење Сина унизило Његов поредак наспрам унутартројичног, тако што је у икономији Свети Дух већи од Сина, самим тим што је оваплоћење унижење. Ти си то објаснио тумачећи икономију Христовог унижења наспрам Оца, а сада се види неизбежност укључења и Светога Духа, тј. да је Син унизио Себе наспрам Оца и Светога Духа.

Зизјулас је на једном месту добро објаснио да није постојала нужност оваплоћења искључиво Сина, него да је свако Лице Тројице могло да преузме тај домострој стварања, а накнадно и спасења. Конкретно, било које Лице Тројице могло је да се оваплоти. Према томе, нема никакве логике да икономија представља нужност или условљеност од богословља. Поредак Тројица у Њеном унутрашњем постојању је толико слободан, да је и икономија у којој се остварује поредак такође слободан акт, тако да је могло доћи до различитог поретка у икономији у поређењу са богословљем. У супротном, оваплоћење би морало бити резервисано за Светога Духа.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 48 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Ма какви, са вечним логосима се не мијења ништа, постоје ваљда неки логоси- закони у створеној природи или мислиш као Игњатијев Петровић да је гравитација нестворена?

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

Логоси бића и твари су по себи нестворени, а шта они раде у грађењу и вођењу творевине, то можемо тумачити и законима и физиком, колико је то могућно.

На пример, квантна информација има одлике безвремености и беспросторности, што је квалитет везан искључиво за Бога, па опет нико неће рећи да је квантна информација доказ постојања Бога.

Створена природа може да има одлике нестворености, самим тим што може да постоји вечно. Међутим, оно што покреће и показује такве одлике, остаје искључиво категорија нествореног.

Битно је тумачење, какво имамо од светих отаца Цркве, да су логоси, као воља Божија, изградили творевину. Творевина није имала претпостојећи материјал од ког би била сачињена, него је сама воља Божија постала материјал створене природе.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
Пре сат времена, Milan Nikolic рече

Чак и вл.Атанасије тумачи Григорија Ниског да наведено ,,од Оца кроз Сина у Светоме Духу" није ограничено на икономију, а ти си то споменуо у свом раду. Сада то користиш за супротно. 

Пре сат времена, Milan Nikolic рече

А сви знамо да Зизјулас говори о Тројици по себи, Тројици независно од творевине, када презентује решење еклисиолошког поретка и примата.

Неће бити. Ниси ти читао Зизијуласа. Причаш напамет оно што си покупио по форумским дискусијама.

Код Ниског да, код Зизијуласа не. Зизијулас инистира да путеви јављања Тројице у икономији не могу бити пренети на унутартројичне односе. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Поводом изјаве председника Црне Горе Мила Ђукановића да ”Црној Гори треба сопствена Црква да учврсти свој идентитет” на твитеру се огласио игуман манастира Високи Дечани поручивши да ”председник заборавља да је Црна Гора секуларна држава и да православна Црква данас све више делује у мултиетничким срединама и не може и не сме да буде експозитура ниједне државе или режима”.     Игуман Сава је истакао да СПЦ није државна црква Србије већ већинска Црква у неколико земаља а присутна је на свим континентима.   ”Не чине је само грађани Србије већ више земаља. Идеја стварања тзв. црногорске цркве је рецидив комунистичког и тоталитарног менталитета кога се неки политичари још нису ослободили” – поручио је отац Сава.   ”Српска Православна Црква има вернике различитих националности и језика а служба се служи на свим језицима земаља где Црква делује. У нашим редовима има Американаца, Немаца, Талијана, Француза итд. Концепт националних Цркава сваким даном се превазилази у једном глобалном друштву”, истакао је игуман Манастира Високи Дечани и као пример навео Руску Православну Цркву.   ”У згради Московске патријаршије видимо патријархов трон окружен заставама држава у којима Московска Патријаршија делује. Она није више само Руска Црква, већ постоји широм света, иако је заснована на руској традицији”, подсетио је отац Сава и нагласио да је  идеја да свака нова држава треба да оформи своју цркву заправо покушај коришћења Цркве у политичке сврхе.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Члановима Одбора предочени најновији и најдрастичнији примери кршења најосновнијих људских права у Црној Гори.   Повезана вест:    Епископ диоклијски Методије и прота Радомир Никчевић у својству изасланика Епископског савета у радној посети Вашингтону   У наставку своје мисије упознавања америчких званичника и јавности Сједињених Америчких Држава у целини са тешким стањем у Црној Гори, изазваним грубим нарушавањем људских права од стране државних структура, изасланици Епископског савета Српске Православне Цркве у Црној Гори, Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије и протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, архијерејски намјесник херцегновски, сусрели су се у Вашингтону и са члановима Хелсиншког одбора Конгреса Сједињених Америчких Држава.   За разлику од Хелсиншких одбора у другим државама, овај одбор у САД није невладина организација већ један од значајних одбора америчког Конгреса, државна комисија задужена за надзирање и унапређивање људских права, војне безбедности и економске сарадње у 57 земаља Европе, Евроазије и Северне Америке. Девет чланова Хелсиншког одбора америчког Конгреса чланови су вишег конгресног дома – Сената, девет чланова нижег – Представничког дома, а три члана су извршни грански званичници.   Како се наводи и на званичном сајту Одбора, Црна Гора, „најмања од бивших југословенских република“, досад је била предмет појачане пажње Хелсиншког одбора америчког Конгреса као земља у којој је уочена трговина људима и земља са наглашеном «унутрашњом разноврсношћу, чији су носиоци националне мањине и битни део православне словенске популације која више настоји на одржавању тесних веза са Србијом него што истиче неки свој различити идентитет“.   Изасланици Епископског савета Српске Православне Цркве у Црној Гори документовано су предочили члановима Одбора најновији и најдрастичнији пример кршења најосновнијих људских права, озакоњеног усвајањем тзв. Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница, који Епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори настоји да лиши њихове вековне имовине и готово им онемогући даље деловање, кршећи тиме право на неповредивост својине и самим православним верницима право на слободу вероисповести. Представници наше Цркве указали су исто тако на  атмосферу уцена и претњи учесницима молитвено-протестних ходова и медијских манипулација од стране носилаца власти у Црној Гори, којима се крше људска права на мирна окупљања и слободу говора. Подсетили су и на дугогодишњи процес изгона српског језика и писма и културе из јавног живота и школства Црне Горе у чијем се систему образовања форсирају једнострана тумачења и схватања владајуће партије и њених идеолога, и намећу системски као једини истинити поглед на садашњост и прошлост Црне Горе.   Чланови Хелсиншког одбора америчког Конгреса изразили су спремност да пажљиво размотре аргументе и правне предлошке које им је изасланство Епископског савета Српске Православне Цркве у Црној Гори уручило.   Представници наше Цркве настављају своју мисију у главном граду Сједињених Америчких Држава.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У последњем броју часописа Глас Епархије нишке (бр. 14 (4/2019)) објављен је разговор са игуманијом Маријом, настојатељицом Манастира Покрова Пресвете Богородице у Ђунису ,,Какве нам све утехе Мајка Божја даје!".     ГЛАС: Високопреподобна мати, реците нам нешто о свом животном путу који вас је довео до монаштва.   Слава Богу на свему. Ја не могу Господу довољно да заблагодарим на његовом промислу да дођем овде у Ђунис. Рођена сам у прошлом веку, године шездесет осме у Београду. Попут свих мојих вршњака, тежила сам свему ономе што и други. Хајде да завршиш школу, нађеш посао, размишљаш о неком брачном животу. Онда долазе те деведесете године када међу избеглицама ти видиш друге људе, друге очи, које немају животне радости, већ једно мртвило у погледу. Размишљаш – чему све ово чему си ти тежио, бринуо, секирао, трошио се? Затим први сусрети са људима који демонстрирају, вичу на улицама. То је мени све било ново. Питала сам се куда иде сав овај народ? Шта се ово дешава? Мене политика никад није интересовала, а нисам била ван свега што се дешава. Кад сам видела све то, поготово те избеглице, схватила сам колико мене Господ воли. Тада се стално говорило да Београду страдања тек предстоје. Размишљала сам како све ово што сам тобоже постигла, не само ја него моја породица – све то може преко ноћи да нестане. Шта је то што је трајно, што ја могу да задржим, без обзира на то да ли имам стан, посао, плату? Шта то имам што могу да понесем са собом и што ће ми дати неку животну, духовну радост?   Дошла је и та 1995. година, када долазим у манастир Липовац. Немојте ме питати како, то су заиста чудни путеви Господњи. Ја нисам имала никакве везе са Нишом, нити фамилије ни било кога, али ето, дошли смо некако до оца Дионисија. Свидео ми се тај манастир испод обронака Озрена. Свидело ми се и то сестринство, старо, предратно. Зашто је Владика Иринеј 2005. године баш мене изабрао да дођем у Ђунис, ја вам то не знам казати. Ја само знам да кажем: ,,Мајко Божја, хвала ти!“ Господ дао да овде спознам и себе. Кажем опет, не знам који су били његови разлози. Ја знам који су били моји разлози да дођем у манастир, а сада сам благодарна Мајци Божјој на томе што је она желела да ја дођем овде, код ње. Има толико дивних монахиња, финих, кротких, смирених. Ја не спадам у ту сорту. Али кажем, специјални болесници иду на интензивну негу. Овде је интензивна нега. То ми је било потребно.   Кад идете у манастир – бар већина људи с којима разговарам, који јесу у манастиру – ви замишљате места која су мало повучена, тиха, где је мала посета људи, где постоји неки полусветитељ као духовник, мање сестринство. Ђунис је све супротно од тога. Али вероватно да би се смирио, човек мора да добије баш оно што не жели, него што Бог жели од њега. Бар ја тако сагледавам моју животну причу.   ГЛАС: Када сте дошле у Ђунис, кога сте овде затекли?   Ту је било већ старо сестринство. Претпостављам да је то био главни разлог Владике Иринеја да нас три сестре из Липовца, као млађе, премести овде. После годину дана упокојила се мати игуманија Минодора, прва игуманија овдашње женске обитељи. Ми сад имамо само још једну моханињу из те старе обитељи.   Најпре је овде био отац Климент, од 1964. године. Он је ту четири године покушавао да успостави обитељ. Пре њега, у 19. веку, овде се догодио сусрет Мајке Божје и Милојке, која је покушавала народу да пренесе све оно што је чула од Мајке Божје, који је њен благослов. Знате, као и сада, када чујемо да се нешто дешава, мало смо неповерљиви. Како је кренула у народу да оживљује та вера, то семе да ниче, да расте то дрво, тако је светиња кренула да прикупља прво народ, вернике. Када ме питају ко је ктитор овог манастира, кажем да је то српски, православни народ. Није било ниједног властодршца, неке личности која је помогла да се подигне конак или црква. То су те две удовичке лепте које народ и дан данас доноси зато што има неку потребу. Рецимо, дете му је болесно, супруга му је на самрти, тражи помоћ у молитвама.     ГЛАС: Како је дошло до тога да ви будете настојатељица?   Мати игуманија већ није била у здравственој ситуацији да може да води манастир. Она јесте била жива, имала је титулу игуманије и све поштовање свих нас сестара, али физички није могла да обавља то послушање. Још док је мати Минодора била жива, ја сам примила њене обавезе. Када се упокојила, 2006. године, ја сам преузела целокупну управу манастира. Сада је овде десет сестара, од којих је нас пет монахиња и пет искушеница. Мати Евгенија је једина од тих старих монахиња још у животу и она је посебан благослов за манастир, права мала енциклопедија. Остале сестре су млађе. Наш манастир спада у ред најмлађих српских манастира, не само по формирању и времену градње него претпостављам и по сестринству. Ето, сада је скоро четрнаест и по година како смо овде и Господ је благословио да све крене ниче. Ја вас молим за ваше молитве да Господ дâ да тако и остане, односно да се увећа, без обзира на то да ли ћу ја ту бити или неко од нас. Благослов Мајке Божје је да ту буде женско монаштво, да буде сестринство, да има ко да вас дочека, али да има литургије. Имамо дивне свештенике овде у околини, који нам излазе у сусрет за служење литургије. Све ово што ми радимо је број два. Приоритет је богослужење.   ГЛАС: Да ли је тешко одбранити се од савременог света и модерног живота? Да ли вам сметају такве појаве?   Мислим да то зависи од нас. Kад сам дошла овде са сестрама, обитељ је већ била у годинама. Кад си стар, не можеш да се сам о себи бринеш. Дозволиш да многи мирски људи, који су без сумње добронамерни, помогну. Али они људи уређују онако како они сматрају да треба да уреде. Није то велики проблем, али тим људима треба на један леп начин казати: ,,Опростите, можете то овде; немојте овамо.“ Тако је ако желите да имате монаха. Ако желите да имате пријатељицу или дружбеницу, онда је то друга прича. Али онда немаш монаха. Онда, кад имаш муку и искушење, код кога ћеш да одеш да се пожалиш, да питаш за савет, да поделиш и тугу и радост – али на један прави начин, да имаш у радости уздржање, а не неко не знам какво понашање, у којем изгубиш и то мало радости што си добио.   То искључиво зависи од нас, житеља манастира. Ми имамо конак где ви нисте ушли. Бог нам је дао могућност да направимо ову гостопримницу. Дао нам је могућност да имамо и доње просторије, за све људе који долазе. Јер то је благослов Мајке Божје, да овде људи долазе. Ми не можемо овде да живимо пустињским начином живота. Људи долазе. Ми у овом нашем манастиру, хвала Богу и Мајци Божјој, имамо могућности да их примимо. Не могу да кажем да то сви манастири могу себи да приуште. Али мислим да морају себи да одвоје посебно место. Ово је наша монашка заједница, где гости могу да дођу, зна се кад и колико, а овамо даље не смете да уђете.   Мислим да монах може да сачува себе, без обзира на данашњу ситуацију, на нашу раслабљеност, на знатижељу људи који нам долазе. Бог ти је дао разум, стражи над својим језиком, стражи над својим чулима. Ми можда не можемо можда да држимо подвиг који су држали први монаси, о којем смо читали у житијама: да чинимо по три хиљаде метанија, да не једемо хлеб не знам колико дана, да спавамо на земљи. Али шта је то због чега би млада сестра требало да дође у манастир? Шта је то што она нема у свету? То је нешто што можемо да држимо и данас, као што су држали и први монаси. То је да радиш на себи, да видиш шта то у твом срцу све лежи, да се смириш, да се скрушиш, да научиш да кроз те муке благодариш увек Господу и да тражиш помоћ од њега. То је нека моја животна водиља у манастиру, што желим сестрама да пренесем, без обзира на наше послушање које имамо, без обзира на број људи који нам дођу.   Када је слава, ту буде пар хиљада посетилаца. Само на послушању има око двеста до триста људи. Са сваким човеком треба да се поздравите. Кад видите његов израз лица и када каже да је годину дана скупљао паре да би могао да дође ту на послушање, када се јавио још у мају месецу да резервише место за послушање – како да не пожелиш да кажеш „Како сте, како породица, како фамилија?“; кад пође, да му даш неку иконицу, флашицу свете воде. А то је триста људи са којима треба тако. Где је ту ћутање, где је ту молитва? Али тај човек отишао је радостан. И мени је радост. Још кад каже: ,,Прошле године сам се Мајци Божјој молио, Богу, за то и то, и сад сам дошао да заблагодарим, јер ми је то испунио.“ То нама даје неку силину. Мајка Божја је још увек ту, она нас чује, значи није дигла руке од српског народа, није дигла руке од ове наше светиње, и од нас оваквих какви јесмо.   ГЛАС: Није ли у томе ваш подвиг?   Треба то схватити. Ево видите ове искушенице. Ми смо читале житија светих отаца, па и ја сам мислила да је тако у манастиру. И онда дођете, наиђете на нешто друго. ,,Ја нисам за овде, ја ово не могу.“ Ја кажем: ,,Полако, прво мораш да се смириш. Треба да покажеш колико ти можеш да човека другог волиш, колико си спремна себе да даш. А кад будеш сазрела за ћутање, молитву, тиховање – а да не одеш у прелест – доћи ће и тај тренутак, добићеш то и ти.“ Као што ја нисам тражила да дођем у Ђунис. Знате, мени је две године требало напора над самом собом да прихватим ово послушање. Нисам тражила да идем из Липовца. Знате, ту сам пустила корење, ту ми је духовник, ту су ми духовне матере, то сестринство. Била сам навикла на послушање, на много штошта . Монах је, како кажу, сам са Богом. Како му Господ каже – амин. Али требало је извршити једно насиље. Цело моје биће се бунило: ,,Нећу то!“   Сила Божја се у немоћи познаје. Да је овде триста четристо монахиња, да ми имамо старије, које су четрдесет и педесет година монахиње, у чему бисмо видели силу Божју? Кад видите овде две монахиње, три, а пет-шест искушеница којима је ту двадесет пет до тридесет година, које су тек стасале, кренуле да корачају манастирском портом, а како Господ то уређује, Мајка Божја како нас покрива, шта нам све даје, какве утехе... Ево, скоро смо причали о Светом оцу Пајсију, Светогорцу, а после пар дана долази његово духовно чадо, отац Арсеније из Грчке. Он грчки, ја српски; разумем шта он мени каже, оно што га питам, он разуме шта хоћу – нит га знамо нит нас зна. Како је дошао овде, ни он нема појма зашто је свратио. Ја кажем да има неког ко то зна и ко је овако уредио, што што је нама требало у том тренутку да се помогне и да нам се каже. Значи опет, ако хоћеш да пливаш кроз живот, само се препусти руци Божјој и биће добро.     ГЛАС: Молимо вас, пренесите нам нешто од својих духовних искустава.   Ко год дође од монаштва, било да се ради о оцима или о матерама, увек користимо прилику да нешто питамо – бар како они у свом манастиру организују живот, поготово ако су старији монаси, да бисмо извукли оно што ми немамо. Ми имамо књиге, путујемо да видимо друге светиње, а они имају онај животни, прави, да кажем реални монашки приступ свему ономе зашто смо ми дошли у манастир, што је нас привукло. Монахиње у Липовцу нису много морале да беседе, али су радиле. Ми смо видели пример како она живи, како је она послушна, како је кротка, како је смирена, како зна да прећути, како зна да опрости. Ја то могу да читам код светих отаца, али жива реч је жива реч.   Имамо контакта са многим духовним лицима који су нам тако лепе ствари рекли, ту једну реченицу. Рецимо, отац Данило, који је једно време био игуман у манастирима Дубрава и Увац, причао је једном приликом о брату како му је жеравица пала на длан. Ја кажем како су ту нервни завршеци, како је то јако болно, а он каже: ,,Ћути, не мора да значи.“ ,,Како, оче?“, почнем ја оно што знам о медицини? Каже: ,,Где су ти помисли?'' После непуних месец дана у манастиру препознам другу жеравицу, жеравицу на мојој души, једно искушење, сетим се те његове реченице и кажем: ,,Хајде сад да научиш како се то кроз живот чита.“ Само пар секунди човек се сконцентрише на Господа, на молитву, нек је то само ,,Господе“, не стигнете ни до оног ,,помилуј“. Тада само осетите како тај немир од вас одлази. Као да гледате једну позоришну представу где сте ви гледалац, а не учесник тога. Ја кажем: ,,Види, ово функционише!“ Е сад, то само треба да постане навика човеку. За све то, а ово је само један од бисера које сам добила од тих отаца који полако одлазе ка Господу, ја не могу Мајци Божјој до краја свог живота заблагодарити и сагледати њену љубав према мени, да ја дођем у њену светињу.   Размишљала сам о томе како би било отићи у неку од руских светиња, како је то тешко нама да организујемо. Није ме интересовало да видим те светиње, колико да сретнем некога од отаца, само да их питам да ми нешто кажу о спасењу. Онда је дошао неки поклоник из Русије, који се заветовао да обилази светиње Мајке Божје свуда по свету. Оклевала сам , али су ме наговорили да га питам нешто о умно-срдачној молитви. Он ми је само казао: ,,Кротко срце!“     ГЛАС: Шта сматрате својим главним задатком, као настојатељица манастира?   То је молитва. Али не да би се човек с тим дичио, силио и тако даље. Скрушена, тиха молитва. Кроз молитву се нађе решење за све недоумице, проблеме, искушења, нерешиве ситуације. Видите да сте дошли до зида и нема даље! Сви су изгледи да ће бити тако како не би требало да буде. Нити сам ја молитвеница, нити се моји вапаји чују пред Господом. Али важан је тај тренутак да не кренете људским разумом да решавате проблем, него да кажете: ,,Господе помози! Ти ово реши!“ Само он може то да уреди да су вуци сити и овце на броју. Како он то решава? Само станете, задивите се. Јер он том човеку да нешто друго, неку другу идеју, спречи га у тој његовој намери коју има. Када је реч о некој клевети, не може то да не заболи. Није правда, није истина. Почни за тог човека да се молиш Богу. И одједном добијете таквог једног дивног пријатеља, а да ви њему ништа нисте казали, ништа нисте урадили. Све нешто што нам се дешава, то је у глави. То је од помисли. Ако ви имате борбу са мном, стално ми правите проблеме, искушења, клевећете ме, и ако кренем овосветским начином то да решавам, ја само имам већи проблем и веће непријатељство с вама. Али ако сваког дана принесем свећицу за ваше здравље, сваког дана једно мало молитвено правило - десет Милосердија двери, ако, кад год вас видим, питам: ,,Хоћете чај, хоћете кафу, хоћете колаче?“, ви више не можете ни да ми будете непријатељи. Тада настају мир и радост.   Разговор водили:  Ивица Живковић и Миљан Никитовић     Извор: Радио Глас
×
×
  • Креирај ново...