Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Milan Nikolic

Позив свим теолозима на разговор

Оцени ову тему

Recommended Posts

@Bokisd 

Као што у једном телу може да постоји више тела, узимајући за пример трудницу, тако и у једној Ипостаси може да постоји више Ипостаси. И као што гледаш једног човека у коме може бити више људи, тако може бити једно обличје Божије у коме је Три Ипостаси. Једна Ипостас изводи друге Две Ипостаси. Пре извођења је прва вечност, после извођења друга вечност.

Са постојањем Божијим је ипак другачије него са постојањем човечијим, па тако не можемо у потпуности поистоветити трудницу са Богом, јер трудница носи унутар своје утробе друге људе, док у првој вечности све Три Ипостаси пребивају у потпуности једна у другој. Тако су Ипостаси биле ,,безразличне", како каже владика Николај.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Ćiriličar 

Могао си видети да Владика, у цитату који си навео, говори да Бог нема промене, у односу на творевину, када је реч о томе да Бог није почео волети тек када је настала творевина, него је вечно имао Другога кога воли, те је тако Бог Љубав.

Иначе, христологија подразумева промену постојања Божијег, у смислу да Ипостас Сина Божијег не постоји више само у божанском поретку, него је сишла, тачније рећи излила се из тог поретка, остајући у њему као што река кад се излије у клобук остаје у свом кориту, те преузела на Себе створену природу да би је сјединила са божанским поретком, који је нестворена слава и где је извор неисцрпности Божијих енергија.

Што се тиче промене постојања Божијег из прве вечности у другу вечност, тј. када Отац изводи Сина и Духа, то је толико несхватљиво за створења, јер нам претходи вечност до вечности. Наиме, не можемо рачунати на тренутак између две вечности, као што можемо рачунати на тренутак стварања света или било чега у икономији.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@farisejski.bukvojed

Сетио сам се тебе јер си критиковао претерана и изопачена инсистирања на појму личности, у смислу кад се сматра да човек може остварити однос са потпуном личношћу Божијом. Хтео бих да појасним пар ствари по том питању, које је, како сматрам, од изузетне важности.

Људска природа може имати однос, општење и сједињење са Богом, када је реч о самом личносном постојању Божијем, једино на равни божанског поретка и нестворене славе Божије, коју (раван) превазилази личносно постојање Божије. Иако поменути поредак припада личносном нивоу (Божијег постојања) и иако се наша природа сједињује са личностима Сина Божијег и Духа Светога (али не да Дух Свети преузима људску природу на Себе, него да се на есхатолошкој равни [божанског поретка и нестворене славе Божије] људска природа [ношена и преузета Сином Божијим] сједињује са личношћу Духа Светога), постојање личности сваког Лица Тројице превазилази како суштину Божију тако и божански поредак нестворене славе Божије, тако да природа човечанска никада не може досегнути тај недостижни божански (иако личносни) ниво постојања.

Људи могу остварити личносни однос са Христом, а Христос нам даје личносни однос са Оцем, али само у мери где је човечанска природа ограничена божанским поретком и нествореном славом Божијом, тако да човечанска природа не учествује у Божијем постојању које превазилази и божански поредак и суштину Божију. Људи остварују личносне односе, где укључујемо Божанске личности, једино у личносном односу са другим људима, са циљем да нас Првенац Христос уведе у личносни однос са Богом Оцем, који је (однос) на равни божанског поретка, јер једино кроз Духа Светога и Сина Божијег који, уједно, носи нашу природу, ступамо у општење са Оцем. И то је то. Све се одвија искључиво на равни божанског поретка, вођени Христом, кроз Светога Духа и Христа ка Оцу. Оно што је изнад тог поретка, а има тога што је изнад и тиче се самог личносног постојања Свете Тројице, је у апсолутном смислу за човечанску природу недоступно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Верујем да ово горепоменуто можда није до сада објашњено кроз теологију, али верујем да се из учења отаца може потврдити овакво исповедање. Волео бих да сагледамо учења отаца, која нису у потпуности истражена, ни преведена на српски. Волео бих да неко укаже која учења отаца могу имати садржај везан за горепоменуто.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, farisejski.bukvojed рече

Neprecizno sam se izrazio.

Negiram da (ljudska ili bilo cija) priroda ima odnos nezavisno od jedinke ciji je ta priroda deo.

Ljudska priroda u meni nema odnos sa bilo cime nezavisno od mene. Samo ja imam odnos. Moja priroda ima odnos samo onoliko koliko je sadrzana u meni.

Ovo meni deluje logicno, jer i licnost i priroda iako se razlikuju po definiciji i pojmu...... i licnost i priroda, svaka na svoj nacin su deo postojanja neke jedinke.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@farisejski.bukvojed 

Подразумева се да природа општи путем личности. Оно што сам хтео рећи, то је, без обзира што наша природа путем нашег личносног односа са Богом јесте сједињена са Богом, да ипак наша природа, као и наше личности које су неодвојиве од наше природе, не може да достигне Божије постојање или општење са Богом на нивоу који превазилази не само суштину Његову, него и божански поредак. Наиме, постоји личносно постојање Божије које превазилази личносна прожимања која показују поредак: да су Дух и Син у Оцу, да је Дух у Сину и Оцу, поредак: нестворене славе Божије, поредак: нашег јединог начина вечног постојања, а то што превазилази поменути поредак тиче се искључиво личности свакога Лица Тројице, што наша природа и наше личности не могу никада достићи, не могу се на том нивоу ни сјединити ни општити са Богом.

Човек се може сјединити са Богом једино на нивоу нестворене славе Божије. Тај ниво тиче се личносног постојања Божијег. Међутим, личносно постојање Божије није ограничено на тај поредак, него га превазилази. Тај поредак нестворене славе Божије показује и сведочи о Једном Оцу који је из Себе извео Сина и Духа; сведочи о Тројици која има Првог, Другог и Трећег. Али ова Тројица, као Личности, превазилази тај поредак, тако да се у апсолутном смислу може рећи да су све Три Личности једнаке. Јер, једнакост није само питање суштине Божије, нити је садржана у божанском поретку где Личности нису једнаке, него је пре свега једнакост у личносном постојању које превазилази како суштину Божију тако и божански поредак. Божански поредак се тиче личности, али личносно постојање превазилази поредак, а то што превазилази поредак за људе је недоступно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Milan Nikolic  Можда да прво видимо да ли је личност неко нешта или прије ништа.

Односно да ли је слобода нешта или прије ништа.

Sloboda nije božje sjeme pa da ti ga neko da
sloboda nije zahvalnica pročitana abecednim redom
sloboda nije krilatica reklamnog panoa
konstruktivna kritika postojećeg stanja

sloboda je žena
uzmi je

sloboda nije podmetanje ideološki zakržljale forme
sloboda nije pometanje ideološki bilo kakve norme
sloboda nije jednostavan domaći zadatak
ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi

sloboda te čeka
uzmi je

datumi
sjećanja
kontrola lupa vratima
regularna predstava
ko ne pamti iznova proživljava

sloboda nije mizantropski odbačeno kukavičje jaje
sloboda nije uzajamno milovanje idiotskih glava
sloboda nije referada staničnih šetača
ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi

sloboda je žena
uzmi je

 

Односно да ли је слобода благодат, или прије ништа?

Share this post


Link to post
Share on other sites

@farisejski.bukvojed 

Прво, нигде се не помиње општење на нивоу суштине Божије. Нисам ништа у том смеру говорио. Мада се може одређено тумачити причасност суштини Божијој о чему говори апостол Петар, али нисам овде дотицао то поље.

Друго, тражиш неки доказ, а једино имаш моју реч и ако хоћеш веру да ми поверујеш. Ако мислиш на доказ као од светих отаца, на њихово учење о томе, волео бих и ја да се посветимо том истраживању.

Дакле, оно што ти ја могу рећи о томе што си питао за ,,сједињење на нивоу нестворене славе Божије", (да је једино на том нивоу могуће наше сједињење са Богом), тиче се самог начина постојања творевине, зато што творевина постоји захваљујући тој слави која је иманентни божански поредак, на коме се формира прераспоређивање информација о творевини путем логоса твари.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, farisejski.bukvojed рече

U pogledu tvorevine, nemam uopste potrebu da o tome slusam teologe (teologija je nauka o Bogu, a ne o tvorevini).

То да, кад би Википедија била мерило истине...теологија понјамање има шта да каже о Богу. Теологија је више "антропологија" спасењског карактера. Колико се у Предању и у Св. Писму говори о Богу, а колико о човеку? Опрости, ово горе је обична енцикопедијаск флоскула. Истина Предање и Писмо говре много и о Богочовеку, али ипак у историји и Оваплоћеном - дакле као таковим и Човеку. Није Писмо и Предање ради Бога него ради човека. Не открива нам скоро ништа о Богу, а открива све о човеку. Није сврха теологије да "опише" Бога, него да осветли човеку пут спасења.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@farisejski.bukvojed 

Ако узмеш сличицу и залепиш је у албум, да ли та сличица и албум опште? Тако је и наша природа залепљена за божанске Ипостаси и суштину Божију.

Желео сам да ми помогнеш са светим оцима. Ако ниси у томе, не бих ни ја могао да те убеђујем у нешто што већ одбацујеш.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Трудим се да разумем позадину теолошких застрањења која се данас појављују. Покушавам да сведем одговоре на проста питања. Мислим да могу да формулишем једно питање.

Наиме, у теологији је познато да логоси твари постоје пре творевине, такорећи постоје нестворено. Логоси, као саме мисли и воља Божија о творевини, постоје пре свих векова.

Логоси бића имају своје превечно стециште, одакле ступају у домострој стварања и прелазе у функцију вођења творевине. Питање које се намеће било би следеће.

Ако је циљ да логоси приведу творевину у есхатолошко постојање и Царство Божије, да ли то значи да се логоси враћају у своје превечно стециште? Молио бих за одговоре, потврдне или одричне.

Такође бих замолио да се не бојите погрешног одговора, него да изнесемо своја мишљења и расудимо која су исправна а која су заблуда. Ово је егзистенцијално питање савремене теологије.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 53 минута, Milan Nikolic рече

Логоси бића имају своје превечно стециште..... Питање које се намеће било би следеће.

Ако је циљ да логоси приведу творевину у есхатолошко постојање и Царство Божије, да ли то значи да се логоси враћају у своје превечно стециште? Молио бих за одговоре, потврдне или одричне.

Naravno da se, ne vracaju, ..... zato sto ako bi se vratili, onda bi se (vratili) u nebice i nepostojanje iz koga su kao logosi (bica) koji imaju svoje prevecno steciste u Bogu...... i samo Njegovom voljom i stvaranjem ti prevecni logosi svega i svacega dobijaju svoje real bice u vremenu i prostoru.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Bokisd рече

Логоси бића имају своје превечно стециште..... Питање које се намеће било би следеће.

Ако је циљ да логоси приведу творевину у есхатолошко постојање и Царство Божије, да ли то значи да се логоси враћају у своје превечно стециште? Молио бих за одговоре, потврдне или одричне.

Ово питање сам поставио једном ватреном подражаваоцу еп.Максима и фанарске струје, па сам добио позитиван одговор, који је заправо дискутабилан.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У последњем броју часописа Глас Епархије нишке (бр. 14 (4/2019)) објављен је разговор са игуманијом Маријом, настојатељицом Манастира Покрова Пресвете Богородице у Ђунису ,,Какве нам све утехе Мајка Божја даје!".     ГЛАС: Високопреподобна мати, реците нам нешто о свом животном путу који вас је довео до монаштва.   Слава Богу на свему. Ја не могу Господу довољно да заблагодарим на његовом промислу да дођем овде у Ђунис. Рођена сам у прошлом веку, године шездесет осме у Београду. Попут свих мојих вршњака, тежила сам свему ономе што и други. Хајде да завршиш школу, нађеш посао, размишљаш о неком брачном животу. Онда долазе те деведесете године када међу избеглицама ти видиш друге људе, друге очи, које немају животне радости, већ једно мртвило у погледу. Размишљаш – чему све ово чему си ти тежио, бринуо, секирао, трошио се? Затим први сусрети са људима који демонстрирају, вичу на улицама. То је мени све било ново. Питала сам се куда иде сав овај народ? Шта се ово дешава? Мене политика никад није интересовала, а нисам била ван свега што се дешава. Кад сам видела све то, поготово те избеглице, схватила сам колико мене Господ воли. Тада се стално говорило да Београду страдања тек предстоје. Размишљала сам како све ово што сам тобоже постигла, не само ја него моја породица – све то може преко ноћи да нестане. Шта је то што је трајно, што ја могу да задржим, без обзира на то да ли имам стан, посао, плату? Шта то имам што могу да понесем са собом и што ће ми дати неку животну, духовну радост?   Дошла је и та 1995. година, када долазим у манастир Липовац. Немојте ме питати како, то су заиста чудни путеви Господњи. Ја нисам имала никакве везе са Нишом, нити фамилије ни било кога, али ето, дошли смо некако до оца Дионисија. Свидео ми се тај манастир испод обронака Озрена. Свидело ми се и то сестринство, старо, предратно. Зашто је Владика Иринеј 2005. године баш мене изабрао да дођем у Ђунис, ја вам то не знам казати. Ја само знам да кажем: ,,Мајко Божја, хвала ти!“ Господ дао да овде спознам и себе. Кажем опет, не знам који су били његови разлози. Ја знам који су били моји разлози да дођем у манастир, а сада сам благодарна Мајци Божјој на томе што је она желела да ја дођем овде, код ње. Има толико дивних монахиња, финих, кротких, смирених. Ја не спадам у ту сорту. Али кажем, специјални болесници иду на интензивну негу. Овде је интензивна нега. То ми је било потребно.   Кад идете у манастир – бар већина људи с којима разговарам, који јесу у манастиру – ви замишљате места која су мало повучена, тиха, где је мала посета људи, где постоји неки полусветитељ као духовник, мање сестринство. Ђунис је све супротно од тога. Али вероватно да би се смирио, човек мора да добије баш оно што не жели, него што Бог жели од њега. Бар ја тако сагледавам моју животну причу.   ГЛАС: Када сте дошле у Ђунис, кога сте овде затекли?   Ту је било већ старо сестринство. Претпостављам да је то био главни разлог Владике Иринеја да нас три сестре из Липовца, као млађе, премести овде. После годину дана упокојила се мати игуманија Минодора, прва игуманија овдашње женске обитељи. Ми сад имамо само још једну моханињу из те старе обитељи.   Најпре је овде био отац Климент, од 1964. године. Он је ту четири године покушавао да успостави обитељ. Пре њега, у 19. веку, овде се догодио сусрет Мајке Божје и Милојке, која је покушавала народу да пренесе све оно што је чула од Мајке Божје, који је њен благослов. Знате, као и сада, када чујемо да се нешто дешава, мало смо неповерљиви. Како је кренула у народу да оживљује та вера, то семе да ниче, да расте то дрво, тако је светиња кренула да прикупља прво народ, вернике. Када ме питају ко је ктитор овог манастира, кажем да је то српски, православни народ. Није било ниједног властодршца, неке личности која је помогла да се подигне конак или црква. То су те две удовичке лепте које народ и дан данас доноси зато што има неку потребу. Рецимо, дете му је болесно, супруга му је на самрти, тражи помоћ у молитвама.     ГЛАС: Како је дошло до тога да ви будете настојатељица?   Мати игуманија већ није била у здравственој ситуацији да може да води манастир. Она јесте била жива, имала је титулу игуманије и све поштовање свих нас сестара, али физички није могла да обавља то послушање. Још док је мати Минодора била жива, ја сам примила њене обавезе. Када се упокојила, 2006. године, ја сам преузела целокупну управу манастира. Сада је овде десет сестара, од којих је нас пет монахиња и пет искушеница. Мати Евгенија је једина од тих старих монахиња још у животу и она је посебан благослов за манастир, права мала енциклопедија. Остале сестре су млађе. Наш манастир спада у ред најмлађих српских манастира, не само по формирању и времену градње него претпостављам и по сестринству. Ето, сада је скоро четрнаест и по година како смо овде и Господ је благословио да све крене ниче. Ја вас молим за ваше молитве да Господ дâ да тако и остане, односно да се увећа, без обзира на то да ли ћу ја ту бити или неко од нас. Благослов Мајке Божје је да ту буде женско монаштво, да буде сестринство, да има ко да вас дочека, али да има литургије. Имамо дивне свештенике овде у околини, који нам излазе у сусрет за служење литургије. Све ово што ми радимо је број два. Приоритет је богослужење.   ГЛАС: Да ли је тешко одбранити се од савременог света и модерног живота? Да ли вам сметају такве појаве?   Мислим да то зависи од нас. Kад сам дошла овде са сестрама, обитељ је већ била у годинама. Кад си стар, не можеш да се сам о себи бринеш. Дозволиш да многи мирски људи, који су без сумње добронамерни, помогну. Али они људи уређују онако како они сматрају да треба да уреде. Није то велики проблем, али тим људима треба на један леп начин казати: ,,Опростите, можете то овде; немојте овамо.“ Тако је ако желите да имате монаха. Ако желите да имате пријатељицу или дружбеницу, онда је то друга прича. Али онда немаш монаха. Онда, кад имаш муку и искушење, код кога ћеш да одеш да се пожалиш, да питаш за савет, да поделиш и тугу и радост – али на један прави начин, да имаш у радости уздржање, а не неко не знам какво понашање, у којем изгубиш и то мало радости што си добио.   То искључиво зависи од нас, житеља манастира. Ми имамо конак где ви нисте ушли. Бог нам је дао могућност да направимо ову гостопримницу. Дао нам је могућност да имамо и доње просторије, за све људе који долазе. Јер то је благослов Мајке Божје, да овде људи долазе. Ми не можемо овде да живимо пустињским начином живота. Људи долазе. Ми у овом нашем манастиру, хвала Богу и Мајци Божјој, имамо могућности да их примимо. Не могу да кажем да то сви манастири могу себи да приуште. Али мислим да морају себи да одвоје посебно место. Ово је наша монашка заједница, где гости могу да дођу, зна се кад и колико, а овамо даље не смете да уђете.   Мислим да монах може да сачува себе, без обзира на данашњу ситуацију, на нашу раслабљеност, на знатижељу људи који нам долазе. Бог ти је дао разум, стражи над својим језиком, стражи над својим чулима. Ми можда не можемо можда да држимо подвиг који су држали први монаси, о којем смо читали у житијама: да чинимо по три хиљаде метанија, да не једемо хлеб не знам колико дана, да спавамо на земљи. Али шта је то због чега би млада сестра требало да дође у манастир? Шта је то што она нема у свету? То је нешто што можемо да држимо и данас, као што су држали и први монаси. То је да радиш на себи, да видиш шта то у твом срцу све лежи, да се смириш, да се скрушиш, да научиш да кроз те муке благодариш увек Господу и да тражиш помоћ од њега. То је нека моја животна водиља у манастиру, што желим сестрама да пренесем, без обзира на наше послушање које имамо, без обзира на број људи који нам дођу.   Када је слава, ту буде пар хиљада посетилаца. Само на послушању има око двеста до триста људи. Са сваким човеком треба да се поздравите. Кад видите његов израз лица и када каже да је годину дана скупљао паре да би могао да дође ту на послушање, када се јавио још у мају месецу да резервише место за послушање – како да не пожелиш да кажеш „Како сте, како породица, како фамилија?“; кад пође, да му даш неку иконицу, флашицу свете воде. А то је триста људи са којима треба тако. Где је ту ћутање, где је ту молитва? Али тај човек отишао је радостан. И мени је радост. Још кад каже: ,,Прошле године сам се Мајци Божјој молио, Богу, за то и то, и сад сам дошао да заблагодарим, јер ми је то испунио.“ То нама даје неку силину. Мајка Божја је још увек ту, она нас чује, значи није дигла руке од српског народа, није дигла руке од ове наше светиње, и од нас оваквих какви јесмо.   ГЛАС: Није ли у томе ваш подвиг?   Треба то схватити. Ево видите ове искушенице. Ми смо читале житија светих отаца, па и ја сам мислила да је тако у манастиру. И онда дођете, наиђете на нешто друго. ,,Ја нисам за овде, ја ово не могу.“ Ја кажем: ,,Полако, прво мораш да се смириш. Треба да покажеш колико ти можеш да човека другог волиш, колико си спремна себе да даш. А кад будеш сазрела за ћутање, молитву, тиховање – а да не одеш у прелест – доћи ће и тај тренутак, добићеш то и ти.“ Као што ја нисам тражила да дођем у Ђунис. Знате, мени је две године требало напора над самом собом да прихватим ово послушање. Нисам тражила да идем из Липовца. Знате, ту сам пустила корење, ту ми је духовник, ту су ми духовне матере, то сестринство. Била сам навикла на послушање, на много штошта . Монах је, како кажу, сам са Богом. Како му Господ каже – амин. Али требало је извршити једно насиље. Цело моје биће се бунило: ,,Нећу то!“   Сила Божја се у немоћи познаје. Да је овде триста четристо монахиња, да ми имамо старије, које су четрдесет и педесет година монахиње, у чему бисмо видели силу Божју? Кад видите овде две монахиње, три, а пет-шест искушеница којима је ту двадесет пет до тридесет година, које су тек стасале, кренуле да корачају манастирском портом, а како Господ то уређује, Мајка Божја како нас покрива, шта нам све даје, какве утехе... Ево, скоро смо причали о Светом оцу Пајсију, Светогорцу, а после пар дана долази његово духовно чадо, отац Арсеније из Грчке. Он грчки, ја српски; разумем шта он мени каже, оно што га питам, он разуме шта хоћу – нит га знамо нит нас зна. Како је дошао овде, ни он нема појма зашто је свратио. Ја кажем да има неког ко то зна и ко је овако уредио, што што је нама требало у том тренутку да се помогне и да нам се каже. Значи опет, ако хоћеш да пливаш кроз живот, само се препусти руци Божјој и биће добро.     ГЛАС: Молимо вас, пренесите нам нешто од својих духовних искустава.   Ко год дође од монаштва, било да се ради о оцима или о матерама, увек користимо прилику да нешто питамо – бар како они у свом манастиру организују живот, поготово ако су старији монаси, да бисмо извукли оно што ми немамо. Ми имамо књиге, путујемо да видимо друге светиње, а они имају онај животни, прави, да кажем реални монашки приступ свему ономе зашто смо ми дошли у манастир, што је нас привукло. Монахиње у Липовцу нису много морале да беседе, али су радиле. Ми смо видели пример како она живи, како је она послушна, како је кротка, како је смирена, како зна да прећути, како зна да опрости. Ја то могу да читам код светих отаца, али жива реч је жива реч.   Имамо контакта са многим духовним лицима који су нам тако лепе ствари рекли, ту једну реченицу. Рецимо, отац Данило, који је једно време био игуман у манастирима Дубрава и Увац, причао је једном приликом о брату како му је жеравица пала на длан. Ја кажем како су ту нервни завршеци, како је то јако болно, а он каже: ,,Ћути, не мора да значи.“ ,,Како, оче?“, почнем ја оно што знам о медицини? Каже: ,,Где су ти помисли?'' После непуних месец дана у манастиру препознам другу жеравицу, жеравицу на мојој души, једно искушење, сетим се те његове реченице и кажем: ,,Хајде сад да научиш како се то кроз живот чита.“ Само пар секунди човек се сконцентрише на Господа, на молитву, нек је то само ,,Господе“, не стигнете ни до оног ,,помилуј“. Тада само осетите како тај немир од вас одлази. Као да гледате једну позоришну представу где сте ви гледалац, а не учесник тога. Ја кажем: ,,Види, ово функционише!“ Е сад, то само треба да постане навика човеку. За све то, а ово је само један од бисера које сам добила од тих отаца који полако одлазе ка Господу, ја не могу Мајци Божјој до краја свог живота заблагодарити и сагледати њену љубав према мени, да ја дођем у њену светињу.   Размишљала сам о томе како би било отићи у неку од руских светиња, како је то тешко нама да организујемо. Није ме интересовало да видим те светиње, колико да сретнем некога од отаца, само да их питам да ми нешто кажу о спасењу. Онда је дошао неки поклоник из Русије, који се заветовао да обилази светиње Мајке Божје свуда по свету. Оклевала сам , али су ме наговорили да га питам нешто о умно-срдачној молитви. Он ми је само казао: ,,Кротко срце!“     ГЛАС: Шта сматрате својим главним задатком, као настојатељица манастира?   То је молитва. Али не да би се човек с тим дичио, силио и тако даље. Скрушена, тиха молитва. Кроз молитву се нађе решење за све недоумице, проблеме, искушења, нерешиве ситуације. Видите да сте дошли до зида и нема даље! Сви су изгледи да ће бити тако како не би требало да буде. Нити сам ја молитвеница, нити се моји вапаји чују пред Господом. Али важан је тај тренутак да не кренете људским разумом да решавате проблем, него да кажете: ,,Господе помози! Ти ово реши!“ Само он може то да уреди да су вуци сити и овце на броју. Како он то решава? Само станете, задивите се. Јер он том човеку да нешто друго, неку другу идеју, спречи га у тој његовој намери коју има. Када је реч о некој клевети, не може то да не заболи. Није правда, није истина. Почни за тог човека да се молиш Богу. И одједном добијете таквог једног дивног пријатеља, а да ви њему ништа нисте казали, ништа нисте урадили. Све нешто што нам се дешава, то је у глави. То је од помисли. Ако ви имате борбу са мном, стално ми правите проблеме, искушења, клевећете ме, и ако кренем овосветским начином то да решавам, ја само имам већи проблем и веће непријатељство с вама. Али ако сваког дана принесем свећицу за ваше здравље, сваког дана једно мало молитвено правило - десет Милосердија двери, ако, кад год вас видим, питам: ,,Хоћете чај, хоћете кафу, хоћете колаче?“, ви више не можете ни да ми будете непријатељи. Тада настају мир и радост.   Разговор водили:  Ивица Живковић и Миљан Никитовић     Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      Са званичне интернет странице Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, доносимо разговор са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем.   

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...