Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Milan Nikolic

Позив свим теолозима на разговор

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН
пре 36 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Ти у ствари хоћеш да кажеш да није Бог само један по природи, а тројичан по ипостасима, него условно речено, један је и по личности и кад се обраћамо једном Богу, не обраћамо се Оцу, него (неиздиференцираној) свој Тројици.  Што мени годи и на тај начин се отклања фанарска тријадологија која је по моме осјећању реметила равноначалност и узрочно Цркву.

Да ли се приближавамо, мало сам упристојио текст?

Ниси ме правилно разумео. Не бих рекао тако како ти мислиш.

Ми нема шта да се обраћамо Богу у првој вечности, него можемо само да сагледамо ту тајну, док са Богом у другој вечности, где имамо Тројицу каква јесте и како нам се открива, можемо да општимо и обраћамо се како појединачним Ипостасима тако и истовремено Тројици.

Постоји началије Оца у односу на друге Ипостаси и суштину Божију, међутим, то треба ваљано протумачити, јер тачно је да фанариоти ту траже своју погрешну примену.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 12 минута, Milan Nikolic рече

Ми нема шта да се обраћамо Богу у првој вечности, него можемо само да сагледамо ту тајну

Како?

Да ли су сад обадвије вјечности или је сад само дурга?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 4 минута, Kafanski amater рече

Само скренеш :D

Да ти кажем, многи су по слову исправни, али су изван смисла... овај човјек се одважио да мисли што је својствено људима, као и грешке и заблуде, али  чији мозак не ради његов и не грјеши.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 15 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Да ли су сад обадвије вјечности или је сад само друга?

Не можеш да се обраћаш Ипостасима прве вечности, на пример нерођеном Сину или Оцу пре рођења Сина. Ипостаси Тројице друге вечности су нам доступне, које нас стварају и одржавају. Тројица у првој вечности не може ни да ствара, а камоли да нешто створено општи са Њом.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 3 минута, Milan Nikolic рече

Не можеш да се обраћаш Ипостасима прве вечности, на пример нерођеном Сину или Оцу пре рођења Сина. Ипостаси Тројице друге вечности су нам доступне, које нас стварају и одржавају. Тројица у првој вечности не може ни да ствара, а камоли да нешто створено општи са Њом.

 

Тешко да могу наћи начин да то прихватим...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 2 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

 

Тешко да могу наћи начин да то прихватим...

Само скрени и прихватићеш све :D

Само полако, само лагано ♫:0205_whistling:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 24 минута, Milan Nikolic рече

Не можеш да се обраћаш Ипостасима прве вечности, на пример нерођеном Сину или Оцу пре рођења Сина. Ипостаси Тројице друге вечности су нам доступне, које нас стварају и одржавају. Тројица у првој вечности не може ни да ствара, а камоли да нешто створено општи са Њом.

Milance po onoj osnovnoj postavci stvari da nema promene ili izmene u Bogu jer ako je bozanstvo izmenjivo i promenjivo onda nije bozanstvo, onda ne postoji u vecnosti izmene u Bogu i sv.Trojici, oduvek je Trojica u vecnosti onakva kakva verujemo da postoji i sada.... tj. nema vremena ili trenutka da sv.Trojica nije poznavala samu Sebe kao Otac, Sin i sv.Duh... ona  tako postoji iz vecnosti ili  kroz celu vecnost ili drugacije receno, nema vremena ni trenutka kada Trojica nije postojala kao Otac koji vecno radja Sina i vecno ishodi sv.Duha,.....  Bog u tri Licnosti.... Jedinica u Trojici i Trojica u Jedinici 

I, nema vremena ni trenutka a da Bog nije imao te logose stvari i svega u svom umu kao neki prednacrt svega sto tek treba da stvori, .... znaci, ne postoji trenutak u vecnosti da sv.Trojica ne moze da stvara kroz svoj ....predvecni savet  sv.Trojice o stvarima ....itd...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Рађање и исхођење је по себи нека промена начина постојања Бога, али не можемо догађаје саме вечности у вечности да поистоветимо са искуством створеног постојања. Владика Николај је молио Бога да за њега то остане вечна тајна. Ипак, није се устручио да спомене две вечности и да се изјасни како то тумачи.

Прва вечност о којој Владика говори, као и надсуштинско постојање (Ипостаси), оно које је изнад свакога поретка друге вечности (иако божански поредак припада Ипостасима на самој равни са суштином), је за створене апсолутно неприступан ниво Божијег постојања. Ми се можемо сусрести и бити са Оцем једино у сједињењу са Сином и Духом Светим (са њиховим Ипостасима на граничној равни са суштином Божијом), када нас они приводе Оцу и дају нам општење са Њим.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 20 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Тешко да могу наћи начин да то прихватим...

Постоји врло лако објашњење за твоју недоумицу, али ми смо у принципу, као људи, јако компликовани. Неки детаљи из Божијег унутрашњег живота нису сварљиви за свакога, макар без одређене припреме коју Бог чини кроз живот човека.

Да поновим. Општење са Богом прве вечности је за нас недоступно. Када кажем прве вечности, мислим на Бога који треба да изведе из Себе другу Двојицу. Друга вечност, то је када имамо Бога који је извео из Себе Сина и Духа, нама је доступна за општење са Њим.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 4 часа, Milan Nikolic рече

Постоји врло лако објашњење за твоју недоумицу, али ми смо у принципу, као људи, јако компликовани. Неки детаљи из Божијег унутрашњег живота нису сварљиви за свакога, макар без одређене припреме коју Бог чини кроз живот човека.

Да поновим. Општење са Богом прве вечности је за нас недоступно. Када кажем прве вечности, мислим на Бога који треба да изведе из Себе другу Двојицу. Друга вечност, то је када имамо Бога који је извео из Себе Сина и Духа, нама је доступна за општење са Њим.

 

Moram da kazem nesto Milance, ovo moras da pokazes ili bar da ukazes da postoji u delima svetitelja ili mozda u delima Sabora ili duhovnom predanju svetih podviznika,.... jer koliko licno znam, Bog se daje ceo coveku i daje mogucnost da covek opsti i bude u potpunoj zajednici sa Njim kroz njegove netvarne energije i blagodat, ... tako da ako Bog postoji u nekoj drugoj vecnosti koji je nedostupan, .... onda mi ljudi ne mozemo da se obozimo po blagodati sto nam je obecano Isusom Hristom.... 

... problem je ako ne postoje Ipostasi i Sina i sv.Duha pre vremena od vecnosti, odnosno ako ne postoje Ipostasi u bilo kom trenutku, .... onda su Sin i sv.Duh,... stvoreni i stvorenja su'.... bez obzira sto se to kao desava u vecnosti, ...jer imaju neki pocetak u beskonacnosti u toj drugoj vecnosti,.... jer ako ne postoje u bilo kakvoj Ipostasti u toj nekoj prvoj vecnosti, onda i ne postoje,.... jer je Ipostas po definiciji - nacin postojanja, sto je Aco Milojkov negde objasnio.... i ako Sin i sv.Duh nemaju neki (moze i bilo kakvi) nacin postojanja kroz neku Ipostas, ... onda Milane i ne postoje....

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

@Bokisd 

Прво, нико овде не тврди да Ипостаси некада нису постојале, а то лепо објашњава владика Николај за Ипостаси у првој вечности, када су Ипостаси постојале, како Владика каже, ,,безразлично". Могао си да прочиташ у мом објашњењу како то протумачити. Наиме, Три Ипостаси су биле у потпуности сједињене, биле су у јединственом обличју као што је суштина једна. Замисли да смо ти, Милојков и ја спојени у једног човека, да су у потпуности наша тела, од главе до пете, спојена у једно тело од главе до пете. Тако је постојала Тројица у првој вечности. У другој вечности, један од Тројице иницира извођење друге Двојице из Себе.

Нико не спори да ми можемо општити са Богом путем Његових енергија. Оно што сам хтео рећи, у чему не можемо општити са Богом, тиче се Његовог Личносног постојања које превазилази и суштину Божију, али и Његов надсуштински поредак. Ми можемо општити са Ипостасима Тројице једино на нивоу поретка који је на граничној равни суштине и ипостаси.

Волео бих да то све поткрепимо светим отацима, што би био веома важан посао. Ја говорим оно што знам и чему сведочим живећи и општећи са Богом. Као до сада, долазећи до кључних богословских истина пре него што сам то потврдио учењем светих отаца, тако верујем да и сада говорим истину. Спреман сам да саслушам критике и другачија мишљења, јер нема ништа важније да ако грешим, чујем и прихватим исправно исповедање.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 55 минута, Milan Nikolic рече

@Bokisd 

Прво, нико овде не тврди да Ипостаси некада нису постојале, а то лепо објашњава владика Николај за Ипостаси у првој вечности, када су Ипостаси постојале, како Владика каже, ,,безразлично". Могао си да прочиташ у мом објашњењу како то протумачити. Наиме, Три Ипостаси су биле у потпуности сједињене, биле су у јединственом обличју као што је суштина једна. Замисли да смо ти, Милојков и ја спојени у једног човека, да су у потпуности наша тела, од главе до пете, спојена у једно тело од главе до пете. Тако је постојала Тројица у првој вечности. У другој вечности, један од Тројице иницира извођење друге Двојице из Себе.

Нико не спори да ми можемо општити са Богом путем Његових енергија. Оно што сам хтео рећи, у чему не можемо општити са Богом, тиче се Његовог Личносног постојања које превазилази и суштину Божију, али и Његов надсуштински поредак. Ми можемо општити са Ипостасима Тројице једино на нивоу поретка који је на граничној равни суштине и ипостаси.

Волео бих да то све поткрепимо светим отацима, што би био веома важан посао. Ја говорим оно што знам и чему сведочим живећи и општећи са Богом. Као до сада, долазећи до кључних богословских истина пре него што сам то потврдио учењем светих отаца, тако верујем да и сада говорим истину. Спреман сам да саслушам критике и другачија мишљења, јер нема ништа важније да ако грешим, чујем и прихватим исправно исповедање.

Uf, pa ne znam kako Ipostasi mogu da postoje 'bezrazlicno', to je problem, ne moze Ipostas da bude bez licnih svojstava tj. svako Lice u sv.Trojici se razlikuje po tim svojim licnim svojstvima u odnosu na druga dva Lica, nerodjen, rodjen, i ishodjenje,..... jer, ne mogu Ipostasi da budu sjedinjene u onome po cemu su razlicite, narocito nema sjedinjenja kao sto postoji sjedinjenje na ravni sustine, gde su sva tri Lica po sustini Bozanska.

 ... pa brate Milane, ako je jedan realan covek pred nama, u svojoj prirodi, takav covek moze da ima samo jednu ipostas ili licnost, ili Aca ili Milan ili Boksit,... jedna priroda i sustina, jedno telo i jedna licnost, ne moze dve ili tri.... mislim, moze ali ako se covek u glavi podeli na vise licnosti... :D

itd...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

"8. Вечни Отац љуби Сина и Духа Светога. Вечни Син љуби Оца и Духа Светога. Вечни Дух љуби Оца и Сина. Све у недомисливом јединству, неразделном и несливеном. Све бестелесно и духовно. И тако од вечности у вечност, без почетка и без краја, без промене, без смањења или увећања, и без утицаја времена и пространства и ма каквог спољњег догађаја.
9. Замислити Бога без Сина исто је што и замислити Бога без љубави. Јер свака љубав изискује предмет љубави. Ти знаш, кћери, да кад неко од људи рече: ја љубим, ми одмах логично питамо: кога љубиш? Кога би дакле Бог Отац љубио у вечности, пре створења света, ако није имао Сина као предмет своје љубави? Значило би, да Он није знао љубити нити је био Љубав у суштини својој пре него је створио свет као предмет своје Љубави. А то би опет значило, да је Бог са створењем света добио нешто што пре није имао, и кроз то се променио. Ово је несмислено и нелогично и противно Светом писму Божијем, у коме је с неба посведочено да „у Богу нема промене“.
10. Ко не верује у рађање Бога Сина од Бога Оца, тај не може уопште Бога називати Оцем. Или ако га тако назива, не говори истину. Јер по чему је Он Отац ако нема Сина? Ваљда само Отац почасни, или титуларни, као што деца понегде ословљавају сваког старијег човека: Оче! Каже ли неко па Бог је Отац свију људи, ми одмах одговарамо: Бог је Творац а не Отац свију људи. Он није родио него створио све људе. Ако ковач има рођене синове и исковане плугове, неће ли он правити разлику између своје рођене деце и својих творевина? Не може нико без лажи називати Бога Оцем.а непризнавати Његовог вечно рођеног Сина, који једини има моћ да створено претвори у рођено. Апостол Христов одлучно говори: „Ко се год одриче Сина, ни Оца нема, а који признаје Сина и Оца има“ (I Јов. 2, 23; 4, 16).
11. У II члану нашег „Вјерују“ ми исповедамо нашу веру „у јединога – Господа Исуса Христа, Сина Божијега, Јединородног, од Оца рођеног пре свију векова, рођеног а не створеног“. Околико морамо бити благодарни светим Оцима Цркве, који ову истину истакоше и потврдише! Иначе би ми били лажљивци кад би говорили о Оцу без Сина. Јер ако Отац нема Сина, чији би био Отац, и зашто би се звао Отац? И сав наш говор о Љубави био би само једна чежњива песма без реалног оправдања.
12. Бог као Љубав објашњава се само Богом као Светом Тројицом. У овоме је кључ тајне љубави, кћери моја. Држи ово стално у памети. И веруј речи великог Исака Сирина: „Љубав је слађа од живота“. А ја додајем: и јача од смрти.
13. Кад говоримо о љубави у Светој Тројици, ми стално држимо у памети да је Бог дух и љубав у Богу сва духовна. Отац љуби Сина тако силно, да је сав у Сину; и Син љуби Оца тако силно, да је сав у Оцу; и Дух Свети по љубави сав је у Оцу и Сину. То је Син Божији посведочио речима: „Ја сам у Оцу и Отац у мени“ (Јов. 14, 10). И Син у Светом Духу и Свети Дух у Сину. У Писму стоји како васкрсли Христос на апостоле „дуну и рече им, примите Дух Свети“ (Јов. 20, 22). Оно што неко носи у себи, може дати из себе.
14. Особина љубави, кћери моја, је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице. Тако је жарка љубав Оца према Сину, да би Он, хтео да утоне и изгуби се у Сину. И обратно. Таква је љубав и Духа Светога према Оцу и Сину. Но по непостижимој неопходности свак остаје оно што је. Зато се и каже за Свету Тројицу „неразделна – неслијана“. Неразделна је, јер је једна по битности и љубави; неслијана, јер је по ипостасима индивидуална. Један троједини пламен бића, живота и љубави. На том величанственом пламену божанске љубави палимо и ми наше малене и влажне свећице земаљске љубави, које се лелујају, диме и лако гасе. А што се три лица не сливају и не раздељују, то је дејство љубави сваког лица према друга два. Јер свако од њих из љубави тежи, да увелича и прослави остала два лица Светога Тројства. То објашњава реч Сина Божјега: „Отац мој већи је од мене“.
15. Љубав у једном лицу није љубав него самољубље и себичност. Због тога Мухамед и не спомиње љубав у вези са једноименим Алахом него само праведност и милостивост. – Љубав удвоје брзо хладни и прелази у тугу. Због тога се бездетност у Старом завету сматрала проклетством. А тако се и данас сматра на Балкану, у Русији и на целом Истоку. Пуна љубав јесте љубав утроје. На земљи је то тако, зато што је то тако на небу. Није чудо што број три игра тако огромну улогу у свима творевинама Тројединог Творца.
16. Љубав није из земље изникла него је с неба дата. Преподобни Касијан каже: „Љубав искључиво припада Богу, и оним људима који су васпоставили у себи образ и подобије Божије“. Свесна љубав односи се на свесну личност. Не на принцип или идеју или ма какву безличну творевину, него на личност. Где нема реципроцитета у љубави, ту нема љубави. А принцип или идеја или несвесна творевина, било Божија или људска, не могу нас љубити ма колико ми њих волели. О тој љубави ми не говоримо, него о оној која је од личности ка личности и која је „неразделна и неслијана“.
17. Савршена личност, са савршеном свешћу, савршеним умом и савршеном моћи, може имати савршену љубав. Та личност је Бог наш. Што сваки човек ревнује за своју личност, то је зато што је и Његов Створитељ личност. Што сви људи цене љубав изнад свега, то је зато што је њихов Створитељ Љубав. И тако од искони до данас и на век века!".

И тд., и сл. ...

Св. Владика Николај, Касијана (Стослов хришћанске науке о љубави)

Читај још Нове беседе под гором (тумачење Јн. 1)...ухватио си се за 2 речи од Владике које, ако их томачимо као ти, одударају од свега што је Николај писао. А и ту ти је у 11. молитво одмах ставио ово горе, а тамо "сручио" у: Ни Отац није пре Сина, ни Син није пре Оца, ни Дух Свесвети није пре ни после Оца и Сина. Као човек при буђењу што одједном и истовремено отвори оба ока, тако су се одједном и истовремено отвориле три ипостаси у Теби. Нема Оца без Сина ни Сина без Духа Светога.

Владика Николај, Милане, не оставља простора за недоумице, а ти си резвио целу "теологију" од две речи ван контекста. Ради чега? Да се теби открије што Оцима није - нешто ново? Мислим...нећу ни да мислим ништа о томе...

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Поводом изјаве председника Црне Горе Мила Ђукановића да ”Црној Гори треба сопствена Црква да учврсти свој идентитет” на твитеру се огласио игуман манастира Високи Дечани поручивши да ”председник заборавља да је Црна Гора секуларна држава и да православна Црква данас све више делује у мултиетничким срединама и не може и не сме да буде експозитура ниједне државе или режима”.     Игуман Сава је истакао да СПЦ није државна црква Србије већ већинска Црква у неколико земаља а присутна је на свим континентима.   ”Не чине је само грађани Србије већ више земаља. Идеја стварања тзв. црногорске цркве је рецидив комунистичког и тоталитарног менталитета кога се неки политичари још нису ослободили” – поручио је отац Сава.   ”Српска Православна Црква има вернике различитих националности и језика а служба се служи на свим језицима земаља где Црква делује. У нашим редовима има Американаца, Немаца, Талијана, Француза итд. Концепт националних Цркава сваким даном се превазилази у једном глобалном друштву”, истакао је игуман Манастира Високи Дечани и као пример навео Руску Православну Цркву.   ”У згради Московске патријаршије видимо патријархов трон окружен заставама држава у којима Московска Патријаршија делује. Она није више само Руска Црква, већ постоји широм света, иако је заснована на руској традицији”, подсетио је отац Сава и нагласио да је  идеја да свака нова држава треба да оформи своју цркву заправо покушај коришћења Цркве у политичке сврхе.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Члановима Одбора предочени најновији и најдрастичнији примери кршења најосновнијих људских права у Црној Гори.   Повезана вест:    Епископ диоклијски Методије и прота Радомир Никчевић у својству изасланика Епископског савета у радној посети Вашингтону   У наставку своје мисије упознавања америчких званичника и јавности Сједињених Америчких Држава у целини са тешким стањем у Црној Гори, изазваним грубим нарушавањем људских права од стране државних структура, изасланици Епископског савета Српске Православне Цркве у Црној Гори, Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије и протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, архијерејски намјесник херцегновски, сусрели су се у Вашингтону и са члановима Хелсиншког одбора Конгреса Сједињених Америчких Држава.   За разлику од Хелсиншких одбора у другим државама, овај одбор у САД није невладина организација већ један од значајних одбора америчког Конгреса, државна комисија задужена за надзирање и унапређивање људских права, војне безбедности и економске сарадње у 57 земаља Европе, Евроазије и Северне Америке. Девет чланова Хелсиншког одбора америчког Конгреса чланови су вишег конгресног дома – Сената, девет чланова нижег – Представничког дома, а три члана су извршни грански званичници.   Како се наводи и на званичном сајту Одбора, Црна Гора, „најмања од бивших југословенских република“, досад је била предмет појачане пажње Хелсиншког одбора америчког Конгреса као земља у којој је уочена трговина људима и земља са наглашеном «унутрашњом разноврсношћу, чији су носиоци националне мањине и битни део православне словенске популације која више настоји на одржавању тесних веза са Србијом него што истиче неки свој различити идентитет“.   Изасланици Епископског савета Српске Православне Цркве у Црној Гори документовано су предочили члановима Одбора најновији и најдрастичнији пример кршења најосновнијих људских права, озакоњеног усвајањем тзв. Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница, који Епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори настоји да лиши њихове вековне имовине и готово им онемогући даље деловање, кршећи тиме право на неповредивост својине и самим православним верницима право на слободу вероисповести. Представници наше Цркве указали су исто тако на  атмосферу уцена и претњи учесницима молитвено-протестних ходова и медијских манипулација од стране носилаца власти у Црној Гори, којима се крше људска права на мирна окупљања и слободу говора. Подсетили су и на дугогодишњи процес изгона српског језика и писма и културе из јавног живота и школства Црне Горе у чијем се систему образовања форсирају једнострана тумачења и схватања владајуће партије и њених идеолога, и намећу системски као једини истинити поглед на садашњост и прошлост Црне Горе.   Чланови Хелсиншког одбора америчког Конгреса изразили су спремност да пажљиво размотре аргументе и правне предлошке које им је изасланство Епископског савета Српске Православне Цркве у Црној Гори уручило.   Представници наше Цркве настављају своју мисију у главном граду Сједињених Америчких Држава.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У последњем броју часописа Глас Епархије нишке (бр. 14 (4/2019)) објављен је разговор са игуманијом Маријом, настојатељицом Манастира Покрова Пресвете Богородице у Ђунису ,,Какве нам све утехе Мајка Божја даје!".     ГЛАС: Високопреподобна мати, реците нам нешто о свом животном путу који вас је довео до монаштва.   Слава Богу на свему. Ја не могу Господу довољно да заблагодарим на његовом промислу да дођем овде у Ђунис. Рођена сам у прошлом веку, године шездесет осме у Београду. Попут свих мојих вршњака, тежила сам свему ономе што и други. Хајде да завршиш школу, нађеш посао, размишљаш о неком брачном животу. Онда долазе те деведесете године када међу избеглицама ти видиш друге људе, друге очи, које немају животне радости, већ једно мртвило у погледу. Размишљаш – чему све ово чему си ти тежио, бринуо, секирао, трошио се? Затим први сусрети са људима који демонстрирају, вичу на улицама. То је мени све било ново. Питала сам се куда иде сав овај народ? Шта се ово дешава? Мене политика никад није интересовала, а нисам била ван свега што се дешава. Кад сам видела све то, поготово те избеглице, схватила сам колико мене Господ воли. Тада се стално говорило да Београду страдања тек предстоје. Размишљала сам како све ово што сам тобоже постигла, не само ја него моја породица – све то може преко ноћи да нестане. Шта је то што је трајно, што ја могу да задржим, без обзира на то да ли имам стан, посао, плату? Шта то имам што могу да понесем са собом и што ће ми дати неку животну, духовну радост?   Дошла је и та 1995. година, када долазим у манастир Липовац. Немојте ме питати како, то су заиста чудни путеви Господњи. Ја нисам имала никакве везе са Нишом, нити фамилије ни било кога, али ето, дошли смо некако до оца Дионисија. Свидео ми се тај манастир испод обронака Озрена. Свидело ми се и то сестринство, старо, предратно. Зашто је Владика Иринеј 2005. године баш мене изабрао да дођем у Ђунис, ја вам то не знам казати. Ја само знам да кажем: ,,Мајко Божја, хвала ти!“ Господ дао да овде спознам и себе. Кажем опет, не знам који су били његови разлози. Ја знам који су били моји разлози да дођем у манастир, а сада сам благодарна Мајци Божјој на томе што је она желела да ја дођем овде, код ње. Има толико дивних монахиња, финих, кротких, смирених. Ја не спадам у ту сорту. Али кажем, специјални болесници иду на интензивну негу. Овде је интензивна нега. То ми је било потребно.   Кад идете у манастир – бар већина људи с којима разговарам, који јесу у манастиру – ви замишљате места која су мало повучена, тиха, где је мала посета људи, где постоји неки полусветитељ као духовник, мање сестринство. Ђунис је све супротно од тога. Али вероватно да би се смирио, човек мора да добије баш оно што не жели, него што Бог жели од њега. Бар ја тако сагледавам моју животну причу.   ГЛАС: Када сте дошле у Ђунис, кога сте овде затекли?   Ту је било већ старо сестринство. Претпостављам да је то био главни разлог Владике Иринеја да нас три сестре из Липовца, као млађе, премести овде. После годину дана упокојила се мати игуманија Минодора, прва игуманија овдашње женске обитељи. Ми сад имамо само још једну моханињу из те старе обитељи.   Најпре је овде био отац Климент, од 1964. године. Он је ту четири године покушавао да успостави обитељ. Пре њега, у 19. веку, овде се догодио сусрет Мајке Божје и Милојке, која је покушавала народу да пренесе све оно што је чула од Мајке Божје, који је њен благослов. Знате, као и сада, када чујемо да се нешто дешава, мало смо неповерљиви. Како је кренула у народу да оживљује та вера, то семе да ниче, да расте то дрво, тако је светиња кренула да прикупља прво народ, вернике. Када ме питају ко је ктитор овог манастира, кажем да је то српски, православни народ. Није било ниједног властодршца, неке личности која је помогла да се подигне конак или црква. То су те две удовичке лепте које народ и дан данас доноси зато што има неку потребу. Рецимо, дете му је болесно, супруга му је на самрти, тражи помоћ у молитвама.     ГЛАС: Како је дошло до тога да ви будете настојатељица?   Мати игуманија већ није била у здравственој ситуацији да може да води манастир. Она јесте била жива, имала је титулу игуманије и све поштовање свих нас сестара, али физички није могла да обавља то послушање. Још док је мати Минодора била жива, ја сам примила њене обавезе. Када се упокојила, 2006. године, ја сам преузела целокупну управу манастира. Сада је овде десет сестара, од којих је нас пет монахиња и пет искушеница. Мати Евгенија је једина од тих старих монахиња још у животу и она је посебан благослов за манастир, права мала енциклопедија. Остале сестре су млађе. Наш манастир спада у ред најмлађих српских манастира, не само по формирању и времену градње него претпостављам и по сестринству. Ето, сада је скоро четрнаест и по година како смо овде и Господ је благословио да све крене ниче. Ја вас молим за ваше молитве да Господ дâ да тако и остане, односно да се увећа, без обзира на то да ли ћу ја ту бити или неко од нас. Благослов Мајке Божје је да ту буде женско монаштво, да буде сестринство, да има ко да вас дочека, али да има литургије. Имамо дивне свештенике овде у околини, који нам излазе у сусрет за служење литургије. Све ово што ми радимо је број два. Приоритет је богослужење.   ГЛАС: Да ли је тешко одбранити се од савременог света и модерног живота? Да ли вам сметају такве појаве?   Мислим да то зависи од нас. Kад сам дошла овде са сестрама, обитељ је већ била у годинама. Кад си стар, не можеш да се сам о себи бринеш. Дозволиш да многи мирски људи, који су без сумње добронамерни, помогну. Али они људи уређују онако како они сматрају да треба да уреде. Није то велики проблем, али тим људима треба на један леп начин казати: ,,Опростите, можете то овде; немојте овамо.“ Тако је ако желите да имате монаха. Ако желите да имате пријатељицу или дружбеницу, онда је то друга прича. Али онда немаш монаха. Онда, кад имаш муку и искушење, код кога ћеш да одеш да се пожалиш, да питаш за савет, да поделиш и тугу и радост – али на један прави начин, да имаш у радости уздржање, а не неко не знам какво понашање, у којем изгубиш и то мало радости што си добио.   То искључиво зависи од нас, житеља манастира. Ми имамо конак где ви нисте ушли. Бог нам је дао могућност да направимо ову гостопримницу. Дао нам је могућност да имамо и доње просторије, за све људе који долазе. Јер то је благослов Мајке Божје, да овде људи долазе. Ми не можемо овде да живимо пустињским начином живота. Људи долазе. Ми у овом нашем манастиру, хвала Богу и Мајци Божјој, имамо могућности да их примимо. Не могу да кажем да то сви манастири могу себи да приуште. Али мислим да морају себи да одвоје посебно место. Ово је наша монашка заједница, где гости могу да дођу, зна се кад и колико, а овамо даље не смете да уђете.   Мислим да монах може да сачува себе, без обзира на данашњу ситуацију, на нашу раслабљеност, на знатижељу људи који нам долазе. Бог ти је дао разум, стражи над својим језиком, стражи над својим чулима. Ми можда не можемо можда да држимо подвиг који су држали први монаси, о којем смо читали у житијама: да чинимо по три хиљаде метанија, да не једемо хлеб не знам колико дана, да спавамо на земљи. Али шта је то због чега би млада сестра требало да дође у манастир? Шта је то што она нема у свету? То је нешто што можемо да држимо и данас, као што су држали и први монаси. То је да радиш на себи, да видиш шта то у твом срцу све лежи, да се смириш, да се скрушиш, да научиш да кроз те муке благодариш увек Господу и да тражиш помоћ од њега. То је нека моја животна водиља у манастиру, што желим сестрама да пренесем, без обзира на наше послушање које имамо, без обзира на број људи који нам дођу.   Када је слава, ту буде пар хиљада посетилаца. Само на послушању има око двеста до триста људи. Са сваким човеком треба да се поздравите. Кад видите његов израз лица и када каже да је годину дана скупљао паре да би могао да дође ту на послушање, када се јавио још у мају месецу да резервише место за послушање – како да не пожелиш да кажеш „Како сте, како породица, како фамилија?“; кад пође, да му даш неку иконицу, флашицу свете воде. А то је триста људи са којима треба тако. Где је ту ћутање, где је ту молитва? Али тај човек отишао је радостан. И мени је радост. Још кад каже: ,,Прошле године сам се Мајци Божјој молио, Богу, за то и то, и сад сам дошао да заблагодарим, јер ми је то испунио.“ То нама даје неку силину. Мајка Божја је још увек ту, она нас чује, значи није дигла руке од српског народа, није дигла руке од ове наше светиње, и од нас оваквих какви јесмо.   ГЛАС: Није ли у томе ваш подвиг?   Треба то схватити. Ево видите ове искушенице. Ми смо читале житија светих отаца, па и ја сам мислила да је тако у манастиру. И онда дођете, наиђете на нешто друго. ,,Ја нисам за овде, ја ово не могу.“ Ја кажем: ,,Полако, прво мораш да се смириш. Треба да покажеш колико ти можеш да човека другог волиш, колико си спремна себе да даш. А кад будеш сазрела за ћутање, молитву, тиховање – а да не одеш у прелест – доћи ће и тај тренутак, добићеш то и ти.“ Као што ја нисам тражила да дођем у Ђунис. Знате, мени је две године требало напора над самом собом да прихватим ово послушање. Нисам тражила да идем из Липовца. Знате, ту сам пустила корење, ту ми је духовник, ту су ми духовне матере, то сестринство. Била сам навикла на послушање, на много штошта . Монах је, како кажу, сам са Богом. Како му Господ каже – амин. Али требало је извршити једно насиље. Цело моје биће се бунило: ,,Нећу то!“   Сила Божја се у немоћи познаје. Да је овде триста четристо монахиња, да ми имамо старије, које су четрдесет и педесет година монахиње, у чему бисмо видели силу Божју? Кад видите овде две монахиње, три, а пет-шест искушеница којима је ту двадесет пет до тридесет година, које су тек стасале, кренуле да корачају манастирском портом, а како Господ то уређује, Мајка Божја како нас покрива, шта нам све даје, какве утехе... Ево, скоро смо причали о Светом оцу Пајсију, Светогорцу, а после пар дана долази његово духовно чадо, отац Арсеније из Грчке. Он грчки, ја српски; разумем шта он мени каже, оно што га питам, он разуме шта хоћу – нит га знамо нит нас зна. Како је дошао овде, ни он нема појма зашто је свратио. Ја кажем да има неког ко то зна и ко је овако уредио, што што је нама требало у том тренутку да се помогне и да нам се каже. Значи опет, ако хоћеш да пливаш кроз живот, само се препусти руци Божјој и биће добро.     ГЛАС: Молимо вас, пренесите нам нешто од својих духовних искустава.   Ко год дође од монаштва, било да се ради о оцима или о матерама, увек користимо прилику да нешто питамо – бар како они у свом манастиру организују живот, поготово ако су старији монаси, да бисмо извукли оно што ми немамо. Ми имамо књиге, путујемо да видимо друге светиње, а они имају онај животни, прави, да кажем реални монашки приступ свему ономе зашто смо ми дошли у манастир, што је нас привукло. Монахиње у Липовцу нису много морале да беседе, али су радиле. Ми смо видели пример како она живи, како је она послушна, како је кротка, како је смирена, како зна да прећути, како зна да опрости. Ја то могу да читам код светих отаца, али жива реч је жива реч.   Имамо контакта са многим духовним лицима који су нам тако лепе ствари рекли, ту једну реченицу. Рецимо, отац Данило, који је једно време био игуман у манастирима Дубрава и Увац, причао је једном приликом о брату како му је жеравица пала на длан. Ја кажем како су ту нервни завршеци, како је то јако болно, а он каже: ,,Ћути, не мора да значи.“ ,,Како, оче?“, почнем ја оно што знам о медицини? Каже: ,,Где су ти помисли?'' После непуних месец дана у манастиру препознам другу жеравицу, жеравицу на мојој души, једно искушење, сетим се те његове реченице и кажем: ,,Хајде сад да научиш како се то кроз живот чита.“ Само пар секунди човек се сконцентрише на Господа, на молитву, нек је то само ,,Господе“, не стигнете ни до оног ,,помилуј“. Тада само осетите како тај немир од вас одлази. Као да гледате једну позоришну представу где сте ви гледалац, а не учесник тога. Ја кажем: ,,Види, ово функционише!“ Е сад, то само треба да постане навика човеку. За све то, а ово је само један од бисера које сам добила од тих отаца који полако одлазе ка Господу, ја не могу Мајци Божјој до краја свог живота заблагодарити и сагледати њену љубав према мени, да ја дођем у њену светињу.   Размишљала сам о томе како би било отићи у неку од руских светиња, како је то тешко нама да организујемо. Није ме интересовало да видим те светиње, колико да сретнем некога од отаца, само да их питам да ми нешто кажу о спасењу. Онда је дошао неки поклоник из Русије, који се заветовао да обилази светиње Мајке Божје свуда по свету. Оклевала сам , али су ме наговорили да га питам нешто о умно-срдачној молитви. Он ми је само казао: ,,Кротко срце!“     ГЛАС: Шта сматрате својим главним задатком, као настојатељица манастира?   То је молитва. Али не да би се човек с тим дичио, силио и тако даље. Скрушена, тиха молитва. Кроз молитву се нађе решење за све недоумице, проблеме, искушења, нерешиве ситуације. Видите да сте дошли до зида и нема даље! Сви су изгледи да ће бити тако како не би требало да буде. Нити сам ја молитвеница, нити се моји вапаји чују пред Господом. Али важан је тај тренутак да не кренете људским разумом да решавате проблем, него да кажете: ,,Господе помози! Ти ово реши!“ Само он може то да уреди да су вуци сити и овце на броју. Како он то решава? Само станете, задивите се. Јер он том човеку да нешто друго, неку другу идеју, спречи га у тој његовој намери коју има. Када је реч о некој клевети, не може то да не заболи. Није правда, није истина. Почни за тог човека да се молиш Богу. И одједном добијете таквог једног дивног пријатеља, а да ви њему ништа нисте казали, ништа нисте урадили. Све нешто што нам се дешава, то је у глави. То је од помисли. Ако ви имате борбу са мном, стално ми правите проблеме, искушења, клевећете ме, и ако кренем овосветским начином то да решавам, ја само имам већи проблем и веће непријатељство с вама. Али ако сваког дана принесем свећицу за ваше здравље, сваког дана једно мало молитвено правило - десет Милосердија двери, ако, кад год вас видим, питам: ,,Хоћете чај, хоћете кафу, хоћете колаче?“, ви више не можете ни да ми будете непријатељи. Тада настају мир и радост.   Разговор водили:  Ивица Живковић и Миљан Никитовић     Извор: Радио Глас
×
×
  • Креирај ново...