Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Обраћам се свим који се баве, академски или не, теологијом, да просуде о кључним питањима теологије: о логосима бића и твари и о самом Богу Светој Тројици. Да ли је све већ изречено и записано као Догма, или можемо или морамо изнети нешто ново, и шта би то било важно да се изнесе у данашње време?

Јако је важно да има разлог зашто бисмо износили нешто ново, јер и да знамо нешто ново, боље је то држати за себе уколико нема опште потребе за тим. Данас Црква има тешкоће са расколима: са латинима, дохалкидонцима са којима нисмо успели изићи на крај тих раскола, а признаће свако да имамо и нових изазова, пре свега са модерним схватањем појма ипостаси.

Да ли има нешто важније од могућности објединити сва питања и све проблеме због којих смо оптерећени расколима? За такву потребу морали бисмо изнети нешто ново од теологије, јер све до сада што је изнето, или само због начина на које је изношено, није уродило плодом. Теологији треба једноставнија и јаснија решења, задржавајући све до сада установљено. Али, ипак, потребно је нешто заиста ново, јер, како верујем, постоји то што би било конкретно ново у теологији, а што би довело до усаглашења и прихватања свих неопходних ставки потребних за јединство.

Ако смо хришћани и живимо ради Христа, знамо да је јединство најважније стремљење, као што је било и за Христа, пред страдање. Сам Бог стално ради на томе, време је да се покажемо да учествујемо.

Разуме се да постоји страх од странпутице, али ако будемо разговарали и испитивали све, засигурно ће нам помоћи Дух Свети да изнесемо то дело до краја.

Да ли нам треба Путин, Ђинпинг да сазову све на ово дело, можда да, али имамо Богом дан форум да макар заподенемо о томе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ključ svega je u Ličnosti Isusa Hrista kao spasitelja, znam da zvuči izlizano a možda i neadekvatno ali je zaista tako. neka pitanja su već ovde bila raspravljana npr čega je Isus Hristos bio svestan kao beba, kao dečak, kao mladić i kao čovek, kakva je bila svest IH o samom sebi, šta je i kakvi su u stvari "principi" njega rukovodili? da li je i kada je i koliko je i kako je bio svestan svoje dvojne prirode? koliko je on i na koji je to način bio svestan svoje božanske komponente...uz svu čovečnost koje je sigurno bio svestan. kako je donosio odluke, kako je otkrivao rešenja, kako je postavljao pitanja sam sebi ....i uopšte kako je uspeo da pomiri svoje dve prirode? 

zašto ovo navodim kao pitanje od velikog značaja zato što odgonetanjem te tajne možemo odgonetnuti i kako Pravoslavna Crkva kao Telo Hristovo treba biti ustojena, vođena i generalno iz čega ili kako (na koji način) ona crpi svoje postojanje u svetu. ko i kako u njoj kao u telu vlada, odnosno kako ona sama (On Sam) dolazi do svesti o svojoj apsolutno i ne lažnoj Božanstvenosti? mislim da dok got se budemo oslanjali na čoveka da će mo biti u problemu. da li je moguća struktura koja crpe sve što je potrebno bukvalno s' više odnosno bez prvog (čoveka)? koliko got suludo zvučalo mislim da je moguće? šta je potrebno da bi se taj "kanal otvorio"? po meni jedna prosta stvar: istovetnost. ukoliko bi uspeli da ostvarimo ono što je do nas a to je da budemo istovetni u smislu vere u smislu brisanja razlika mislim da bi i telo profunkcionisalo.

ako bi banalizovali da li u biološkom telu postoji prvi koji je za sve odgovoran i koji svima rukovodi i bez kojeg se ne može? ne, ne postoji. može se i bez mozga biti živ (nesvest/koma ili poremećaji) a može se i bez malog prsta biti živ. ok ne može bez srca ali ne moće se reći da srce upravlja celim telom. kada dođe do povrede ili problema ne upućuje srce zapovesti da se to rešava. dakle Život (nastanak, razvoj pa u krajnjem slučaju i večnost) nastaje, izvire i upravlja se (dokazano milionima godina) nekim "principima" koji su izvan nas, na nama je da samo budemo međusobno u skladu i prevaziđemo izdeljenost a putanju i odredište određuje nešto što je izvan nas, nešto s' visine.

barem ja tako zamišljam (trenutno floskulu) "izvole se nama i Svetome Duhu"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прочитао сам два пута што си написао, сад ми је јасније шта хоћеш да кажеш, само ми је тешко да се усредсредим на она питања која сматраш важним. Сматрам да је незахвално, због самих тешкоћа у научном смислу, бавити се о томе да ли је физичка свест Исуса, као бебе или младог детета, била свесна божанства себе као личности, и томе слично. Не кажем да се не може расправљати о томе, али моје је мишљење да том врстом расправе нећемо моћи доћи до конкретних решења оних проблема које си навео, заправо у вези првенства и какву улогу оно може имати.

Мени је тај начин, из тих питања која си навео, превише компликован. У сваком случају треба се:трудити да дођемо до начина којим би успешно решавали проблеме, од којих је критичан и круцијалан управо тај који си навео, питање првога, првенства.

Share this post


Link to post
Share on other sites

slažem se da je pitanje odnosno odgovor možda i nedokučiv. mnoge umene glave su se bavile ovim, a i crkva se evo 2000 godina bavi ovim i pitanje je koliko se uspelo u tome. pitanje je koliko se uopšte zemljanim može objasniti nebesni. ja garantujem da je i sam Isus Hristos sam u sebi imao fascinaciju time (barem onaj čovečiji deo njega) jer je podjednako bio i jedno i drugo sve sjedinjeno u jednoj ličnosti. teško je pojmiti kako u Jednom obitavaju dve prirode a da pri svemu tome on zna da Jeste (ja sam onaj koji Jeste). a u tom Jeste je sve. u tome je spasenje.

to je u krajnjem slučaju (po blagodati koja nam je darovana) pitanje i svakog čoveka, ako je pitanje svakog čoveka onda je i pitanje svake Crkve, ako je pitanje svake Crkve onda je i pitanje Vaseljenske (Saborne) Crkve, a ako je tako onda je i pitanje celog sveta, odnosno jednostavno: pitanje nad pitanjima. kako shvatiti tu tačku gde je Bog "maximalno nisko" a čovek "maximalno visoko" a opet nikad pomešano a opet (za)jedno.

jedino je Bog izvor Dobra, sve što mi učinimo čak i ako je dobro pre ili kasnije pokaže i svoju lošu stranu, kako se prepustiti Bogu, kako se odreći sebe...a opet funkcionisati u svetu, sa svetom i "pored" sveta "voditi" svet?

u svakom slučaju ova kriza je i velika prilika kako oprisutniti Boga, kako svetu pokazati efikasnost samoprinošenja i svesne žrtve, ukoliko bi se našao modus operandi kako to fizički organizovati možda bi polako Novi Jerusalim počeo da sija i ovde dole...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Малочас сам шетао и размишљао о твом питању, и онда сам се сетио нечег што дуже време разматрам, а толико је једноставно, чак опасно или превише једноставно за нас компликоване људе. Ради се о нечем што је повезано са учењем о логосима бића и твари, заправо, можда и о самом учењу о тим логосима. Али то питање, то учење о логосима, је толико дубоко и недоречено, да сада представља велику тешкоћу да дођемо до логичког разумевања о томе, иако је, како рекох, реч о једноставном објашњењу. Истина је да је Бог сувише једноставан.

Ако је логосима успостављено и одржавано све што постоји, па и наше мисли и све честично и духовно што чини нашу свест, онда је једноставно разумети одакле Исусу јединствена свест о себи као једном од Тројице и Богу. Али неопходно је развити то учење о логосима, ако је уопште могуће да буде прихваћено у новим елементима, јер се код св. отаца сматра за најопасније и најделикатније питање. Дакле, питање је сада само колико смо у могућности да разумемо једноставност која је, како рекох, превише за нас компликоване.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Milan Nikolic 

Ep.David je pisao o ovome što tebe najviše interesuje :D

Цитат

Еклисиолошки модел један и многи

 

Еклисиолошки модел један и многи одржив је само под једном претпоставком: останка у оквирима еклисиологије, и њеног непресликавања на тријадологију. У противном случају, у случају поистовећења еклисиологије са тријадологијом, и обрнуто, поистовећења тријадологије са еклисиологијом зарад афирмације управо тог модела-модела један и многи, његови заговорници ће неминовно бити одведени у ћорсокак; тамо где се поистовећују икономијска и теолошка тријада; када се и незадрживо појављује субординација унутар тријадолошког догмата.

А тада би већ Отац био један по власти, а Син и Свети Дух би били остали по части. То би узрочно-последично проузроковало рушење и једног и другог догмата – и даље страхоте – страхоту укидања божанског једносуштија, – догматског појма пар екселанс –, ради којег су наши Свети црквени Оци водили ратове против јеретика, страдали од њих, али их и побеђивали! Дакле сви они који даље буду доводили у питање неприкосновеност богословских догмата и канониолошких категорија, и неподобштинама својим експериментисали на месту светом, вргнуће себе у семи-гностицизам, и касније, у фул-гностицизам!!!

Задубимо се у овај процес. Монархију Бога Оца пресликати на ингеренције цариградског Првопрестолника, који се и у улогу Милет-баше расколних Украјинаца данас веома уживио, па затим фанариотску еклисиологију моделовати према гео-политичком тренду Вашингтона уз асистенцију мајдановаца-унијата, … за велики Божји ајтар, неће ли порекло овог дела бити од онога кога су наши Свети Оци назвали Великим умом, а блаженопочивши Патријарх Павле Кусим?!

Иначе, промоцији идеје првенства Цариградског црквеног Трона над осталим патријаршијским Троновима Православне Цркве са једначењем појмова по части и по власти, те са истицањем појма субординације који  садржи ознаке фаворизовања Првог Трона наспрам осталих црквених Тронова, било је могуће присуствовати свакоме од нас који се најкасније 2001-2. године нашао на предавању на ову тему Митрополита Јована Зизјуласа у Атини, у задужбини Гуландри Хорн. Иста ова гледишта су затим понављали његови епигони по Европи и у теолошким школама, а што чине даље, и све до овога часа. С друге стране, како онда на предавању у поменутој задужбини, тако и данас, ово мишљење које има амбицију да прерасте у догму, није имало, и нема пријема код већине; ни ад хок, ни апостериори! Али тамо где је наишло на пријем, оно не престаје да делује разорно, управо као догма измозгана ради црквеног престижа, а сада већ и ради гео-политичких аспирација!

Не треба бити пророк, поготово не зао, да би зналац ових ствари могао закључити да увођење еклисиолошког примата у тријадологију с описаним ознакама и јеретичким тринама, ма од чије стране, и циљано долазио (на пример од Васељенског Патријарха ради теоретског и догматског и практичног уздизања Цариградског и Васељенског трона у статус и са ингеренцијом и по власти), неизбежно доводи црквени Цариград – Други Рим до пада у вишестрану јерес – свејерес; као што је рецимо, својевремено био довео у папоцезаризам, па у свејерес, и Први Рим! За почетак, Цариграду или Другом Риму прети, и у њега се већ увукао источни папизам! У наше дане и та се пошаст обистињује на васељенском нивоу; беспоговорно се протежира од стране првог међу једнакима, и од стране свих његових лобиста, односно теолога-корифеја даље се лансира! Заједно са тим ми постајемо сведоци још једне појаве: синдрома другог плућног крила – синдрома који је проистекао из несрећне синтагме, лансиране од стране једног недавно умрлог Римског Понтифекса Словена – који иначе није волео православне Словене! А није их волео до тог степена да је јавно заговарао и предлагао бомбардовање Срба и Србије од стране НАТО-крсташа. И оно се 1999. године и збило!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тај проблем, који долази од Фанара, подразумевао сам под оним проблемом који сам у вези раскола навео као ,,модерним схватањем појма ипостаси". Управо нам том пољу, које је, разуме се, тријадолошко поље, заснива се рушилачко, или како еп.Давид рече, разорно деловање од стране Фанара и оних који би да му у томе следују.

Зато је неопходно разговарати о свим појединостима тог проблема. Потребно је аргументовано изнети разлог зашто идеја, рушилачка и катастрофална, идеја да примат из тријадологије применимо на еклисиологију, не може бити оправдана и заснована на истини.

Share this post


Link to post
Share on other sites

nije mi jasno zašto bi išli toliko daleko u Trijadologiju, ono što je nama dostupno je Hristos, ok naravno da je on omeđen Trijadologijom ali sa druge strane on je krajnja granica dometa, mislim da je pretenciozno i ne moguće napraviti taj dalji korak ka samoj Trojci.

malo je to teško razlučiti jer se sve prepliće i jedno je uslovljeno drugim, ali definitivno mislim da je rešenje u Hristu ne dalje od toga...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Христос нас свакако сједињује са Тројицом, тачније са Собом и другом Двојицом.

Данас настаје дилема до које мере можемо, као створени, општити са Бићем Божијим у нивоу саме Ипостаси. Фанар данас намеће да те границе нема, те зато, наводно, можемо применити начин постојања да имамо Првог међу нама, тј. међу поглаварима цркава, као што у самој заједници Тројице, ипостас Оца јесте Прва.

Тачно је да у некој мери можемо засновати примат из Тријадологије на еклисиологију, а та мера је Љубав и једнакост, када Отац, иако први, не може ама баш ништа чинити без сагласности и дејства свих осталих. Међутим, нешто сасвим друго, и недостижно, је покушај примењивања првенства на нивоу узрочности (а то је оно што Фанар себе назива Мајком Црквом) када други немају шта да траже у тој улози, јер је заснована на јединственом извору, на личности Узрока, тј. на самој Ипостаси Оца, и то баш на том неприступном нивоу Његовом као Узрока.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Приметили сте да је Зизијулас искључен из еклисиолошке аргументације којом Цариград оправдава поступке патријарха Вартоломеја у вези Украјине?

Мислим да је проблем у томе што су они отишли далеко даље од Зизијуласа у правцу дефинисања места и улоге универзалног примата у Цркви, уопште. Њима очигледно није било довољно то што је Зизијулас покушавао да пројектује одређени примат еклисиологијом заједнице, којом се ипак оставља примус у одређеној условљености његовог идентитета и ауторитета заједницом, полазећи од његових теорија о онтологији личности и монархије Оца у тријадологији.

Они су својим еклисолошким кредом “првог без премца”, одлучно одбацили кинонијске услове које је Зизијулас постављао да би према његовом мишљењу примат био догматски оправдан и прихватљив не само за православне, већ и за католике, у екуменском дијалогу. А, то су:

1. Примат не сме бити јурисдикцијски;

2. Не сме бити повластица индивидуе, већ првопрестоне локалне цркве, и

3. Мора бити схваћен и спровођен у саборском контексту, у складу, и у духу 34. апостолског правила.

Очигледно да је нестрпљење у Цариграду превагнуло.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Смисао љубави је бити последњи. Отац жели бити последњи, да служи Сину и свима. Као што си Ти, Оче, вазда Први и заиста Први, подари мени да будем вазда последњи и заиста последњи.

Ко се наметне за првог, тај уистину нема љубави. Љубав је гледати другог вазда испред. Христос је нама Први у Евхаристији, а један другог треба гледати као последњи првог уз самог Христа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Савремени проблеми теолошког учења могу се сузити на јадноставно питање, које се тиче логоса бића и твари из учења св.Максима Исповедника. Покушајмо да одговоримо на то питање.

Наиме, из учења знамо да су логоси вечни и нестворени и да постоје пре постања света. Питање је да ли се логоси враћају у своје превечно стециште у есхатолошком постојању?

Ово питање је, заиста, једноставно, али засеца и продире у срж сваког актуелног теолошког проблема. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Imao bih ja jedno pitanje na ovu temu. Mada, s obzirom da se ne razumem mnogo, možda ovo i nije baš u duhu pravoslavnog tumačenja, ali eto voleo bih da neko prokomentariše ovo razmišljanje. Pošto je Hristos i Bog i čovek, a postoji i ono da smo svi mi sazdani po Božijem liku  (,,Bogovi ste" ili kako već glasi citat), tj. da imamo Boga u sebi (istina samo potencijalno, ali mi ne znamo kod koliko ljudi je ta klica ostvarena, možda kod mnogih, možda i kod nekog od nas). Da li bi se onda moglo reći da je Hristova svest bila slična svesti bilo koga od nas, i da je doživljavao sebe slično kao što i mi doživljavamo sebe, ali da je ta slika Božija, koju svi imamo, u njemu prosto bila apsolutna prisutna i razvijena (ne negirajući pritom da je On sam i ta slika Božija)? Poenta je da možda i nije neophodna tolika mistifikacija svega, možda je sve to, nekima od nas, zapravo poprilično intuitivno jasno, samo nismo ni svesni toga. Dakle, ovako kako sam postavio stvari, Hristos je imao svest nalik na nas (delimično), ili nekog svetitelja (skoro u potpunosti), što uopšte ne negira da je njegova božanska slika On sam. Hvala

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Отац Момчило Кривокапић: „Господ је крајеугаони камен који држи Цркву у свим временима“.   Звучни запис емисије   Протојереј-ставрофор Момчило Кровокапић архијерејски намјесник бококоторски, који је 7. септембра прославио пола вијека свештеничке службе, на почетку емисије тумачио је Свето Јеванђеље на 13. недјељу по празнику Педесетнице, објашњавајући да је Господ наш Исус Христос онај крајеугаони камен који држи Цркву у свим временима.   Говорећи о празнику отац Момчило је говорио о Црквеној Новој години коју смо прославили у суботу 14. септембра.   Отац Момчило је, одговарајући на молбу нашег слушаоца да нас проведе кроз садржај Свете Литургије, објаснио и шта значе ријечи: Горе имајмо срца.     Отац Момчило је, на молбу наших слушалаца, подијелио са нама и своја сјећања на лијепе тренутке из своје педесетогодишње свештеничке службе.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      У уторак, 3. септембра 2019. године, када наша Црква прославља светог апостола Тадеја, свету мученицу Васу са децом њеном, као и свештеномученика Рафаила Шишатовачког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали протонамесник Александар Сенић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали вероучитељ Марко Стевановић и ученици крагујевачке Богословије, а чтецира је г. Владан Степовић.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Присутним верницима Владика Јован протумачио је јеванђељску причу о призиву првих ученика Христових. “Данашње Јеванђеље говори нам како је Господ Исус Христос позвао двојицу првих својих ученика да иду за њим, а то су двојица браће - Петар и Андреја. Када их је Господ позвао, они су одмах оставили свој посао рибарски и пошли за Христом. За нас је овде посебно важно да видимо њихову вољу да оставе све ради спасења, јер онај који остави све ради спасења добија много више. Овде нас апостоли уче како треба живети од рада, да треба зарађивати поштено хлеб свој, а не јести хлеб са туђих леђа. Лењ и неодговоран човек једе хлеб са туђих леђа. Наш народ знао је често да говори да је најслађа кора хлеба не она која се украде од другог, него она кора хлеба коју човек стекне у зноју лица свога.    Позив Христов никад се није односио само на апостоле, него и на сваког човека, на сваког хришћанина. Бог сваког позива, а на човеку је да се одазове или одбије тај позив. Када човек одбије позив Бога, он онда прихвата позив оног другога који ремети хармонију, ред и поредак и све оно што је Бог устројио. Бог мери наш труд, наше време и Он нас увек позива преко Цркве, Јеванђеља и богослужења. Ако нисмо добили позив, учинимо да будемо позвани, тражимо, јер је Господ рекао ко тражи и ко куца њему се отвара. Врата раја затворена су само за оног човека који их сам затвори. Бог стално позива сваког човека, само што човек мора да “прочачка уши”, јер су нам уши затворене од наше гордости, сујете и овога света. Замолимо Господа да нас призове, да нас препозна као своје.    Ради човека и људи Бог се оваплотио, страдао и васкрсао, стога замолимо Бога и потрудимо се да препознамо шта је од чега вредније у животу. Тражимо оно што је вредније, а шта је вредније? Управо оно што је Господ рекао: “Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати”. Нека нам Господ помогне да идемо за Њим. Ништа нам не вреди што смо се крстили, ако ништа од тога не примењујемо у својим животима”, закључио је Епископ Јован.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Доносимо репортажу Телевизије Храм о свештеној обитељи манастира Светог Николе на Озрену и разговор са игуманом архимандритом Гаврилом.     
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић) богослужио је данас, 8. августа 2019. године, на дан преподобне Параскеве у храму посвећеном св. Петки у насељу Чукаричка Падина у Београду. Преосвећеном је саслуживало братство овог светог храма на челу са старешином, протојерејем-ставрофором Николом Трајковићем. Преосвећени Владика Стефан посебно је у беседи напоменуо да се св. Параскеви обраћају мајке, жене, девојке за потомство и породицу, тако да увек треба о празницима св. Параскеве, али и свим другима данима, да се сабирамо на молитви у храму.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Празновање храмовне славе – Светог пророка Илије, у палићкој парохији почело је у навечерје празника, свечаним вечерњим богослужењем којим је началствовао архимандрит Нектарије (Самарџић), клирик Епархије британско-скандинавске. Оцу Нектарију је, поред више свештеника и ђакона Епархије бачке, саслуживао јереј Станко Лакетић, професор Богословије у Сремским Карловцима.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-     На Илиндан, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије служио је свету архијерејску Литургију у храму на Палићу, уз саслужење оца Нектарија, свештенства и ђаконства Епархије бачке. „Нека нам ревност светога Илије буде увек на уму у свим нашим немоћима и малодушностима које нас често опхрвавају, да се сетимо Божјег човека и да му се увек молимо“, поручио је владика Исихије. По отпусту Литургије, Епископ мохачки је поздравио присутни народ и пренео благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја.     Извор: Епархија бачка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...