Jump to content

Свети Василије Острошки

Оцени ову тему


Guest Светлана

Препоручена порука

  • Гости
Guest Светлана

svecana_litija_Sv_Vasilija_Ostroskog_-_snimak_iz_1996_-_obrada_grahovo.net_2006.

svecana_litija_Sv_Vasilija_Ostroskog_-_snimak_iz_1996_-_obrada_grahovo

Prenosenje mostiju Sv. Vasilija iz Ostroga u Hercegovinu i nazad u manastir , snimano 96' god . Predivan video zapis iz istorije srpskog naroda kada su znali i mogli da pokazu slogu i jedinstvo .

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости
Guest Светлана

Акатист Светом Василију Острошком.

Наслов:

audio

Величина: 19:14 минута (3.31 МБ)

Формат: MP3 Mono 22kHz 24Kbps (CBR)

Аудио.

Молитве, акатисти и часови

Преузмите аудио датотеку

Радио Светигора

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости
Guest Светлана

Света Литургија на Светог Василија Острошког и Тврдошког у Манастиру Тврдош, 12. мај 2009

Tagged: Бесједе

Наслов: Episkop Atanasije (Jevtic)

Албум: Besjede

Година: 2009

Величина: 6:48 минута (1.17 МБ)

Формат: MP3 Mono 22kHz 24Kbps (CBR)

У спомен на Чудотворца Острошког и Тврдошког и Епископа Херцеговачког Светог Василија , у Манастиру Тврдош 12. маја 2009.г., Свету Архијерејску Литургију служио је умировљени Епископ ЗХиП Г. Атанасије уз саслужење јеромонаха Димитрија и јерођакона Порфирија. На Литургији се окупио бројни вјерни народ, коме се бесједом обратио Владика Атанасије. Извор: Епархија ЗХиП.

Преузмите аудио датотеку

http://www.svetigora.com/node/5460

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости
Guest Светлана

У селу Мркоњићи надомак Требиња

Сабор Светог Василија

Село Мркоњићи, двадесетак километара удаљено од Требиња, у Поповом пољу, све више постаје светилиште захваљујући томе што је овдје рођен Свети Василије Острошки и Тврдошки, један од најпоштованијих светаца овог краја.

Толика је вјера народна у овога свеца да се сваке године, на Дан Светог Василија, у цркви, саграђеној на темељима свечеве родне куће, окупи толико вјерног народа да им је и село премалено.

Тако је било и овога Василијев дана, када је неколико хиљада вјерника, мјештана овог и сусједних поповопољских села, али и из сусједног Требиња и Љубиња, па чак и неких црногорских мјеста, дошло да цјелива праг и иконе ове богомоље.

тонски запис бесједе Еп.Григорија

*Иако многи људи походе Острог, мјесто његовог упокојења, како би се дотакли његовог светог тијелела, из кога излази сила која исцјељују, многи се људи и овдје окрепљују оном једином и најважнијом силом којом сви живимо и којом смо стврени, силом љубављу Божије*, рекао је, служећи данас Свету архијерејску литургију у овој цркви посвећеној Светоме Василију, Епископ Захумско херцеговачки и приморски Григорије.

Подсјећајући на вријеме када се Светом Василију ишло кријући и када му се тајно молило, Владика Григорије је истакао да је најстрашнији пакао недостатак љубави, а да је највећа милост она којом нас је учио Свети Василије, уз чије име и данас, вијековима касније, вјерни народ увијек дода - Слава му у милост.

Он је и овом приликом позвао народ у земљи Светог Василија, све Херцеговце и православце у свијету, *да се саберу и приберу, да се окрену Светом Василију, како би их просвијетлио и поучио*.

Истакавши да народ овог краја и свих српских крајева може опстати само уз вјеру, наду и љубав према Богу, Владика Григорије је, у ове велике дане обнове и васкрсења, поздравио напоре мјештана села Мркоњићи да од овог сакралног мјеста направе светилиште попут манастира Острог, почивалишта његових светих моштију.

И заиста, напори мјештана и осталог вјерног народа да се изгради комплетан амбијент у овом селу, сваке године су све видљивији, а, према ријечима Рада Бошковића, предсједника црквеноопштинског одбора села Мркоњићи, у току су припреме за изградњу капеле и конака поред саме цркве.

*Са доње стране пута, поред цркве Светог Николе, налази се и гроб свечеве мајке Ане, чији смо надгробни камен очистили, а сам гроб обложили каменом, као и плато око цркве*, објаснио је Бошковић.

Осим ових радова, у току је и реконструкција и модернизација раскрснице, са 126 паркинг мјеста између цркава Светог Василије и Светог Николе, чија се вриједност предвиђа на преко 250.000 марака, док је додатних преко 55.000 потребно за капелу и конак.

Сабору у Мркоњићима, под старим стаблом кошћеле, за које најстарији становници овог краја тврде да су им њихови преци тврдили да потиче из доба Светог Василија, присуствовали су и начелник општине Требиње др Доброслав Ћук са сарадницима, као и бројни представници привредног живота општине...

В.Д. и Ж.Д.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...

Постављена слика

CUDO KAO DAR VAPIJUCIMA -

CUDOTVORENjE PRAVOSLAVNIMA

Jos neka cudesna iscjeljenja

do 1950. godine

SVECEV LIJEK

Bezimeni ljetopisac Gornjeg manastira ostroskog i cuvar Svetoga Civota Svecevoga, kadar da istinu Boziju "po ukusu" duhovnome prepoznaje, u arhivsku zbirku cuda Svetoga Vasilija uvrstio je i pripovjetku Sime Matavulja "Svecev lijek", cijeneci, jamacno, da ju je pisac napisao na osnovu istinite zivotne price koju je mogao cuti licno od svjedoka ili kao mjesno predanje, koje je on samo umjetnicki obdjelao, ne dodajuci i ne oduzimajuci nista njegovim kljucnim istinama.

U nekom selu u novopazarskom Sandzaku zivio je covek po imenu Jovan Sibrak, znatan po imovini, visoko cijenjen po pameti, cestitosti i dobrocinstvima. Da ste zapitali ma koga od njegovih seljaka ima li Sibrak kakav nedostatak, svako bi vam odgovorio: "Nema! Nas je Sibrak prava hriscanska dusa! Boljega covjeka nema u cijelom Sandzaku! Zbog ljudi kao sto je on i sunce sja!..."

Sibrak je oduvijek bio zdrav i naocit. Imao je svega dosta: i zemlje orace i pasnjaka i stoke i sume i novaca, zastjedjenih od suviska roda rodnih godina. Rano se ozeni djevojkom u svemu prema sebi. Zadugo nijesu imali poroda, pa im se rodi musko dijete, za koje se vec od pete-seste godine moglo reci da se uvrglo na roditelje. Nadjenuse mu ime Milenko. Dijete je po licu licilo na mater, a po ostalim osobinama na oca. Rastao je kao cvijet ljudski, stasit i lijep, a uz to krotak, uljudan, milostiv.

Zaista, srecnijeg covjeka od Jovana Sibraka nije bilo na daleko. A kako je bio i vrlo pobozan i vrsio zakon Boziji sto je bolje mogao, seoski svestenik, covjek neuk i priprost, ali pun straha Bozijega, poucavase narod da se ugleda na Sibraka kojega je Bog nagradio.

Ali je sreca covjekova, cudljiva i prevrtljiva, te se i Jovanova pokazala takva - odjednom ga ostavi, a nju zamijeni njezina sestra - nesreca. Njegovog sina Milenka obuze zlo nevidljivo: na jedan mah obori ga nagla i teska bolest, i to bas onda kad stasa za zenidbu!

Spocetka su se roditelji nadali da ce on bolest savladati, ali kad se za pola godine nad bolesnikom izredjase i vracare i hodze sa zapisima, pa i uceni ljekari iz Mitrovice, onda Jovana i Staniju obuze ocajanje i pocese se miriti sa mislju da ce im smrt ugrabiti sina jedinca. A i nesrecni mladic, koji nije imao bolova, nego je cilio i venuo, poce da zeli smrt.

I tako srecni covjek komu su mnogi zavidjeli, posta tako jadan da se niko ne bi mijenjao sa njegovim udesom! Moze li za covjeka biti zla nesrecnijeg od takvoga? Da je Sibraku odjednom propalo sve imanje, da mu je naprijecac umrla njegova vjerna i dobra Stanija, da se sam poceo raspadati od kakve strasne bolesti - zacijelo bi sve to lakse podnosio nego to sto imase gledati gdje mu dijete polako umire! To je Jovan javno govorio, a ponekad bi dodao:

"Bog Sam zna radi cega je to! Moze biti da sam nesto tesko zgrijesio kad me, eto, kazni najtezom kaznom!"

A svestenik govorase Jovanu: "Ko zna, brate, moze biti da te Gospod samo kusa, kao ono pravednoga Jova, pa da ce se sve dobro svrsiti!"

Tako je vrijeme proticalo i tako se navrsi druga polovina godine. Milenko je jednako cilio. Jednom ce stari svestenik, koji je cesce svracao u ojadjenu kucu, reci domacinu: "De, Jovane, sine poslusaj jedan moj savjet! Idi u Crnu Goru, u manastir Ostrog, da se zavjetujes i pomolis velikom Cudotvorcu, Svetom Vasiliju! Ti znas da onamo idu i Latini i Turci i da je silnom svijetu Svetac pomogao. Posti Svecu neko vrijeme, pa idi s vjerom i smjernoscu!..."

Jovan poslusa svestenika i otide, ali ni od toga ne bi boljitka bolesniku. Tako prodje jos sest mjeseci.

Jednom, predvece, bijase pretposljednje nedjelje Velikoga posta, Sibrak se uputi od kuce da obidje usjeve. Kao vazda, uputi se u strahu, jer se jednako bojao da ce zacuti kuknjavu u kuci. Vrijeme je bilo meko, nebo naoblaceno, vazduh je mirisao od proljetnjeg daha, ptice su cvrkutale, njive se zelenjele od mladih bujnih usjeva. Sibrak, i pored svoga jada, uzivase u tolikoj prirodnoj ljepoti te, onako, u mislima i u dokolici, noge ga odnesose mnogo dalje nego sto je namjeravao.

Cio onaj kraj na domaku njegove kuce ravan je kao dlan, gotovo bez ijednog drveta, jer je tu zemlja veoma rodna i svugdje obradjena. Ali, na kraju doline, gdje Sibrak stize, pocinjao je zasumljeni brijeg, i bas Sibrak stade da posmatra sunce na smiraju, kad iznenada nad njim zagrmje i prosu se plahi dazd.

Susret sa nepoznatim svestenikom

On potjece da se skloni pod jednu veliku bukvu pri dnu brijega, gdje bijase njegov kraj. Kako li se zacudi kad pod drvetom zatjece nekog svestenika!

Pjesacki put iz obliznjeg sela isao je ivicom doline, pa se penjao preko brijega i vodio ka Mitrovici. Dakle, svestenik je bio neki namjernik, koji se tu sklonio od kise i inace da se odmori.

Sibrak nazva Boga, pa posto sjede, zapodjenu razgovor o vremenu: "Evo Bozijeg dara!"

"Jest", potvrdi svestenik, "proljetna je kisica - Boziji dar!"

Sibraku se ucini da glas nepoznatog coveka ne izlazi iz njegova grla, nego da dopire odnekud sa strane, iz daljine. Pogleda bolje svestenika i opazi da su mu obrazi utonuli, da mu je koza na licu crna, da su mu oci bez sjaja, da mu je bradica crna, rijetka i bez sjaja - sacuvaj Boze, kao u kakva pokojnika, nakon nekoliko nedjelja, posto je sahranjen.

"Putnik li si ?", zapita Sibrak malo u strahu.

"Putnik sam", odgovori onim cudnim glasom covjek i duboko uzdahnu.

"U Mitrovicu ?", upita opet.

"U Mitrovicu", potvrdi onaj.

"Ako milujes, mozes svratiti k meni, u moju kucu na veceru i na nociste. Nije daleko odavde"

"Ne mogu, brate, jer moram odmah dalje, a tebi hvala kao bratu!"

Kisa naglo popusti, kao sto naglo bijase udarila. Sumracje pocinjase. Sibrak htjede postaviti putniku pitanje ko je, sta je, odakle je, kuda ide, kao sto je vec obicaj kod nasih ljudi, ali razumjede da putniku nije do razgovora, da nosi nekakvo veliko breme na srcu. Zato uz govoriti o sebi, o svom zlom udesu, isprica namjerniku kako mu se sin razbolio i kako je hodio k Cudotvorcu Vasiliju Ostroskom, ali uzalud! I zavrsi: "Bio je silan svijet, jer kao sto znas ide mu na zavjet ne samo nasa vjera, nego i Turci i Latini. Svijet se prepade da Svetac vise nece ciniti cuda..."

Nakon duzeg cutanja, namjernik ce Jovanu:

"Sveci ne mogu pomoci sto nece i oni izmoliti od Svemogucega, a zasto On nece uvijek da uslisi molbe, to ne mogu ni oni znati. Njegovi su razlozi nepostizni. Nego, reci ti meni - dijelis li ti koliko mozes sirotinji ?"

"Dijelim, zaista koliko mogu", odgovori Sibrak.

"Dajes li toliko da i sam osjetis ili dajes od svog suviska", pita dalje svestenik."Pravo da kazem, dajem od suviska", rece Jovan.

"To je ono, vidis, sto sam slutio i sto ne valja", nastavi svestenik, kao iz jos vece daljine, "Od sjutra radi drukcije, namjenjuj, ali ne kao do sada, nego kako cu te ja savjetovati, ako ces me poslusati!"

"Hocu, zaista hocu! Slusacu te kao svog oca. Samo govori", ubrza Sibrak, ustajuci. Noge su mu klecale, a svestenik iz mraka postupno, udaljujuci se, zapoce:

"Ti si imucan i ti znas sve nevolje u svom selu. Znas sta je kome od tvojih seljaka najprece. Dakle, vec sjutra izaberi onog za kog mislis da ima najvecu potrebu i tu potrebu odmah namiri. Ali, zapamti dobro, da niko ne dozna za tvoje dobro djelo. Niko. Ni tvoja zena. Radi kao sto je Hristos zapovjedio: "Da ne zna ljevica tvoja sta cini desnica tvoja!"Izazovi nasamo onoga kome si to dobro djelo namijenio, pa ga zakuni da to nikom ne kazuje, a da se moli za tvoga sina. I ta prva molitva za bolesnika, neslucena, neocekivana, do nepoznate duse, za nepoznato dobrocinstvo, pocece pomagati."

"Hocu, ucinicu tako!", rece skruseno Jovan.

"Pa onda", nastavi vec nevidljivi i necujni covjek, "takva ista djela, takvim istim nacinom, nastavljaj sto cesce, da sto prije pocnes osjecate kako se tvoja imovina krnji. A Bogu se moli da ti da jako srce da ne zazalis, jer srce covjecije suvise prianja za zemaljska blaga."

"Hocu, sve cu tako uraditi!"

"Jos nesto. Tvoj mladic lezi u kuci ?"

"U kuci!"

"Od sjutra iznesi ga napolje. Danju i nocu neka lezi napolju. Cuvajte ga od vlage, pripeke, vjetra, ali neka ga napolju. Ne nudite ga zestokim picem, nego ga napajajte mlijekom i nudite ga medom. Rekao sam sve. Dogodine, kad se navrsi godina od danasnjeg dana, pohodicu te i nadam se, zateci cu te vesela, ako poslusas moje savjete. Zbogom!"

I cudni putnik - isceznu.

"Pristupi sinko!..."

Kad se Sibrak vratio kuci, nije ni sam znao. Bio je kao u nekom bunilu, ali, zacudo, cim predje prag svoje kuce, obuze ga neka neiskazana radost, te njegovi vidjese covjeka koji kao da je otkrio neku veliku tajnu, koja ga cini srecnim a o kojoj ne govori.

Sjutradan, zorom, ustade Sibrak, uze povecu sumu novca i otide nekom Milosu Gavricu, kome bijase uginuo vo. Izazva ga nasamo i od prve mu rece:

"Evo ti da kupis vola, ali te preklinjem svijem sto ti je najsvetije da o tome nikom ne govoris. Ne bilo ti blagosloveno, ako me odas. Jer, znaj da je ovo namjena. Moli se Bogu za mog Milenka!"

Pa se Sibrak vrati kuci i odmah udesi da se krevet i na njemu bolesnik iznesu u dvoriste, pod veliku lipu, da pored njega uvijek bude jakosnjeg mlijeka. Tu ostade cijeli dan, zabavljajuci bolesnika lijepim pricama, salama i poboznim mislima.

To isto ucini i drugog dana: otide nekoj udovici i dade joj znatnu pomoc, moleci je da to ne razglasi.

I tako nastavi Jovan Sibrak. I svakoga dana cinjase mu se da se njegov mili bolesnik pomalo snazi.

Ali, istom, kad dobro osjeti da vec ne daje od svoga suviska, kad vidje da lice njegove Stanije posta sve briznije i da ona odgadja neka pitanja koja je muce, istom se onda uvjeri da je njegovu jedincu znatno bolje.

Nakon tri mjeseca Milenko se tako oporavio, da je mogao sjedjeti i pomalo hodati, a nakon jos toliko vremena, ustade i poce raditi, te se otac i mati ozbiljno dogovarahu da ga ozene.

Navrsi se godina. Jovan Sibrak cuvao je tajnu. Domisljao se da li je onaj neobicni svestenik Boziji covjek koji je u zivotu ili to bijase Boziji covjek, koji je narocito dosao sa onoga svijeta, da mu pomogne.

Kad dodje red na onaj zeljno ocekivani i dobro zapamceni dan, Sibrak naredi gozbu. Rece svojima da ce uvece stici njegov mili prijatelj koga oni ne znaju.

Ali, ne dodje niko.

Te noci Sibrak usni istog svestenika, na istom mjestu, ali svestenik bijase u zlatotkanim odezdama, a suma je blistala u cudesnoj, neobicnoj svjetlosti.

Utvara rece Sibraku blago:

"Pristupi, sinko! Ja sam Sveti Vasilije Ostroski!"

I isceznu, kao i prvoga puta.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

PRIJEKA KAZNA

ZA HULjENjE SVETINjE

Zapisivac Maksim Jovovic sezdesetih godina 20. vijeka biljezi:

"Za vrijeme austro-ugarske vladavine Bosnom i Hercegovinom okupila se bila 1895. godine velika masa svijeta u Bileci, pred kancelarijom kotarskog predstojnika M. Adamovica da traze prolaznice (propusnice) za Crnu Goru radi odlaska u Ostrog. Oko 9 casova izjutra izidje Adamovic na balkon, uz koji su bile kamene stepenice i ostrim tonom progovori narodu:

"Zalud me cekate! Ne dam vam propusnice za Ostrog! Zasto tamo idete, glupi narode, kad vam tamo nema nista osim one suve trupine sto su Crnogorci stavili u kovceg i proglasili za sveca!"

Izgovorivsi ove rijeci okrene se nekako nespretno na poziv jednog svog cinovnika, te mu se momentano poklizne noga i on se stroposta niza stepenice i slomi nogu. Odnijeli su ga odmah u bolnicu gdje se lijecio citava dva mjeseca.

Iz bolnice je porucio da se narodu izdaju propusnice i da svaki ko zeli moze ubuduce nesmetano ici u Ostrog.

I sam je kasnije poslao dobar prilog manastiru i zavjetovao se da ce to i ubuduce ciniti svake godine.

Smatrajuci ovaj svoj tezak polom kao kaznu Boziju za psovanje Cudotvoraca i Ugodnika Bozijih, otada se vise nikada nije rugao i pogrdjivao pravoslavne svetinje.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

ISCJELjENjA DjAVOIMANOGA

Ljetopisac Gornjeg manastira, jeromonah Serafim Kasic pod datumom 4/17. maj 1962. godine zapisuje svjedocanstvo Petra Djerkovica iz sela Bezjova (Kuci) i ovjerava ga svojerucnim potpisom samog Djerkovica, njegove zene Novke i manastirskog djaka Spira Kalika:

"Godine 1926. sa svojom zenom Novkom dosao sam pjeske od svoje kuce u Kucima da pristupim Svetom Vasiliju. Vratili smo se natrag isto pjeske i nocili u manastiru Celiji Piperskoj, gdje smo pristupili i svetom Stefanu Piperskom.

Iduci dalje prema Kucima, stigao nas je u putu i svratio u kucu Minja Djukic iz sela Zavezecnika. Docekao nas je lijepo i ugostio, mi smo kazali odakle idemo. Bilo mu je veoma milo, zatrazio nam je malo tamjana i vodice iz sv. Ostroga, sto smo mu dali.

Zatim nam je ispricao ovaj slucaj za njegova oca. On je bio sedam godina lud i zivio je odvojeno od kuce, po pecinama, kao ludak.

"Jednoga dana ", veli Minja, 'pokupimo se nas 7 do 8 Djukica bratstvenika i uhvatimo ga. Svezemo mu ruke konopom i povedemo za manastir Ostrog. Tako smo ga svezana doveli u manastir Ostrog i prenocio je pod Civotom Svetog Vasilija Ostroskoga, gdje su mu kaludjeri citali molitve.

Sjutridan bio je - potpuno zdrav i svjestan i sa nama, svojom pratnjom, vratio se kuci, slaveci i hvaleci Boga i Svetog Vasilija Cudotvorca.

Poslije toga zivio je jos 25-30 godina, kao najzdraviji - da ga nista nije zabolilo ."

Domacinu je bilo milo sto smo svratili u njegovu kucu sa puta iskraj Svetog Vasilija. A mi smo mu se najsrdacnije zahvalili na gostoprimstvu."

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

ISCJELjENjE RUKE

V. M. u clanku "Manastir Ostrog, Misionar, br. 12, 1938, str. 335) objavljuje a protojerej Zivan M. Marinkovic preuzima i stampa u "Najboljem vaspitacu" (Beograd, 1968, str. 105) sledeci zapis:

"Medju mnogobrojnim predmetima koje su isceljeni bolesnici u znak zahvalnosti prilozili manastiru Ostrogu, nalazi se i jedna ruka od skupocenog metala. Nju je poklonio jedan Dalmatinac, koji se nalazio u pecalbi u Severnoj Americi. On je tamo radio i stekao bogatstvo, ali je jednoga dana dopao teske bolesti. Zabolela ga desna ruka. Obisao je sve lekare, ali uzalud. Nista mu nije pomoglo. Najzad, on se vrati u svoj rodni kraj.

Kad je dosao u svoje selo, njegovi seljaci preporuce mu da ode u Ostrog i pokloni se Civotu Svetog Vasilija. On ih poslusa i ode te pristupi i pomoli se Svecu i ruka mu posle toga - ozdravi.

Covek se posle toga ponovo vrati u Ameriku i tamo od skupocenog metala napravi ruku, istu kao svoju, i posalje manastiru kao izraz svoje zahvalnosti za isceljenje."

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

OPOMENA NEBLAGODARNOJ

U ljetopis Gornjeg manastira, pod datumom 17/30. april 1962. godine, a ustvari vjerovatno neki dan kasnije, posto je pismo tako datirano stiglo postom iz Beograda, jeromonah Serafim Kasic prepisuje pismeno svjedocanstvo o dvokratnom iscjeljenju od oboljenja ociju djevojke iz Sarajeva - krajem cetrdesetih i pocetkom pedesetih godina dvadesetog stoljeca - koje je napisao gospodin Aleksandar Xodic iz Beograda i prilaze ga u originalu:

"To bese 1961. godine meseca avgusta, prilikom posete manastiru Ostrogu radi poklonjenja Bogu i Svetom Vasiliju. Poslije svete Liturgije poklonici su sakupljeni u grupice pricali svoje dozivljaje. Neko je dosao od muke, da trazi olaksanje; drugi, opet, da odaju hvalu i blagodarnost Bogu i Svetom Vasiliju za pomoc i utehu koju su dobili - bilo za sebe ili za svoje mile i drage.

Prisao sam dvema zenama, koje su pile kafu. Stupih sa njima u razgovor. Rekose da su iz Sarajeva. I jedna od njih isprica mi povod svoga poklonickog dolaska:

"Imala sam sestricinu, koja je (uoci Drugog svjetskog rata - prim. prir.) jako bolovala od ociju. Isla je mnogim ljekarima, ali pomoci nije bilo. Jednog dana ja joj rekoh da odemo pod Ostrog i ona pristade. Pod Ostrogom smo pristupile Svecu, pomolile se i ostale citav jedan dan i ona - potpuno ozdravi! Vrijeme je prolazilo.

Za vrijeme okupacije moja sestricina vjerila se za jednog Italijana. Dok je cekala pasos da ode za Italiju, ja joj jednog dana predlozila da ode do Ostroga i da se pokloni Bogu i Svetom Vasiliju iz zahvalnosti za svoje iscjeljenje. I rekoh joj: "Tebi pomoze Bog i Sveti Vasilije " A ona odgovori: "Ko zna, tetka, ko mi pomoze - ljekari ili svetac!? No cu da idem." Ja zacutah.

U toku te noci nju su oci od iste bolesti, ali jos jace zaboljele, da je cijelu noc prejaukala.

Sutra ujutru zamoli me: "Tetka, (h)ajdemo pod Ostrog. Istoga dana smo krenule. Prenocile smo pod Ostrogom, pristupile Svecu i pomolile se i - opet je ozdravila!

Kasnije je otisla za Italiju, gdje i danas zivi sa svojim muzem. I svake godine, posto ne moze da dodje, posalje neki dar manastiru u znak svoje blagodarnosti Bogu i Svetom Vasiliju. Ona posalje meni a ja donesem. Evo, sada sam donijela tamjan koji je poslala..."

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...