Jump to content

In Memoriam: Жарко Варајић (1951-2019)

Оцени ову тему


Препоручена порука

Легендарни кошаркаш Жарко Варајић преминуо је у 67. години након дуже болести. Некадашњи капитен златне генерације Босне преминуо је у Београду у 67. години.

20170828npVarajic2.jpg

Са Босном је освојио три титуле шампиона државе и два купа.

Босну је водио до крова Европе 1979. године, када је са 45 поена у финалу против Емерсон Варезеа донео екипи из Сарајева титулу европског шампиона.

Oстаће упамћен као један од великана игре под обручима, нарочито због учинка од 45 поена у финалу Евролиге против Емерсона.

Његов рекорд ни данас није оборен када је реч о клупској борби за континентални трофеј.

Био је спортски директор мушких репрезентативних селекција у Kошаркашком савезу Југославије, СЦГ и Србије, заменик Савезног министра за спорт, а уз све то доби је и низ наградa попут три златне значке СОФKА Југославије, орден Немање првог реда СР Југославије, орден југословенске заставе првог реда итд.

Поред тога, имао је читав низ волонтерске активности па је тако био члан Олимпијског комитета зимских Олимпијских игара у Сарајеву 1984. године. Затим председник Стручног савета Kошаркашког савеза Југославије од 1987. до 1992. године (златне године југословенске кошарке); Председник Програмске комисије Југословенског Олимпијског комитета од 1996. до 2000. године; Спортски директор југословенског Олимпијског тима на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. године; Председник спортског савеза "Спорт за све" Србије од 2003. до 2006. године; Најнепосредније је учествовао у организацији Европског шампионата у кошарци у Београду 2005. године; Био је директор турнира ЕYОФ 2007.;Најнепосредније учествовао у организацији Европског првенства у кошарци за јуниоре у Београду 2005. године и Светског првенства за играче до 19 година у Новом Саду 2007. године; Био је директор кошаркашког турнира Универзијада Београд 2009. године исл.

1-87.jpg

Рођени Никшићанин је за А репрезентацију играо 126 пута и освајао многе трофеје као што су сребро на Олимпијским играма у Монтреалу, злато на Европском првенству у Лијежу 1977, бронзу две године касније у Торину, злато на Медитеранским играма 1975, као и два злата са Балканских игара у Солуну 1974. и 1976. у Бургасу.

header-cir-.png

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Са великом тугом у Неготину је примљена вест да је у 83. години у Београду преминула  Даринка Матић Маровић, прослављени диригент и једна од најистакнутијих личности у области културе и уметности у нашој земљи. Даринка Матић Маровић је, као учесник а потом и члан и председник Програмске комисије, својим залагањем, огромном енергијом и јединственим  талентом дала посебан печат фестивалу Мокрањчеви дани за чији се развој, напредак и очување високих уметничких вредности залагала деценијама.
      Даринка Матић Маровић једна од најистакнутијих личности у области културе и уметности у нашој земљи,  била је прва жена декан Факултета музичке уметности и  прва жена Ректор Универзитета уметности у Београду, који јој је 2011. године доделио престижно звање професор емеритус. Професор дириговања на академијама у Београду, Цетињу и Бањалуци, паралелно са педагошким радом  остварила је и бриљантну интернационалну диригентску каријеру сталним ангажманом са два академска хора: Collegium musicum (од оснивања 1971. године) и мешовитим хором Бранко Крсмановић, данас Обилић (од 1981. године). Са овим хоровима гостовала је у преко 40 земаља широм света, у  најпрестижнијим концертним дворанама (Карнеги Хол, сала Конзерваторијума Чајковски у Москви, Златна сала Музикферајна у Бечу, опере у Ници и Букурешту…), као и на најзначајнијим домаћим и страним хорским такмичењима (Арецо, Ланголен, Гориција, Варна, Берлин, Торевијеха, Пекинг, Масмехелен…) на којима је освојила бројне награде. Дириговала је и многим угледним светским оркестрима, највише обимна вокално – инструментална дела и наступала на водећим светским фестивалима.
      Управо је на тим великим и важним сусретима музичара у свету готово без изузетка промовисала музику најзначјанијег српског композитора Стевана Стојановића Мокрањца, истичући да је то музика која је на свим континетима освајала својом лепотом срца публике. Такође је и у земљи и у иностранству била посебно ангажована на промоцији савремене српске музике, о чему речито говори податак да је остварила преко 150 домаћих премијерних извођења. Међу њима је велики број реализовала управо на концертима у оквиру фестивала Мокрањчеви дани, за чији се развој, напредак и очување високих уметничких вредности залагала деценијама. Квалитет програма Фестивала у Неготину је много пута значајно био увећан управо захваљујући концертима одржаним под дригентским вођством Даринке Матић Маровић, која се позиву организатора увек радо одазивала доносећи избор реперотоара достојан највећих музичких манифестација у свету. Да поменемо само неке од концерата одржаних за протекле 42 године, колико је прошло од њеног првог гостовања у Неготину са хором Collegium musicum. Управо је овај хор 1978. године предвођен Даринком Матић Маровић на 13. фестивалу одржао први пут концерт духовне музике у неготинској Старој цркви, а након 6 година (1984) је хор Бранко Крсмановић први пут наступио у Цркви Свете Тројице. Са овим је мешовитим хором, славна диригенткиња је, између осталог освојила прво место на Натпевавању 1975. године, док је 1998. неготинској публици представила Кармину Бурану Карла Орфа, 2005. Мокрањчеву Литургију, а 2006. Моцартов Реквијем – капитална дела музичке литературе која свакако наглашавају реноме фестивала и додају ексклузивност његовом програму.
      Дирљив је био наступ хора 2011. године у цркви Свете Тројице – фантастичан концерт духовне музике са само два, али капитална дела – Мокрањчевом Литургијом и Тајчевићевим циклусом Четири духовна стиха. На овом „концерту за памћење“, како је након концерта тог 11. септембра коментарисала одушевљена публика остварене су савршене интерпретације поменутих дела. Мокрањчева Литургија обликована „као исклесана у камену“, док су Тајчевићеви Стихови (иначе заштитни знак репертоара Даринке Матић-Маровић), зазвучали у оној врсти тумачења где не знате коме пре да се дивите – аутору или извођачу. Музика која је пре експресионистички крик него скрушена молитва, сасвим особено схватање односа човека према богу јединственог Тајчевића, оставили су на публику неизбрисив утисак, а оне осетљивије ганули до суза. Био је то уједно и прави врхунац програма 46. Мокрањчевих дана који је још једном потврдио вокалне и извођачке квалитете хора, као и  бесконачну енергију, музикалност и креативну сензибилност диригенткиње.
      Са хором Collegium musicum је у Неготину наступала 1972, 1973, 1976, 1978, 1984. године, а 1991. је концертом у оквиру Фестивала обележена 20-огодишњица ансамбла. Уследили су потом и концерти 2004. ( на отварању), затим 2006, 2007. (када је изведена композиција Десет обраћања богородици Тројеручици Хиландарској Зорана Христића) и 2010. са програмом насловљеним Посвете Неготину и Мокрањцу. Под управом Даринке Матић Маровић су посетиоци фестивала Мокрањчеви дани слушали и избор духовних композиција у извођењу Хора РТС (2003) или нпр. Нишки симофнијски оркестар и Здружене оркестре из Ниша и Приштине (1986). Неготин је овој уметници невероватне креативне енергије указао част да буде беседник на отварању 30. Фестивала Мокрањчеви дани, 1995.  У истој сезони је представљена у оквиру програма Портрет уметника, а као што се увек радо одазивала позиву да се на фестивалу  представи као извођач-диригент поменутих ансамбала, тако се увек пожртвовано и несебично ангажовала у организационим пословима везаним за Мокрањчеве дане. Члан Програмске комисије је била 1974, члан Одбора фестивала од 1991. до 1993, а председник Уметничког савета, односно Програмске комисије у континутитету од 2005. до 2015. године.
      На 48. Мокрањчевим данима 2013. година била је један од диригената који је дириговао здруженим Црногорским хорским ансамблима, док је годину дана касније, у оквиру 49. Фестивала, у Цркви Свете Тројице у Неготину, приредила концерт са Хором Обилић-АКУД Бранко Крсмановић.  Била је и члан стручног жирија на Натпевавању хорова, а на отварању Фестивала се исте године представила беседом  Са Мокрањцем на сценама свијета. Фестивалска публика још памти њену поруку:
      - О значају укупне Мокрањчеве дјелатности, и њеном доприносу српској музици и српској култури, несагласја никада није било. Јединствена је и трајна вриједност његовог незамјењивог доприноса српској музици као организатора, педагога, мелографа, диригента. И коначно, кроз бројна и ауторитативна тумачења његовог дјела, а прије свега трајним присуством и изванредном перцепцијом његове музике на подијумима широм свијета сто година послије његове смрти, Мокрањца са разлогом доживљавамо као истинског великана српске културе, а његов хорски опус као угаони камен српске хорске музике, према коме се морамо односити са дужним поштовањем и жељом да и наша генерација да удио потврђивању његове величине…
      Последње учешће на Фестивалу, Даринка Матић Маровић је имала 2015. године у оквиру јубиларних 50. Мокрањчевих дана, у програму који носи назив Сећање и омажи, чији је модератор била мр Александра Паладин. Исте године, на затварању Фестивала, уручена јој је и Плакета Мокрањчевих дана.
      Даринка Матић Маровић је својим знањем, ауторитетом, али и познанствима у интернационалим стручним, музичким круговима константно била ангажована на  промоцији, афирмацији  и унапређењу квалитета Фестивала. Тиме се уједно ова уметница уписала у ред оних чији ангажмани, дела и достигнућа предстаљају изузетан допринос развоју Мокрањчевих дана и позиционирања Неготина на културној мапи Србије, региона и Европе.
       Неготин и Неготинци одају велику почаст врсној уметници чији ће ведар дух, непресушна енергија и врхунско стваралаштво заувек недостајати фестивалу Мокрањчеви дани.
      IN MEMORIAM: ДАРИНКА МАТИЋ МАРОВИЋ (1937–2020) | Дом културе "Стеван Мокрањац" Неготин
      WWW.DOMKULTURE-NEGOTIN.RS Dom kulture Negotin, Dom kulture, Dom kulture u Negotinu, Negotin, Opstina Negotin, Dom kulture "Stevan Mokranjac" Negotin, Mokranjac, festival, Festival "Mokranjcevi dani"...  
    • Од Поуке.орг инфо,
      арко Видовић (18. мај 2016 – 18. мај 2020)
      Васпитаван сам највише од своје баба Марте, која је знала целу литургију напамет и која је мислила да је то најважнија ствар коју и ја треба да научим. Пре Првог светског рата деду су ми одвели и никад се није вратио. Мој отац је добио премештај у Нови Сад, тако да сам тамо завршио четири разреда основне школе, а затим ишао у гимназију осам година. Свих тих осам година имали смо веронауку два часа недељно. Затим сам отишао на студије у Загреб зато што се тежило да се Срби што више шаљу тамо како би ојачали српски елемент међу студентима, а и да се не развија антисрпски покрет. Такође, родитељи су се бојали да шаљу децу у Београд јер је тамо био јак комунистички покрет, док је у Загребу био националистички. Мој отац је говорио: „Некa иде у Загреб па да ми се врати као Србин, јер ако оде у Београд вратиће се као комуниста“.
      Моја генерација је била у сукобу не са црквом него са клиром – клерикализмом. Јер клерикалци су, по обичају који је настао у Срба после сеобе 1690. године, прихватили привилегије аустријских жупника – римокатоличких свештеника, који су сматрали свој чин важнијим од вере. Ми смо у тој веронауци, коју није писао макар ко, схватили да је вера ипак важнија од свештеника.
        На државном Универзитету у Загребу сам уписао медицину, положио биологију, хемију и физику и сместа прешао на филозофију, зато што је у Загребу био велики сукоб – такозвани „Сукоб на левици“. То је био спор између СКОЈ-а и Партије. Скојевци су били југословенски расположени – добровољачка деца, фанатични Југословени, док је КПЈ била националистичка. То је било после пропасти конкордата, када је Комунистичка партија Хрватске стала на страну Мачека и кардинала Степинца. Устали су тада против Светог Саве, Видовдана, Косовског завета – уопште против српске националне свести, која је заправо била верска.
      Априлски рат
      Када се јави истински осећај патриотизма то више није партијска ствар, и ја сам морао, као и отац који је био официр, а и старији брат, који је био поднаредник, да се јавим као добровољац у Петроварадину. Брзо је потписана капитулација, и 1941. Мађари су ушли у Нови Сад. Моја мајка је покупила све ствари и возом дошла у Сарајево. Ту сам ушао у покрет са Валтером, који је био поцепан од раније, на страни оних који су остали Југословени. Ушао сам у Одбор народног спаса и постао главни секретар за први рејон, а Валтер је обилазио центар и први рејон, па је тако обилазио и мене. Био је старији од мене једно две године. Кад су Немци ушли у Сарајево, постојао је пакт совјетско-немачки, који су Совјети склопили са Немцима, препуштајући Енглезима да ратују против Хитлера. Енглези су 1939. склопили споразум са Немцима да им отворе пут кроз Украјину за напад на Русе. Они су знали да је то споразум три земље против њих и зато су склопили споразум са Немцима о ненападању.

      У Сарајево су 1941. ушли аустријски војници, тј. Немци из Аустрије, и хтели да грађане Сарајева увере да обнављају културу Аустроугарске под аустријском управом. Понашали су се према Србима крајње толерантно. Сви смо се чудили зашто су истакли на згради Командантуре велики плакат којим се забрањује сваки терор над Србима. Тако да усташе нису смеле ништа током априла, маја и све до 22. јуна, кад је извршен напад на Совјетски савез, што је било огромно изненађење за све нас.
      Логоровање
      Ухапсили су ме потом на пијаци. Пошто сам био у Одбору за народни спас, а то није био одбор партизански него патриотски, и пошто се четници и комунисти у Босни нису сукобљавали, из усташког преместе ме у немачки затвор. Немачки затвор је био по свим правилима Аустроугарске, тако да мени дође адвокат Капетановић и каже: „Поручио ти отац, да кад те изведу на суд не би случајно причао којекакве глупости, него реци да си Србин, да си се борио за одбрану отаџбине, да су они победили а да си ти вршио своју дужност, а суд је војни и поштоваће тај став.“ Тако ме изведу пред војни суд и будем ослобођен као војни, а не политички обвезник који је бранио земљу. Како сам изашао из затвора, чекала су ме два усташка агента која ме поново хапсе. То је било 3. априла 1942, а 6. маја формира се огроман транспорт у возу дугачком два километра за Јасеновац. У том возу сам био и ја и Вукашин Мандрапа (Св. Вукашин Јасеновачки). Путовали смо од Ђурђевдана до Марковдана у том возу. На вагонима је писало 7 коња – 40 војника, а нас је било 200 људи у вагону. Били смо толико стиснути да нисмо могли нужду да вршимо. У Славонском Броду су нас претоварили у вагоне широког колосека. Кад смо стигли у Јасеновац, у тај спољни круг логора, Немци су ту тражили свежу радну снагу, за тешке стратешке послове. Из самог логора нису могли да узму ни једног човека јер тамо нико није могао да стоји на ногама. Нас су од усташа заправо спасили есесовци. Постројили су нас на једној ледини и онда нас је есесовац чизмама ударао испод колена. Па ко остане на ногама њега узимају и воде за Немачку, односно за Норвешку. До логора Сајмиште ишли смо путничким купеом од 6 до 8 људи, а онда бродом, па возом, па опет бродом до северног поларног круга. Након бекства, које су нам организовали Норвежани, побегли смо у Шведску, јер су тамо бежали и сви њихови. Шведска је била неутрална земља. Тако смо отишли у Стокхолм да се јавимо свом посланству и совјетском, јер смо хтели да идемо да се боримо. У совјетском посланству нас је примила мадам Колонтај, и кад смо јој рекли да смо нас тројица српски заробљеници и да хоћемо да идемо да се боримо за Црвену армију, она је рекла: „Будале, седите овде и школујте се!“ Ми опет хоћемо да идемо, а она каже: „Хоћете да вас Тито искористи?“ То је за нас било изненађење, да Тито није добар са Русима. Ипак смо у то изненађење поверовали и тако је дошло до тога да пишемо и мислимо о томе, а и већина међу нама су били четници.
      Кад сам држао предавање о логору пред хришћанском омладином, преводио сам шта моја два другара причају, док су Швеђани говорили: „Ови су луди“, и нису веровали да је то могуће. Ја се због тога наљутим и нећу више да држим предавање. Потом дође један протестантски свештеник и одведе ме на вечеру код себе кући. Кад ме испитао шта сам студирао, устане па ме упита показујући фотографију: „Познајете ли овог овде?“ Ја рекʼо: „Познајем, то је професор Перовић из Загреба“, а он каже: „То је мој колега“. Испитао ме још које сам вере и где сам завршио гимназију па ми рекао да упишем шта хоћу, а да документа донесем по завршетку рата. Тако ја добијем стипендију шведског краља на препоруку протестантског свештеника.
      Ослобођење
      Кад се завршио рат, појурио сам у Југославију жељан своје породице, у нади да ћу провести месец дана кући, узети документа и вратити се назад да наставим студије, кад већ имам стипендију велику као професорска плата на факултету. Међутим, кад је требало да се вратим са документима, био сам опет ухапшен у Загребу 6.9.1945. године. На моју срећу отпремили су ме у Сарајево, јер су слали притворенике тамо где су били рођени. У Сарајеву су ме знали од 1941. године, и знали су да ни под батинама нисам никог одао, чак ни неке тада водеће који су ме посетили у затвору. Они су и сами завршили касније на Голом отоку. Док сам лежао у затвору у току суђења читао сам Толстоја и тако дочекао ослобађајућу пресуду.
      Кад сам изашао из затвора одем прво у посету кући Светог Вукашина кога сам знао од ʼ41. године из цркве као појца. Он је иначе био један образован грађанин, али га је његов стриц Ђорђо Мандрапа саветовао те ʼ41. године да бежи у Херцеговину. Он га је послушао, обукао сељачко одело, па су га у њему и ухватили. Међутим, ипак је он био један грађанин који је знао и лептир машну да свеже. Ја сам затворен управо зато што сам тражио да се организује посебна заједница, јер ми Срби нисмо ни четничка ни партизанска нација него логорашка. Ни партизана ни четника није било више од 10% жртава, а 90% жртава су били логораши.
      Прво запослење
      По завршетку студија запослио сам се у Сарајеву на препоруку Смиље Кршић, секретара Сарајевског универзитета. Пријавио сам се на расписаном конкурсу за асистента за историју уметности, али она је рекла како им је потребан предавач за историју цивилизација, а то је комбинација историје уметности, културе и цивилизације, и да пређем боље на Архитектонски, па да тамо предајем тај предмет.
      Тако сам од 1952. године предавао у Сарајеву, па у Загребу, где су ме по позиву изабрали на Филозофском факултету. У Загребу сам радио до 1967. године, кад су ме отпустили као редовног професора, што је могуће једино преко суда, који је утврдио да сам направио антидржавни испад. Тај испад сам направио кад је у Загребу пред студентима наступио Киро Хаџивасилев говорећи о неравноправности југословенских нација са великосрпском југословенском влашћу. Ја сам рекао да то није истина и да су Срби последњи добили Партију, а да нису имали могућност ни да се изјасне по завршетку рата, према томе, ако говоримо о привилегованим нацијама то једино можемо рећи за хрватску. Тито није дао да будем ухапшен јер сам тада био ипак мањи националиста него многи Хрвати. Међутим, ипак ме баце, да се о мени ћути.
      Враћам се у Београд и бивам две године без сталног запослења. По Никезићевом упутству, Предраг Палавестра, који ме је знао из Сарајева, а на молбе Бранка В. Радичевића и Душка Радовића, даје ми запослење да уређујем свеске за естетику и теорију уметности, које пописују све есеје на основним језицима света. Тако формирам редакцију и радим на Институту за књижевност све до пензије, 1986. године.
      (Животопис написан према казивању Жарка Видовића у емисији Радио Београда 2 Говори да бих те видео, 11. и 18. фебруара 2016. године.)
      stanjestvari.com

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      арко Видовић (18. мај 2016 – 18. мај 2020)
      Васпитаван сам највише од своје баба Марте, која је знала целу литургију напамет и која је мислила да је то најважнија ствар коју и ја треба да научим. Пре Првог светског рата деду су ми одвели и никад се није вратио. Мој отац је добио премештај у Нови Сад, тако да сам тамо завршио четири разреда основне школе, а затим ишао у гимназију осам година. Свих тих осам година имали смо веронауку два часа недељно. Затим сам отишао на студије у Загреб зато што се тежило да се Срби што више шаљу тамо како би ојачали српски елемент међу студентима, а и да се не развија антисрпски покрет. Такође, родитељи су се бојали да шаљу децу у Београд јер је тамо био јак комунистички покрет, док је у Загребу био националистички. Мој отац је говорио: „Некa иде у Загреб па да ми се врати као Србин, јер ако оде у Београд вратиће се као комуниста“.
      Моја генерација је била у сукобу не са црквом него са клиром – клерикализмом. Јер клерикалци су, по обичају који је настао у Срба после сеобе 1690. године, прихватили привилегије аустријских жупника – римокатоличких свештеника, који су сматрали свој чин важнијим од вере. Ми смо у тој веронауци, коју није писао макар ко, схватили да је вера ипак важнија од свештеника.
        На државном Универзитету у Загребу сам уписао медицину, положио биологију, хемију и физику и сместа прешао на филозофију, зато што је у Загребу био велики сукоб – такозвани „Сукоб на левици“. То је био спор између СКОЈ-а и Партије. Скојевци су били југословенски расположени – добровољачка деца, фанатични Југословени, док је КПЈ била националистичка. То је било после пропасти конкордата, када је Комунистичка партија Хрватске стала на страну Мачека и кардинала Степинца. Устали су тада против Светог Саве, Видовдана, Косовског завета – уопште против српске националне свести, која је заправо била верска.
      Априлски рат
      Када се јави истински осећај патриотизма то више није партијска ствар, и ја сам морао, као и отац који је био официр, а и старији брат, који је био поднаредник, да се јавим као добровољац у Петроварадину. Брзо је потписана капитулација, и 1941. Мађари су ушли у Нови Сад. Моја мајка је покупила све ствари и возом дошла у Сарајево. Ту сам ушао у покрет са Валтером, који је био поцепан од раније, на страни оних који су остали Југословени. Ушао сам у Одбор народног спаса и постао главни секретар за први рејон, а Валтер је обилазио центар и први рејон, па је тако обилазио и мене. Био је старији од мене једно две године. Кад су Немци ушли у Сарајево, постојао је пакт совјетско-немачки, који су Совјети склопили са Немцима, препуштајући Енглезима да ратују против Хитлера. Енглези су 1939. склопили споразум са Немцима да им отворе пут кроз Украјину за напад на Русе. Они су знали да је то споразум три земље против њих и зато су склопили споразум са Немцима о ненападању.

      У Сарајево су 1941. ушли аустријски војници, тј. Немци из Аустрије, и хтели да грађане Сарајева увере да обнављају културу Аустроугарске под аустријском управом. Понашали су се према Србима крајње толерантно. Сви смо се чудили зашто су истакли на згради Командантуре велики плакат којим се забрањује сваки терор над Србима. Тако да усташе нису смеле ништа током априла, маја и све до 22. јуна, кад је извршен напад на Совјетски савез, што је било огромно изненађење за све нас.
      Логоровање
      Ухапсили су ме потом на пијаци. Пошто сам био у Одбору за народни спас, а то није био одбор партизански него патриотски, и пошто се четници и комунисти у Босни нису сукобљавали, из усташког преместе ме у немачки затвор. Немачки затвор је био по свим правилима Аустроугарске, тако да мени дође адвокат Капетановић и каже: „Поручио ти отац, да кад те изведу на суд не би случајно причао којекакве глупости, него реци да си Србин, да си се борио за одбрану отаџбине, да су они победили а да си ти вршио своју дужност, а суд је војни и поштоваће тај став.“ Тако ме изведу пред војни суд и будем ослобођен као војни, а не политички обвезник који је бранио земљу. Како сам изашао из затвора, чекала су ме два усташка агента која ме поново хапсе. То је било 3. априла 1942, а 6. маја формира се огроман транспорт у возу дугачком два километра за Јасеновац. У том возу сам био и ја и Вукашин Мандрапа (Св. Вукашин Јасеновачки). Путовали смо од Ђурђевдана до Марковдана у том возу. На вагонима је писало 7 коња – 40 војника, а нас је било 200 људи у вагону. Били смо толико стиснути да нисмо могли нужду да вршимо. У Славонском Броду су нас претоварили у вагоне широког колосека. Кад смо стигли у Јасеновац, у тај спољни круг логора, Немци су ту тражили свежу радну снагу, за тешке стратешке послове. Из самог логора нису могли да узму ни једног човека јер тамо нико није могао да стоји на ногама. Нас су од усташа заправо спасили есесовци. Постројили су нас на једној ледини и онда нас је есесовац чизмама ударао испод колена. Па ко остане на ногама њега узимају и воде за Немачку, односно за Норвешку. До логора Сајмиште ишли смо путничким купеом од 6 до 8 људи, а онда бродом, па возом, па опет бродом до северног поларног круга. Након бекства, које су нам организовали Норвежани, побегли смо у Шведску, јер су тамо бежали и сви њихови. Шведска је била неутрална земља. Тако смо отишли у Стокхолм да се јавимо свом посланству и совјетском, јер смо хтели да идемо да се боримо. У совјетском посланству нас је примила мадам Колонтај, и кад смо јој рекли да смо нас тројица српски заробљеници и да хоћемо да идемо да се боримо за Црвену армију, она је рекла: „Будале, седите овде и школујте се!“ Ми опет хоћемо да идемо, а она каже: „Хоћете да вас Тито искористи?“ То је за нас било изненађење, да Тито није добар са Русима. Ипак смо у то изненађење поверовали и тако је дошло до тога да пишемо и мислимо о томе, а и већина међу нама су били четници.
      Кад сам држао предавање о логору пред хришћанском омладином, преводио сам шта моја два другара причају, док су Швеђани говорили: „Ови су луди“, и нису веровали да је то могуће. Ја се због тога наљутим и нећу више да држим предавање. Потом дође један протестантски свештеник и одведе ме на вечеру код себе кући. Кад ме испитао шта сам студирао, устане па ме упита показујући фотографију: „Познајете ли овог овде?“ Ја рекʼо: „Познајем, то је професор Перовић из Загреба“, а он каже: „То је мој колега“. Испитао ме још које сам вере и где сам завршио гимназију па ми рекао да упишем шта хоћу, а да документа донесем по завршетку рата. Тако ја добијем стипендију шведског краља на препоруку протестантског свештеника.
      Ослобођење
      Кад се завршио рат, појурио сам у Југославију жељан своје породице, у нади да ћу провести месец дана кући, узети документа и вратити се назад да наставим студије, кад већ имам стипендију велику као професорска плата на факултету. Међутим, кад је требало да се вратим са документима, био сам опет ухапшен у Загребу 6.9.1945. године. На моју срећу отпремили су ме у Сарајево, јер су слали притворенике тамо где су били рођени. У Сарајеву су ме знали од 1941. године, и знали су да ни под батинама нисам никог одао, чак ни неке тада водеће који су ме посетили у затвору. Они су и сами завршили касније на Голом отоку. Док сам лежао у затвору у току суђења читао сам Толстоја и тако дочекао ослобађајућу пресуду.
      Кад сам изашао из затвора одем прво у посету кући Светог Вукашина кога сам знао од ʼ41. године из цркве као појца. Он је иначе био један образован грађанин, али га је његов стриц Ђорђо Мандрапа саветовао те ʼ41. године да бежи у Херцеговину. Он га је послушао, обукао сељачко одело, па су га у њему и ухватили. Међутим, ипак је он био један грађанин који је знао и лептир машну да свеже. Ја сам затворен управо зато што сам тражио да се организује посебна заједница, јер ми Срби нисмо ни четничка ни партизанска нација него логорашка. Ни партизана ни четника није било више од 10% жртава, а 90% жртава су били логораши.
      Прво запослење
      По завршетку студија запослио сам се у Сарајеву на препоруку Смиље Кршић, секретара Сарајевског универзитета. Пријавио сам се на расписаном конкурсу за асистента за историју уметности, али она је рекла како им је потребан предавач за историју цивилизација, а то је комбинација историје уметности, културе и цивилизације, и да пређем боље на Архитектонски, па да тамо предајем тај предмет.
      Тако сам од 1952. године предавао у Сарајеву, па у Загребу, где су ме по позиву изабрали на Филозофском факултету. У Загребу сам радио до 1967. године, кад су ме отпустили као редовног професора, што је могуће једино преко суда, који је утврдио да сам направио антидржавни испад. Тај испад сам направио кад је у Загребу пред студентима наступио Киро Хаџивасилев говорећи о неравноправности југословенских нација са великосрпском југословенском влашћу. Ја сам рекао да то није истина и да су Срби последњи добили Партију, а да нису имали могућност ни да се изјасне по завршетку рата, према томе, ако говоримо о привилегованим нацијама то једино можемо рећи за хрватску. Тито није дао да будем ухапшен јер сам тада био ипак мањи националиста него многи Хрвати. Међутим, ипак ме баце, да се о мени ћути.
      Враћам се у Београд и бивам две године без сталног запослења. По Никезићевом упутству, Предраг Палавестра, који ме је знао из Сарајева, а на молбе Бранка В. Радичевића и Душка Радовића, даје ми запослење да уређујем свеске за естетику и теорију уметности, које пописују све есеје на основним језицима света. Тако формирам редакцију и радим на Институту за књижевност све до пензије, 1986. године.
      (Животопис написан према казивању Жарка Видовића у емисији Радио Београда 2 Говори да бих те видео, 11. и 18. фебруара 2016. године.)
      stanjestvari.com
    • Од Милан Ракић,
      Како јављају агенције, руски космонаут Алексеј Леонов, генерал-мајор авијације ВВС и први човек који је шетао свемиром далеке 1965. године, преминуо је у Москви у 86. години.

      Леонов је преминуо у болници Бурденко после дуге болести и биће сахрањен на Савезном војном гробљу 15. октобра, рекла је за Тас његова секретарица Наталија Филимонова.
      Руски космонаут два пута је летео у свемир, а летови су трајали укупно седам дана.
      Током првог лета, 1965. године, ушао је у историју као први човек који је шетао свемиром, где је провео 12 минута.

      Леонов је заједно са пилотом брода "Васход 2" Павлом Бељајевим полетео на свемирску мисију, која је имала за циљ испробавање совјетског типа свемирског скафандра "Беркут", односно провера његове функционалности за кретање у отвореном свемиру, те манипулисање алатима и појединим прибором, неопходним за евентуалне оправке "споља".

      Ипак, овај први покушај умало да се трагично заврши за (тада) пуковника Леонова, зато што је дошло до надувавања одела због разлике притисака које мембране у оделу нису на најбољи начин компензовале, тако да је мало фалило да Леонов постане земљин сателит до краја времена. Онако "натечен" у оделу, једва се вратио у матични брод. 

      Леонов је након овог подвига, био у групи која је се припремала за никада реализовано совјетско слетање на Месец. Дуго година је био руководилац Центра за обуку совјетских космонаута. Пензионисан је почетком 90-их година у чину генерал мајора авијације, а међу многим признањима која је заслужио током своје летачке каријере, истиче се то што је два пута проглашаван Херојем СССР-а.
      Као сећање на овог див-јунака авијације, прилажем свој осврт на руски филм из 2017. године - "Време Првих", својеврсни омаж овом пиониру освајања свемирских пространстава из времена када смо мислили да градимо неки бољи свет за све људе на њему. Ваљда нисмо окаснили...
       
      Да је неким случајем главни актер приче које следи (и препоруке за филм) имао средстава да упише Ликовну академију (добио препоруку и позив од академије у Риги, а то било далеко од куће, а велика и сиромашна породица па често није било новца ни за храну; отац уочи Другог рата проглашен рекационаром-одузета му сва имовина и породица истерана на улицу-истина касније рехабилитован), "најлуђи" руски режисер (Тимур Бекмамбетов) засигурно не би снимио филм о тамо неком сликару... Заправо, аутор "Дневне" и "Ноћне страже", односно најнајнајлуђег вампирског филма у повијести седме уметности "Абрахам Линколн-ловац на вампире", овде је заменио улогу са режисером своје прве екипе Димитријем Кисељевим, који је потписао ово дело, док је "опичени" Казахстанац овде у улози продуцента.

      Ипак (и срећом), главни актер филма и стручни консултант током снимања је баталио Ликовну академију (не и сликање у слободно време)... Свет ликовне уметности је остао сиромашнији за једног академског сликара, али је свет седме уметности постао богатији за један, по свим узусима филмског заната, одличан биографски филм. Филм о подвигу једног данас 83-годишњег деке, генерал мајора авијације, двоструког хероја СССР-а и човека који има по Русији више спомен обележја подигнутих себи у част него година. Он је био ПРВИ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ИЗАШАО ИЗ МАТИЧНОГ БРОДА И ПРОВЕО 12 МИНУТА У ОТВОРЕНОМ СВЕМИРУ. Да! Алексеј Архипович ЛЕОНОВ

      Филм дакле прати припреме Совјета за слање човека у васиону који ће се први "прошетати свемиром". Иако су у први мах планирали, с обзиром на динамику и захтеве развоја матичног брода (ВОСХОД) да се то деси 1967. године, "отац" совјетског космичког програма Сергеј Корољов од "Партије" добија задатак да се тај задатак изврши 1965. године, и то до краја зиме, јер су обавештајци из САД јавили да Амери то са својим астронаутом намеравају да ураде у пролеће исте године. Геније који је имао сву слободу делања (Брежњев је тврдио да је комплетан Политбиро склон промени и да нема незаменљивог човека у СССР, па макар се звао и Брежњев, сем ако се не презива Корољов. За њега нема замене!), ипак прихвата директиву и даноноћно бди над радовима које спроводе техничари и инжењери над два Восхода. Восход-1 који ће у орбити бити подигнут без посаде ради пробе и Восход-2 који ће имати посаду. А посада...
      Филм почиње моћно урађеном сценом отказа мотора МиГ-15, којим управља мајор авијације-ловац Алексеј Леонов, малди и куражни кулачки син, који је сликарски кист заменио пилотском палицом. На наредбу руководица летења да се катапултира, Леонов "капира" да је механичар заборавио да извади главни осигурач избацивог сседишта и катапултирање је самим тим немогуће. Како не би "сахранио" колегу механичара, али и себе, очајнички покушава више пута да продува мотор те да га стартује, што му напослетку и успева, након чега мање-више успешно слеће. "Спашава живот" механичару, а себи због неустрашивости отвара пут ка "Звезданом граду" и улазак међу 20 припадника совјетског РВ који су одређени за космичку мисију ВОСХОД.
      Има ту још сјајних сцена током припрема за извршење "свемирске шетње", са аутентично снимљеним кадровима симулације нулте гравитације у параболичном лету са првим совјетским путничким млажњаком Тупољев Ту-104. Затим и саме симулације на матичном броду током припрема за лет и поврх свега, једно необично пријатељство са другим космонаутом на мисији (који је заправо био и вођа мисије, али је Леонов изашао у космос па отуда њему "ловорике) Павлом Бељајевим, којем Леонов као стручни консултант у врло емотивној одјавној шпици филма и посвећује ово дело.

      Након несупеха са беспилотним Восходом-1 који се распао у орбити, Корољов се супроставља Брежњеву и одбија компартовске притиске да пошаље људе на "незавршеном" (у најмању руку) броду. Брежњев зачудо прихвата овај став "Алфе и Омеге совјетске космонаутике" ("Сви су замењиви, па чак и ја. Сем Сергеја Корољова"-Леонид Брежњев). Ипак, на притисак и свесно прихватање ризика прво Леонова и Бељајева као чланова посаде, а онда и техничког тима, са места одакле се четири године раније Јуриј Гагарин отиснуо пут свемирског бескраја, са рампе "Бајконур Номера Один" 18. марта 1965. године у 10 сати пре подне према московском времену, полећу два дивјунака да би достигли висну од 500 км изнад наше прелепе планете и да би се један од њих из сигурности матичног брода отиснуо (везан "пупчаном врпцом") у празан простор свемирског бескраја.

      И овде се нема шта замерити. Ефектно снимљене сцене, без идеологизације и скривања проблема (а што је комунарима била специјалност), приказани су сви проблеми на које су космонаути наишли током извршења овог задатка. По речима самог Леонова, шта год је могло да крене по злу-кренуло је по злу. Од седам ванредних догађаја који су се десили током мисије, четири су била смртоносна самим тим што нису била предвиђена. Три су у симулацијама разрађена, али за четири није било "одговора". Нпр. нико није разрађивао ситуацију (јер се и није могло ни претпоставити на основу дотадашњих медицинских опсервација Леонова) да може као одговор на његову хиперактивност и узбуђење у оделу под притиском да се деси да и он почне да отиче "к`о бумбар". То се заиста десило, те је у једном тренутку везан оним ужетом "пливао" око матичног брода као надувани балон јер није могао да помера ни руке ни ноге и од отеклина... Па отказ аутоматике приликом повратка на Земљу; па тровање кисеоником посаде итд, итд, да не причам... 

      Спасавање посаде која је у "Сибирској паперти" у вукојебини на 100 км северно од Перма након ручно координисаног слетања (због отказа аутоматике) је трајало три дана. ТАСС је већ јавио да је посада изгинула. Али су их нашли после три дана готово смрзнуте. И једна тривија као капљица уља на ватру; (Кад рекох капљица уља, има једна одлична сцена где једу боршч из тубе претходно га истиснувши, а он се у условима нулте гравитације формира у капљице и онда их они лове по кабини  ) Не верујем да би Леонову то промакло, јер човек зна ко га је спасао. У званичној верзији, примећени су од стране посаде једног авиона који је по квадрантима "преоравао" сибирске пустопољине, а након припреме трена за слетање хеликоптера, евакуисани су са три хеликоптера типа Ми-1. Међутим, у филму су приказани хеликоптери Ми-8, који су званично уведени у употребу тек 1967. године... Параноја бајо мој...
      Дакле, за љубитеље жанра и биографских филмова-препорука: Время первых - The Age of Pioneers

      Да Руси знају да сниме сјајан филм то се већ зна. Али кад су у питању грандиозна уметничка дела. И ту нема дилеме. Али ево већ деценију унатраг отприлике, руска кинематографија бележи успехе и на пољу тзв. блокбастера... И то није само пуко копирање Холивуда, него, рекао бих, узимање оног најбољег од Холивуда.
      Свакако, филм је захвалан и за поређења са сличним делима, односно делом "Аполо-13". Ја то не бих радио. Прво, временска разлика између настајања потоњег и филма о којем причамо је четврт века. А друго, заправо прво и најважније; без обзира на све притиске политичких и државних елита два пола "хладноратовксе ере", треба имати пијетета према овим јунацима и са једне и са друге стране. Људима, мушкарцима и женама који су нустрашиво писали историју најреволуционарнијег изума после точка... Летења... Од Кити Хоука и браће Рајт, па до космичких пространства и плејаде ваздушних асова и истинских хероја у које су били загледани милиони младих људи који су кроз њихова дела сањали своје прве кораке о летењу....
      Преср`о сам, јел`де? Обавезно погледати!
      IMDb

       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У емисији Пирг о празнику Успеније Пресвете Богородице говорио нам је јереј Огњен Станковић, парох доњоврежински. У емисији смо чули и изјаву јереја Жарка Димића, старешине храма Успења Пресвете Богородице у Пироту који је верни народ позвао на прославу храмовне и градске славе у Пироту.   Звучни запис разговора     Извор: Радио Глас
×
×
  • Креирај ново...