Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

1 hour ago, dragisa рече

@Bokisd 

jednom davno sam nešto čitao od njega ali ovo deluje zanimljivo ša ću u narednom periodu pročitati

Ok, Dragisa misu jedan .... :osmeh:

Ali, pre toga vec sam ti nesto napomenuo u vezi nekih stvari koje sam nasao kod sv.Isaka Sirina koji je bio jedan od najvecih asketa i mistika crkve i njegove duhovne pouke su prihvacene i cenjene u crkvi.

Ima ovde cetiri pouke ili slova u kojim se sv.Isak bavi i pise o stepenima duhovnog znanja kod coveka i bas je vezana za ovu nasu temu oko mogucnosti percepcije duhovnih stvari u nasoj veri :

http://web.archive.org/web/20110115144454/http://www.verujem.org/sveti_oci_azbucnik.html#Исак

Sad, necu da nikom nesto namecem ili sad kao nesto ja tumacim i objasnjavam u vezi ovih pouka sv.Isaka (vec sam dovoljno pisao u porukama  ... :D) mislim da je dosta dobro i pitko svetitelj objasnio tajnu znanja i covekovog bogopoznanja, ali bih samo izdvojio ovaj kratak citat u kome su sadrzana sva moja pisanija na ovoj temi i moj stav u vezi price koju smo imali ti i ja.

"Сила ова јесте Сам Утешитељ, Који крепошћу верe, као огњем, разгорева духовне удове. И душа хита, пренебрегава (у таквом стању, прим. прев.) сваку опасност у надању на Бога, узноси се на крилима вере над видљивом твари, вазда бивајући као опијена (усхићена), задивљена Божијим старањем, занета једноставним созерцавањсм и невидљивим сагледавањем Божанске природе, обучавајући ум усредсређености у размишљању о тајнама његовим. Јер, докле не дође Онај (Дух истине, прим. прев.) Који је испуњење тајни, и док се на очигледан начин не удостојимо откривења њиховог, вера између Бога и Светих свештенодејствује неизрециве тајне, којих да се и ми удостојимо благодаћу Самога Христа као залогу овде, а у најстварнијој истини тамо, у Царству небесном, са онима који Га љубе. Амин."

Ovo je u stvari kao neki konanacan zakljucak sv.Isaka Sirina o tom konacnom duhovnom i nadumnom i krajnjem stepenu znanja kojim se covek od prvog telesnog znanja dize i dolazi na umno i na kraju na nadumno i duhovno bogopoznanje i konacno obozenje.

I, ono sto sam boldovao kao najjznacajniji deo za mene u kome sv.Isak kaze da je sv.Duh konacno ispunjenje neizrecive tajne koja svestenodejstvuje izmedju vere Svetih i Boga koja nam se daje blagodacu Samoga Hrista ovde i sada kao zalog, dok ce se (taj zalog) pokazati u nastvarnijoj istini tamo, u Carstvu nebesnom.

Ova prica oko duhovnog 'zaloga' koji nam se sada daje kako bi se pripremili dostojno za ono tamo .... u najstvarnijoj istini .... (kako kaze sv.Isak) ... govore i mnogi drugi svetitelji, na brzinu sam nasao nesto (osim toga ovde ima opisano i kako deluje blagodat) :

https://svetosavlje.org/put-ka-spasenju/26/?pismo=lat

„Svesveti Duh,“ uči Sveti Diodoh, „u početku usavršavanja (duhovnog), ako sa revnošću uzljubimo dobrodjetelj Božiju, daje duši da okusi slast Božiju svim svojim čuvstvom i zadovolji se njome, kako bi um imao tačno poznanje konačne nagrade za bogougodne trudove“ (t. 90)

Mislim to je ono sto sam pricao o aktualizaciji da je bas nemoguca ovde i sada u fulu 100%. Tako da Dragisa razumem ja tebe sta pricas i bas mi se svidja, ali moram da kazem kako gledam i koji su moji stavovi o ovoj stvari o kojoj nesto pricamo.

I da ne zaboravimo da ovo o cemu pricamo su duhovna iskustva svetih i da postoji jedno pravilo koje sam procitao (cini mi se kod sv.Ignjatija Brjancaninova ali postoji i kod drugih svetitelja)....(parafraza)... kada citamo duhovnu literaturu, moramo da izdvojimo ono sto svetitelji pisu kao o plodovima duhovne borbe i blagodati i darova kojih su se ono udostojili, od onoga kako su oni dosli do tih stupnjeva blagodati putem velikih i nezamislivih podviga kroz celi svoj zivot,.... kako ne bi mi slucajno pomislili da smo i mi dostojni tih darova i blagodati i da prenebregnemo sam pocetak duhovnog podviga i koliko velikih duhovnih podviga treba covek da prodje kroz celi svoj zivot kako bi se udostojio nekih od tih darava....

(I Sveti Makarije Egipatski (v. Besedu 9, t. 7) uči da se „sila blagodati Božije koja prebiva u čoveku (koja mu je već podarena) i dar Svetoga Duha, kojega se duša udostojava da primi, zadobija velikim trudom – dugim iščekivanjem, dugotrpljenjem, kroz iskušenja i nevolje“. Ovde Sveti Makarije nema u vidu zadobijanje prve blagodati, već potpuno njeno nastanjivanje i delovanje u čoveku, što se vidi iz njegovih reči da „blagodat počinje da deluje sa velikim dugotrpljenjem, premudrošću i tajanstvenim iskušavanjem uma u čoveku koji se već dugo vreme podvizavao na različite načine“.)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 9.7.2019. at 9:40, sanja84 рече

Da li možda to precrtavanje sebe ide kao to:

Gde ćeš Bože samnom briga me, samo pusti pesmu na Zemlju, hrani me...nešto tipa "celi život svoj Hristu Bogu predajmo."

hm..pokušavam da shvatim to...ko izgubi dušu radi mene, zadobiće je.

Mislim da mi je to i onaj momak govorio...samo... ne mogu da dokučim taj osećaj. Da umremo kao ličnost u nadi na vaskrsenje? Da će nas se Gospod setiti. Da živimo u sećanju Gospodnjem. "seti me se Gospode u Carstvu tvome.."

hm..

Прецртати себе у односу на другог човјека, дати предност другоме не тражећи ништа своје, смирити се пред другим човјеком, а уствари пред Богом.. Нису то никакви ванземаљци, то су обични смирени, прости, непримјетни људи, такви су свети.. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 часа, dragisa рече

poslušaj neka predavanja Midića gde se lepo objašnjava šta je ličnost, da je ona skup relacija (kako se ti odnosiš prema ovome, ili kako se odnosiš prema onome, ili kakav je tvoj odnos prema roditeljima, detetu, prijatelju, svetu.... dakle taj skup relacija tebe definiše kao ličnost. e sada kada ti svesno pokidaš-presečeš te i takve relacije kažeš "e sad neću više ovako" ti praktično dezintegrišeš tu (staru ličnost) i onda se postavlja pitanje šta ostaje. prosta logika bi rekla ne preostaje ništa, sahranio si starog čoveka i od tebe nije ostalo ništa, međutim to nije istina. naime pojavljuje se ta jedna nova Ličnost koja ustaje na ostatcima starog umrlog čoveka, ta ličnost koja sada nije opterećena "palim" načinom postojanja vuče svoje postojanje koje nije od ovoga sveta. dakle u tom trenutku dolazi do kontakta i jedinstva propadljivog sa ne propadljivim a kroz Ličnost Hristovu. to je to kušanje njegovog tela i njegove krvi u najprisnijem mogućem smislu kao sjedninjenju nas sa Njim. U tom smislu Njegovo Vaskrsenje je i naše Vaskrsenje, saVskrsenje, ili ono o čemu se ja sa Bokijem raspravljam kada apostol kaže: a ako Hristos nije ustao to ni mrtvi nisu ustali odnosno uzaludna je vera naša.

Poslušaću predavanja, ali meni je teško to u potunosti razumeti, kad nisam doživela nešto takvo. Ja sam se zadržala negde na miru kad uđem u neku crkvu ili manastir gde se dosta i usrdno mole. Lep osećaj po pričešću i slično.

Inače,jednom sam pala u nesvest, i čini mi se da prosto čovek nestane, mrak...nema snova, viđenja. Nema ničega... I onda čovek lako sklizne u to bezverje, i pomisli da života posle smrti nema. Ali eto moja vera u postojanju po smrti postoji i još uvek se nadam tome. Znam da sam vas ugnjavila...sorry.

 

Ali recimo da sam vas razumela što se tiče tog rođenja u Hristu i viđenje carsstva Božijeg za vreme života. POkušaću da razumem i episkopa Midića

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Bokisd 

Kako got hoćeš, svako je dao svoje viđenje stvari. Ima jedan lep text na koji slučajno naleteh. U prvom delu koji je sažetak nekog autora vrlo je lepo data misao sv.Palame šta ustvari smrt jeste a šta ustvari Život jeste:

Цитат

Истина о човеку је главна мука којом се свети Григорије мучи. Он вели: Адам је створен од Бога безгрешним и младим; Адам се добровољно потчинио ђаволу, окренуо телесним насладама, потпао под духовну прљавштину и упао у противприродност. До нарушења заповести Адам је био заједничар божанствене светлости и сијања, као истински обучен у одећу славе, није био го, није осећао срамоту голоће. Грехом је лишио себе оне славе, којом га је Творац био украсио, а коју је потом Спаситељ показао на Тавору при Преображењу. Таворским чудом Господ је показао каква ће бити одећа славе, у коју ће се у будућем веку обући блиски Богу, и какво је било одело безгрешности, којега лишивши себе грехом, Адам је угледао себе да је го и постидео се.

На Тавору је био дат праобраз будуће славе васкрсења; a васкрсење Христово је показало ту славу у пуној мери, поновило пред Маријом Магдалином, која је дошла на гроб, таворско чудо. Пећина гроба Господњег била је препуна светлости васкрсења која се излила на Марију, која је стајала код Гроба. Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и само Царство Небесно. Свети Григорије пише: Колико је до учовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небесно... Син Божји постао је човек, да би показао на какву нас висину Он узноси; да не бисмо уобразили како смо тобож сами себе ослободили робовања ђаволу; да би Он, као двострук природом, постао посредник, усклађујући својства обеју природа; да би раздрешио окове греха; да би показао љубав Бога према нама; да би показао у какав смо бездан зла ми упали, те је било потребно оваплоћење Бога; да би постао за нас пример унижења, које је свезано са телом и страдањима; да би постао лек против гордости; да би показао да је Бог створио нашу природу добром; да би постао начелник новог живота, потврдио васкрсење и прекратио безнадежност; да би, поставши Син Човечији и узевши удела у смрти, начинио људе синовима Божјим и учесницима божанског бесмрћа; да би показао да је људска природа, за разлику од свих створења, саздана по лику Божјем; да је она толико сродна с Богом, да се може сјединити с Њим у једној Ипостаси; да би почаствовао тело, и то смртно тело; да горди дуси не би смели сматрати себе и мислити о себи да су они драгоценији од човека, и да се могу обожити услед своје бестелесности и привидне бесмртности; да би сјединио раздељене природом људе и Бога, сам Христос постаје посредник у обема природама.

Божанском благодаћу Својом Бог је ставио самога себе у човеково биће створивши га no Својој слици и прилици, и узвисио на земљи човека као самосвесно биће ... Човек је више него ангео саздан по слици Божијој ... Бог је украсио нашу природу као своје будуће обличје, у које се Он хтео обући... Људска природа је толико чиста, да може бити сједињена с Богом по Ипостаси и нераздељиво пребивати с Њим у вечности.

Живот душе јесте једињење душе са Богом, као што је живот тела једињење тела са душом. И као што преступањем заповести, одвојивши се од Бога, душа је умртвила себе, тако послушањем заповести, сјединивши се поново с Богом, она оживљује себе... Као што је одвајање душе од тела - смрт тела, тако је одвајање Бога од душе - смрт душе. Управо смрт душе и јесте смрт у правом смислу речи. Као што смрт душе јесте права смрт, тако и живот душе јесте прави живот... Ми смо пре телесне смрти умрли, подвргнувши се душевној смрти, тојест одвајању од Бога... Одвајање душе од Бога кроз грех јесте вечна смрт.

(znam da ćeš ti odma prvo pročitati " у коју ће се у будућем веку обући блиски Богу, " ali ja tebi ne mogu objasniti da taj trenutak "budućeg veka" nije unikatan istorijski momenat (opštevažeći za sve) u smislu konkretnog datuma, nego da je to momenat tvog ličnog poznanja Boga A KOJI JE DOSTUPAN svima PA ZBOG TOGA ima karakter opštevažećeg odnosno sveopšteg, ali opet po tvojoj ličnoj slobodi a ne kao neki opšti momenat koji se mimo volje i vere nadvija i ubacuje u istoriju i aktuelizuje nad svima redom. dakle smisao je da je "sveopšte" jer je dostupno svakom ali personalno dakle svakom čoveku koji se ikad rodio na zemlji. a da li će i kada će doći taj "budući vek" to je zavisno od osobe do osobe)

zatim obrađuje još dosta tema (koje meni lično nisu od interesa) ali recimo ima deo o tome šta je čovekiu moguće:

Цитат

A кад се преузнесе изнад свега духовног (интелигибилног) и изнад маштовитих појмова о њему, и одрече се Свега богољубиво и побожно, тада као што је речено, "глув и безгласан" стаје пред Бога. У том моменту савлађује закон материје и несметано обликује се у свој најузвишенији облик будући слободан од свега спољашњега. To му омогућује благодат изнутра, која на боље преображава, и што је још чудније, неизрецивом светлошћу обасјава нутрину душе и усавршава унутрашњег човека. А "када сване дан и звезда Даница се појави у срцима нашим" (2 Петр. 1, 19), по речима врховног међу апостолима, тада излази, сагласно пророку, "прави човек на свој истински посао" (Пс. 104, 23), и служећи се светлошћу као путем узлази, или се узводи, на "вечне горе" (уп. Пс. 75, 5). И у тој вечној светлости он постаје видилац, о чудеса! надземаљских ствари. Да ли се при том одваја или не одваја од материје с којом је у почетку створен, то остаје тајна самога пута. Тај успон се не врши на маштовитим крилима разума, који по свему кружи и лута и који није у стању да постигне тачно и сигурно сазнање, ни преко отсутних чулних предмета, ни преко оностраних (трасцедентних) појмова. Овде се ради о истинском успињању: неизрецивом силом и енергијом Духа и духовном и неизрецивом познајом, душа чује неизрециве речи и види, невидљиве ствари; па и кад се отуд врати, сва је погружена у чудо и такмичи се са неуморним појцима, поставши уистину као неки Ангел Божји на земљи и приводећи Богу кроз себе саму сву творевину.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dobro, Dragisa, jasno mi je sta pricas i potenciras i sve je to okey, da prevedem na moju pricu,.....da sada i ovde i osetimo i imamo osecaj blazenstva zajednice sa Hristom i andjelima u nebeskom carstvu.

Ali, moram da kazem da i kada se paziljivije pogleda ovo sto sam dosad navodio od citata svetitelja, moze se videti da covek dobija ono sto mu je Hrist i obecao, tj. moze da vidi i oseti sta ga ocekuje kao buduca nagrada za duhovni trud i ovde na zemlji, moze duhovno da vidi te buduce nagrade kao zalog ovde, koji mu zalog blazenstva svedoci kolika ga ocekuje ona tamo konacna glavnina nagrade i blazenstva u buducem carstvu.

To je isto sto ti pricas, samo na drugi nacin, jer ako neko jasno vidi ono sto ce doci i zbog toga se raduje tome i iscekuje svom dusom svojom i cezne i jedva ceka da se ispuni vreme kada ce ostvariti ono za sta cezne, to je onda i ovde vec jasno znanje i osecaj onoga sto ce doci, iako je to nesto sto treba tek da se ispuni.

"Будући да смо примили тако велику благодат, не доликује да се бавимо нечим другим осим захваљивањем Дароватељу Који нам је поклонио овај велики дар, и не само да га је поклонио, него нам је дао и залог обећаног вечног наслеђа, уколико творењем добрих дела тај залог очувамо до краја...

...Нека буде да, следећи Га богоугодним начином живота, а у будућем животу созерцањем узвишених, неизрецивих и вечних блага, у векове пребивамо заједно са светим ангелима и људима, славећи Га са Оцем и Духом, сада и увек и у бесконачне векове."   (sv.Grigorije Palama)

I, mozda ovo od sv.Maksima Ispovednika najbolje odrazava ovo sto sam gore napisao :

"Sva sadasnja dobra u poredjenju sa onim buducim (tek samo) su odraz njihovih logosa. Ona su (znaci) ikone (svog) stvarnog Praobraza, jos uvek nemajuci svoj lik do kraja ostvaren. I sva su sadasnja uzvisena znanja, u poredjenju sa onim buducim, zagonetka i to zagonetka koja (svakako) kazuje istinu, ipak ne otkrivajuci je onakvom kakva ce se ona u buducnosti projaviti. Zbog toga su i vrlina i poznanje i neprekidno napredovanje, a sam je Praobraz tom poznanju sadrzan u zagoneci. U ovome je (dakle) razlika izmedju ogledala i zagonetke : ogledalo oznacava cilj praktickog, a zagonetka iskazuje tajnu sozecateljnog. (zivota) "

I, ja licno verujem da je tako kako opisuju svetitelji, da jasno vidimo i znamo sta je konacan cilj i krajnje poznanje i blagodat, ali da se sada spremamo da dodjemo do tog cilja.

(i samo jos jednom da kazem, da je ovo o cemu pricamo, vrhunsko i uzviseno duhovno i blagodatno dusevno stanje koje nam svetitelji opisuju na osnovu svog iskustva)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 21 часа, Bokisd рече

Ali, moram da kazem da i kada se paziljivije pogleda ovo sto sam dosad navodio od citata svetitelja, moze se videti da covek dobija ono sto mu je Hrist i obecao, tj. moze da vidi i oseti sta ga ocekuje kao buduca nagrada za duhovni trud i ovde na zemlji, moze duhovno da vidi te buduce nagrade kao zalog ovde, koji mu zalog blazenstva svedoci kolika ga ocekuje ona tamo konacna glavnina nagrade i blazenstva u buducem carstvu.

To je isto sto ti pricas, samo na drugi nacin, jer ako neko jasno vidi ono sto ce doci i zbog toga se raduje tome i iscekuje svom dusom svojom i cezne i jedva ceka da se ispuni vreme kada ce ostvariti ono za sta cezne, to je onda i ovde vec jasno znanje i osecaj onoga sto ce doci, iako je to nesto sto treba tek da se ispuni.

svako ima neko svoje otkrivenje i govori na osnovu toga. ja i ti se sporimo oko termina ovde i sad i time se prektično preganjamo oko toga gde je suštinski momenat Spasenja. ti vučeš na stranu da je sve što čovek može da uradi jeste da "se pripremi" i da "pomoću nečeg" dobije kakvu takvu "percepciju" carstva kojoj se (kao zaludan hipik) nada. ja vučem na stranu da je to ovde i sada moguće i da nada nije na osnovu bilo kakve naše umne percepcije nego da je nada na osnovu realnog doživljaja sjedinjenja, odnosno da je na tom faktu (mogućnosti, kapiji, istini) ustrojena i utemeljena Crkva. šta je tačka razdvajanja to što ti tvrdiš da je nama smrtnima to nemoguće nego li tek o sveopštem vaskrsenju, u nekom budećem trenutku, odnosno to što ja tvrdim da je nama smrtnima to moguće vaskrsenjem u telu (dakle ulazimo u budući vek već ovde i sada). što se tiče punoće (full-a) tu bi trebalo sad raspraviti šta suštinski znači zalog odnosno ikona, da li ikona (ili zalog) sadrži istinu (ili sadrži "percepciju" istine), ako sadrži istinu kako to da onda istna može da nebude u full-u, odnosno zašto je u tom slučaju uopšte zovemo ikonom a ne full istinom ako sadrži istinu. 

sasvim slučajn naletoh na vrlo interesantan rad doktorsku disertaciju oca Đakovca, ako budeš imao vremena pročitaj kako je neke stvari video i objašnjavao Maksim Ispovednik. izdvajam samo dva dela koja su mnei bila interesantna:

Цитат

 

За рану Цркву, али и за св. Максима, Царство Божије је представљало већу реалност од реалности коју поседује свет у свом садашњем стању. Дакле, напетост јесте постојала, али не напетост између „сада“ и „онда“ већ између „већ“ и „још не“. Онтолошко утемељење иконе значи, пре свега да она није нешто друго, нешто (онтолошки, битијно) различито од прототипа који иконише, већ представља његов почетак, без кога нема ни остварења оног што се очекује Другим речима, то је напетост између „иконе“, схваћене као онтолошки утемељене, и њене коначне реализације. . Управо у том смислу, будући да ће крај открити право значење почетка, можемо речи да се истина ствари налази у будућности, с тим што је та будућност већ сада и овде присутна, иако не у својој потпуној актуализацији.

Цитат

Св. Максим предлаже егзегетско разрешења 1Кор 10, 11, објашњавајући да се свршетак векова који је до нас дошао односи на остварење Оваплоћења: „Тако су, дакле, сагласно вољи Божијој, векови одређени да у њима Бог стварно постане човек достигли до нас свој свршетак, када је Бог заиста извршио и испунио Своје Оваплоћење“. С друге стране, у вековима који долазе ће се показати „превелико богатство“ (Еф 2, 7), кроз остварење обожења омогућеног Оваплоћењем: „Сада, пак, треба да чекамо друге векове који ће доћи и у којима ће се остварити тајинско (μυστικῆς)  и неизрециво (ἀπορρήτου) обожење (θεώσεως) човека“. Изгледа да св. Максим прави доста оштру границу између „садашњег“ и „будућег“, тражећи да промишљајући о њима, векове разделимо на оне који су при крају и на оне који још нису почели. „Разделимо тако и ми, у својим мислима, векове, и одредимо једне који се односе на тајну божанског Оваплоћења, а друге као оне који се односе на благодат човековог обожења“. Св. Максим поставља јасну границу и тачно разграничење оног што је већ и онога што тек има да се у пуноћи оствари. Тада ћемо наћи да се први (садашњи векови) налазе на своме крају, а да потоњи (будући векови) још нису отпочели. Садашњи векови се односе на Божији силазак (καταβάσεως) човеку, а потоњи на узлазак (ἀναβάσεως) људи к Богу. На основу изнесеног, дало би се закључити да је св. Максим овде пронашао задовољавајуће решење егзегетско-богословског проблема: испуњени векови су они који се тичу Оваплоћења док су очекивани они који се тичу обожења. Уколико бисмо овде закључили нашу анализу, могао би се стећи утисак да св. Максим подржава „раздељену“ есхатологију, тј. есхатологију која не увиђа присуство есхатона у историји. Ипак, нешто касније, св. Максим нам пружа једну другачију перспективу која мора бити узета у обзир. Поред тумачења које смо размотрили, он такође указује на чињеницу да је до нас већ дошао „крај векова“. Овај парадокс присуства краја који се још очекује, св. Максим објашњава у контексту Оваплоћења. Он каже да је „Господ наш Исус Христос почетак (ἀρχὴ), средина (μεσότης) и крај (τέλος) свих векова – и прошлих и садашњих и будућих“. Ово можемо разумети само ако имамо на уму чињеницу да за св. Максима, евхаристијска стварност присуства Царства представља темељну реалност и темељно онтолошко устројство света. Зато што се оваплотила Личност Бога Логоса, Он сâм се пројављује као почетак, средина и крај свих векова. Како? Тако што је у Њему уипостзирана читава створена природа, за коју време (почетак, средина и крај су темпоралне категорије) и (просторно) временско бивствовање, представља суштински квалитет. Оваплотивши се, Бог Логос је у своју Ипостас прихватио читаву тварну природу у чије онтолошко одређење спадају простор и време. Будући да тварна природа у Њему остаје аутентична и неизменљива, ни њена временитост (нити пак просторност) није одстрањена. С друге стране, Бог Логос, по својој божанској природи, постоји на начин који искључује темпоралност. Тварна природа уличносњена у Бога Логоса, задржава своју тварност – а то значи просторно-временску одређеност – али мења свој начин постојања. Променивши начин постојања, будући уипостзирана у Бога Логоса, тварна природа мења и начин своје временитости и просторности. Тако време престаје да буде „издељено“ оним „пре“ и „после“ и не одговара више на питање „када“. Тако св. Максим може да каже да је „дошао до нас благословом вере крај векова, који ће се благодаћу и остварити ради обожења достојних“, спајајући оно „дошао је“ – прошло време – и „остварити“ – будуће. Крај векова је, дакле, до нас дошао, али тек има да се благодаћу у пуноћи оствари. Овде видимо једну другачију димензију есхатологије, која више није схваћена у строгој линеарној супротстављености садашњег и будућег. Не само што почетак налази своје испуњење у крају – у смислу да је Оваплоћење предзамишљено на почетку а остварено на крају – већ Оваплоћење представља и средиште (μεσότης) свих векова. Иако изнесена подела на „векове Оваплоћења“ и „векове обожења“ несумњиво остаје, овде се јавља парадоксална тврдња да је Христос „почетак (ἀρχὴ), средина (μεσότης) и крај (τέλος) свих векова – и прошлих и садашњих и будућих“, чиме св. Максим истиче присуство есхатона у историји, које се остварује Духом Светим. На другом месту наилазимо на формално другачију тврдњу, када св. Максим каже да: „Бог по себи, колико га можемо себи представити, није ни почетак, ни средина ни крај, нити је било шта што би се, као од Њега самог по природи ниже, могло сагледати... [бивајући] изнад свих суштина могућности и енергија [бића].“ Св. Максим овде као да се супротставља Платоновој тврдњи који наводи орфичку изреку: „Заиста, управо је Бог, као што стара изрека каже, онај који садржи почетак и крај и средину бивствујућег“. Овде је реч о Максимовој намери да потврди трансцендентност Божију пошто временитост и просторност представљају природна својства постојања тварне, али не и нетварне природе. Када говори о Христу као почетку, средини и крају, онда има у виду Његово Оваплоћење, а када говори да Бог није ни почетак ни средина ни крај, у виду има божанску природу која је непричасна тварном начину постојања. Св. Максим сагледава есхатон кроз призму његове пројаве у садашњем веку, његовог почетка овде и сада у светлу потпуног остварења у будућности, за шта налазимо потврде и на другим местима у његовом опусу. Тако, у Гностичким стословима, св. Максим каже да је „Царство Бога Оца као могућност (duna,mei) присутно у свима верујућима; као актуелност (evnergei,a |) [присутно је] у онима који, сасвим оставивши природна расположења душевног и телесног, стичу [живот] духовни који [стога] могу рећи: ‘А живим не више ја, него живи у мени Христос’“ (Гал 2, 20). Присутност Царства у свима верницима је остварена као могућност (duna ,mei) и као потенцијал, док се актуелизира (evnergei,a |) – оприсутњује – у онима који своје биће утемељују на Сину Божијем. Видимо, дакле, да се присуство Царства јасно сагледава и у садашњем веку. Темпоралност створеног света је двојако узрокована: прво самим стварањем а потом и падом. Код св. Максима чињеница временитости света не указује просто на историчност постојања твари већ и на онтолошку разлику твари и Творца, пошто време какво сада познајемо подразумева промену и пропадљивост од чега ће се твар ослободити само „у будућем веку“. Као што ни кретање код св. Максима не означава просто физичко померање створења, тако ни време о коме је реч не представља просто историјско време већ указује на онтолошку другост, на  напредовање твари као њеном циљу – на њено обожење. Историјско време које познајемо, не само да је условљено чињеницом створености већ и падом. И једно и друго треба да буде превазиђено у будућем веку, али не у смислу укидања временитости већ у смислу укидања смртног начина постојања времена и простора. Пошто при остварењу логоса природе твари неће доћи до промене саме природе, већ до промене њеног начина постојања кроз ипостасно сједињење и поистовећење са Богом Логосом, тако неће доћи ни до укидања времена и простора који представљају природно својство постојања твари. С друге стране, доћи ће до њихове промене, пошто ће се изменити начин постојања твари, тако да можемо говорити о њиховом превазилажењу иако не и о укидању. Време и простор не треба да сагледавамо као некакве независне реалности које постоје мимо творевине. И време и простор представљају део природног индивидуализираног и смртног (услед створености) начина постојања творевине. Њеним преображајем преобразиће се и време. Тај преображај времена и простора, који губе карактер раздељивања бића, сада предокушамо у литургијском искуству, кроз учествовање у стварности јединства Тела Христовог. У Христу, Оваплоћеном Логосу, открива се божански циљ стварања: „... у светињи својој, односно у Оваплоћеном Логосу Своме, откривајући свој божански циљ својом икономијом преко тела Сâмога Христа сакривен од векова и покољења. Благодарећи његовом човекољубивом пребивању међу нама, као да нам говори, дарујући живима као образац живота вечни пример добрих дела...“. Видимо да је св. Максим и овде сагласан да дотадашњом светоотачком традицијом која Христа види не само као Онога који ће на крају доћи, већ и као Онога који је сада и овде присутан, који пребива међу нама. На другом месту свога Тумачења 59. Псалма, св. Максим каже: „Постојано надање на будућа добра непоколебљива је тврђава вере. Захваљујући тој нади ми у невољама које се шире созерцавамо будућност као садашњост , пребивајући у искушењима без сагињања“. Сагледавање будућности као садашњости (wvj paro,nta ta . me,llonta qewrou /ntej) свакако није фантазмично, већ представља онтолошку стварност. Присуство Царства Божијег, иако још увек у „огледалу и загонетки“ представља стварност, и почетак његовог пуног остварења. Тумачећи на другом месту дати новозаветни израз из 1Кор 13, 12, св. Максим примећује да су „сва садашња добра у поређењу са оним будућим [тек само] одрази њихових логоса. Она су [значи] иконе [свог] стварног Праобраза, још увек немајући свој лик до краја остварен... због тога су и врлина и познање непрекидно напредовање, а сâм је Праобраз том познању садржан у загонетки“. Врлина и познање се сагледавају као напредовање ка циљу који ће бити у пуноћи остварен тек доласком Царства, док са друге стране, учествовање у Тајни Парусије није могуће без садашњег кретања ка циљу који је у складу са логосима, жељама Божијим за творевину. Онтолошка реалност света није у њему самоме већ у његовом учествовању у Тајни Христа, у његовом постајању Телом Христовим. Свет ван Христа је недостатан у бићу, само несавршено учествује у Богу и због тога постоји несавршено, како примећује Перл, и само литургијским учествовањем у Христу он заиста може бити. Оваплоћење Логоса јесте основа нашег учествовања у Царству, „... пошто је он погубитељ сваке злобе и незнања, победилац сваког времена и природе (cro,nou kai. fu,sewj)... имајући са нама заједницу преко плоти, он спали наше стање порочности... односно (нашу) душевну настројеност, поробљену временом (dedoulwme,nhn tw/ cro,nw|) или прелашћену овим веком“. Христова победа над временом и природом управо мора бити схваћена као ослобођење од временитости, односно пролазности, што значи смрти и трулежности.  Поробљеност времену овде означава поробљеност смрти. Управо та потчињеност смрти, која се уочава и у начину постојања времена и простора јесте основни узрок „порочности“ о којој говори св. Максим. 1052 Оваплоћење Христово омогућава почетак напредовања ка будућем Царству, које ће бити испуњење и потпуно остварење овог доброг почетка: „... на крају времена, услед доласка Христовог, долази до промене и преласка људи од неверја ка вери, од порочности  ка врлини и од незнања ка познању Бога, што бива по добровољном извољењу и избору (свакога), и зато што ће затим, при свршетку векова, посредством очекиваног Васкрсења, доћи до свеопштег и природног у благодати обновљења и мењања свег људског рода из смрти и трулежности у живот вечни и непропадљивост... јер ће се кроз Њега остварити потпуно избављење од смрти и трулежности“.1053 Спасење, које је истоветно са учествовањем у заједници са Богом, а која је омогућена Оваплоћењем Логоса, зависи од слободне воље створених бића, што св. Максим непрестано истиче.  То је и очекивано с обзиром да заједничарење са Богом јесте заједничарење у љубави а слобода бића је њен основни предуслов али и пројава. Учествовање у будућим добрима се остварује овде и сада кроз добровољно извољење и избор, док ће приликом Васкрсења наступити свеопште обновљење. То свеопште обновљење ће се огледати у васпостављању јединства створених бића које се, пошто није превазишло своје могућности створене природе, кроз осмрћеност распарчало. То јединство свакако није схваћено у оригенистичком смислу враћања јединству које је постојало пре стварања материјалног света, што св. Максим јасно наглашава: „Ова размишљања нас воде једном јединству које ће бити, а не које је било па се распало, у коме ће достојни учествовати, а које сада наслућујемо и у икони имамо, пошто је изнад свега (набројаног) то чему се надамо, јер као што је написано (1Кор 2, 9): то је изнад онога што видесмо и чусмо и замислисмо. А то (чему се надамо) биће, изгледа, покоравање о коме говори божански Апостол (рекавши) да је Син све који су добровољно пристали да буду покорени, покорио Оцу. Тим покоравањем или кроз њега укинуће се последњи непријатељ који је над нама – смрт (1Кор 15, 26).“П. Шервуд исправно примећује да је Максимова схема сасвим супротна Оригеновој,  упркос сличностима са De principiis, где Ориген каже да „од таквог краја созерцавамо почетак ствари. Јер крај је увек попут почетка; и стога,  пошто постоји за све један крај, исто тако треба схватити и један почетак за све“. Али, код св. Максима није реч о враћању на почетак какав је био, већ о остварењу почетка какав је требало да буде, будући да почетак истовремено садржи и циљ стварања. Почетак за св. Максима не представља остварење краја, мада је у почетку садржан логос, односно смисао и циљ стварања. Сам крај – есхатон – кроз своје остварење, даје почетку смисао, открива до краја његов логос као циљ и жељу Божију. Крај, дакле, пројављује оно што је Бог на почетку зажелео, што је била Његова намера да се почетком оствари. У том смислу почетак у своме крају налази свој смисао и своје испуњење: „Пошто се свему створеноме почетак и крај налази у његовом циљу... почетак од кога је (човек) добио постојање и учешће у ономе што је по природи добро, а крај као оно што је достојно сваке хвале и коме је достигао на основу свога убеђења и слободне воље... достигавши постао је бог добивши од Бога обожење“. Другим речима, у обожењу се остварује циљ због кога је све створено, па тако у том крају почетак, тј. стварање, налази своје испуњење. Због тога св. Максим каже да је „Тајна Христова блажени крајњи циљ ради којег је све створено. То је божански циљ, предзамишљен (од Бога) пре почетка свих бића, којега одређујући кажемо: да је он унапред смишљени свршетак, ради којега је све, а он није ни ради чега“. Христос је „блажени крајњи циљ“ јер се у Њему васпоставља читава творевина, задобија кретање сагласно свом логосу и достиже испуњење тог логоса што је за сада видљиво „у огледалу и загонетки“ а онда, тј. приликом општег васкрсења ће се видети „лицем у лице“. Тек из краја, тј. из есхатона, могуће је спознати смисао стварања и назначење човека, које се услед пада прародитеља није остварило одмах након почетка: „Јер нико не испитује природно почетак, као што ни природно не иште крај... јер пошто је човек, говораше (Св. Писмо), одмах са бићем кроз непослушност, оставио свој почетак иза себе, и није могао искати оно што је иза њега остало; и, пошто почетак природно ограничује покрет оних што су под њим постали, зато је с правом назван и крајем, у којем, као узроку покрета покретаних (= створених), добија пут  (свој) завршетак“. Пошто су створена бића ограничена својим почетком, својом створеношћу, своје крајње одређење могу созерцавати само с обзиром на крај, тј. с обзиром на будуће Царство, које је завршетак пута створених бића, завршетак који представља превазилажење ограничења природе која је створена. У том смислу св. Максим каже да је „Царство Божије... самоправда, ка којој, као крају, хита сваки покрет марљивога“. Као што видимо, за св. Максима, из истине Царства Божијега које ће доћи спознајемо истину стварања али и истину твари, истину времена и простора. Стварање, али и само постојање створених бића, потврђује се и показује као истина због краја којем стреми и који ће доћи. И тек у том крају спознаје се истина бића, пошто се тек у том крају, у Царству, Живот јавља као одиста причасан створеним бићима, која тек на тај начин задобијају богоподобни начин постојања, задобијајући живот вечни који није заложен у самој њиховој природи, већ у личносном потенцијалу те природе да достигне крај који превазилази њене створене границе и достигне Живот који, стога што је постојећи, представља и једину истину бића.

ili na drugom mestu Maksim kaže:

Цитат

91 "Приближило се Царство небеско" (Мат. 3; 2), по мени, не подразумева временско ограничавање. Јер (Царство Божије) "неће доћи на видљив начин... Нити ће се рећи: ево га овде, или ено гa онде" (Лук. 17; 2021), пошто све то зависи од односа достојних према њему, а зависно од свачијег стања (зрелости). Јер: "Царство је Божије унутра у вама" (Лук. 17; 21). 92 Царство Бога Оца је као могућност присутно у свим верујућим; као актуелност (присутно је) у онима који, сасвим оставивши природна расположења душевног и телесног, стичу (живот) духовни и који (стога) могу рећи: "А живим не више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 2; 20) 37. 93 Царство је небеско, кажу неки, живљење достојно небеса; други, да је то равноангелско стање спасених; неки, да је образ божанске красоте (оних) који носе "икону небеског" (1. Кор. 15; 49). По мени, сва три уверења су исправна, јер свима се благодат будућег раздаје и то сразмерно каквоћи и количини праведности у њима.

i komentar Đakovca u drugom radu:

Цитат

Или боље: пошто је почетак, средина и крај свих векова, и прошлих и постојећих и будућих, Господ наш Исус Христос, у складу с тиме, дошао нам је крај векова, који ће се благодаћу као могућност14 кроз веру остварити ради обожења [4] достојних.15

14 Овај приступ Бловерс (cf. Blowers, Paul, „Realized Eschatology in Maximus the Confessor, Ad Thalassium 21“, Studia Patristica XXXII (1997), стр. 258–263) назива „оствареном есхатологијом“. Св. Максим овде гради „дијалектички“ однос могућности или потенцијалности (δυνάμει) и остварења или актуализације (ἐνεργείᾳ). Крај векова који нам је дошао Оваплоћењем, по благодати Божијој се вером показује као могућност актуализације обожења. То са једне стране говори o значају слободног одзива човека на Божији позив, а са друге указује на једну динамичну есхатологију која није просто крај и циљ, него је то крај и циљ који је кроз делатну веру оприсутњен у историји и пре коначног остварења у пуноћи. На сличан начин Св. Максим говори и у Гностичким стословима 2, 92, где каже: „Царство Бога Оца је као могућност присутно у свима верујућима; као актуелност у онима који, сасвим оставивши природна расположења ... могу рећи: А живим више не ја, него живи у мени Христос (Гал. 2, 20)“ (PG 90, 1069A).

15 Према Св. Максиму, вером коју имамо, до нас је дошао крај векова, који ће се тек у будућности – а ради обожења достојних (тј. верујућих) – заиста и остварити. Овде можемо да увидимо јасно разликовање мисли Св. Максима од оригенистичког усмерења. Док Ориген спасење и обожење види у паралелном духовном свету и ослобођењу од материјалног, Св. Максим га види у реалности, у вери присутног али још неоствареног Царства Божијег

već vidim da ćeš reći ali lepo piše "još ne ostvarenog" zanemarujući najvažniju istinu (koja je direktno vezana za naše spasenja) a to je da je on PRE SVEGA već moguć, dok je pitanje punoće da tako kažem drugorazredno. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Aaaa, :cheesy3:........Dragisa ja mislio zavrsili smo pricu... :D

Pa, sta da kazem, eto mislim da shvatamo i ti i ja (nadam se i cenjeni citaoci i gledaoci.... :tv: :smeh1:) sta je neka sustina price, niko ne dovodi u pitanje spasenje duse ovde i sada,...... i to obozenje i osvecenje i prosvecenje coveka o kome u sustini i pricamo i koje je vec nadumna kategorija i delanje svetitelja i onih koji su na tom putu.

I, zbog toga su oni jedini koji nam mogu dati sigurne smernice kako da shvatimo obozenje po blagodati i da nam objasne i pojasne taj put kojim se ide (ka obozenju po blagodati). I, vec sam navodio jasne i nedovosmislene njihove reci i citate i besede sta i kako ide sa tom nasom pricom oko aktualizacije, kako mozemo da vidimo i poznamo aktualizaciju i na kakav nacin, kako  je sad vidimo i osecamo i kako cemo je videti kada dodje buduce carstvo blagodati.

Ajd, malo kasnije da odgovorim sta mislim o ovome sto si napisao, zanimljivo je.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Bokisd 

пре 8 часа, Bokisd рече

Pa, sta da kazem, eto mislim da shvatamo i ti i ja (nadam se i cenjeni citaoci i gledaoci.... :tv: :smeh1:) sta je neka sustina price, niko ne dovodi u pitanje spasenje duse ovde i sada,...... i to obozenje i osvecenje i prosvecenje coveka o kome u sustini i pricamo i koje je vec nadumna kategorija i delanje svetitelja i onih koji su na tom putu.

Bokisd, nije mi jasna jedna stvar. Rekli ste da je moguće stalno biti sa Bogom, posle tog sjedinjenja i smrti staroga čoveka, a opet je bilo govora o vraćanju na starog čoveka. Postojala je priča o jednom reci svecu, koji je već za života činio čuda itd, itd, a onda je pao sa nekom devojkom i ubio je da s ene bi saznalo..posle se pokajao i opet je svetac...

Ali ideja je takva..protestanti smatraju da se preobražajem i tim jednim prosvećenjem zauvek spašavaju i da im nije potreban neki trud posle toga. Šta smatramo mi- pravoslavni?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 часа, sanja84 рече
пре 21 часа, Bokisd рече

Pa, sta da kazem, eto mislim da shvatamo i ti i ja (nadam se i cenjeni citaoci i gledaoci.... :tv: :smeh1:) sta je neka sustina price, niko ne dovodi u pitanje spasenje duse ovde i sada,...... i to obozenje i osvecenje i prosvecenje coveka o kome u sustini i pricamo i koje je vec nadumna kategorija i delanje svetitelja i onih koji su na tom putu.

Bokisd, nije mi jasna jedna stvar. Rekli ste da je moguće stalno biti sa Bogom, posle tog sjedinjenja i smrti staroga čoveka, a opet je bilo govora o vraćanju na starog čoveka. Postojala je priča o jednom reci svecu, koji je već za života činio čuda itd, itd, a onda je pao sa nekom devojkom i ubio je da s ene bi saznalo..posle se pokajao i opet je svetac...

Ali ideja je takva..protestanti smatraju da se preobražajem i tim jednim prosvećenjem zauvek spašavaju i da im nije potreban neki trud posle toga. Šta smatramo mi- pravoslavni?

Da, dobro pitanje i koliko sam citao (i sad ovih dana opet nesto malo citam o tim stvarima) ako covek dostigne to savrseno duhovno stanje obozenja blagodacu Bozjom, to ne znaci da je covek automatski  zauvek ostao kao 'zaledjen' u tom duhovnom stanju, jer i dalje postoji sloboda u coveku i u tom duhovnom zivotu moze i dalje da napreduje i krece se ka jos tesnjoj i blagodatnijoj zajednici sa Bogom (jer je Bog neogranicen i beskrajan i covekovo napredovanje nikad ne prestaje).... ali, ako se covek ne pazi i ne trudi dalje u duhovnom zivotu moze takodje i da padne (duhovno) manje ili vise i o tome i pisu svetitelji i eto i ovaj primer sto si navela svedoci o tome.... ili secam se nekih prica iz Starecnika, cak su i na samrtnoj postelji neki svetitelji imali iskusenja i velike napade od demona i morali su da se duhovno bore kako bi sacuvali svoje spasenje i blagodat....

Tako da u sustini to je i odgovor sta misli pravoslavlje o tome, spasenje i borba do kraja, kako se kaze.... ko pretrpi do kraja taj ce se spasiti.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ej, Dragisa, ovaj, citao sam malo ovih dana duhovnu litelaturu i naidjem na ovo od sv.Dijadoha episkopa Fotickog :

https://svetosavlje.org/dobrotoljublje-tom-iii/5/

8. Када треба приступати разговору о Божанственим стварима.

Онај ко није просвећен не треба да се лаћа духовних сагледавања. Међутим, ни онај ко је богато обасјан благодаћу Светог Духа не треба да се упушта у разговоре о њима. Јер, код првих недостатак светлих помисли облачи ум у мрак незнања, а код других њихово изобиље не даје да се говори, будући да душа која се опија Божијом љубављу жели да се безмолвно [тј. у тишини] наслађује славом Господа. Према томе, ка богоусмереним речима (тј. разговорима о Богу) треба приступати при средњој мери духовног узбуђења. Таква мера, наиме, пружа души неки образ преславних речи (које тачно и јасно изображавају невидљиве духовне предмете), док жељено духовно обасјање храни веру оног који говори у вери, како би онај ко поучава први окусио од плода познања које излива љубав. Земљорадник који се труди треба први да окуси од плодова (2.Тим.2,6).

I, nekako mi ovo bre ostade bas upecatljivo u smislu, koliko su ove stvari sto gore opisuje sv.Dijadoh uzvisene i teske za razumevanje i koliko covek treba da ima teorijskog,  ali mnogo vise i sto je presudnije,  praktickog iskustva i znanja kako bi mogao argumentovano da prica i raspravlja na ovu temu o duhovnim stvarima .... (i nema zbora , mi, ti i ja i mnogi drugi sigurno nismo niti prosveceni i jos manje nismo bogato obasjani blagodacu Svetog Duha... mislim, bogato obasjani,... ajme' meni....:D.... i da nismo cak ni na toj nekoj srednjoj meri duhovnog uzbudjenja,.... kako bi se latili duhovnih sagledavanja i raznih razgova o Bogu i obozenju coveka.... kako sve to lepo definise i prica sv.Dijadoh).... tako da mislim, sta nam onda mozda ostaje da radimo i cinimo, confused1.... pa mozda Just_Cuz_19 da se malko i nekako bavimo tim nekim teorijskim znanjem i analiziranjem svetootackih tekstova povodom ovog pitanja, i to opet, ako je ikako moguce sto je vise opreznije i bez zurbe i da u situacijama kada nam nesto nije bas koliko toliko jasno i nemamo bas jasnu sliku u vezi onoga sto citamo kod raznih svetitelja , da ne donosimo brzoplete zakljucake i na osnovu toga formiramo i odredjene duhovne stavove, sto bi moglo na kraju krajeva da bude i ne daj Boze lose po nas same.

Po meni ovakvo stivo i duhovna litelatura nije uopste za hriscane, narocito nije za pocetnike, :0201wink:.... secam se sv.Pajsije Velickovski koji ucio o Isusovoj umno srdacnoj molitvi i koju je i sirio je po Ruskim manastirima i koji je bas zbog toga i napisao i preveo knjigu Dobrotoljublje na ruski jezik,.... kada je cuo da se ova knjiga osim po manastirima (za koje je samo prvobitno bila i namenjena) siri i prodaje se i po svetu i da je citaju i mnogi hriscani mirjani, bukvalno se skoro pokajao sto je ovu knjigu uopste i pisao i prevodio jer je bio svestan koliko stete moze ovakvo stivo da nanese duhovnom zivotu vernicima koji zive u svetu zbog pogresnog shvatanja i primene u svom duhovnom zivotu tako uzvisenih stvari i duhovnih delanja koji su opisani u toj knjizi .... da ono sto je dobro i uzviseno moze da postane izvor duhovne propasti ljudi u svetu koji citaju ovu knjigu i mozda i sami od sebe pokusavaju da te neke stvari iz knjige primene u svom duhovnom zivotu.

I, u principu, citao sam malo i trazio sam i pronasao sam jos dosta citata raznih svetitelja koji pricaju o ovome sto sam pisao na temi u vezi te moje price oko toga, da sada imamo duhovni zalog onoga sto cemo u punini imati na kraju vremena kada dodje Isus Hristos i kada bude vaskrsenja mrtvih i poslednji Sud i dodeljivanje nagrada za one koji su se trudili u vrlini i pravednosti i bratoljublju.

Sta znam, da prekratim pricu, ne bih da postavljam te citate jer ih ima puno, ali bih ovako na kraju kada sve saberem napravio neku svoju analogiju i paralelu u vezi te price oko zaloga blazenstva koji imamo sada i punine blazenstva koji cemo imati tamo o cemu pricaju i pisu svetitelji na osnovu svog bogatog duhovnog iskustva sticanja blagodati i dostizanja savrsenstva i obozenja po toj stecenoj blagodati.

I, recimo ovako, mnogi nikada u zivotu nisu bili u Rimu koji je stvarno prelep i divan grad sto se tice arhikteture i kulturnih i verskih objekata, i da ne bismo bas ostali uskraceni za te stvari mi sami mozemo da putem gledanja slika i monografija, raznih putopisa i istorijskih knjiga i na kraju kroz gledanje video materijala,  steknemo sliku i osecaj u umu i srcu kako tacno urbanisticki izgleda Rim i koliko je lep i zanimljiv kao grad ......tj.mozemo da steknemo bas potpuni uvid o celom gradu, .... kao neki tacan zalog onoga kakav je upravo Rim u njegovoj realnosti i postojanju  i sto vise na taj nacin (kroz slike i video i knjige) upoznajemo Rim,  sve cemo vise znati o njemu i sve cemo ga vise upoznavati i vise cemo mu se diviti .... i onda sta imamo u stvari,.... onda na osnovu toga zaloga znamo koliko bi bilo jos bolje i realnije i koliko bi  imali jos vise zadovoljstva i uzivanja za oci i dusu i um kada bi otisli tamo i kada bi licno i fizicki u telu bili u Rimu.

I, samo tu analogiju prenesemo na ovu pricu oko duhovnog zaloga blazenstva kojim imamo u sebi u umu i dusi i kako je to predstavljeno u nama tacno onako kako nas ocekuje na kraju vremena, koje i jedva cekamo da to sto sada vidimo o onome tamo, dostignemo u punini blazenstva (ne mi nego kako pisu svetitelji :!:).... upravo nesto slicno ovome u ovoj prici o vecnom gradu Rimu.... :D

To je to, ne znam sta vise da dodam.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hooo Bole... već sam se zabrinuo gde si :D

Da, razumem ja tebe to što ti govoriš još od samog početka i ne bi pisao ovoliko da ne smatram da je to veoma bitno. e sad bez ljutnje, jer nije ništa lično tebi, pre svega ovo bi mogao da kažem samom sebi, ali ovo što ti navodiš je jedan veliki poraz radosne vesti. dakle ovo o čemu pisasmo nije ništa exkluzivno ili "elitno", ovo su same osnove koje su nam date na poklon i čekaju na naše "da".

sve drugo smo u stanju da prihvatimo i lično se involviramo ali samo ne ovo. smatramo da smo pozvani da diskutujemo o bezbroj tema, o etnofilizmu, o granicama crkve, o tome da li treba autokefalija ili ne treba, o filiokve, o žigu.... ali samo o ovome (o temelju Života) tu mi nismo pozvani jer to je nedostižno i to je za svetitelje.

počeo sam da čitam prethodno navedeni rad i svidela mi se rečenica: Од онога што слободна бића чине у историји, зависи и њихова коначна судбина, крајња истина њиховог постојања

:0205_whistling:

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

On 14.7.2019. at 5:06, dragisa рече

počeo sam da čitam prethodno navedeni rad i svidela mi se rečenica: Од онога што слободна бића чине у историји, зависи и њихова коначна судбина, крајња истина њиховог постојања

:0205_whistling:

(.... зависи и њихова коначна судбина, крајња истина њиховог постојања ... :D)

Nisam stigao ranije da odgovorim,... eto, prece je ovo oko Amfilohija :D.... u principu se slazem sa ovim sto si rekao gore o tome sta bi trebalo da su nam prioriteti u nasem duhovnom zivotu , djabe nam sve ako nismo nesto ucinili za same sebe na tom duhovnom planu.

Ovaj, kako da se odrazim :whackado:.... bez obzira sto postoje odredjena neslaganja izmedju nas o ovom pitanju i temi, meni licno je bas legao ovaj nas mali razgovor oko toga kako i na koji nacin covek moze sada u ovom zivotu da bude u zajednici sa Hristom i da okusi blagodat od tog sjedinjenja , da se promeni od starog u novog blagodatnog i nebeskog coveka koji prebiva umom i dusom na nebu i vec sada oseca i vidi u sebi samom taj buduci zivot i savrsenstvo blagodati tog (buduceg zivota).

Mislim, stvarno je lepo i divno sve to i ta prica, ali Dragisa opet smatram i vec sam par puta napisao, trebamo da budemo apsolutno svesni da se te stvari koje se ticu tog blagodatnog i uzvisenog duhovnog zivota vezuje za delanje koje ima svoja stroga duhovna pravila koja su toliko izvan naseg opsega teorijskog razumevanja, da ne pricam o prakticnoj strani, da mislim i nemam uopste dilemu,  da ne bi trebalo sebi da zadajemo te nedostizne ciljeve i da se ne zavaravamo da je to nesto tek tako uobicajeno u covekovom zivotu, nesto sto je tako lako dostizno svima, .....cak i ako smo u crkvi i ako znamo da treba da radimo na svom duhovnom napredovanju sto je vise moguce.... mislim, moze to da bude dostizno po Bozijoj milosti, ali, samo onima koji se tome posvete svim svojim snagama i svim srcem i umom kroz ceo svoj zivot, prakticno do kraja zivota.

Mislim, ako vec hocemo i nesto nas interesuje u vezi tih uzvisenih duhovnih stvari, onda, recimo, na primer ja imam neko svoje malo pravilo u vezi te izvisene duhovne literatute, da citam to stivo samo onako cisto teorijski i  informativno i onda ako pronadjem nesto sto mi se svidja i sto mi je razumljivo, pokusam to da i nekako primenim u mom duhovnom zivotu i to opet polako i oprezno.... recimo, tamo kod price o zitotu sv.Antonija Velikog koji je bio prakticno zacetnik pustinjaskog monastva (i uopste monastva) stoji da je nemajuci sebi ucitelje i nastavnike odlazio i trazio i obilazio razne pustinjake usamljenike i od njih se ucio raznim korisnim duhovnim stvarima ...( kako sam kaze, bio je kao pcelica koja ide sa cveta na cvet i skuplja med...parafraza) ...koje je kasnije primenjivao i u svom duhovnom zivotu i tako se neprestano ucio i stalno je napredovao i na kraju je dostigao duhovno savrsenstvo i obozenje po preobilnoj blagodati koju stekao u sebi i na taj nacin je postao jedan od najvecih ucitelja duhovnog zivota u crkvi.

Eto,tako i ja nekako pomalo Just_Cuz_19 primenjujem taj princip koji je imao sv.Antonije  (znaci samo princip :!:) da svugde pokusavam da nadjem nesto dobro za mene i eto,  tako sam i nesto od tebe naucio forumski Misu.... :ok: :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Bokisd 

da mora se reći da je bilo korisno razmeniti mišljenja i svakako da je tu imalo šta da se pročita

пре 7 часа, Bokisd рече

....opet smatram i vec sam par puta napisao, trebamo da budemo apsolutno svesni da....

  • 12 A od vremena Jovana Krstitelja do sad carstvo nebesko na silu se uzima, i siledžije dobijaju ga.

 

  • 20 A kad Ga upitaše fariseji: Kad će doći carstvo Božije? Odgovarajući reče im: Carstvo Božije neće doći da se vidi;
  • 21 Niti će se kazati: Evo ga ovde ili onde; jer gle, carstvo je Božije unutra u vama.

 

  • 19 Ili zar ne znate da je vaše telo hram Duha Svetoga koji je u vama, koga imate od Boga, te ne pripadate samo sebi?

 

  • 13 I ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos ne usta.
  • 14 A ako Hristos ne usta, uzalud dakle propovedanje naše, a uzalud i vera vaša.
  • 15 A nalazimo se i lažni svedoci Božiji što svedočimo na Boga da vaskrse Hrista, kog ne vaskrse kad mrtvi ne ustaju.
  • 16 Jer ako mrtvi ne ustaju, ni Hristos ne usta.
  • 17 A ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša; još ste u gresima svojim.

 

ako još uvek postoji neka dilema na kraju pozdravljam te tradicionalnim pozdravom: "Hristos Voskres (?)!"

0503_music:uraaaaaa:0503_music

Share this post


Link to post
Share on other sites

Некако мислим да ова објава Ненада Илића има везе са темом...

"Ако вечност схватимо не као бесконачно временско трајање, већ као безвременост, онда вечни живот припада онима који живе у садашњости". Лудвиг Витгенштајн Немојте да вас збуни што је то написао један филозоф. Па још није ни православан. ☺️ Целокупно искуство свих религија, али и искуство хришћанске аскетике и мистике говори нам баш ово. У том "сада" је и прошло и будуће, "свагда сада и у све векове векова"... Христос - сада. Царство Небеско - сада. И ту је и није ту... Ако мислите да је ово банално - преслишајте себе. Колико заиста свако од нас живи у садашњости? Неометен вртлогом слика будућности или сећања на прошлост? Самосажаљењем или амбицијом? Колико види људе око себе? Колико одговара на задатке које му Бог даје, а не на оне које сам измишља? Колико поштовања имамо према малим, тако болно конкретним и "баналним" задацима које нам Бог даје сваког тренутка нашег живота?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, Снежана рече

...искуство хришћанске аскетике и мистике говори нам баш ово. У том "сада" је и прошло и будуће, "свагда сада и у све векове векова"... Христос - сада. Царство Небеско - сада...

Verujem, Gospode, i ispovedam da si Ti zaista Hristos, Sin Boga živoga, Koji si došao u svet da grešnike spaseš, od kojih sam prvi ja. Još vjerujem da je ovo samo prečisto Telo Tvoje, i ova sama prečasna Krv Tvoja....

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...