Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 10 часа, Агница рече

Ако мислимо да не важи, па није ли то прихватање пораза? А супротна мисао, да смо Христови упркос свему, зар нема силу :)

naravno da je poraz, i da jesmo Hristovi... ali koliko je On naš, o tome govorim

пре 10 часа, Агница рече

Ако у једном тренутку кажемо - " сјединили смо се са Христом ", а у другом да то не важи, зар то није као одрицање, као да кажемо - разјединили смо се.. И ту можемо пројавити своју слободу, мишљу, ријечју, одбацити лошу мисао..

pa iskreno voleo bih kada bi čovek mogao tako na dugme da upali srce, jer cela priča i jeste u onome "ne goraše li srce naše" ako me razumeš

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, sanja84 рече

oprostite Dragiša, jos jedno pitanje. Kako je nastalo to prosvećenje. Kakav doživljaj ste doživeli? Možda kao spuštanje Svetog Duha na Vas? Kao oganj koji spaljuje sve strasi? Kao krštenje ognjem?

"Taj ko za mnom ide, krstiće vas Duhom Svetim i ognjem..."

I da...da li je tome prethodila velika želja da se spasete i velika molitva pred Bogom.

nije prethodila velika želja da se spasem, i nije bila velika molitva pred bogom, jednostavno ja nisam ni znao šta je to Spasenje (nisam ništa znao o veri, sve što sam znao je da sam protiv crkve)međutim životne okolnosti su me dovele u jedan tako bezizlazan položaj da je jedino što mi je preostalo bilo da se obratim Bogu za pomoć, u tom smislu nije bila "velika molitva pred bogom" već je bila duboka, dramatična, zalivena suzama i praćena mojom rešenošću da preduzmem sve što je do mene. i naravno kako i kaže u jevanđelju ako zaišteš hleba od Boga oca on ti sigurno neće dati kamenje, već je i on pohitao ka meni. Kako je nastalo to prosvećenje? mislim da su neki momenti koji su se stekli tada u meni veoma važni: prvo "grešan" način života koji je svemu prethodio, a on će biti bitan kasnije u smislu šoka odnosno tog naglog prelaska i iskoraka koji mi se desio gde je onda i zaprepašćenost tim Novim mnogo jača, što se kaže gde se greh umnoži tu se i blagodat unoži. drugo taj jak motiv koji me je naterao da se obratim bogu, dakle taj jak naboj koji je proizilazio iz svesti o bezizlaznosti moje tadašnje situacije, gde je onda čovek spreman da to što čini čini do daske i skroz iskreno. treće a povezano sa prva dva odnosno kao njihov proizvod, čvrsta rešenost da prekineš svoj do tadašnji način života, da sve što si i kako si živeo okreneš na glavačke, jer realno to i ne može jedno sa drugim. e sad šta da kažem o tome, kakva je doživljaj to što je usledilo, da li je to spuštanje Svetog Duha i da li je oganj koji spaljuje strasti? da ja verujem da jeste, naime kada se drama koja je trajala noću završila sledećeg dana ustajem i odma osećam jednu neverovatnu stvar, jasno osećam da je ustao potpuno novi čovek (kasnije sam sebi rastumačio da je to ta Nova tvar o kojoj su mnogi pisali), teško je to objasniti ali da se ne zadržavam sad oko pošto istovremeno ima još nekoliko bitnih elemenata koje sve istovremneo jasno osećaš (ali ono što je najčudnije je što svi oni čine jednu neobjašnjivu celinu, punoću..), dakle pored te jasne (divne) svesti o sebi kao potpuno novom čoveku, konstantno imaš osećaj (probaću sad da ih nabrojim ali poenta je da to sve osećaš istovremeno) da je u tebi nešto što definitivno nisi ti, što je prelepo i što definitivno nije proizvod ovoga sveta, dok sa druge strane osećaš To kao najprisniji deo sebe, kao istinsko biće tebe kao čoveka, kao svoju neznam kako da kažem osnovu, punoću, celinu. teško je to objasniti kako nešto što vidiš da "nije od tebe" je ustvari "punoća tebe". ovde jedna mala napomena: dok se to dešavalo ja zapravo i ako sam sve ovo potpuno i jasno osećao, i čak ne samo osećao nego bio potpuno svestan da je to (koliko got to gordo zvučal nekome) Hristos Spasitelj sveta u meni, ja ustvari uopšte (tada) nisam imao tu upitanost o svemu tome, kao odakle ovo meni, šta je sad ovo...itd, jednostavno to je toliko bilo prirodno i predivno, odnosno toliko punoća mene, istina mene samoga, istina Hrista, istina Volje božije (u smislu za ovo si i stvoren) da ja uopšte nisam razbijao glavu o tome šta je ovo, kako je i odakle je ovo. ne znam da li ćeš razumeti ali poenta je u tome da dok se to dešavalo i pored jasne svesti o svemu tome (a definitivno je vrlo neobično iskustvo), ono što je čudno jeste da se ja o tome uopšte nisam pitao nego sam samo živeo to (i bio mnogo srećan, utešen, miran, spreman na svako razumevanje, na svako žrtvovanje, ispunjen velikom ljubavlju i jasnošću svrhe mog postojanja... ali pre svega a to mi je najjači utisak Živ ali u jednom smislu koji mi nikada pre nije bio poznat). sva ova analiza kako je to, šta je to, odakle je to....je krenula kada sam to izgubio, dakle naspram "življenja" toga (koje je u sebi podrazumevalo zadivljenost time, svakako, ali ne na način koji je kasnije usledio) koje je bilo karakteristika toga dok je trajalo, sada nastupa "razmišljanje" toga (i fascinacija time onako kako mi to razumemo, dakle sada fascinacija u smislu da tek sad vidiš nezamislivost odnosno neshvatljivost postojanja toga, odnosno načina postojanja tebe kao toga). dakle dok je trajalo upoznaješ, barem kako se meni čini, Volju Božiju odnosno pravog i Istinitog sebe (onako kako te bog želi/vidi), tek kada je prestalo počinješ da ispituješ šta je to ustvari i kako je to...

 

vidim da si postovala pitanja i na nekim drugim temama tipa da li je dobro da postaneš patolog itd, sve što mogu da ti kažem je da sam ja ovu moju priču prepoznao u Jevanđelju u Dogmatici i u Dobrotoljublju kao i kod još nekih objavljenih dela svetitelja. šta hoću da kažem: mislim da trud ne treba trošiti na razmišljanja šta je pečat antihrita a šta nije i da li ćeš goreti u paklu ako se baviš patologijom ili nećeš, jer to ti ne možeš znati, tako čovek u (realno rečeno) neznanju a iz dobre namere može mnogo sebi da nanese štete. mislim da je mnogo bolje biti pre svega blagorazuman i verovati bogu u smislu da on ne traži od tebe nešto što ti nemožeš sada znati (u smislu prekršila si nešto, neko pravilo ili nečije mišljenje) nego da on pre svega traži to tvoje srce a onda će ti on po meri tvojih potreba i po meri spasenja koje ti je pripremio lagano otvrati šta je blagosloveno i šta nije, šta je od onoga a šta je od njega...ali opet i tu čovek mora da bude (rekao bih) hrabar i da bude iskren prema sebi i kaže: bože ja ovo ne znam ili bože hvala ti ako ti se nešto razjasni, dakle ne samo ići za nečim što je neko rekao ili napisao jer danas mnogi pišu razne stvari. najlakše je teret prebaciti na drugoga i osloniti se jer je tako neko rekao, mislim da pre svega svi odgovori treba da postanu i da jesu deo nas i onda se broj stranputica u mnogome može smanjiti.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, dragisa рече

naravno da je poraz, i da jesmo Hristovi... ali koliko je On naš, o tome govorim

pa iskreno voleo bih kada bi čovek mogao tako na dugme da upali srce, jer cela priča i jeste u onome "ne goraše li srce naše" ako me razumeš

Како је пораз ако смо Христови? Не мислим да палимо срце на дугме већ да то добијамо на поклон, а Он зна зашто и кад нам даје или одузима, вјерујем да нам је све на добро, зато рекох да то не прихватам као пораз.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 35 минута, dragisa рече

nije prethodila velika želja da se spasem, i nije bila velika molitva pred bogom, jednostavno ja nisam ni znao šta je to Spasenje (nisam ništa znao o veri, sve što sam znao je da sam protiv crkve)međutim životne okolnosti su me dovele u jedan tako bezizlazan položaj da je jedino što mi je preostalo bilo da se obratim Bogu za pomoć, u tom smislu nije bila "velika molitva pred bogom" već je bila duboka, dramatična, zalivena suzama i praćena mojom rešenošću da preduzmem sve što je do mene. i naravno kako i kaže u jevanđelju ako zaišteš hleba od Boga oca on ti sigurno neće dati kamenje, već je i on pohitao ka meni. Kako je nastalo to prosvećenje? mislim da su neki momenti koji su se stekli tada u meni veoma važni: prvo "grešan" način života koji je svemu prethodio, a on će biti bitan kasnije u smislu šoka odnosno tog naglog prelaska i iskoraka koji mi se desio gde je onda i zaprepašćenost tim Novim mnogo jača, što se kaže gde se greh umnoži tu se i blagodat unoži. drugo taj jak motiv koji me je naterao da se obratim bogu, dakle taj jak naboj koji je proizilazio iz svesti o bezizlaznosti moje tadašnje situacije, gde je onda čovek spreman da to što čini čini do daske i skroz iskreno. treće a povezano sa prva dva odnosno kao njihov proizvod, čvrsta rešenost da prekineš svoj do tadašnji način života, da sve što si i kako si živeo okreneš na glavačke, jer realno to i ne može jedno sa drugim. e sad šta da kažem o tome, kakva je doživljaj to što je usledilo, da li je to spuštanje Svetog Duha i da li je oganj koji spaljuje strasti? da ja verujem da jeste, naime kada se drama koja je trajala noću završila sledećeg dana ustajem i odma osećam jednu neverovatnu stvar, jasno osećam da je ustao potpuno novi čovek (kasnije sam sebi rastumačio da je to ta Nova tvar o kojoj su mnogi pisali), teško je to objasniti ali da se ne zadržavam sad oko pošto istovremeno ima još nekoliko bitnih elemenata koje sve istovremneo jasno osećaš (ali ono što je najčudnije je što svi oni čine jednu neobjašnjivu celinu, punoću..), dakle pored te jasne (divne) svesti o sebi kao potpuno novom čoveku, konstantno imaš osećaj (probaću sad da ih nabrojim ali poenta je da to sve osećaš istovremeno) da je u tebi nešto što definitivno nisi ti, što je prelepo i što definitivno nije proizvod ovoga sveta, dok sa druge strane osećaš To kao najprisniji deo sebe, kao istinsko biće tebe kao čoveka, kao svoju neznam kako da kažem osnovu, punoću, celinu. teško je to objasniti kako nešto što vidiš da "nije od tebe" je ustvari "punoća tebe". ovde jedna mala napomena: dok se to dešavalo ja zapravo i ako sam sve ovo potpuno i jasno osećao, i čak ne samo osećao nego bio potpuno svestan da je to (koliko got to gordo zvučal nekome) Hristos Spasitelj sveta u meni, ja ustvari uopšte (tada) nisam imao tu upitanost o svemu tome, kao odakle ovo meni, šta je sad ovo...itd, jednostavno to je toliko bilo prirodno i predivno, odnosno toliko punoća mene, istina mene samoga, istina Hrista, istina Volje božije (u smislu za ovo si i stvoren) da ja uopšte nisam razbijao glavu o tome šta je ovo, kako je i odakle je ovo. ne znam da li ćeš razumeti ali poenta je u tome da dok se to dešavalo i pored jasne svesti o svemu tome (a definitivno je vrlo neobično iskustvo), ono što je čudno jeste da se ja o tome uopšte nisam pitao nego sam samo živeo to (i bio mnogo srećan, utešen, miran, spreman na svako razumevanje, na svako žrtvovanje, ispunjen velikom ljubavlju i jasnošću svrhe mog postojanja... ali pre svega a to mi je najjači utisak Živ ali u jednom smislu koji mi nikada pre nije bio poznat). sva ova analiza kako je to, šta je to, odakle je to....je krenula kada sam to izgubio, dakle naspram "življenja" toga (koje je u sebi podrazumevalo zadivljenost time, svakako, ali ne na način koji je kasnije usledio) koje je bilo karakteristika toga dok je trajalo, sada nastupa "razmišljanje" toga (i fascinacija time onako kako mi to razumemo, dakle sada fascinacija u smislu da tek sad vidiš nezamislivost odnosno neshvatljivost postojanja toga, odnosno načina postojanja tebe kao toga). dakle dok je trajalo upoznaješ, barem kako se meni čini, Volju Božiju odnosno pravog i Istinitog sebe (onako kako te bog želi/vidi), tek kada je prestalo počinješ da ispituješ šta je to ustvari i kako je to...

 

vidim da si postovala pitanja i na nekim drugim temama tipa da li je dobro da postaneš patolog itd, sve što mogu da ti kažem je da sam ja ovu moju priču prepoznao u Jevanđelju u Dogmatici i u Dobrotoljublju kao i kod još nekih objavljenih dela svetitelja. šta hoću da kažem: mislim da trud ne treba trošiti na razmišljanja šta je pečat antihrita a šta nije i da li ćeš goreti u paklu ako se baviš patologijom ili nećeš, jer to ti ne možeš znati, tako čovek u (realno rečeno) neznanju a iz dobre namere može mnogo sebi da nanese štete. mislim da je mnogo bolje biti pre svega blagorazuman i verovati bogu u smislu da on ne traži od tebe nešto što ti nemožeš sada znati (u smislu prekršila si nešto, neko pravilo ili nečije mišljenje) nego da on pre svega traži to tvoje srce a onda će ti on po meri tvojih potreba i po meri spasenja koje ti je pripremio lagano otvrati šta je blagosloveno i šta nije, šta je od onoga a šta je od njega...ali opet i tu čovek mora da bude (rekao bih) hrabar i da bude iskren prema sebi i kaže: bože ja ovo ne znam ili bože hvala ti ako ti se nešto razjasni, dakle ne samo ići za nečim što je neko rekao ili napisao jer danas mnogi pišu razne stvari. najlakše je teret prebaciti na drugoga i osloniti se jer je tako neko rekao, mislim da pre svega svi odgovori treba da postanu i da jesu deo nas i onda se broj stranputica u mnogome može smanjiti.

E, bas si me inspirisao Misu,:osmeh: pa sam se setio necega,... prvo ja mislim kao sto sam i u nekoj poruci rekao da je ovo ta prva prosvecujuca blagodat koja poziva coveka ka Bogu i ona moze da bude kako da kazem 'razarajuca' i da deluje na coveka kao duhovna bomba :takeoff::D .... prosto kada se to desi covek ne moze da se opasulji dosta vremena sta mu se to desava, sta se to desava sa njim samim i da li je bas 'normalan'.... jer da bi se covek izvuko iz 'blata' greha i svetskog razmisljanja mora da bude neka jaka sila koja ce da deluje na njega kako bi ga izvukla iz toga i onda je normalno da deluje bas jaka prva blagodat koja mora malo da 'prodrma' coveka kako bi se osvetio i shvatio u kojoj je poziciji u odnosu na duhovne stvari...

I, sad sam se setio necega slicnog sto se i meni desilo, sto smatram takodje dejstvom ove prve blagodati,.... vec sam pisao na forumu o tome i samo cu da prenesem ovde :

.....nesto sam se setio, ...tamo negde pre nekih 25.godina i vise dok sam sljakao u tadasnjem Sartidu (Zeljezara Smederevo),...radio trecu smenu, nije bilo nesto puno posla, pogon celicana na nekih 30-35 metara visine ima neka mala terasa blizu krova sa koje se gleda pravo u nebo, ... leto, toplo vreme, sedim sam u kontrolnoj sobi, napolju duboka noc.... odjedanput me neka silna blagodat i prijatno osecanje u grudima nateralo da ustanem i krenem i izadjem na terasu,.. i da pogledam u prelepo nebo prepuno sjajnih i krasnih zvezda... i odjedanput dok sam se divio toj lepoti i velicini kosmosa , ono prijatno i blagodatno osecanje se jos vise pojaca od siline lepote koja se natkrivala nad' mojom glavom i ocima.... i u samom sebi i kroz moj um i razum prodje mi,...prodje me' neka jaka i nedvojbena misao da tamo,....tamo negde daleko,...iznad i iza' tog prekrasnog i velicanstvenog neba i svih' tih svetlih zvezda ,....postoji nesto (nesto lepo) i Neko,... koje je sve to stvorilo i odrzava...

Kada sam usao nazad u sobu, .. znao sam duboko u sebi, da ce' mi ova noc biti znacajna u mom nekom buducem zivotu i uskoro sam poverovao u Boga i posao u crkvu...

Eto, to je neko moje iskustvo sa prvom blagodacu i kad se ponovo setim ( sa concetracion..:idea:) toga zaigra mi srce i osetim neku srecu i radost. :cheesy3: :D

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, Bokisd рече

E, bas si me inspirisao Misu,:osmeh: pa sam se setio necega,... prvo ja mislim kao sto sam i u nekoj poruci rekao da je ovo ta prva prosvecujuca blagodat koja poziva coveka ka Bogu i ona moze da bude kako da kazem 'razarajuca' i da deluje na coveka kao duhovna bomba :takeoff::D .... prosto kada se to desi covek ne moze da se opasulji dosta vremena sta mu se to desava, sta se to desava sa njim samim i da li je bas 'normalan'.... jer da bi se covek izvuko iz 'blata' greha i svetskog razmisljanja mora da bude neka jaka sila koja ce da deluje na njega kako bi ga izvukla iz toga i onda je normalno da deluje bas jaka prva blagodat koja mora malo da 'prodrma' coveka kako bi se osvetio i shvatio u kojoj je poziciji u odnosu na duhovne stvari...

I, sad sam se setio necega slicnog sto se i meni desilo, sto smatram takodje dejstvom ove prve blagodati,.... vec sam pisao na forumu o tome i samo cu da prenesem ovde :

.....nesto sam se setio, ...tamo negde pre nekih 25.godina i vise dok sam sljakao u tadasnjem Sartidu (Zeljezara Smederevo),...radio trecu smenu, nije bilo nesto puno posla, pogon celicana na nekih 30-35 metara visine ima neka mala terasa blizu krova sa koje se gleda pravo u nebo, ... leto, toplo vreme, sedim sam u kontrolnoj sobi, napolju duboka noc.... odjedanput me neka silna blagodat i prijatno osecanje u grudima nateralo da ustanem i krenem i izadjem na terasu,.. i da pogledam u prelepo nebo prepuno sjajnih i krasnih zvezda... i odjedanput dok sam se divio toj lepoti i velicini kosmosa , ono prijatno i blagodatno osecanje se jos vise pojaca od siline lepote koja se natkrivala nad' mojom glavom i ocima.... i u samom sebi i kroz moj um i razum prodje mi,...prodje me' neka jaka i nedvojbena misao da tamo,....tamo negde daleko,...iznad i iza' tog prekrasnog i velicanstvenog neba i svih' tih svetlih zvezda ,....postoji nesto (nesto lepo) i Neko,... koje je sve to stvorilo i odrzava...

Kada sam usao nazad u sobu, .. znao sam duboko u sebi, da ce' mi ova noc biti znacajna u mom nekom buducem zivotu i uskoro sam poverovao u Boga i posao u crkvu...

Eto, to je neko moje iskustvo sa prvom blagodacu i kad se ponovo setim ( sa concetracion..:idea:) toga zaigra mi srce i osetim neku srecu i radost. :cheesy3: :D

 

da ono što je meni fantastično je da je idenje ka Bogu ustvari pronalaženje samoga sebe, naravno i Boga na prvom mestu ali u ne manjoj meri i sebe....

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, Агница рече

Како је пораз ако смо Христови? Не мислим да палимо срце на дугме већ да то добијамо на поклон, а Он зна зашто и кад нам даје или одузима, вјерујем да нам је све на добро, зато рекох да то не прихватам као пораз.

veruj mi poraz je i to iz najmanje dva razloga: ptvo zato što si bio to a sada nisi, a drugo jer vrlo dobro znaš da i ako je to dar (to što ti kažeš poklon) sa druge strane znaš da je to posledica tvoje rešenosti. jednostavno bog želi to svakom da da i veruj mi on je stalno na stendbaju (u smislu d jedva čeka da da) međutim mi smo ti koji ne umemo odnosno praktično ne možemo to da primio jer su nam srca u najvećm broju slučajeva hladna. to što je neko "ispravan" posećuje bogosluženja ili se trudi da vodi "ispravan hrišćanski život", uopšte ne mora da znači da on može da primi tu blagodat, jer bog te traži celog i to do maximuma, traži ne samo da se odrekneš u potpunosti sebe nego i da je tvoj zadnji atom volje odnosno poslednji ćošak srca upregnut u veru ka njemu. dakle nema laži nema prevare, kako je Hristos i rekao: ko želi da sačuva dušu svoju izgubiće je, dakle to je nama veliki problem jer mi intuitivno zaziremo od toga da izgubimo (precrtamo) sebe, i uvek se nekim nevidljivim malim prstom držimo za sebe (svoj pali način postojanja, svoj ego) a ko izgubi dušu svoju mene radi pronaćiće je, dakle tek kada stari meh zameniš novim tek onda taj novi meh može da primi vino. mi smo jednostavno evolutivno duboko u sebi zadržali nagon za samoočuvanje i vrlo nam je teško da odigramo to precrtavnje sebe a na kartu poverenja da će nešto drugo (mnogo veće i mudrije) brinuti o tvom postojanju, to je ta velika prevara koja mi se čini desila još u raju. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, dragisa рече

nije prethodila velika želja da se spasem, i nije bila velika molitva pred bogom, jednostavno ja nisam ni znao šta je to Spasenje (nisam ništa znao o veri, sve što sam znao je da sam protiv crkve)međutim životne okolnosti su me dovele u jedan tako bezizlazan položaj da je jedino što mi je preostalo bilo da se obratim Bogu za pomoć, u tom smislu nije bila "velika molitva pred bogom" već je bila duboka, dramatična, zalivena suzama i praćena mojom rešenošću da preduzmem sve što je do mene. i naravno kako i kaže u jevanđelju ako zaišteš hleba od Boga oca on ti sigurno neće dati kamenje, već je i on pohitao ka meni. Kako je nastalo to prosvećenje? mislim da su neki momenti koji su se stekli tada u meni veoma važni: prvo "grešan" način života koji je svemu prethodio, a on će biti bitan kasnije u smislu šoka odnosno tog naglog prelaska i iskoraka koji mi se desio gde je onda i zaprepašćenost tim Novim mnogo jača, što se kaže gde se greh umnoži tu se i blagodat unoži. drugo taj jak motiv koji me je naterao da se obratim bogu, dakle taj jak naboj koji je proizilazio iz svesti o bezizlaznosti moje tadašnje situacije, gde je onda čovek spreman da to što čini čini do daske i skroz iskreno. treće a povezano sa prva dva odnosno kao njihov proizvod, čvrsta rešenost da prekineš svoj do tadašnji način života, da sve što si i kako si živeo okreneš na glavačke, jer realno to i ne može jedno sa drugim. e sad šta da kažem o tome, kakva je doživljaj to što je usledilo, da li je to spuštanje Svetog Duha i da li je oganj koji spaljuje strasti? da ja verujem da jeste, naime kada se drama koja je trajala noću završila sledećeg dana ustajem i odma osećam jednu neverovatnu stvar, jasno osećam da je ustao potpuno novi čovek (kasnije sam sebi rastumačio da je to ta Nova tvar o kojoj su mnogi pisali), teško je to objasniti ali da se ne zadržavam sad oko pošto istovremeno ima još nekoliko bitnih elemenata koje sve istovremneo jasno osećaš (ali ono što je najčudnije je što svi oni čine jednu neobjašnjivu celinu, punoću..), dakle pored te jasne (divne) svesti o sebi kao potpuno novom čoveku, konstantno imaš osećaj (probaću sad da ih nabrojim ali poenta je da to sve osećaš istovremeno) da je u tebi nešto što definitivno nisi ti, što je prelepo i što definitivno nije proizvod ovoga sveta, dok sa druge strane osećaš To kao najprisniji deo sebe, kao istinsko biće tebe kao čoveka, kao svoju neznam kako da kažem osnovu, punoću, celinu. teško je to objasniti kako nešto što vidiš da "nije od tebe" je ustvari "punoća tebe". ovde jedna mala napomena: dok se to dešavalo ja zapravo i ako sam sve ovo potpuno i jasno osećao, i čak ne samo osećao nego bio potpuno svestan da je to (koliko got to gordo zvučal nekome) Hristos Spasitelj sveta u meni, ja ustvari uopšte (tada) nisam imao tu upitanost o svemu tome, kao odakle ovo meni, šta je sad ovo...itd, jednostavno to je toliko bilo prirodno i predivno, odnosno toliko punoća mene, istina mene samoga, istina Hrista, istina Volje božije (u smislu za ovo si i stvoren) da ja uopšte nisam razbijao glavu o tome šta je ovo, kako je i odakle je ovo. ne znam da li ćeš razumeti ali poenta je u tome da dok se to dešavalo i pored jasne svesti o svemu tome (a definitivno je vrlo neobično iskustvo), ono što je čudno jeste da se ja o tome uopšte nisam pitao nego sam samo živeo to (i bio mnogo srećan, utešen, miran, spreman na svako razumevanje, na svako žrtvovanje, ispunjen velikom ljubavlju i jasnošću svrhe mog postojanja... ali pre svega a to mi je najjači utisak Živ ali u jednom smislu koji mi nikada pre nije bio poznat). sva ova analiza kako je to, šta je to, odakle je to....je krenula kada sam to izgubio, dakle naspram "življenja" toga (koje je u sebi podrazumevalo zadivljenost time, svakako, ali ne na način koji je kasnije usledio) koje je bilo karakteristika toga dok je trajalo, sada nastupa "razmišljanje" toga (i fascinacija time onako kako mi to razumemo, dakle sada fascinacija u smislu da tek sad vidiš nezamislivost odnosno neshvatljivost postojanja toga, odnosno načina postojanja tebe kao toga). dakle dok je trajalo upoznaješ, barem kako se meni čini, Volju Božiju odnosno pravog i Istinitog sebe (onako kako te bog želi/vidi), tek kada je prestalo počinješ da ispituješ šta je to ustvari i kako je to...

vidim da si postovala pitanja i na nekim drugim temama tipa da li je dobro da postaneš patolog

itd, sve što mogu da ti kažem je da sam ja ovu moju priču prepoznao u Jevanđelju u Dogmatici i u Dobrotoljublju kao i kod još nekih objavljenih dela svetitelja. šta hoću da kažem: mislim da trud ne treba trošiti na razmišljanja šta je pečat antihrita a šta nije i da li ćeš goreti u paklu ako se baviš patologijom ili nećeš, jer to ti ne možeš znati, tako čovek u (realno rečeno) neznanju a iz dobre namere može mnogo sebi da nanese štete. mislim da je mnogo bolje biti pre svega blagorazuman i verovati bogu u smislu da on ne traži od tebe nešto što ti nemožeš sada znati (u smislu prekršila si nešto, neko pravilo ili nečije mišljenje) nego da on pre svega traži to tvoje srce a onda će ti on po meri tvojih potreba i po meri spasenja koje ti je pripremio lagano otvrati šta je blagosloveno i šta nije, šta je od onoga a šta je od njega...ali opet i tu čovek mora da bude (rekao bih) hrabar i da bude iskren prema sebi i kaže: bože ja ovo ne znam ili bože hvala ti ako ti se nešto razjasni, dakle ne samo ići za nečim što je neko rekao ili napisao jer danas mnogi pišu razne stvari. najlakše je teret prebaciti na drugoga i osloniti se jer je tako neko rekao, mislim da pre svega svi odgovori treba da postanu i da jesu deo nas i onda se broj stranputica u mnogome može smanjiti.

ma na odmoru sam, pa nekorisno ispunjavam vreme. gnjavim ljude. :blush:

ali se radujem zbog vas i vaseg dozivljaja stvarnosti. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@dragisa Inače, pričao mi je jedan momak, nadam se da mi neće zameriti ...njegova priča je bila takva da je kao i vi bio u nekoj stisci velkioj i da je u jednom trenutku rekao onako iz dubine duše." Bože pomozi mi da se spasim, jedino bitno u ovom svetu mi je da se spasem pa kako god". I ne znam...izgleda da ga je Gospod čuo. Kaže da ga je odjednom pogodilo kao neki veliki slap. Na njega je padala neka energija i to je trajalo i trajalo, i onda je osetio kako ga sad ta energija i on sa njom diže i diže visoko visoko...ne znam, on je to opisao kao krštenje ognjem ( slično sam čitala i kod Dejvida Ajka - a nisam sigurna koliko je njegovo stanje bilo Božije - pošto je po meni on izgubio razum, mada otkud znam-mislim na dejvida ajka) . I kaže da se posle toga osećao kao u drugom svetu, da je progledao nekim duhovnim očima. Da je video uzroke i posledice u prirodi, kako zakoni deluju. Nije rekao da je video prošlost i budućnost kao vi, već uzroke i posledice- možda je to to. Kaže da je bio miran i ispunjen nekom "blagodati" . Da je osećao svakog čoveka, da je svakom rekao ono što je trebalo u jednoj rečenici i da je to rešavalo sve nedoumice ljudi. Kaže da je citirao sveto pismo iako ga do tad nije nešto ni čitao. Da je prosto imao pravu reč za svakoga. Još je spominjao nešto u vezi predmeta koje je imao sa sobom...da je bitno uvek šta je na svom mestu i da sve ima svoju svrhu i cenu. I govorio je da ništa ne treba siliti, jer onda to izistkuje veliko uzalud potrošenog truda...ne znam baš..puno toga je on meni napričao...ja nisam sve pohvatala. Elem to je njegova priča. Kaže da ga je to držalo par meseci, ali da je prosto polako "izvetrilo" i nestalo.

 

Sad šta je to bilo...savremena nauka ne razume te stvari, ali kao što rekoh...ti neki doživljaji, su zanimljivi za opservaciju. Da li je on kao što vi kažete prolupao... da li je ta stiska "okinula" neki prekidač u mozgu koji je izazvao pražnjenje. Neki koktel neurotransmitera i neka hemija u mozgu koja buni čoveka...to je meni fascinantno u svakom pogledu.  I da, kaže da je na licima nekih ljudi viđao svetlost...

Ne znam kakav stav da zauzmem o svemu tome. Nas su učili nečemu drugom. Nekom ateističkom pogledu na sve to. Ne mogu reći da nisam imuna da ne pomislim da to možda ima organskog uzroka ne_shvata Ali inače dečko je onako u redu čovek. Poprilično razumno priča o tome sada , sa ove distance.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, dragisa рече

veruj mi poraz je i to iz najmanje dva razloga: ptvo zato što si bio to a sada nisi, a drugo jer vrlo dobro znaš da i ako je to dar (to što ti kažeš poklon) sa druge strane znaš da je to posledica tvoje rešenosti. jednostavno bog želi to svakom da da i veruj mi on je stalno na stendbaju (u smislu d jedva čeka da da) međutim mi smo ti koji ne umemo odnosno praktično ne možemo to da primio jer su nam srca u najvećm broju slučajeva hladna. to što je neko "ispravan" posećuje bogosluženja ili se trudi da vodi "ispravan hrišćanski život", uopšte ne mora da znači da on može da primi tu blagodat, jer bog te traži celog i to do maximuma, traži ne samo da se odrekneš u potpunosti sebe nego i da je tvoj zadnji atom volje odnosno poslednji ćošak srca upregnut u veru ka njemu. dakle nema laži nema prevare, kako je Hristos i rekao: ko želi da sačuva dušu svoju izgubiće je, dakle to je nama veliki problem jer mi intuitivno zaziremo od toga da izgubimo (precrtamo) sebe, i uvek se nekim nevidljivim malim prstom držimo za sebe (svoj pali način postojanja, svoj ego) a ko izgubi dušu svoju mene radi pronaćiće je, dakle tek kada stari meh zameniš novim tek onda taj novi meh može da primi vino. mi smo jednostavno evolutivno duboko u sebi zadržali nagon za samoočuvanje i vrlo nam je teško da odigramo to precrtavnje sebe a na kartu poverenja da će nešto drugo (mnogo veće i mudrije) brinuti o tvom postojanju, to je ta velika prevara koja mi se čini desila još u raju. 

Слажем се да не може ако не прецртамо себе, ако се не смиримо, али зар то можемо без Бога, зато кажем да Он о свему брине и налази начин како да нас спасе.. И то је процес, смиравамо се кроз животне ситуације, људе..рецимо горда сам и онда ми Он шаље неку особу да ми каже нешто што ми није по вољи, повриједи ме то, и онда видим да сам сујетна, горда.. У том смислу кажем да брине о нама, а не да нас спасава без нашег учешћа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pa hajde da pričamo o ateističkom pogledu na sve to. Naravno znamo da su po psihijatrima svi naši sveci bili šašavi. ALi recimo da bi nešto takvo opisali pod pojmom depersonalizacije i derealizacije koja se javlja kod akutnog stresa. NIšta posebno ili strašno, samo reakcija na stres.

 

Zato sam vas u drugoj temi pitala koji je taj drugi čovek u koga se obučemo. "Ne živim ja , nego u meni živi Hristos"- tako sam vas shvatila. ALi gde je onda pojam naše ličnosti. Pošto mi postojimo, takvi kakvi smo, jel. Sa krštenim imenom.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 46 минута, Агница рече

Слажем се да не може ако не прецртамо себе, ако се не смиримо, али зар то можемо без Бога, зато кажем да Он о свему брине и налази начин како да нас спасе.. И то је процес, смиравамо се кроз животне ситуације, људе..рецимо горда сам и онда ми Он шаље неку особу да ми каже нешто што ми није по вољи, повриједи ме то, и онда видим да сам сујетна, горда.. У том смислу кажем да брине о нама, а не да нас спасава без нашег учешћа.

Da li možda to precrtavanje sebe ide kao to:

Gde ćeš Bože samnom briga me, samo pusti pesmu na Zemlju, hrani me...nešto tipa "celi život svoj Hristu Bogu predajmo."

hm..pokušavam da shvatim to...ko izgubi dušu radi mene, zadobiće je.

Mislim da mi je to i onaj momak govorio...samo... ne mogu da dokučim taj osećaj. Da umremo kao ličnost u nadi na vaskrsenje? Da će nas se Gospod setiti. Da živimo u sećanju Gospodnjem. "seti me se Gospode u Carstvu tvome.."

hm..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Koliko ja kontam stvari, ta prva prosvecujuca blagodat ili pozivajuca moze da deluje i kao 'bomba':takeoff:...  ali i kao lagani povetarac 0509_music  ... :D (verovatno zavisi od coveka do coveka) ..... ali, opet ta prva blagodat koliko znam treba da vodi coveka u crkvu i hriscansku veru, ako ne postoji takve stvari onda je malo (vise) i sumnjivo Just_Cuz_19 ... i drugo, jeste ta blagodat jaka i free , ali nije ociscujuca i spasavajuca sto je u stvari stvar koja se tice zivota u crkvi i onda kroz tkz. drugu blagodat koja se ne daje djabe i mora da se zaradi naporom :whackado: i duhovnim zivotom covek se osvecuje i ociscuje i spasava.

Nesto sam trazio u vezi ove stvari i recimo naso' sam kod sv.Teofana Zatvornika u knjizi Put ka spasenju :

https://svetosavlje.org/put-ka-spasenju/

(koliko vidim :coolio: to je ceo ovaj deo О ПОКАЈАЊУ И ОБРАЋЕЊУ ГРЕШНИКА БОГУ...:citac:.... sv.Teofan ovu blagodat zove probudjujuca... sto i jeste mozda najbolji naziv, ali se kao pojam naziva raznim imenima koliko sam citao... ).... jedan citat (stvarno ima korisnih stvari sv.Teofan je zaista veliki svetitelj... ovo dole sam i sam prosao u nekom manjem intezitetu...)

"Већ смо приметили да је у разноликости дејства пробуђујуће благодати особитог запажања достојан онај начин деловања који она очитује према грешнику који је то пробуђење већ био искусио, па је онда опет отпао у грех, кобним падом у своје уобичајене смртне грехе. Што се ова отпаднућа чешће понављају, то слабије постаје пробуђење, јер се срце на њега некако навикава те му оно прелази у ред уобичајених појава душевног живота.

Истовремено са таквим опадањем његове снаге благодатно се пробуђење од најдубљег и енергичног осећања – каквим бива у свом изворном облику – све више приближава мисли те најзад прелази у просту помисао и успомену. Та се помисао неко време радо прихвата, потом само – трпи, без зловоље или хладно, без нарочите пажње; а затим већ човеку почиње да дотужује и он жури да је се што пре отресе, постаје му на крају непријатна и одвратна и он је више не води него ненавиди, прогони и тера од себе."

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, sanja84 рече

Pa hajde da pričamo o ateističkom pogledu na sve to. Naravno znamo da su po psihijatrima svi naši sveci bili šašavi. ALi recimo da bi nešto takvo opisali pod pojmom depersonalizacije i derealizacije koja se javlja kod akutnog stresa. NIšta posebno ili strašno, samo reakcija na stres.

 

Zato sam vas u drugoj temi pitala koji je taj drugi čovek u koga se obučemo. "Ne živim ja , nego u meni živi Hristos"- tako sam vas shvatila. ALi gde je onda pojam naše ličnosti. Pošto mi postojimo, takvi kakvi smo, jel. Sa krštenim imenom.

ne znam kako to da objasnim, prvi i osnovni utisak je da si Nova tvar jednostavno to osećaš u sebi, nešto je apsolutno novo u tebi, nisam mnogo vičan teološkom rečniku ali postoje mnoga izlaganja na temu susreta sa Drugim, kako u onom klasičnom smislu /susret sa drugom osobom) tako i u onom ontološkom smislu kao susret sa apsolutno Drugim i sve posledice toga u smislu da to ide do samih temelja Bića (npr od ep.Midića Biće kao eshatološka zajednica, npr.) odnosno do samog načina postojanja Boga. međutim pored te ne male komplikacije (to da istovremeno i je si ti ali i nisi ti, po osnovu te neslivene nerazdeljivosti) jači je utisak da si Živ. tek je to za naše pojmove teško objasniti, na ime osećaš Život kakav do tada nisi uopšte osećao odnosno posledično u potpunosti shvataš da je tvoj prethodni život (starog čoveka) bio ustvari smrt, da si ti jednostavno (po intezitetu tog osećaja: bukvalno) ustao iz mrtvih. odatle potiče moja rasprava sa Bokijem koliko je ta osnovna istina dakle Istina koja nam je darovana kao mogućnost, danas zahvaljujući raznim tumačenjima, udaljena i praktično u nju niko više i ne veruje. pazi sam Hristos govori o ustajanju iz mrtvih ovde i sada, odnosno na drugom mestu o tome kako nam se valja roditi nanovo. sam Hristos govori kako je on kapija. sam Hristos govori kako će nam doći odnosno kako nas neće ostaviti sirotne....kao što je i tada to bilo nerazumljivo tako je i sada. upravo je to osnov (a to je moje mišljenje) Spasenja koje nam se daje ovde i sada. ova definicija po kojoj je prava Ličnost (veliko L jer to ustvari mislim na oboženog čoveka, odnosno na samog vaskrslog Hrista) jedino moguća u relaciji ka Drugome jasno se vidi i iz njegovih reči gde je dvoje ili troje tu sam i Ja. ovo se može shvatiti na razne načine i obično se shvata kao skup dvoje i troje ljudi ali mislim da se može razumeti i ontološki da je Hristos uvek dvoje ili troje. u svakom slučaju da se vratim na pitanje čovek u toj zajednici i ako precrtava sebe (starog čoveka) ne gubi svoj identitet, ti i dalje postojiš kao ti (što ti kažeš sa svojim imenom i prezimenom) i ti si unikatna, međutim sada postojiš na taj jedan novi način u čijoj je osnovi relacija ka toj drugosti, taj drugi je sada temelj tvog bića datog u unikatnom obliku tebe same.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, sanja84 рече

Da li možda to precrtavanje sebe ide kao to:

Gde ćeš Bože samnom briga me, samo pusti pesmu na Zemlju, hrani me...nešto tipa "celi život svoj Hristu Bogu predajmo."

hm..pokušavam da shvatim to...ko izgubi dušu radi mene, zadobiće je.

Mislim da mi je to i onaj momak govorio...samo... ne mogu da dokučim taj osećaj. Da umremo kao ličnost u nadi na vaskrsenje? Da će nas se Gospod setiti. Da živimo u sećanju Gospodnjem. "seti me se Gospode u Carstvu tvome.."

hm..

poslušaj neka predavanja Midića gde se lepo objašnjava šta je ličnost, da je ona skup relacija (kako se ti odnosiš prema ovome, ili kako se odnosiš prema onome, ili kakav je tvoj odnos prema roditeljima, detetu, prijatelju, svetu.... dakle taj skup relacija tebe definiše kao ličnost. e sada kada ti svesno pokidaš-presečeš te i takve relacije kažeš "e sad neću više ovako" ti praktično dezintegrišeš tu (staru ličnost) i onda se postavlja pitanje šta ostaje. prosta logika bi rekla ne preostaje ništa, sahranio si starog čoveka i od tebe nije ostalo ništa, međutim to nije istina. naime pojavljuje se ta jedna nova Ličnost koja ustaje na ostatcima starog umrlog čoveka, ta ličnost koja sada nije opterećena "palim" načinom postojanja vuče svoje postojanje koje nije od ovoga sveta. dakle u tom trenutku dolazi do kontakta i jedinstva propadljivog sa ne propadljivim a kroz Ličnost Hristovu. to je to kušanje njegovog tela i njegove krvi u najprisnijem mogućem smislu kao sjedninjenju nas sa Njim. U tom smislu Njegovo Vaskrsenje je i naše Vaskrsenje, saVskrsenje, ili ono o čemu se ja sa Bokijem raspravljam kada apostol kaže: a ako Hristos nije ustao to ni mrtvi nisu ustali odnosno uzaludna je vera naša.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...