Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић: Одговор на форсирање Мила Ђукановића да се преузму Српске светиње у Црној Гори

Оцени ову тему

Recommended Posts

Добро је прота и тачно говорио. Види се да је правно поткован и да добро зна историју и право Црне Горе. Марић је толико лупетао да се види да је опет пијан дошао на посао.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прота Велибор Џомић о мишљењу ВК о Предлогу закона о слободи вјероисповијести

25. Јун 2019 - 13:00

velibor_dzomic_ajb_promo_0-1.jpgБили смо у праву – нема прекњижавања црквене имовине

Након данашњег објављивања мишљења Венецијанске комисије о Владином предлогу Закона о слободи вјероисповијести, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић казао је Радио-Светигори да се показало да су нетачна увјеравања представника црногорске власти и њој наклоњених медија која трају још од петка, да је Венецијанска комисија дала позитивно мишљење о предлогу тог закона.

„У вези одредбе о црквеној имовини показало се да смо истину зборили када смо рекли да нема сагласности ВК за једнострано прекњижавање имовине цркава и вјерских заједница. Дакле, то није прошло, није добило позитивно мишљење. А оно што је јако важно,могућност, дакле, која стоји пред државом као субјектом права, постојала је и до сада. Ништа ново у односу на оно што већ данас па и деценијама сваки субјект, па и држава као субјект права има, а то је доступност судским органима. Нема оне идеје да се једнострано прекњижава имовина на основу пописа органа управе надлежног за имовину и да катастар поступа по томе. Напротив: свако може да поднесе захтјев, и ја могу данас да поднесем захтјев да је ваш стан мој, али то не значи остваривање права по том захтјеву“, рекао је он.

Подсјетио је да је управо то била интенција члана 62 и 63. овог спорног Владиног предлога закона.

„Та интенција није добила пролаз. То је могуће, само након завршене управно-судске процедуре, управно-правне процедуре, у случајевима када негдје није завршен државни премјер. А тамо гдје су окончани поступци, гдје је све завршено, гдје већ деценијама и годинама постоје правоснажна рјешења, тамо искључиво путем судске одлуке… И то значи да онај који тужи, у овом случају ако би то била држава, мора да докаже своје право да је била власник црквене имовине. А то је, вјерујте ми, одговорно тврдим – немогуће“, казао је отац Велибор Џомић.

Додао је да се из првог читања овог мишљења види да све и када би се десило да негдје у неком појединачном случају држава буде укњижена као власник неке сеоске цркве, она нема право да утиче на статус корисника да она одређује „ко ће у какву цркву да иде“.

„Венецијанска комисија је у томе изричита. То су, дакле, поступци који су апсолутно непотребни и штетни“, нагласио је он.

Прота Џомић је рекао да и он сматра да оно што јесте културно наслеђе Црне Горе треба да буде штићено, те да је Законом о заштити културних добара оно већ заштићено.

„Црна Гора треба да добије један модеран закон који ће бити поштован од свих, који ће бити препознат као закон о слободи а не као закон о правном насиљу или било каквој другој врсти насиља, што не дао Бог ником“, категоричан је отац Велибор Џомић.

Он је најавио да ће обиман текст мишљења, које у себи садржи и много других тема, у Правном савјету Митрополије бити подробно анализиран наредних дана.

„Даћемо и јавно саопштење, једну правну анализу о томе. И ми и даље, наравно, остајемо отворени за оно што јесте стручан дијалог, што јесу правна правила и цивилизацијска достигнућа, за оно што јесте опште добро овога народа и ове земље. Само тако се може доћи до правога рјешења. Ово је показало да један правни акт има много велики значај у друштву као што је црногорско, да може да изазове огромне проблеме. Надамо се да то ником није циљ и жеља“, поручио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, прошлонедељни прилог посветили смо манастиру Острог, а данас, седам дана касније, у оквиру трећег прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Морача.

      МАНАСТИР МОРАЧА - НЕМАЊИЋКА ЗАДУЖБИНА
      У српским земљама, пре епохе Немањића, цркве су биле врло малих димензија (3-6 метара дуге, а 2-4 метра широке). У тако малим црквама, при богослужењу, било је места само за свештеника и народне прваке, а народ је стајао напољу. Тек када су све области српског народа под владом Немањином спојене и постале велика сила на Балканском полуострву, почеле су се подизати веће цркве и манастири. Сам Немања је у томе дао пример својим потомцима. Он је још пре него што је постао велики жупан почео подизати цркве и манастире, а његове доцније задужбине - манастири Студеница и Хиландар - спадају у ред најзначајнијих споменика нашег културног наслеђа. Он је слао поклоне и црквама у Јерусалиму, Цариграду, Солуну, Риму и Барију. Такође, обдарио је и многе светогорске манастире. Ту његову љубав према цркви наследили су и сви Немањићи, међу којима и његов унук (син Вуканов) Стефан, ктитор и оснивач манастира Мораче.
      Једна од три области које је Вукан Немањић још за владе очеве добио на управљање, са титулом "вељи кнез", била је и Дукља (Зета). У то време, дукљанска област захватала је и земљиште дуж читавог слива реке Мораче, па је отуда и дошло до тога да Вуканов син Стефан подигне задужбину у овом крају. Кнез Стефан Немањић, који је носио и стару дукљанску краљевску титулу, подигао је манастир Морачу 1252. године, за владе краља Уроша I. Манастир је подигнут на десној обали реке Мораче, у проширеном делу кањона ове реке, названом Доња Морача, на једној тераси која надвисује речно корито за око 40 метара. У непосредној близини манастира извире јако врело, чија вода још увек служи за пиће. Ту, до самог манастира, је и обронак звани Светигора, са кога вода пада са висине од 40 метара. Ово је најлепши водопад у Црној Гори. Главна црква Морачког манастира је једнобродна базилика са куполом и пространом припратом. По свом архитектонском облику, она спада у најстарију групу српских цркава такозване "рашке школе" и грађена је по угледу на раније владарске задужбине: Студеницу, Жичу и Милешеву.

      Црква је посвећена Успенију Пресвете Богородице. Њена дужина је 22,70, ширина 6,36, а висина до крста на куполи око 23 метра. Поред олтара, средњег храма и припрате, она има још ђаконикон на јужној и проскомидију (жртвеник) на северној страни олтара, трансепте (певнице) на северној и јужној страни средњег храма, као и малу капелу посвећену архиђакону Стефану, првомученику хришћанском, на северној страни припрате. Црква је зидана сигом (тухом), донесеном из Тушине (дан хода), а портали (довратник, праг и надвратник) су од сивог домаћег мермера, који је вађен недалеко од манастира. Портали западних врата, која су висока до 3 метра, и оних на улазу из припрате у средњи храм, лепо су израђени, док су јужна врата знатно мања и простије израде. Бифоре (дводелни прозори са стубићем по средини), као и једноставни прозори, такође су од сивог мермера. Истим мермером поплочана је и црква, само што су плоче грубо обрађене. Међутим, врло пространи амвон, кружног облика, испред царских двери, управо испод куполе, необично је лепо израђен од разнобојног камена и личи на розету (округли орманент у виду руже).
      У средњем храму налази се и велики камени саркофаг - гробница, у којој је вероватно сахрањен ктитор Манастира, кнез Стефан. Двокрилна врата (тзв. "Красна врата"), на улазу из припрате у средњи храм, инкрустрирана слоновом кошћу, представљају висок домет уметничке израде. У дворишту Морачког манастира налази се још једна, мала, црква посвећена Светом Николи, старија од велике. По свом архитектонском облику, ова црквица не личи на црквену грађевину. Њен патос је за 3-4 степенице испод површине дворишта. Њена дужина је 5 метара, ширина исто толико, а висина око 6 метара. Некада је имала и припрату. Негде на почетку XVI века, Морачки манастир тешко је настрадао. Турци су тада са манстирске цркве скинули оловни кров, а кровну конструкцију спалили. После ове похаре, црква је остала без крова пуних 70 година. За то време, првобитни живопис из XIII века скоро је сав пропао. Тек 1574. године црква је обновљена и покривена. Исте године израђен је, у олтару и средњем храму, нови живопис, који и данас постоји.

      Стари живопис, из 1252. године, који је некада прекривао све зидове цркве, сачувао се сада само у ђаконикону, и то у лошем стању. Међу најзначајнијим композицијама свакако је циклус из живота пророка Илије, изложен у 11 сцена. Веома је значајан зато што представља једини познати пример овога цикуса у монументалном средњевековном живопису. Циклус је рађен у две зоне. На сваком зиду су четири композиције, сем на северном, где су само три. Ту, у горњој зони, започиње - на полукружној површини је насликано Рођење Илијино, а затим се ређају сцене које не иду хронолошким редом. Ремек дело је свакако фреска која представља пророка Илију, у часу созерцања, у пустињи крај обале реке Хората, са гавраном који га храни.
      Донедавно се још веровало да испод новијег живописа из XVI и XVII века можда постоје фреске из XIII века, али су ипитивања показала да је приликом израде новог живописа обијен стари у највећем делу цркве. Они који су припремали зидове за израду новог живописа нису имали осећај за лепо, макар то било и дотрајало и немилосрдно су, где је обијање теже ишло, изгребали стари живопис. Сликари су имали тешку дужност да, држећи се ранијег распореда монументалних фресака, у границама својих изражајних могућности, покрију велика архитектонска платна. У нескладу између њихових композиционих концепција и монументалних облика који су им се наметнули, лежи главни разлог лошег деловања њиховог сликарства. Треба истаћи, међутим, да је сликарска техника којом је рађен овај живопис, иако знатно грубља од оне из XIII века, занатски врло солидна. Боје су задржале изванредну свежину и стабилност.
      Живопис XVII века у параклису Светог Стефана и црквици Светог Николе, знатно је вишег уметничког квалитета. Он се издваја из сликарства тога времена свежином и лепотом колорита, као и композиционим решењима, и подсећа на сликарство Милутиновог периода из XIV века. Једна од главних личности у великој обнови Морачког манастира почетком XVII века је хиландарски зограф Георгије Митрофановић. Сликар фресака и иконописац, Георгије је један од најбољих сликара прве половине XVII века, који кроз своја дела, у форми, цртежу и боји, уноси новине. На морачком иконостасу се и потписао, као сликар престоне иконе Богородице са Христом.

      У Морачи се налази и једна од најлепших и најзначајнијих иконописаних целина код нас, из XVII века. На њеном стварању радили су истакнути домаћи мајстори тога времена са хиландарским зографом, Георгијем Митрофановићем, на челу. Иконостас и иконе ван њега, датиране и потписане, сведоче о постојању сликарске радионице у Морачи, која је интензивно радила у XVII веку, окупивши најбоље сликаре. Оно што импресионира код морачког иконописа је веома солидна сликарска техника, изванредна занатска обрада дубореза и његова позлата. Управо изненађује у то време тако добра техника са једне стране и богатство са друге стране. Морачки иконостас рађен је дуго, од 1596. до 1617. године, и то у тешким приликама неуспелог устанка против Турака. Само велики крст над иконостасом, рађен је и сликан 11 година, што се види из натписа на његовом подножју. Следећи етапе ликовног развоја и удео појединих уметника, могу се сагледати ликовна схватања овог културног и уметничког центра. Доста везани за старе традиције, ови мајстори се донекле инспиришу ранијим стварањем, желећи да сачувају уметност прошлих времена, али уносе и много новог, како у детаљу, тако и у општој ликовној концепцији. (Задужбине Немањића)
       
      МАНАСТИР МОРАЧА - СВЕДОК ИСТОРИЈЕ

      На десној обали реке Мораче, у проширеном делу кањона, на природној заравни сликовитог пејзажа подигнут је манастир Морача. Реч је о једној од најзначајнијих средњовековних светиња. Налази се на половини пута Колашин-Подгорица. „Тај манастир сабира у себе време и векове, историју, народну душу и сведочанство је онога што смо били и што смо кроз векове Богу приносили на дар и онога што ћемо оставити за будућа покољења", рекао је митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Он је казао да је манастир прошао кроз многа распећа, али да је остао неуништив и неизбрисив. О значају ове светиње проф. Аника Сковран је истакла „да је манастир имао важну улогу за Србију и представља један од споменика који су од оснивања до данас остали сведок историје и уметности". „Манастир Морача је изузетан споменик Немањићке лозе", казала је Сковран.
      Издавачка кућа „Светигора" издала је монографију „Манастир Морача" у којој се сажима вековни живот у том манастиру као и уметничко културне вредности које су се током више векова стварале и чувале. Морачки храм је подигао 1252. године Стефан, син краља Вукана, а унук Немањин, што се спомиње у натпису на надвратнику западног портала. Комплекс ове светиње се састоји од саборне цркве Успења Богородице, мале цркве Светога Николе и зграда конака. Порта манастира опасана је високим зидом са две капије. Саборна црква је велика једнобродна грађевина, грађена у стилу рашких цркава, са полукружном апсидом, бочним певницама и куполом и, за разлику, од цркава грађених у приморском стилу, зидови су јој омалтерисани. Уз наос је саграђена пространа припрата. Главни портал је урађен у романичком стилу.

      Поред архитектуре, посебну знаменитост манастира Морача представља његов живопис. Од првобитног сликарства из 13. века сачуван је само мањи део у ђаконикону, где се монументалношћу и снагом израза издваја 11 композиција из живота пророка Илије. Снага и монументалност тог сликарства надмашује све што је код нас у 13. веку, пре Сопоћана насликано у фреско-сликарству (раритет је слика Исуса са плавим очима). Остали део живописа страдао је у првој половини 16. века када су манастир опустошили Турци и однели оловни кров. Према забележеном предању манастир је спаљен 1505. и био пуст све до 1565. или 1570. године када је обновљен, под патронатом игумана Томе и Вукића Вучетића. Украшавање се наставља до краја 16. века и током 17. века. У 16. и 17. веку у манастиру је било преко 100 монаха. Морача је имала значајну улогу управо у 17. веку, поготово када је патријарх Јован 1608. године овде организовао сабор народних првака, а у овом манастиру је 1648. године изабран патријарх Гаврило (Рајић) за наследника патријарха Пајсија. Манастир Морача је имао, поред великог духовног, и велики политички значај за Србе, нарочито у 16. и 17. веку. Из Мораче је иницирано више устанака за ослобођење од Турака (у Банату, у Клису, око Пећи и у Црној Гори). Одржано је и неколико значајних сабора.
      Последњи турски напад на манастир догодио се 11. јуна 1877. године, када је игуман Митрофан Бан лично предводио батаљон који је одбранио манастир. Крст над иконостасом резан је и сликан од 1596. до 1607. Ту је и велико Богородичино коло (лустер) које виси испод кубета, а испод кога су се странке у споровима заклињале када није било другог начина да се утврди истина. Црква Светог Николе је старија од велике. Налази се поред ограде близу главног улаза. У овој цркви полукружна ниша са прозорчетом има улогу олтара. Лепота и очуваност боја живописа ове мале цркве плени и подсећа на то како су тек морале бити лепе фреске пре страдања и многих векова. Фреске у цркви Светог Николе, рађене 1639. су по угледу на најбоље - из времена краља Милутина. Данашњи изглед манастира потиче из 1935. године када је урађена рестаурација. (Српска Православна Црква)
      ФОНДАЦИЈА "ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ": МАНАСТИР МОРАЧА
      МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

      Храм Успења Пресвете Богородице - Подигнут је 1252. годнне, о чему говори уклесани натпис на надвратнику главног портала. Храм Успења Пресвете Богородице је једнобродно здање са куполом и пространом припратом са западне стране. На бочним странама главног дијела храма истичу се пјевнички простори, а уз сјеверни зид припрате саграђена је истовремено мања црквица – параклис посвећен Св. архиђакону Стефану. Са источне стране храм се завршава полукружном апсидом, а уз средишњи дио олтара налазе се одијељени простори проскомидије и ђаконикона. Док је унутрашњи простор храма подређен потребама православног богослужења, у спољашњем изгледу запажају се многе особености романичког градитељства (портали, прозори, кровни вијенац). Црква је дугачка 22,  а широка 13 м. Храм је зидан од ситних квадера сиге, преко којих је нанесен малтер. По разуђеноста унутрашњег простора, Морача припада споменицима рашке школе, којима је узор била Жича. У овом светом храму налази се саркофаг у којем почивају мошти кнеза Стефана Вукановог Немањића, ктитора свете обитељи ове. О умјетничким вриједностима храма Успења Пресвете Богородице др Сретен Петковић, у  публикацији ,, Манастир Морача” (Београд, 2003.г), записао је сљедеће: „Скулптура Оо умјетничкој вриједности скулптура морачког главног храма заостаје за архитектуром. Два портала – на улазу и други између припрате и наоса – лијепо су клесана, као и два дводјелна прозора, што је знак занатског искуства њених мајстора. Фигуралним представама невјешто је украшен само главни, спољашњи портал. На њему су приказани у рељефу Распеће Христово и Богородица са Христом, што је симболична представа почетка и краја Христовог овоземаљског живота. У унутрашњости храма скулпторска остварења вриједна пажње су епископски престо у олтару и камени саркофаг ктитора Стефана у наосу храма. Љепотом и складношћу се истиче епископски престо, чије су бочне стране украшене рељефима фантастичних животиња – грифона.
      Сликарство
      Ф р е с к е из XIII в и ј е к а. Првобитне фреске из средине XIII вијека очуване су дјелимично само у јужном дијелу олтарског простора – ђаконикону који је био посвећен пророку Илији. На три зидне површине приказан је живот пророка Илије у једанаест сцена, почев од његовог рођења до вазнесења на небо. На источном зиду насликана је Богородица са Христом, Благовијести и Деизис – Христос коме се обраћају Богородица и Јован Претеча. Ове фреске се убрајају у знаменита дјела српског средњовјековног сликарства. Анонимни мајстори, највјероватније домаћи, посједовали су снажно осјећање за монументалност и складна композициона рјешења. Поједини ликови лијепих пропорција зраче богатим унутрашњим животом. Фрескама посебну вриједност даје префињени колорит у коме преовлађују хладнији тонови. Као посебно успјела остварења памте се сцене Свети Илија у пустињи и Свети Илија и удовица из Сарепта. Још двије мање фреске у лунетама изнад портала припадају XIII вијеку. На обијема су приказане Богородица са Христом са по два анђела. Зидне слике XVI и XVII в и је к а. Зидне слике XVI вијека, дјело једне локалне сликарске радионице, прекривају највећи дио зидних површина у наосу и припрати главне цркве. У наосу су 1574. насликани главни хришћански празници, Христова страдања и велики број појединачних фигура, поред осталог и ликови ктитора – обновитеља кнеза Вукића Вучетића и игумана Томе. У припрати су 1577/1578, по узору на старе фреске XIII вијека, представљени, поред осталог, Седам васељенских сабора, Лоза Христових предака и монументални Страшни суд. Ове двије цјелине зидног сликарства XVI вијека, изузев неких детаља, убрајају се у слабија дјела своје епохе због многих извођачких слабости.
      Много су умјетнички вриједније зидне слике из XVII стољећа. Оне су сачуване на неколико мјеста у цркви. Георгије Митрофановић, хиландарски монах, украсио је западну фасаду фрескама 1616. и приближно у то вријеме и доњу зону источног зида припрате. Сликар знатне умјетничке културе, Митрофановић се истиче сигурношћу цртежа и лијепим осјећањем за боју. Поп Страхиња из Будимља, који је око 1616. исликао проскомидију – сјеверни простор олтара – доста је рустичнији у цртачком погледу. Тај недостатак, он надокнађује теолошком ученошћу и изражајношћу светитељских ликова. Најзначајније фреске XVII вијека у главној морачкој цркви очуване су у параклису уз припрату. Оне су настале 1642. а дјело су сликара Јована, највећег српског сликара XVII вијека. Поред сцена из живота и посмртних чуда архиђакона Стефана, патрона овог малог храма, представљени су и појединачни ликови и ктиторска композиција. Цртеж је изведен сигурном руком, а претежно хладан колорит показује истанчаност укуса. Док архитектуру и пејсаж у композицијама сликар Јован декоративно схвата, он у исто вријеме врло предано обрађује људски лик.

      Иконе
      Збирка икона XVII и XVIII вијека у манастиру Морачи је изузетно богата. Један дио налази се на раскошно резбареном иконостасу који је настао између 1600. и 1617. године. У најнижем реду икона претежно су остварења попа Страхиње из 1600. (иконе Христа, арханђела Михаила са сценама чуда, царске двери). Икону Богородице са пророцима из овог реда и цио други ред са представом Деизиса насликао је Георгије Митрофановић 1617. Најљепшу морачку икону са представом Св. Саве Српског и Симеона Српског са сценама из живота Св. Саве насликао је сликар Јован 1645. Он је аутор и мање иконе ових светитеља са ктитором Стефаном Вукановићем и Св. Кирилом Философом. По умјетничком домету Јовановим остварењима може бити такмац икона св. Луке са сценама из његовог живота, рад вјероватно сликара Радула из 1672-1673. Ове и још неколико других икона учинили су Морачу мјестом на коме су се збрале најзначајније српске иконе XVII вијека.”
      Храм Светог Николе
      У манастирском комплексу налази се и мала црква посвећена Св. Николи, подигнута око 1635, на темељима некадашње главне одбрамбене куле. Отуда је њена основа квадратна, нема споља видљиву апсиду, а није ни оријентисана у правцу исток- запад. Сликар Јован је живописао ову црквицу 1639. Светом Николи посвећено је петнаест сцена из живота и чуда, међу којима је и представа како светитељ враћа вид краљу Стефану Дечанском. У најнижој зони је приказана.уз стојеће фигуре. и ктиторска композиција. Ове зидне слике, лијепо укомпоноване на зидним површинама, сигурног цртежа и вриједног колорита, одликује наглашена склоност аутора да у религиозним композицијама реалистички приказује предмете из свакодневног живота. Спољна фасада Св. Николе била је, такође, живописана, али су фреске скоро сасвим испране током времена.
      Конак
      Порту манастира Мораче заокружује издужено крило конака, на које се, са обје стране, надовезује оградни камени зид. Манастир има двије капије, главна је са јужне стране. Уклањањем скорашњих дозиданих објеката унутар порте без икакве вриједности, поново је успостављен првобитни просторни однос цркве, конака и оградног зида, што је још једна јединствена особеност овог манастира који је и капитални споменик наше духовности и културе. У оквиру манастирског комплекса  реновирана је манастирска воденица која је по предању старија од манастира и у њеној близини направљена је мини хидроелектрана снаге 12 киловата од које је манастир добио своју струју. Исте су пуштене у рад и освећене на Госпођиндан, 28. августа 2009. године. За потребе манастира изграђен је 2008. године економски објекат (живинарник, штала  и дрвара). Манастирском комплексу припада, на простору испред улаза у порту, гувно и мост на потоку званом Врело, обновљени рибњак и кућице на Врелу ради одмора поклоника који посјећују манастир. У оквиру манастирског комплекса налази се манастирско гробље на којем су санирани и  реновирани поломљени гробови и крстови на гробовима 1995. године.
      Свете  мошти
      Од  значајних реликвија хришћанске икумене данас се у  манстиру чува рука Св. Великомученика Харалампија
      Ризница
      Oбновом куће Головића простор је адаптиран за поставку  манастирске ризнице, која је освећена 26. маја 2002. године, поводом  прославе 750 година постајања манастира. Освећење ризнице извршио је блаженопочивши патријарх српски г-дин Павле са архијерејима СПЦ. Ризница манастира Мораче посједује веома вриједне рукописне књиге из  ХVI и XVII вијека, а међу штампаним књигама вриједне су посебног помена примјерак Октоиха петогласннка из прве јужнословенске Ободско – цетињске књигопечатње  Црнојевића штампан 1493. и Острошка библија из 1581. године. На Великогоспођинском Сабору 28. августа 2010. г. отворена је витрина у манастирској ризници са одеждом патријарха Гаврила Дожића, његовим архијерејским штапом – патерицом, панагијом са којом је ухапшен од Гестапоа 1941. у манастиру Острогу и коју је носио током читавог свог страдања и изгнанства у току и непосредно након II свјетског рата, затим његовим писмом из 1947. године упућеном архимандриту Леонтију, тадашњем игуману острошком и његовим Мемоарима издатим у Паризу 1974. године. Трудом монаха др Павла Кондића, сабрата Цетињског манастира и његових сарадника, за ову прилику је изашла и обимна књига – зборник списа Патријарха Гаврила „Живимо у светињи и слободи“ на 620 страна. Ризница, поред наведеног садржи сљедеће драгоцјености:  Рукописне и  штампане књиге, окована Јеванђеља, иконе, крстове, кандила, кадионице, кивоте, дискосе, путире, дикирије и трикирије, панагију, антимис…итд
      Библиотека
      На Великогоспођинском Сабору 28. августа 2010. г. освештана је спомен плоча, образ патријарха Гаврила у барељефу постављен поводом обиљежавања 60-годишњице његовог упокојења, рад академског вајара проф. Предрага-Пеђе Милачића, а потом је освештана обновљена манастирска библиотека, која носи име патријарха Гаврила Дожића. Библиотека је обновљена након 58 година пошто су је комунисти спалили 1952. године. Тада је спашена једна од вриједнијих књига из те библиотеке – чувени Морачки поменик. Поменик је од краја 80-тих дошао до руку тадашњег епископа банатског, данашњег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је га је све до 2010. чувао, да би га  када су се стекли услови обнављањем Библиотеке, на чување предао архимандриту Рафаилу Калику, игумана манастира Мораче.
      МАНАСТИР МОРАЧА ДАНАС

      Настојатељ: архимандрит Рафаило (Калик), рођен 14.12.1940. у Скрадину, Дрниш; завршио Монашку школу у манастиру у Овчар Бањи 1964. г. Замонашио се  4.8.1963. г. у манастиру Острогу. Рукоположен за јерођакона и јеромонаха јануара 1965. г. Настојатељ манастира Морача од 1.1.1982. г. Одликован је звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 28.08.2007.г.) Братство: архимандрит Стефан (Калик) и јерођакон Игњатије (Шћепановић). (Митрополија црногорско-приморска)
       
      Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово трећи у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Морача. За недељу дана, у понедељак 29. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Савина.

       
      Прилог приредио: 
      уредник насловне странице Портала Поуке.орг
          ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:    
       
       
    • Од Ромејац,
      Све је више уочљива склоност савремених режима, посебно у Црној Гори, а како видимо и Хрватској да прекрајају историју, изврћу историјске чињенице, како би употпунили, или покушали да употпуне празна упоришта на којима почивају њихове идеологије.
      Најновији брутални фалсификат десио се на хрватској телевизији, гдје у једној документарној серији, у разговору између Јосипа Броза Тита и кардинала Алојзија Степинца, Тито преноси „Дражине“ ријечи, које он никада није наравно изговорио.
      Заправо то су ријечи усташког вође, и једног од идеолога усташке геноцидне творевине Мила Будака, који је најпознатији по такозваној формули решавња „српског питања у НДХ“ која је гласила: једну трећину убити, једну протјерати, и једну покатоличити и похрватити. Јасна је намјера манипулације и деценијске жеље, да се усташе и четници прикажу као једно те исто, што су наслеђа комунистичке доктрине. Па се тако у једној лаганој форми, ријечи усташког крволока приписују генералу Дражи Михаиловићу.
      Серије, филмове, квази анализе и нова тумачења историје, постају инструменти манипулације, посебно изражене у Хрватској која покушава чак и од Јасеновца кроз публикације и нову кинематографију представити малтене као радни логор и добротворну установу.
      Слично се понаша и режим у Црној Гори, која за потребе актуелне идеологије „великог вође“, данас брише оно што је чувала вијековима, еклантантан примјер је серија „Божићни устанак“.

      Ипак, постоје записи, књиге, историја, која се учи и памти, а наше је да преносимо истине и упућујемо на бесрамне лажи и манипулације попут ове на ХРТ.
      ОВДЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО
      https://slobodacg.me/brutalni-falsifikat-na-hrt-rijeci-ustaskog-vodje-mila-budaka-pripisuju-drazi-mihailovicu-video/
    • Од Логос,
      Како то Мило, нови оснивач аутокефалне цркве у Црној Гори, замишља да подржави црквену имовину у Боки которској, која је у државу Црну Гору ушла 2006. године?

      Под претпоставком, истина историјски неодрживом, да је у Црној Гори стварно црквена имовина била државна и да је 1918. г. отета и предата Српској православној цркви укидањем аутокефалне цркве у Црној Гори, новим законом о слободи вјероисповијести требало би да се, Миловим прегнућем, врне држави Црној Гори. Он као Велики Вођа помпезно обећава да ће ту неправду исправити.
      Примјећујете, без сумње, да нисам ставио под знаке навода много тога што је требало  да учиним. За сада нећу писати о Црној Гори ни Брдима, ни Метохији, који су чинили Краљевину Црну Гору до њене капитулације 1916. г. (којом су се краљ и његова власт одрекли својих савезника). Бока которска није била у саставу те краљевине. За неупућене Бока није само залив него данашње четири општине: Херцег Нови, Котор, Тиват и Будва, дакле од Дебелог бријега до Куфина.
      У Краљевини СХС, односно Југославији, области Краљевине Црне Горе су ушле у Зетску бановину, укључујући први пут и Боку которску и Дубровник  итд.
      Бока которска од 1870. до 1931.г. има засебну Епархију којој је заштитник Св. Сава. Ујединила се у Српску патријаршију ДИРЕКТНО и наставила свој живот до спајања са Митрополијом црногорском 1932. године.
      Године 1918, која је рубна година по Миловом закону за отимање црквене имовине, Бока которска и њена Српска православна епархија никакве везе немају са Црном Гором. Доласком комуниста и формирањем НР Црна Гора, Бока је 1945. г. на једном скупу у Херцег Новом, ИЗ ДРУГОГ ПОКУШАЈА, угурана у Републику Црну Гору, а први пут у својој историји ушла је у државу Црну Гору тек 2006. године.
      Прошле године смо славили 100 година ослобођења Боке од аустроугарске окупације и изазвали гњев монтенегринских јастребова јер се наше слављење разумјело као слављење уједињења преко Подгоричке скупштине, којој апсолутно признајемо легитимитет, али са Боком которском није имала никакве везе, јер се Бока, нешто касније, ДИРЕКТНО ујединила са Србијом, односно државом СХС, односно Југославијом.
      Посебно је монтенегринску националистичку јавност забољело што је званични организатор свих свечаности био СРПСКИ НАРОД БОКЕ! Усијали су се портали, али чињенице су чињенице.
      И сада коначно питање – како то Велики Вођа мисли са својом камарилом да  „подржави“ црквену имовину у Боки которској када Бока НИКАДА раније није била Црна Гора? Не може ништа узети силом на срамоту ни у Црној Гори, ако има права и правде, а поготово не у Боки. Кажу да сва ова ујдурма има везе са отимањем косовометохијских светиња Српске православне цркве и да заједнички ментори (читај окупатори) у Црној Гори и на „Косову“ (које је ”краљ” Мило признао за независно, издавши Црну Гору краља Николе) праве МОДЕЛ за нове пљачке послије бомбардовања. Дакле, ово би могао бити неки „Милосрдни анђео“ за уништење Српске православне цркве у Црној Гори и одузимање њених светиња на Косову и Метохији. Зато Велики Вођа најављује ОСНИВАЊЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, ОБАВЕЗНО АУТОКЕФАЛНЕ, а онда би се по том моделу основала и КОСОВСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, али ни случајно српска.
      Изгледа са овим пројектом  мора да се пожури јер су ментори из разних амбасада нестрпљиви…  Али има Бога па ово неће проћи, посебно не у Боки которској! Овај народ  је сачувао светиње и у она времена када је један Митрополит црногорски са преко стотину свештеника убијен, а његов насљедник (1954) осуђен на једанаест година затвора, када су по Црној Гори одреда цркве биле оскрнављене и претваране у мјеста за спраћање стоке, а Црква Светог Петра на Ловћену срушена. Потписник ових редова је свједок тих времена. Данас, када су све цркве обновљене, неко хоће у њих да уведе распопове и непопове. Ми канонски свештеници са вјерујућим народом и aрхијерејима, спремни смо да бранимо светиње ако треба и животима. Ништа ту нема ново. Сада је, очигледно, на нас дошао ред, а ми се не бојимо и спремни смо.
      Интересантно ће бити како ће се овај закон примјењивати на римокатоличке  објекте, посебно на Госпу од шкрпјела гдје је туристичка посјета огромна и која се може се мјерити са посјетама Острогу? Бискупија которска припада Сплитској митрополији, што се обично не зна. Ако дирну Госпу, видјеће како ће Хрватска реаговати, јер они тврде да је Бока „Заљев хрватских светаца и олтар Домовине“. Или се овај фамозни закон не односи  на њих и на Исламску заједницу? Као државни закон зар не би требао да важи за све вјероисповијести? Изгледа, међутим, да је овај закон је прављен само за Православну цркву и одузимање православних светиња.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Завршен рад Црквене скупштине српских православних епархија у САД. Поднети извештаји о раду више одбора. Хиландарски игуман Методије поздравио чланове Скупштине. Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј служио је 15. јула 2019. године, на празник Полагања ризе Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Новој Грачаници.

      Јутарња пленарна седница почела је после доручка и била је посвећена безбедносним питањима која се тичу парохије и породице, као и система осигурања. Владика Иринеј је представио г. Михаела Херзака из система осигурања, који је водио дискусију. Закључке из излагања и дискусије објавиће Епархијски савет за њихово остваривање како на епархијском, тако и на парохијском нивоу.
      Време поподне је било искоришћено за праћење извештаја о раду више одбора. Владика Иринеј је том приликом поздравио архимандрита Методија, игумана манастира Хиландара, који је са своје стране поздравио Скупштину. У свом говору хиландарски игуман је истакао да му је драго видети рад летњег дечјег кампа који се одвијао истовремено са радом Скупштине. Говорио је о настојањима манастира Хиландара који у истом смислу организује кампове у Србији, а које похађају деца из свих српских крајева. У овом тренутку у њима је 400 малишана, подељених у две групе од по 200. Деца потичу из разних области у којима Срби живе у тешкој ситуацији. Током боравка у кампу деца се упознају, виде да нису сама, већ да су чланови веће српске и православне породице. Поред тога, манастир Хиландар планира да оснује православну средњу школу.
      Протојереј ставрофор Никола Чеко је говорио о раду сталних одбора и о многим подухватима које обављају поједини одбори. После кратког извештаја о здравственом свештеничком програму Лука Ерцег је говорио о раду Свештеничког пензионог програма. Џим Спрингборн је као благајник поднео извештај у име Централног црквеног савета. Презентација је одржана на тему Парохијски рад са омладином и младима, а говорили су Драган Петровић, о. Стево Рокнејџ и специјални гост о. Космас Каљас из Грчке Православне Митрополије у Чикагу. Наравно, дискусија је уследила након сваког извештаја. Поднет је извештај о Богословском факултету Светога Саве, што је довело до даље дискусије о тој богословској установи. Свети Архијерејски Синод у међувремену разматра многе предлоге везане за будућност те богословско-просветне установе.
      Скупштина је завршила рад четвртог дана, 16. јула 2019. године, расправљајући о административним питањима.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од александар живаљев,
      CEDEM: Veliki pad rejtinga DPS, padaju i Demokrate, rast DF-a i URA
      Rejting DPS-a je u odnosu na decembar 2018. manji za 7,5 odsto manji, dok je Demokrata opao za 6,1 odsto
          Sa predstavljanja istraživanja (Foto: PR Centar)   8. jul 2019, 13:33 Rejting Demokratske partije socijalista (DPS) je značajno pao, u padu je i rejting Demokratske Crne Gore , dok su značajno povećali podršku Demokratski front i URA i donekle SD, BS, Prava CG i Demos, rezultati su CEDEM-ovog itraživanja "Političko javno mnjenje Crne Gore - jul 2019."
      Rejting partija(Foto: CEDEM) Oni su na pres konferenciji predstavili rezultate, po kojima su ostale partije ostale na približnom istom nivou.
      Rejting DPS-a je u odnosu na decembar 2018. manji za 7,5 i sada je 34 , dok je Demokratama rejting 14.6 u ondosu na 20.7 iz decembrea.
      Rejting DF-a je u odnosu na prethodno istraživanje CEDEM-a porastao za 5, 5 na 15.6, a URA za 2,3 na 4.9.
      Rejting SNP je 6.6 što je 0.2 manje u odnosu na decembar, Socijaldemokrate su porasle sa 4 na 5.3, SDP pao sa 3.5 na 3.1, a Demos porastao na 3.7 sa 2.6.
      Bošnjačka stranka ima 4.3 u odnosu na 3.2 podrške prije šest mjeseci, Prava Crna Gora je na 2.3 u odnosu na 1.1, a Albanska alternativa na 2.6 sa 2.3.
      Rezultate su predstavili direktorka CEDEM-a Milena Bešić i programski menadžer Ognjen Marković.
      U istraživanju je učestvovalo ukupno 1.002 ispitanika, a realizovano je u periodu od 1. do 13. jula 2019. godine. 
      https://www.vijesti.me/vijesti/politika/cedem-u-padu-rejting-dps-a-i-demokrata-rast-df-a-i-ura
      Palo povjerenje građana u Vladu, većina smatra da treba da postoji samo SPC
      Ukupno 58 odsto građana smatra da Crna Gora treba da bude članica Evropske unije
        Sa jedne od sjedncia Vlade (Foto: Luka Zeković)   Povjerenje u sve institucije u Crnoj Gori i dalje bilježi negativan trend, pokazalo je istraživanje CEDEM-a.
      Kada je u pitanju rad Vlade, veći je broj građana koji nijesu zadovoljni radom Vlade u odnosu na one koji su zadovoljni, U decembru je radom Vlade bilo zadovoljno 31 odsto građana, a u julu 28,8 odsto.
      Građani imaju najviše povjerenja u sistem obrazovanja (52 odsto), SPC (47,8) i zdravstveni sistem (44,7).
      I dalje se smanjuje broj građana koji smatraju da Crna Gora ide pravim putem i povećava se broj građana koji smatraju da se Crna Gora ide pogrešnim putem. 
      I dalje se smanjuje povjerenje građana u političke institucije - sa 37,5 odsto u decembru prošle godine na 34,7 u julu.
      Ukupno 58 odsto građana smatra da Crna Gora treba da bude članica Evropske unije. Ipak, to je umjereni trend pada podrške članstvu sa 63.3 odsto na 58.2 odsto.
      Protiv učlanjenja u EU je 23 odsto, a 19 odsto nema određeno mišljenje.
      Smanjeno je interesovanje za NATO - u CEDEM-u navode da je društvo i dalje veoma podijeljeno oko ovog pitanja. Trend podrške je umjereno negativan.
      EU je glavni oslonac, ali je ujednačen i relativno je visok broj onih koji smatraju da se treba oslanjati na Rusiju i SAD. 33,4 odsto ispitanika smatra da se treba oslanjati na EU, na SAD 23, a na Rusiju 23,2.
      Kada je riječ o pitanju crkve 46,6 odsto ispitanika smatra da treba da postoji samo SPC, 4,9 odsto smatra da treba da postoji CPC, dok 22,4 odsto smatra da obje crkve treba da budu jednake.
      Istraživanje je realizovano od prvog do 13. jula ove godine. U istraživanju su učestvovala 1002 ispitanika. 
      https://www.vijesti.me/vijesti/politika/palo-povjerenje-gradana-u-vladu-vecina-smatra-da-treba-da-postoji-samo-spc
       
      Rejting političara: Đukanoviću pala ocjena, ali i dalje prvi, slijede Bečić, Marković, Šehović, Abazović... (INFOGRAFIKA)
      Svi oni bilježe pad prosječne ocjene u odnosu na decembar 2018.
        Milo Đukanović (Foto: Boris Pejović)   8. jul 2019, 15:10 Predsjednik Crne Gore i lider Demokratske partije socijalista Milo Đukanović ima najveću prosječnu ocjenu kada je u pitanju rejting političara, prema istraživanju CEDEM-a.
      Đukanović ima prosječnu ocjenu od 2.44, a slijedi lider Demokrata Aleksa Bečić sa 2.31, premijer Duško Marković sa 2.25, ministar prosvete Damir Šehović sa 2.24 i lider URA Dritan Abazović sa 2.18.
      https://www.vijesti.me/vijesti/politika/rejting-politicara-dukanovic-becic-markovic-sehovic-abazovic
×
×
  • Create New...