Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић: Одговор на форсирање Мила Ђукановића да се преузму Српске светиње у Црној Гори

Оцени ову тему

Recommended Posts

Добро је прота и тачно говорио. Види се да је правно поткован и да добро зна историју и право Црне Горе. Марић је толико лупетао да се види да је опет пијан дошао на посао.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прота Велибор Џомић о мишљењу ВК о Предлогу закона о слободи вјероисповијести

25. Јун 2019 - 13:00

velibor_dzomic_ajb_promo_0-1.jpgБили смо у праву – нема прекњижавања црквене имовине

Након данашњег објављивања мишљења Венецијанске комисије о Владином предлогу Закона о слободи вјероисповијести, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић казао је Радио-Светигори да се показало да су нетачна увјеравања представника црногорске власти и њој наклоњених медија која трају још од петка, да је Венецијанска комисија дала позитивно мишљење о предлогу тог закона.

„У вези одредбе о црквеној имовини показало се да смо истину зборили када смо рекли да нема сагласности ВК за једнострано прекњижавање имовине цркава и вјерских заједница. Дакле, то није прошло, није добило позитивно мишљење. А оно што је јако важно,могућност, дакле, која стоји пред државом као субјектом права, постојала је и до сада. Ништа ново у односу на оно што већ данас па и деценијама сваки субјект, па и држава као субјект права има, а то је доступност судским органима. Нема оне идеје да се једнострано прекњижава имовина на основу пописа органа управе надлежног за имовину и да катастар поступа по томе. Напротив: свако може да поднесе захтјев, и ја могу данас да поднесем захтјев да је ваш стан мој, али то не значи остваривање права по том захтјеву“, рекао је он.

Подсјетио је да је управо то била интенција члана 62 и 63. овог спорног Владиног предлога закона.

„Та интенција није добила пролаз. То је могуће, само након завршене управно-судске процедуре, управно-правне процедуре, у случајевима када негдје није завршен државни премјер. А тамо гдје су окончани поступци, гдје је све завршено, гдје већ деценијама и годинама постоје правоснажна рјешења, тамо искључиво путем судске одлуке… И то значи да онај који тужи, у овом случају ако би то била држава, мора да докаже своје право да је била власник црквене имовине. А то је, вјерујте ми, одговорно тврдим – немогуће“, казао је отац Велибор Џомић.

Додао је да се из првог читања овог мишљења види да све и када би се десило да негдје у неком појединачном случају држава буде укњижена као власник неке сеоске цркве, она нема право да утиче на статус корисника да она одређује „ко ће у какву цркву да иде“.

„Венецијанска комисија је у томе изричита. То су, дакле, поступци који су апсолутно непотребни и штетни“, нагласио је он.

Прота Џомић је рекао да и он сматра да оно што јесте културно наслеђе Црне Горе треба да буде штићено, те да је Законом о заштити културних добара оно већ заштићено.

„Црна Гора треба да добије један модеран закон који ће бити поштован од свих, који ће бити препознат као закон о слободи а не као закон о правном насиљу или било каквој другој врсти насиља, што не дао Бог ником“, категоричан је отац Велибор Џомић.

Он је најавио да ће обиман текст мишљења, које у себи садржи и много других тема, у Правном савјету Митрополије бити подробно анализиран наредних дана.

„Даћемо и јавно саопштење, једну правну анализу о томе. И ми и даље, наравно, остајемо отворени за оно што јесте стручан дијалог, што јесу правна правила и цивилизацијска достигнућа, за оно што јесте опште добро овога народа и ове земље. Само тако се може доћи до правога рјешења. Ово је показало да један правни акт има много велики значај у друштву као што је црногорско, да може да изазове огромне проблеме. Надамо се да то ником није циљ и жеља“, поручио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, прошлонедељни прилог посветили смо манастиру Острог, а данас, седам дана касније, у оквиру трећег прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Морача.

      МАНАСТИР МОРАЧА - НЕМАЊИЋКА ЗАДУЖБИНА
      У српским земљама, пре епохе Немањића, цркве су биле врло малих димензија (3-6 метара дуге, а 2-4 метра широке). У тако малим црквама, при богослужењу, било је места само за свештеника и народне прваке, а народ је стајао напољу. Тек када су све области српског народа под владом Немањином спојене и постале велика сила на Балканском полуострву, почеле су се подизати веће цркве и манастири. Сам Немања је у томе дао пример својим потомцима. Он је још пре него што је постао велики жупан почео подизати цркве и манастире, а његове доцније задужбине - манастири Студеница и Хиландар - спадају у ред најзначајнијих споменика нашег културног наслеђа. Он је слао поклоне и црквама у Јерусалиму, Цариграду, Солуну, Риму и Барију. Такође, обдарио је и многе светогорске манастире. Ту његову љубав према цркви наследили су и сви Немањићи, међу којима и његов унук (син Вуканов) Стефан, ктитор и оснивач манастира Мораче.
      Једна од три области које је Вукан Немањић још за владе очеве добио на управљање, са титулом "вељи кнез", била је и Дукља (Зета). У то време, дукљанска област захватала је и земљиште дуж читавог слива реке Мораче, па је отуда и дошло до тога да Вуканов син Стефан подигне задужбину у овом крају. Кнез Стефан Немањић, који је носио и стару дукљанску краљевску титулу, подигао је манастир Морачу 1252. године, за владе краља Уроша I. Манастир је подигнут на десној обали реке Мораче, у проширеном делу кањона ове реке, названом Доња Морача, на једној тераси која надвисује речно корито за око 40 метара. У непосредној близини манастира извире јако врело, чија вода још увек служи за пиће. Ту, до самог манастира, је и обронак звани Светигора, са кога вода пада са висине од 40 метара. Ово је најлепши водопад у Црној Гори. Главна црква Морачког манастира је једнобродна базилика са куполом и пространом припратом. По свом архитектонском облику, она спада у најстарију групу српских цркава такозване "рашке школе" и грађена је по угледу на раније владарске задужбине: Студеницу, Жичу и Милешеву.

      Црква је посвећена Успенију Пресвете Богородице. Њена дужина је 22,70, ширина 6,36, а висина до крста на куполи око 23 метра. Поред олтара, средњег храма и припрате, она има још ђаконикон на јужној и проскомидију (жртвеник) на северној страни олтара, трансепте (певнице) на северној и јужној страни средњег храма, као и малу капелу посвећену архиђакону Стефану, првомученику хришћанском, на северној страни припрате. Црква је зидана сигом (тухом), донесеном из Тушине (дан хода), а портали (довратник, праг и надвратник) су од сивог домаћег мермера, који је вађен недалеко од манастира. Портали западних врата, која су висока до 3 метра, и оних на улазу из припрате у средњи храм, лепо су израђени, док су јужна врата знатно мања и простије израде. Бифоре (дводелни прозори са стубићем по средини), као и једноставни прозори, такође су од сивог мермера. Истим мермером поплочана је и црква, само што су плоче грубо обрађене. Међутим, врло пространи амвон, кружног облика, испред царских двери, управо испод куполе, необично је лепо израђен од разнобојног камена и личи на розету (округли орманент у виду руже).
      У средњем храму налази се и велики камени саркофаг - гробница, у којој је вероватно сахрањен ктитор Манастира, кнез Стефан. Двокрилна врата (тзв. "Красна врата"), на улазу из припрате у средњи храм, инкрустрирана слоновом кошћу, представљају висок домет уметничке израде. У дворишту Морачког манастира налази се још једна, мала, црква посвећена Светом Николи, старија од велике. По свом архитектонском облику, ова црквица не личи на црквену грађевину. Њен патос је за 3-4 степенице испод површине дворишта. Њена дужина је 5 метара, ширина исто толико, а висина око 6 метара. Некада је имала и припрату. Негде на почетку XVI века, Морачки манастир тешко је настрадао. Турци су тада са манстирске цркве скинули оловни кров, а кровну конструкцију спалили. После ове похаре, црква је остала без крова пуних 70 година. За то време, првобитни живопис из XIII века скоро је сав пропао. Тек 1574. године црква је обновљена и покривена. Исте године израђен је, у олтару и средњем храму, нови живопис, који и данас постоји.

      Стари живопис, из 1252. године, који је некада прекривао све зидове цркве, сачувао се сада само у ђаконикону, и то у лошем стању. Међу најзначајнијим композицијама свакако је циклус из живота пророка Илије, изложен у 11 сцена. Веома је значајан зато што представља једини познати пример овога цикуса у монументалном средњевековном живопису. Циклус је рађен у две зоне. На сваком зиду су четири композиције, сем на северном, где су само три. Ту, у горњој зони, започиње - на полукружној површини је насликано Рођење Илијино, а затим се ређају сцене које не иду хронолошким редом. Ремек дело је свакако фреска која представља пророка Илију, у часу созерцања, у пустињи крај обале реке Хората, са гавраном који га храни.
      Донедавно се још веровало да испод новијег живописа из XVI и XVII века можда постоје фреске из XIII века, али су ипитивања показала да је приликом израде новог живописа обијен стари у највећем делу цркве. Они који су припремали зидове за израду новог живописа нису имали осећај за лепо, макар то било и дотрајало и немилосрдно су, где је обијање теже ишло, изгребали стари живопис. Сликари су имали тешку дужност да, држећи се ранијег распореда монументалних фресака, у границама својих изражајних могућности, покрију велика архитектонска платна. У нескладу између њихових композиционих концепција и монументалних облика који су им се наметнули, лежи главни разлог лошег деловања њиховог сликарства. Треба истаћи, међутим, да је сликарска техника којом је рађен овај живопис, иако знатно грубља од оне из XIII века, занатски врло солидна. Боје су задржале изванредну свежину и стабилност.
      Живопис XVII века у параклису Светог Стефана и црквици Светог Николе, знатно је вишег уметничког квалитета. Он се издваја из сликарства тога времена свежином и лепотом колорита, као и композиционим решењима, и подсећа на сликарство Милутиновог периода из XIV века. Једна од главних личности у великој обнови Морачког манастира почетком XVII века је хиландарски зограф Георгије Митрофановић. Сликар фресака и иконописац, Георгије је један од најбољих сликара прве половине XVII века, који кроз своја дела, у форми, цртежу и боји, уноси новине. На морачком иконостасу се и потписао, као сликар престоне иконе Богородице са Христом.

      У Морачи се налази и једна од најлепших и најзначајнијих иконописаних целина код нас, из XVII века. На њеном стварању радили су истакнути домаћи мајстори тога времена са хиландарским зографом, Георгијем Митрофановићем, на челу. Иконостас и иконе ван њега, датиране и потписане, сведоче о постојању сликарске радионице у Морачи, која је интензивно радила у XVII веку, окупивши најбоље сликаре. Оно што импресионира код морачког иконописа је веома солидна сликарска техника, изванредна занатска обрада дубореза и његова позлата. Управо изненађује у то време тако добра техника са једне стране и богатство са друге стране. Морачки иконостас рађен је дуго, од 1596. до 1617. године, и то у тешким приликама неуспелог устанка против Турака. Само велики крст над иконостасом, рађен је и сликан 11 година, што се види из натписа на његовом подножју. Следећи етапе ликовног развоја и удео појединих уметника, могу се сагледати ликовна схватања овог културног и уметничког центра. Доста везани за старе традиције, ови мајстори се донекле инспиришу ранијим стварањем, желећи да сачувају уметност прошлих времена, али уносе и много новог, како у детаљу, тако и у општој ликовној концепцији. (Задужбине Немањића)
       
      МАНАСТИР МОРАЧА - СВЕДОК ИСТОРИЈЕ

      На десној обали реке Мораче, у проширеном делу кањона, на природној заравни сликовитог пејзажа подигнут је манастир Морача. Реч је о једној од најзначајнијих средњовековних светиња. Налази се на половини пута Колашин-Подгорица. „Тај манастир сабира у себе време и векове, историју, народну душу и сведочанство је онога што смо били и што смо кроз векове Богу приносили на дар и онога што ћемо оставити за будућа покољења", рекао је митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Он је казао да је манастир прошао кроз многа распећа, али да је остао неуништив и неизбрисив. О значају ове светиње проф. Аника Сковран је истакла „да је манастир имао важну улогу за Србију и представља један од споменика који су од оснивања до данас остали сведок историје и уметности". „Манастир Морача је изузетан споменик Немањићке лозе", казала је Сковран.
      Издавачка кућа „Светигора" издала је монографију „Манастир Морача" у којој се сажима вековни живот у том манастиру као и уметничко културне вредности које су се током више векова стварале и чувале. Морачки храм је подигао 1252. године Стефан, син краља Вукана, а унук Немањин, што се спомиње у натпису на надвратнику западног портала. Комплекс ове светиње се састоји од саборне цркве Успења Богородице, мале цркве Светога Николе и зграда конака. Порта манастира опасана је високим зидом са две капије. Саборна црква је велика једнобродна грађевина, грађена у стилу рашких цркава, са полукружном апсидом, бочним певницама и куполом и, за разлику, од цркава грађених у приморском стилу, зидови су јој омалтерисани. Уз наос је саграђена пространа припрата. Главни портал је урађен у романичком стилу.

      Поред архитектуре, посебну знаменитост манастира Морача представља његов живопис. Од првобитног сликарства из 13. века сачуван је само мањи део у ђаконикону, где се монументалношћу и снагом израза издваја 11 композиција из живота пророка Илије. Снага и монументалност тог сликарства надмашује све што је код нас у 13. веку, пре Сопоћана насликано у фреско-сликарству (раритет је слика Исуса са плавим очима). Остали део живописа страдао је у првој половини 16. века када су манастир опустошили Турци и однели оловни кров. Према забележеном предању манастир је спаљен 1505. и био пуст све до 1565. или 1570. године када је обновљен, под патронатом игумана Томе и Вукића Вучетића. Украшавање се наставља до краја 16. века и током 17. века. У 16. и 17. веку у манастиру је било преко 100 монаха. Морача је имала значајну улогу управо у 17. веку, поготово када је патријарх Јован 1608. године овде организовао сабор народних првака, а у овом манастиру је 1648. године изабран патријарх Гаврило (Рајић) за наследника патријарха Пајсија. Манастир Морача је имао, поред великог духовног, и велики политички значај за Србе, нарочито у 16. и 17. веку. Из Мораче је иницирано више устанака за ослобођење од Турака (у Банату, у Клису, око Пећи и у Црној Гори). Одржано је и неколико значајних сабора.
      Последњи турски напад на манастир догодио се 11. јуна 1877. године, када је игуман Митрофан Бан лично предводио батаљон који је одбранио манастир. Крст над иконостасом резан је и сликан од 1596. до 1607. Ту је и велико Богородичино коло (лустер) које виси испод кубета, а испод кога су се странке у споровима заклињале када није било другог начина да се утврди истина. Црква Светог Николе је старија од велике. Налази се поред ограде близу главног улаза. У овој цркви полукружна ниша са прозорчетом има улогу олтара. Лепота и очуваност боја живописа ове мале цркве плени и подсећа на то како су тек морале бити лепе фреске пре страдања и многих векова. Фреске у цркви Светог Николе, рађене 1639. су по угледу на најбоље - из времена краља Милутина. Данашњи изглед манастира потиче из 1935. године када је урађена рестаурација. (Српска Православна Црква)
      ФОНДАЦИЈА "ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ": МАНАСТИР МОРАЧА
      МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

      Храм Успења Пресвете Богородице - Подигнут је 1252. годнне, о чему говори уклесани натпис на надвратнику главног портала. Храм Успења Пресвете Богородице је једнобродно здање са куполом и пространом припратом са западне стране. На бочним странама главног дијела храма истичу се пјевнички простори, а уз сјеверни зид припрате саграђена је истовремено мања црквица – параклис посвећен Св. архиђакону Стефану. Са источне стране храм се завршава полукружном апсидом, а уз средишњи дио олтара налазе се одијељени простори проскомидије и ђаконикона. Док је унутрашњи простор храма подређен потребама православног богослужења, у спољашњем изгледу запажају се многе особености романичког градитељства (портали, прозори, кровни вијенац). Црква је дугачка 22,  а широка 13 м. Храм је зидан од ситних квадера сиге, преко којих је нанесен малтер. По разуђеноста унутрашњег простора, Морача припада споменицима рашке школе, којима је узор била Жича. У овом светом храму налази се саркофаг у којем почивају мошти кнеза Стефана Вукановог Немањића, ктитора свете обитељи ове. О умјетничким вриједностима храма Успења Пресвете Богородице др Сретен Петковић, у  публикацији ,, Манастир Морача” (Београд, 2003.г), записао је сљедеће: „Скулптура Оо умјетничкој вриједности скулптура морачког главног храма заостаје за архитектуром. Два портала – на улазу и други између припрате и наоса – лијепо су клесана, као и два дводјелна прозора, што је знак занатског искуства њених мајстора. Фигуралним представама невјешто је украшен само главни, спољашњи портал. На њему су приказани у рељефу Распеће Христово и Богородица са Христом, што је симболична представа почетка и краја Христовог овоземаљског живота. У унутрашњости храма скулпторска остварења вриједна пажње су епископски престо у олтару и камени саркофаг ктитора Стефана у наосу храма. Љепотом и складношћу се истиче епископски престо, чије су бочне стране украшене рељефима фантастичних животиња – грифона.
      Сликарство
      Ф р е с к е из XIII в и ј е к а. Првобитне фреске из средине XIII вијека очуване су дјелимично само у јужном дијелу олтарског простора – ђаконикону који је био посвећен пророку Илији. На три зидне површине приказан је живот пророка Илије у једанаест сцена, почев од његовог рођења до вазнесења на небо. На источном зиду насликана је Богородица са Христом, Благовијести и Деизис – Христос коме се обраћају Богородица и Јован Претеча. Ове фреске се убрајају у знаменита дјела српског средњовјековног сликарства. Анонимни мајстори, највјероватније домаћи, посједовали су снажно осјећање за монументалност и складна композициона рјешења. Поједини ликови лијепих пропорција зраче богатим унутрашњим животом. Фрескама посебну вриједност даје префињени колорит у коме преовлађују хладнији тонови. Као посебно успјела остварења памте се сцене Свети Илија у пустињи и Свети Илија и удовица из Сарепта. Још двије мање фреске у лунетама изнад портала припадају XIII вијеку. На обијема су приказане Богородица са Христом са по два анђела. Зидне слике XVI и XVII в и је к а. Зидне слике XVI вијека, дјело једне локалне сликарске радионице, прекривају највећи дио зидних површина у наосу и припрати главне цркве. У наосу су 1574. насликани главни хришћански празници, Христова страдања и велики број појединачних фигура, поред осталог и ликови ктитора – обновитеља кнеза Вукића Вучетића и игумана Томе. У припрати су 1577/1578, по узору на старе фреске XIII вијека, представљени, поред осталог, Седам васељенских сабора, Лоза Христових предака и монументални Страшни суд. Ове двије цјелине зидног сликарства XVI вијека, изузев неких детаља, убрајају се у слабија дјела своје епохе због многих извођачких слабости.
      Много су умјетнички вриједније зидне слике из XVII стољећа. Оне су сачуване на неколико мјеста у цркви. Георгије Митрофановић, хиландарски монах, украсио је западну фасаду фрескама 1616. и приближно у то вријеме и доњу зону источног зида припрате. Сликар знатне умјетничке културе, Митрофановић се истиче сигурношћу цртежа и лијепим осјећањем за боју. Поп Страхиња из Будимља, који је око 1616. исликао проскомидију – сјеверни простор олтара – доста је рустичнији у цртачком погледу. Тај недостатак, он надокнађује теолошком ученошћу и изражајношћу светитељских ликова. Најзначајније фреске XVII вијека у главној морачкој цркви очуване су у параклису уз припрату. Оне су настале 1642. а дјело су сликара Јована, највећег српског сликара XVII вијека. Поред сцена из живота и посмртних чуда архиђакона Стефана, патрона овог малог храма, представљени су и појединачни ликови и ктиторска композиција. Цртеж је изведен сигурном руком, а претежно хладан колорит показује истанчаност укуса. Док архитектуру и пејсаж у композицијама сликар Јован декоративно схвата, он у исто вријеме врло предано обрађује људски лик.

      Иконе
      Збирка икона XVII и XVIII вијека у манастиру Морачи је изузетно богата. Један дио налази се на раскошно резбареном иконостасу који је настао између 1600. и 1617. године. У најнижем реду икона претежно су остварења попа Страхиње из 1600. (иконе Христа, арханђела Михаила са сценама чуда, царске двери). Икону Богородице са пророцима из овог реда и цио други ред са представом Деизиса насликао је Георгије Митрофановић 1617. Најљепшу морачку икону са представом Св. Саве Српског и Симеона Српског са сценама из живота Св. Саве насликао је сликар Јован 1645. Он је аутор и мање иконе ових светитеља са ктитором Стефаном Вукановићем и Св. Кирилом Философом. По умјетничком домету Јовановим остварењима може бити такмац икона св. Луке са сценама из његовог живота, рад вјероватно сликара Радула из 1672-1673. Ове и још неколико других икона учинили су Морачу мјестом на коме су се збрале најзначајније српске иконе XVII вијека.”
      Храм Светог Николе
      У манастирском комплексу налази се и мала црква посвећена Св. Николи, подигнута око 1635, на темељима некадашње главне одбрамбене куле. Отуда је њена основа квадратна, нема споља видљиву апсиду, а није ни оријентисана у правцу исток- запад. Сликар Јован је живописао ову црквицу 1639. Светом Николи посвећено је петнаест сцена из живота и чуда, међу којима је и представа како светитељ враћа вид краљу Стефану Дечанском. У најнижој зони је приказана.уз стојеће фигуре. и ктиторска композиција. Ове зидне слике, лијепо укомпоноване на зидним површинама, сигурног цртежа и вриједног колорита, одликује наглашена склоност аутора да у религиозним композицијама реалистички приказује предмете из свакодневног живота. Спољна фасада Св. Николе била је, такође, живописана, али су фреске скоро сасвим испране током времена.
      Конак
      Порту манастира Мораче заокружује издужено крило конака, на које се, са обје стране, надовезује оградни камени зид. Манастир има двије капије, главна је са јужне стране. Уклањањем скорашњих дозиданих објеката унутар порте без икакве вриједности, поново је успостављен првобитни просторни однос цркве, конака и оградног зида, што је још једна јединствена особеност овог манастира који је и капитални споменик наше духовности и културе. У оквиру манастирског комплекса  реновирана је манастирска воденица која је по предању старија од манастира и у њеној близини направљена је мини хидроелектрана снаге 12 киловата од које је манастир добио своју струју. Исте су пуштене у рад и освећене на Госпођиндан, 28. августа 2009. године. За потребе манастира изграђен је 2008. године економски објекат (живинарник, штала  и дрвара). Манастирском комплексу припада, на простору испред улаза у порту, гувно и мост на потоку званом Врело, обновљени рибњак и кућице на Врелу ради одмора поклоника који посјећују манастир. У оквиру манастирског комплекса налази се манастирско гробље на којем су санирани и  реновирани поломљени гробови и крстови на гробовима 1995. године.
      Свете  мошти
      Од  значајних реликвија хришћанске икумене данас се у  манстиру чува рука Св. Великомученика Харалампија
      Ризница
      Oбновом куће Головића простор је адаптиран за поставку  манастирске ризнице, која је освећена 26. маја 2002. године, поводом  прославе 750 година постајања манастира. Освећење ризнице извршио је блаженопочивши патријарх српски г-дин Павле са архијерејима СПЦ. Ризница манастира Мораче посједује веома вриједне рукописне књиге из  ХVI и XVII вијека, а међу штампаним књигама вриједне су посебног помена примјерак Октоиха петогласннка из прве јужнословенске Ободско – цетињске књигопечатње  Црнојевића штампан 1493. и Острошка библија из 1581. године. На Великогоспођинском Сабору 28. августа 2010. г. отворена је витрина у манастирској ризници са одеждом патријарха Гаврила Дожића, његовим архијерејским штапом – патерицом, панагијом са којом је ухапшен од Гестапоа 1941. у манастиру Острогу и коју је носио током читавог свог страдања и изгнанства у току и непосредно након II свјетског рата, затим његовим писмом из 1947. године упућеном архимандриту Леонтију, тадашњем игуману острошком и његовим Мемоарима издатим у Паризу 1974. године. Трудом монаха др Павла Кондића, сабрата Цетињског манастира и његових сарадника, за ову прилику је изашла и обимна књига – зборник списа Патријарха Гаврила „Живимо у светињи и слободи“ на 620 страна. Ризница, поред наведеног садржи сљедеће драгоцјености:  Рукописне и  штампане књиге, окована Јеванђеља, иконе, крстове, кандила, кадионице, кивоте, дискосе, путире, дикирије и трикирије, панагију, антимис…итд
      Библиотека
      На Великогоспођинском Сабору 28. августа 2010. г. освештана је спомен плоча, образ патријарха Гаврила у барељефу постављен поводом обиљежавања 60-годишњице његовог упокојења, рад академског вајара проф. Предрага-Пеђе Милачића, а потом је освештана обновљена манастирска библиотека, која носи име патријарха Гаврила Дожића. Библиотека је обновљена након 58 година пошто су је комунисти спалили 1952. године. Тада је спашена једна од вриједнијих књига из те библиотеке – чувени Морачки поменик. Поменик је од краја 80-тих дошао до руку тадашњег епископа банатског, данашњег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је га је све до 2010. чувао, да би га  када су се стекли услови обнављањем Библиотеке, на чување предао архимандриту Рафаилу Калику, игумана манастира Мораче.
      МАНАСТИР МОРАЧА ДАНАС

      Настојатељ: архимандрит Рафаило (Калик), рођен 14.12.1940. у Скрадину, Дрниш; завршио Монашку школу у манастиру у Овчар Бањи 1964. г. Замонашио се  4.8.1963. г. у манастиру Острогу. Рукоположен за јерођакона и јеромонаха јануара 1965. г. Настојатељ манастира Морача од 1.1.1982. г. Одликован је звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 28.08.2007.г.) Братство: архимандрит Стефан (Калик) и јерођакон Игњатије (Шћепановић). (Митрополија црногорско-приморска)
       
      Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово трећи у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Морача. За недељу дана, у понедељак 29. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Савина.

       
      Прилог приредио: 
      уредник насловне странице Портала Поуке.орг
          ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:    
       
       
    • Од Логос,
      Спин-почетници изгледа нису имали у виду да је поступак пред Венецијанском комисијом транспарентан, па су прескочили да обзнане да је Нацрт мишљења, који је био припремљен 7. јуна од тројице извјестилаца, „искасапљен“ амандманима које су подносили чланови Венецијанске комисије до суштинске непрепознатљивости.

      Студенти прве године Правног факултета, поред осталог, уче да се право ствара и да постоји ради примјене, а да је у процесу примјене права најсложенија фаза тумачења права. Такође, студенти, стичући своја прва правничка знања, уче да тумачење права не припада само правницима. Али, то не значи да је тумачење права од неправника и исправно тумачење. Само неправници могу да користе једну, посве нетачну, констатацију: три правника пет мишљења! Хе, правници, ако су правници, у тумачењу имају само једно мишљење. И то оно стручно!
      Тумачење права јесте утврђивање правог, тачног смисла и значења правне норме. А да би се тумачило право, односно да би се дошло до правог, тачног смисла и значења правне норме, правна наука је дефинисала врсте тумачења. И само се уз језичко, логичко, циљно, историјско и систематско тумачење може доћи до циља, тј. до правог смисла и значења правне норме. Једино се тим путем и на тај начин долази до једног и тачног правничког става. Кад право може да тумачи свако, онда то исто важи и за мишљење Венецијанске комисије. Али, и ту постоје нека правила, јер се ради о мишљењу које се односи на садржину предлога општег правног акта. Није спорно да тај садржај конзумира свако ко га интересује, али то не значи да свако има право да мијења смисао тог сложеног, слојевитог и захтјевног правничког текста.
      МИШЉЕЊЕ ИЛИ УСТАВ
      Током претходних седмица и дана свашта смо чули и читали поводом мишљења Венецијанске комисије о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједницау Црној Гори. Неки су, па још се и зову правницима, мишљењу Венецијанске комисије својим изјавама дали статус правног акта, иако оно то није. И то не било каквог правног акта, него чак и акта који је и изнад Устава Црне Горе! Малтене, не би Скупштина Црне Горе ни имала право да доноси законе да није „венецијанаца“ , односно да ће она тек сада, с мишљењем, моћи да добија законе који ће важити за све!?!
      Нећу сада да коментаришем прву информацију из Владиног Бироа за односе са јавношћу 21. јуна да је Венецијанска комисија „позитивно оцијенила“ Предлог закона, а ни ону, такође из Владе, којом је 24. јуна значајно коригована она од 21. јуна. Од тврдње да је Предлог закона „позитивно оцијењен“ дошли смо до тога да само „сматрају да је позитивно оцијењен“. Није за овај текст толико битно ни то што је из Владе накнадно саопштено да Влада није „планирала“ да једнострано врши одузимање вјерских објеката, односно што је у планирању одустала од онога што је написано у чл. 62 и 63 Предлога закона. Није ми јасно зашто се, поводом мишљења из Венеције, јавља Влада која није покренула иницијативу пред Венецијанском комисијом. Није ми јасно ни зашто је Министарство за људска и мањинска права које је покренуло ту иницијативу у тоталној дефанзиви.
      СПИН-ПОЧЕТНИЦИ
      Овом приликом ћу само о покушајима, посве узалудним, да се медијски релативизује мишљење Венецијанске комисије које је написано веома критички и сугестивно готово до наредбодавности, али не према Влади него према министарству као надлежном државном органу у овом случају.
      Изгледа да је најважнији податак био да је мишљење „усвојено са 99% гласова“, а да је „само један члан“ и то онај из Србије био против, а „још један“ и то онај из Босне и Херцеговине, тј. Републике Српске био уздржан. Стварно не знам ко је и како гласао. И није ни битно, јер је мишљење (а не позитивно мишљење) усвојено и обзнањено. Нико се тиме није ни бавио, јер то није ни важно послије усвајања мишљења. Интересантан је пут од 100 посто позитивног мишљења до 99 одсто гласача мишљења у Венецији.
      Спин-почетници изгледа нису имали у виду да је поступак пред Венецијанском комисијом транспарентан, па су прескочили да обзнане да је Нацрт мишљења, који је био припремљен 7. јуна од тројице извјестилаца, „искасапљен“ амандманима које су подносили чланови Венецијанске комисије до суштинске непрепознатљивости. Није им било важно то што је било амандмана на четири стране и да је ово мишљење, на неки начин, ушло у историју тог тијела управо по броју пристиглих и усвојених амандмана. Број усвојених амандмана на Нацрт мишљења је био такав и толики да је Секретаријату Венецијанске комисије било потребно скоро три дана да их унесе и коначно објави. Е, зато се од тврдње да је „позитивно мишљење“ дошло до „сматрања да је позитивно“. Објавили су да је у мишљење унијето „правно образложење Владе“ од 17. јуна, што је легитимно, али нису објавили шта је унијето и од других предлагача. Наравно, нису навели ни зашто су, ако је већ све било јасно и позитивно, слали допунско правно образложење у Венецију.
      ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ЗБОГ РЕЛАТИВИЗАЦИЈЕ
      А онда је кренула трапава и правнички незнавена медијска интерпретација једног сложеног и слојевитог, правнички захтјевног текста, а све са циљем да се критике, примједбе, коментари и обавезујућа упутства релативизују до бескраја.
      Ових дана сам врло пажљиво читао мишљење Венецијанске комисије, а прије тога сам читао и Нацрт мишљења тројице извјестилаца. Од Нацрта мишљења до Мишљења је, како се види након упоређивања два текста, био дуг и трновит пут. За неке и неочекиван! Мишљење се у најважнијим тачкама драстично разликује од Нацрта мишљења. Зато чуди изјава Жане Филиповић од 19. јула да у „препорукама Венецијанске комисије нема суштинских и крупних промјена“. Одговорно тврдим да само добри познаваоци ове материје и номотехнике могу доследно да унесу препоруке Венецијанске комисије.
      То се најбоље види у погледу броја примједби и сугестија у вези чл. 62 и 63 који су, без зазора, у Црној Гори са највиших адреса проглашени кључним одредбама у прелазним и завршним одредбама Предлога закона. Одговорно тврдим да предлагач у Мишљењу није добио ништа више од онога што је сваки субјект права, па и држава, имао и до мишљења из Венеције – право да се, у складу са законским прописима, обрати судској власти и да у судском поступку докаже неко своје право. Ништа више од тога! И ништа мање од онога што је до сада свакоме, па и држави, стајало на располагању.
      Ако је свима до добра и напретка и до новог закона, онда не треба журити. Прво треба испоштовати кључну препоруку о инклузивном дијалогу државе са црквама и вјерским заједницама и кренути из почетка – у складу са правним поретком Црне Горе и Мишљењем Венецијанске комисије.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 20 јула предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић на тему ”Свакодневни живот хришћана.”
       
       
      Извор: Острог ТВ студијо
×
×
  • Create New...