Jump to content
Логос

Митрополија црногорско-приморска: Предсједник и безбожна ”Црква”

Оцени ову тему

Recommended Posts

Штампар Макарије, још један од Амфилохијевих лже пророка:

У ЦГ је прошао и ''државни удар'' па још на то стигле честитке амбасаде САД за одличан правосудни систем, па што не би прошло и ово? Много боли уво и Европу и НАТО за црквену имовину  у једној колонији под диктатором Ђукановићем. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

amfi.thumb.jpg.c490bda4c80b3ed9f48f96046be98141.jpg

Amfilohije.jpg
VOLIMPODGORICU.ME

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije kazao je da ne postoji bilo kakva mogućnost da bude na čelu Crnogorske pravoslavne crkve. Mitropolit Amfilohije je, u intervjuu za Radio televiziju...

Mitropolit Amfilohije je, u intervjuu za Radio televiziju Srbije (RTS), rekao da ima svog patrijarha Irineja, kojeg jedino i priznaje za svog patrijarha, kao i da bi nešto drugo bilo samo ako bi “izgubio svijest, savjest i pamet”.

“Novi patrijarh (smijeh)? To je apsolutna laž. To su laži koje se šire iz krugova iz Crne Gore, a bojim se i iz Srbije se takve laži pronose. Ja imam patrijarha moga, pošto sam bio jedan od kandidata, ja sam predao patrijarhu Irineju u svoje vreme u Saboru patrijarško dostojanstvo, jer sam zamjenjivao patrijarha Pavla i Bog mi je svjedok što sam srećan do dana današnjeg, da me mimiošla ta čaša, da bih ostao ovdje. I radujem se Bogu što imam patrijarha Irineja, našeg Čačanina, to je moj patrijarh jedini koga ja priznajem i do sada i dok sam ja živ, i dok je on živ”, kazao je mitropolit crnogorsko-primorski .

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ima li pravoslavlja bez predačkih zaveta?

Peščanik.net, 23.08.2019.

Foto: Predrag Trokicić Foto: Predrag Trokicić

Jeromonah A. Radović (sada mitropolit Crne Gore) govorio je (1971. – prim. V.V.) sa svoje strane o „judaičkom iskušenju“ koje vodi u kult nacije i svojih predaka i sprečava Crkvu da ostvari svoju opštost i svoj ekumenski duh.
Pantelis Kalaicidis1

Nedavni intervju mitropolita Amfilohija za RTS predstavlja njegov prvi duži javni nastup za ovdašnje medije posle crnogorskog predloga Zakona o slobodi veroispovesti i inicijative predsednika Đukanovića da se obnovi autokefalija crnogorske pravoslavne crkve. Za razliku od bombastičnih i često problematičnih izjava kojima vrlo uspešno privlači medijsku pažnju, u ovom intervjuu možemo videti jednu drugačiju, smireniju stranu mitropolita Amfilohija, ali, isto tako, i saznati nešto o različitim, ne nužno usaglašenim, aspektima mitropolitovog identiteta – verskog i političkog.

U razgovoru je mitropolit, pre svega, više puta negirao mogućnost da upravo on postane prvi crnogorski patrijarh, rekavši da su to laži koje se plasiraju iz Crne Gore, ali i iz određenih krugova iz Srbije. Na osnovu svega što znamo o mitropolitu i njegovom odnosu prema crkvenoj politici crnogorskih vlasti, scenario prema kojem bi Amfilohije postao patrijarh neke nove crnogorske crkve izgleda neverovatno. Ta priča se pojavila posle majskog zasedanja sabora SPC – kojem se u neformalnom delu pridružio i predsednik Srbije – kada se grupa vladika otvoreno nije složila sa zvaničnim saopštenjem sabora. Pojedini episkopi, naime, nisu prihvatili deo saopštenja o državnim „naporima i neravnopravnoj borbi sa moćnicima za očuvanje KiM u sastavu Srbije“. Među nezadovoljnima je bio i mitropolit Amfilohije, koji je, eto, ubrzo postao medijski kandidat za crnogorskog patrijarha i razbijač SPC.

Priznajući da je sasvim običan čovek kojem ponekad – zbog plahovitog dinarskog duha – izleti i neka oštrija reč, mitropolit je poziciju svoje crkvene politike i odnos prema crnogorskim vlastima naizgled razložno, ali zapravo nekonzistentno branio, iznoseći različite argumente.

Prva linija argumentacije je načelna. „Ta ideja da država stvara crkvu, i to sekularna država, to je zaista jedinstveni fenomen“, ispravno je zaključio mitropolit misleći na to da primarni cilj moderne pravne države zaista ne može biti osnivanje crkava ili drugih verskih zajednica. Dosledna primena načela sekularizma bila bi od koristi svim građanima. Ali su, naročito na našim prostorima, verske zajednice i države odavno čvrsto zakoračile u polje identitetske nacionalne politike. Tako da se sukob ili saradnja Crkve i države odvija na polju kreiranja tzv. nacionalnog identiteta, a tu tradicionalno poimanje sekularizma očigledno ima mali domet. Ako je primarni cilj države da se pridržava načela sekularizma, nameće se logično pitanje – mada ga novinar mitropolitu ne postavlja – šta su primarni ciljevi Crkve u jednom društvu i šta činiti u slučaju da od njih odstupi?

Druga linija mitropolitove argumentacije odnosi se na iskaze o njemu lično ali i o ličnosti Mila Đukanovića. Đukanović je „političar, i on je čovek partijski, njemu je crkva isto što i partija. On ne zna šta je crkva, ne može ni znati kad nije kršten. I onda podređuje crkvu politici“. Teško je izmeriti koliko je tačno nečije krštenje od pomoći u razlikovanju Crkve i političke stranke, naročito iz perspektive pojedinaca, a takvih je uvek više u svakom društvu, koji verskim zajednicama ili političkim strankama prilaze motivisani željom da se društveno prilagode i napreduju. U tom smislu i ateizam i religioznost mogu predstavljati socijalno poželjan model ponašanja. To vidimo na primerima svih postsocijalističkih zemalja.

Konkretan primer Crne Gore mitropolit ovako opisuje: „Crna Gora je bila ateistička, samo je Albanija Envera Hodže bila ispred Crne Gore po ateizmu. Mnogi vernici su se vratili, mi smo obnovili više od 700 hramova“. Na Đukanovićevu najavu da će obnoviti autokefalnu crnogorsku crkvu, Amfilohije uzvraća – „to je prvi put u istoriji da ateista hoće da pravi crkvu“. Da li je Milo Đukanović poslednji crnogorski ateista ili su njegovi motivi drugačiji? Rekao bih da lični Đukanovićev pogled na svet ne igra važnu ulogu kada je u pitanju crkvena politika. Ne znamo kakav bi bio odnos mitropolita prema crnogorskom predsedniku da je potonji, kojim slučajem, kršteni pravoslavni vernik. Da li bi tada Đukanovićevi crkveno-politički zahtevi bili prihvatljivi?

Zanimljivije su mitropolitove izjave i o sebi samom. Izdvojiću dve koje oslikavaju kontradiktornu višeslojnost Amfilohijevog ličnog identiteta: „Ja sam pre svega hrišćanin, episkop pravoslavne crkve, hrišćanske, i za mene je to osnovno svojstvo. A crkva kojoj pripadamo, ona se naziva srpskom, ruskom ili grčkom, s obzirom na njeno geografsko prisustvo, ili s obzirom na broj vernika, ali ona je po svojoj suštini vaseljenska, nema nacionalni karakter“. I još: „Moji preci su sa kraljem Nikolom oslobađali Peć, Pećku patrijaršiju, Dečane, mitropolit Gavrilo Dožić je dobio ključeve Dečana i Pećke patrijaršije od kralja Nikole – evo ti ključeve mojih predaka Nemanjića. Krunu Stefana Dečanskog čuvamo u Cetinjskom muzeju, ti ključevi od Pećke patrijaršije i Dečana, eno ih kod nogu Svetog Petra Cetinjskog, kako ja mogu da se odreknem Pećke patrijaršije, Dečana i sve do Prizrena? Ili Metohije koja je pripadala Crnoj Gori, a posle Zetskoj banovini do 1945. godine“. Sada vidimo zašto su različiti argumenti u igri, to jest kako se kontradiktornost ispoljava u zavisnosti od interesa – crkvenih ili političkih.

Kada mitropolit Amfilohije govori kao hrišćanski episkop, konstatuje ateizam ali se i konstruktivno poziva na sekularizam. Međutim, kada Amfilohije govori u ime predaka, onda je Đukanović „izdajnik Crne Gore“ jer se priznanjem Kosova 2008. „odrekao Metohije, Pećke patrijaršije, Dečana…“ Ostavljam čitaocima da sami procene šta jednom društvu više koristi: govor sa pozicija pravoslavnog hrišćanstva ili spoljne politike pravoslavnih predaka. A kada je u pitanju pravoslavna Crkva, nekada davno se pravoslavni teolog jeromonah Amfilohije ne bi dvoumio u vezi sa negativnim uticajem predačkog nasleđa na život Crkve. Ali se sa promenama društvene klime – sa ateizma na religiju – očigledno menjao i on sam

Peščanik.net, 23.08.2019.

 
Foto-Predrag-Trokicic-thumb-15.jpg
PESCANIK.NET

Kakav bi bio odnos mitropolita prema crnogorskom predsedniku da je potonji, kojim slučajem, kršteni pravoslavni vernik?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

https://youtu.be/N1Cab43_8w4?t=1407

:351780:

FORUM.KRSTARICA.COM

Ko je ovaj covek i zasto se stalno pojavljuje njegovo ime kao lajtmotiv u srpskoj politici? Da li on ima nekim uticaj na srpsku politiku danas i da li je taj uticaj pozitivan? Kad se nesto...

Ruku na srce, sta god mislili o Tadicu ili Zivkovicu, bili su potisnuti u njihovo vreme, ono gle cuda i slucajnosti, kako se Beba vratio na velika Vuciceva vrata, vratio se momentalno i vec zaboravljeni Vesic. Ako to nije prijateljstvo, onda nista nije.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Amfilohije: “Vučić se bori za vlast, a ne za Kosovo”, “Milovi zakoni gori od komunističkih”, “princ Nikola je siromašak koji ne zna šta je Crna Gora”…

Mitropolit-Amfilohije-4-small-696x464.jp

 

Vijesti navode i da je mitropolit Amfilohije je optužio predsednika Srbije Aleksandra Vučića da je “obolio od vlastoljublja i da se ne bori za Kosovo”.

“Znate, vlastoljublje i pare je ono zbog čega ljudi oduvijek prodaju svoju savjest i svoju svijest. I to je sva priča kod Vučića, on se bori za svoju vlast, a ne bori se suštinski za Srbiju, srpski narod i za Kosovo”, ocenio je Amfilohije. 

On je istakao i da će predsjednik Srbije potpisati priznanje Kosova ukoliko njegov ostanak na vlasti bude zavisio od toga.

“Očevidno je da je on već obećao da će da potpiše, jer traži nekakva razgraničenja, pa optužuje one koji su protiv da su za Hajradinaja (Ramuša). Kakvog Haradinaja zločinca i Tačija? Stvarajući nezavisno Kosovo, oni i NATO pakt više su zla nanijeli srpskom i crnogorskom narodu na Kosovu nego fašisti. Musolini je tamo stvarao veliki Albaniju, ali to je bila okupacija. A ovi sada su okupaciju proglasili za nezavisnu državu. To je nešto najsramnije što je moglo da se desi i Evropi i Crnoj Gori”, rekao je Amfilohije. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Због великог интересовања јавности у вези са ставом Цркве о крштењу особа које су промијениле пол, осјећамо пастирску одговорност и обавезу да укратко појаснимо однос Цркве према таквим случајевима

      МЦП: Црква се увијек стара о спасењу душе човјекове
      нов 7, 2019 у 10:12 
      Саопштење за јавност
      Цетиње, 7. новембар 2019.
      Због великог интересовања јавности у вези са ставом Цркве о крштењу особа које су промијениле пол, осјећамо пастирску одговорност и обавезу да укратко појаснимо однос Цркве према таквим случајевима.
      По богонадахнутом тумачењу Светог Писма, блаженопочивши Патријарх Павле своје расуђивање започиње: ”мушкарац и жена једнако су људска бића, личности, створени ‘по слици и прилици Божјој’, те имају исту вриједност пред Богом, као што каже Свети апостол Павле: Нема мушко и женско, него су пред Њим једно (Гал. 3, 28). Физиолошки, биолошки, разлике дабоме постоје, али за циљ због кога је Бог створио мушко и женско једнако су потребни и мушкарци и жене…“ И још додаје Патријарх о Светом Крштењу: ”Несумњиво су сви  ови благодатни дарови крштења једнако потребни сваком људском бићу, без обзира на његову полну припадност, како мушкарцу тако и жени, како деци тако и ушкопљеницима било да су се тако родили, било да су их људи ушкопили (Мт. 19, 12).“ Патријарх, након детаљне елаборације тог питања, на крају закључује да се, на основу потврде медицинске установе, може у Матици крштених констатовати да је лице промијенило пол и уписати му друго име, тиме, дакле, прихватајући медицинске разлоге за такав поступак.
      Овим и оваквим тумачењем Патријарха Павла (а чијим би друго), Црква се руководи већ деценијама, што значи да се Црква сусретала са овим проблемом и раније, те да слични случајеви нису никаква новост, нити представљају неки наводни црквени ”модернизам” и ”либерализам” по мјери господара овога свијета, већ су одговоран однос према изазовима са којима се Црква сусреће у новије вријеме.
      Дакле, да разјаснимо: случајеви промјене пола из оправданих и врло специфичних медицинских разлога представљају потпуну другачију стварност од пропаганде и правдања истополних односа, безумне родне идеологије и слично, којима смо свједоци посљедњих деценија, а који су, без икакве сумње, гријех, о којем говори и Свети Апостол Павле у Другој посланици Коринћанима: „Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије” (1Кор. 6. 9).  Никоме, па ни младој особи која је несрећно изабрала да, поред обећања да то неће чинити, јавно проговори о свом здравственом стању и црквеном статусу, вјероватно изманипулисана од некога, Свето Крштење не може бити на спасење, ако се не одвоји од гријеха, који се, између осталога, огледа и у учешћу у разорној ЛГБТ пропаганди.
      Прадревно је пророчко свједочанство: Због овог гријеха Бог је казнио град Содом претворивши га (до данас) у Мртво море, због чега је и овај гријех назван содомски; дар полне љубави, дат мушком и женском за рађање новог живота, за продужење људског рода, овим гријехом претвара људско биће у ”мртво море”, рађа смрт, рашчовјечује човјека, у времену и вјечности. Отуда проглашавати за хомофобе оне који су против содомског (и било ког другог) гријеха, значи – грехољубље проглашавати за врлину, човјекоубиство за човјекољубље. Крштење управо представља ново рођење ”водом и Духом” људског бића, рођење за бесмртност и вјечност, којим се побјеђује смрт и гријех који је родио и рађа.
      Црква се, у складу са црквеним поретком и чувајући чистоту вјере и живота по вјери, увијек и у сваком појединачном случају стара о спасењу душе човјекове, тјеши оне који страдају и призива све људе на покајање, за разлику од већине медија и разних пропагандистичких организација и појединаца који, руководећи се својим интересима и користећи се полуистинама, од најличнијих људских осјећања, проблема, трагедија или радости, праве сензацију и трговину.
      Човјекољубиви Бог који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине нека свима дарује Царство Небеско у којима се не жене ни удају, у коме нема ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Господу.
                                                              Из Митрополије црногорско-приморске
       

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      МЦП: Црква се увијек стара о спасењу душе човјекове
      нов 7, 2019 у 10:12 
      Саопштење за јавност
      Цетиње, 7. новембар 2019.
      Због великог интересовања јавности у вези са ставом Цркве о крштењу особа које су промијениле пол, осјећамо пастирску одговорност и обавезу да укратко појаснимо однос Цркве према таквим случајевима.
      По богонадахнутом тумачењу Светог Писма, блаженопочивши Патријарх Павле своје расуђивање започиње: ”мушкарац и жена једнако су људска бића, личности, створени ‘по слици и прилици Божјој’, те имају исту вриједност пред Богом, као што каже Свети апостол Павле: Нема мушко и женско, него су пред Њим једно (Гал. 3, 28). Физиолошки, биолошки, разлике дабоме постоје, али за циљ због кога је Бог створио мушко и женско једнако су потребни и мушкарци и жене…“ И још додаје Патријарх о Светом Крштењу: ”Несумњиво су сви  ови благодатни дарови крштења једнако потребни сваком људском бићу, без обзира на његову полну припадност, како мушкарцу тако и жени, како деци тако и ушкопљеницима било да су се тако родили, било да су их људи ушкопили (Мт. 19, 12).“ Патријарх, након детаљне елаборације тог питања, на крају закључује да се, на основу потврде медицинске установе, може у Матици крштених констатовати да је лице промијенило пол и уписати му друго име, тиме, дакле, прихватајући медицинске разлоге за такав поступак.
      Овим и оваквим тумачењем Патријарха Павла (а чијим би друго), Црква се руководи већ деценијама, што значи да се Црква сусретала са овим проблемом и раније, те да слични случајеви нису никаква новост, нити представљају неки наводни црквени ”модернизам” и ”либерализам” по мјери господара овога свијета, већ су одговоран однос према изазовима са којима се Црква сусреће у новије вријеме.
      Дакле, да разјаснимо: случајеви промјене пола из оправданих и врло специфичних медицинских разлога представљају потпуну другачију стварност од пропаганде и правдања истополних односа, безумне родне идеологије и слично, којима смо свједоци посљедњих деценија, а који су, без икакве сумње, гријех, о којем говори и Свети Апостол Павле у Другој посланици Коринћанима: „Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије” (1Кор. 6. 9).  Никоме, па ни младој особи која је несрећно изабрала да, поред обећања да то неће чинити, јавно проговори о свом здравственом стању и црквеном статусу, вјероватно изманипулисана од некога, Свето Крштење не може бити на спасење, ако се не одвоји од гријеха, који се, између осталога, огледа и у учешћу у разорној ЛГБТ пропаганди.
      Прадревно је пророчко свједочанство: Због овог гријеха Бог је казнио град Содом претворивши га (до данас) у Мртво море, због чега је и овај гријех назван содомски; дар полне љубави, дат мушком и женском за рађање новог живота, за продужење људског рода, овим гријехом претвара људско биће у ”мртво море”, рађа смрт, рашчовјечује човјека, у времену и вјечности. Отуда проглашавати за хомофобе оне који су против содомског (и било ког другог) гријеха, значи – грехољубље проглашавати за врлину, човјекоубиство за човјекољубље. Крштење управо представља ново рођење ”водом и Духом” људског бића, рођење за бесмртност и вјечност, којим се побјеђује смрт и гријех који је родио и рађа.
      Црква се, у складу са црквеним поретком и чувајући чистоту вјере и живота по вјери, увијек и у сваком појединачном случају стара о спасењу душе човјекове, тјеши оне који страдају и призива све људе на покајање, за разлику од већине медија и разних пропагандистичких организација и појединаца који, руководећи се својим интересима и користећи се полуистинама, од најличнијих људских осјећања, проблема, трагедија или радости, праве сензацију и трговину.
      Човјекољубиви Бог који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине нека свима дарује Царство Небеско у којима се не жене ни удају, у коме нема ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Господу.
                                                              Из Митрополије црногорско-приморске
       
    • Од Логос,
      Желимо да митрополит црногорски зависи од пећског патријарха у Србији. Кад садашњи митрополит умре, пристајемо за сад, да његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, т. ј. да га бирају:  гувернадури потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле, докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“
       
      Ово је тачка 11. акта из 1799. године који је црногорска депутације упутила аустријској царици Марији Терезији, послије разговора са канцеларом кнезом Кауницом у Бечу. Депутацију су чинили: гувернадур Јован Радонић, архимандрит Петар Петровић и сердар Иван Петровић. Из акта је јасно да депутација, у којој је био  будући Архиепископ цетињски и Митрополит црногорски Петар I Петровић Његош, сматра Митрополију црногорску као неодвојиви дио (епархију) Пећке патријаршије, тј. Православне српске цркве.






       
      Јован Маркуш
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...