Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Логос

Митрополија црногорско-приморска: Предсједник и безбожна ”Црква”

Оцени ову тему

Recommended Posts

У праву је предсједник Ђукановић да се питање слободе вјероисповијести тиче државне стабилности, демократског устројства и свеукупног црногорског идентитета. Зато је било важно да су он и Влада Црне Горе првјенствено учинили напор да спроведу најшире могуће консултације са свим релевантним субјектима (сви ће се ваљда сагласити да је Православна Црква ту најважнија, јер се Закон у највећој мјери на њу односи) и да у таквом процесу дође до консензуса прихватљивог за све, а који је у складу са Уставом Црне Горе, али и са свим међународним документима која уређују питање слободе вјероисповијести. Митрополија, по ко зна који пут, понавља да није против доношења новог закона, али јесте и биће против, једностраних активности црногорских власти по овом питању.

 

Зна предсједник Ђукановић да је закон, овакав какав је сад, усмјерен против Православне Цркве. То је јавна тајна и ни он то не крије у интервјуу, поводом кога реагујемо. Он, с друге стране, не зна и нису га добро савјетовали они који су га слагали, па он то поновио, да Црква у Црној Гори, коју погрешно назива ”ЦПЦ”, никад није била аутокефална, нити је укинута указом регента Александра Карађорђевића. Та манипулација се толико одомаћила да се користи као поштапалица, а ради се о бруталној неистини. Регент Александар је само, као тадашњи суверен Краљевства СХС, прихватио одлуку свих архијереја (укључујући, на првом мјесту, оне архијереје из Црне Горе, одлуком Светог Синода у Краљевини Црној Гори) који су својом вољом, без гласа против, обновили Пећку Патријаршију – под именом Српска Патријаршија, што је са одушевљењем прихваћено и од свештенства и од вјерног народа у Црној Гори и црквени живот је настављен у пуном континуитету. Чак је и Влада  у егзилу у ”Гласу Црногорца” поздравила обнову Патријаршије, само замјеривши што је њено сједиште у Београду, а не у Пећкој Патријаршији, гдје је краљ Никола 1913. године поставио за првог Пећког митрополита, послије укидања Патријаршије (1766), Гаврила Дожића. Залудна је нада предсједника да ће Цариградска Патријаршија признати аутокефалност Цркве у Црној Гори. Коме да је призна? Човјеку који је рашчињен од Синода исте те Патријаршије? То, прије и изнад свега, не би смјела да буде брига предсједника секуларне државе, који је уз то јавно декларисани некрштени атеиста. Ако су за њега питања вјере ”трице и кучине”, било би пристојно да се макар не петља у њих. Има право да изнесе своје мишљење, колико год било погрешно и неутемељено, али нема право да користи институционалне државне механизме да се обрачунава с Црквом и да је уподобљава себи и својој идеологији или прави нове ”цркве”. Патријарх Иринеј, као и Митрополит Амфилохије, али и сви вјерни, као слободни људи и грађани, с друге стране, имају право да се одреде према потезима власти, али они свакако немају никакве институционалне механизме, којима би могли да утичу на уређење државног поретка, бирање предсједника или Владе. Другим ријечима, онај који има власт и силу државе би морао да се уздржи од напада на људе који ништа од тога немају, а користе само – ријеч. То би било чојски и црногорски. Уосталом, требао би предсједник да се одлучи – да ли је Митрополија учинила злочин према Црној Гори или она има, како сам вели у писму блаженопочившем патријарху Павлу, ”значај за Црну Гору и историјску улогу у борби за слободу црногорског, српског и осталих балканских народа”. Треба додати да је непоштено причу о Православној Цркви почети од 1918. године и прећутати да је на њеној данашњој територији Црне Горе Свети Сава прије осам вијекова основао четири епископије, које и данас имају своју овдашњу јурисдикцију.

Још је мање тачан закључак који предсједник извлачи из наводне аутокефалности ”ЦПЦ” – да је њена имовина била државна. У Србији је, за разлику од Црне Горе од краја деветнаестог вијека, постојала Православна Црква, која је била аутокефална томосом добијеним од Васељенске Патријаршије (1879) и, гле чуда, њена имовина није у власништву државе била ни тада, нити је то сада (иако неки понављају неистину да је црквена имовина и у Србији у својини државе). То што су постојала одређена ограничења у располагању имовином, будући да је Православна Црква била државна вјера, а држава хришћанска, не значи да је држава била власник те имовине.

Управо да би сачувала историјски црквени идентитет у Црној Гори, Црква је дужна да се одупре онима који га мијењају и желе да подвласте Цркву свoјим новим секуларним идеологијама и новом идентитету. Треба ли Митрополија и сви други да се одрекну свога утемељитеља на овим просторима – Светога Саве, да би била подобна? Треба ли да се одрекне Светога Василија Острошкога, којег је рукоположио српски Пећки Патријарх или Светога Петра Цетињског, којег је рукоположио српски Карловачки Патријарх? Да презре писмо Митрополита Саве Петровића, који пише Московском Митрополиту Платону ”от всјех архиереов славено-сербских” или оно младога архимандрита Петра Петровића, потоњег Светога Петра Цетињског, упућено аустријском двору, у којем он, гувернадур Иван Радоњић и сердар Иван Петровић веле да желе да ”Митрополит црногорски зависи од Пећкога патријарха у Србији”, па додају да ће га слати у Карловце на рукоположење, али само ”дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.” Да избришемо из памћења ”Оду Немањи” митрополита Василија Петровића и натпис на његовом гробу у Петрограду – ”Патријарашкога српскога трона егзарх” или да, као неки безумници данас у Црној Гори, бришемо из црквеног календара Светога Саву, његовог оца Симеона и Светог Стефана Дечанског, које су господари Зете Црнојевићи печатали у првим штампаним календарима Црне Горе? Подобни би, ваљда, били и на линији предсједниковог виђења црногорског идентитета, када би презрели ријечи предсједника Владе Краљевине Црне Горе др Лазара Томановића, изречене приликом проглашења Црне Горе за краљевину (1910): ”Поврх тога, Митрополија цетињска једина је Светосавска Епископска столица, које је без прекидања до данас сачувана…” Још море је оваквих примјера којих би Црква морала да се одрекне да би постала онаква какву је предсједник замислио – слушкиња идеолошких интереса његове партије и његових истомишљеника. Неће Црква бити слушкиња ни Црне Горе ни Србије, ни српства ни црногорства, нити било какве идеологије ни било којег великодржавног пројекта нити чувати нечију ”инфраструктуру” – јер више не би била Црква. Али не може да заборави шта су они најбољи у њеној историји говорили и чинили и да им, по својим моћима, подражава, ријечима и дјелима, у одбрани светиња и свога двијехиљадегодишњег бића.

Помиње предсједник да се 90-тих година неко неовлашћено књижио као власник црквене имовине – алудирајући на Митрополију и остале епископије Српске Патријаршије у Црној Гори – те вели да је то отимање вриједне имовине  и злочин према Црној Гори. Опет промашај. Предсједник не говори истину по том питању. Како је то Црква могла да отме своју имовину? Ко је жртва тог злочина којег помиње предсједник? Жалосно је то што говори и чини предсједник по овом питању. Уосталом, нисмо баш сви толико кратког памћења. Бјеху ли он и његова партија у то вријеме носиоци истих ових државних овлашћења која и сада имају? У овом говору предсједника још се једна недосљедност примјећује. Након приватизације свега и свачега, па и имовине одузете од Цркве и вјерских заједница послије Другог свјетског рата, чиме је држава признала да није у стању да адекватно газдује својим ресурсима и имовином, планира се национализација – ни мање ни више – него остатака црквене имовине, па и више од тога – њених храмова! Дошли бисмо, а неће Бог дати, у ситуацију да је све приватно власништво у овој секуларној држави осим ”државних” вјерских објеката. Шта ће држави вјерски објекти? Шта ће да ради с њима? Зашто их одузима, ако не планира да их другоме даје? Препозната је намјера предсједника и свих оних који учествују у овој нечасној работи. Та намјера иде изнад њихових идеолошких очева, који су били разумнији по овом питању и нису одузимали вјерске објекте. Сврставају се  у још жешће гонитеље Цркве, него што су били они прије њих.

Страшна је и недопустива клевета предсједника Ђукановића којом Српску Православну Цркву означава више као политичку, него као вјерску организацију. Он је као невјерник потпуно некомпетентан да то цијени. Српска Православна Црква је уважена и призната међу свим Православним Црквама и важан је дио породице васељенске Цркве. То што он то не препознаје ништа не одузима Цркви, али гласовито говори о предсједниковом новом односу према слободи Цркве.

Неистинита је, такође, тврдња да организација Православне Цркве прати државну организацију и да је све супротно томе противно канонском праву. Узмимо само оне помјесне Цркве које су прве у поретку Православних Цркви: Константинопољска, Александријска, Антиохијска, Јерусалимска и Московска Патријаршија – ниједна од њих се не распростире на територији једне државе! Не постоји ли као призната Српска Православна Црква и у државама насталим од бивше Југославије и широм Европе, Америке и Аустралије? Свака има своју историјску јурисдикцију на више држава. Предсједник је или подлегао незнању оних који га о овоме савјетују (који су, изгледа, обољели од гадне болести нацизма или брозоморе) или свјесно обмањује јавност. Шта год да је – савјетујемо му да се, оптужујући Цркву за политику не бави стварањем Цркава у Црној Гори.

Предсједник би морао да чује глас Цркве и народа Божијег и да повуче Предлог закона и заложи се, да се, у име јединства наших предака, који су се заједнички борили за слободу и будућност Црне Горе, представници државних власти, Цркве и других вјерских заједница, у истинском дијалогу договоре о законском акту, који ће бити на корист свих црногорских грађана без разлике.

Молимо се за Црну Гору и за напредак свих њених грађана без разлике и желимо Предсједнику и свима онима који га у овоме подржавају – да одустану од својих пљачкашких наума и не спроводе насиље према Цркви и вјери уопште, него да се врате богољубљу и братољубљу.

 

Из Митрополије црногорско-приморске


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mene zanima ko je poslednjih godina knjizen kao zemljisno-knjizni vlasnik nepokretnosti, SPC ili Mitropolija crnogorsko-primorska? Zna li neko?

Едит:

@Родољуб Лазић @Камењарац

 

Измењено од farisejski.bukvojed

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, farisejski.bukvojed рече

Mene zanima ko je poslednjih godina knjizen kao zemljisno-knjizni vlasnik nepokretnosti, SPC ili Mitropolija crnogorsko-primorska? Zna li neko?

Едит:

@Родољуб Лазић @Камењарац

 

Џомић овде каже за манастир Острог, али објашњава у чему је логика:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Џома је рекао отприлике све што и ја говорим. Да ова прича није правно основана и да не може да прође. Само што ја кажем да је Лохи ово договорио са Милом и да ложе народ. Ту се разилазимо ја и Џома. Јер Лохи хоће аутономију и са овиме се плаши СПЦ. Мило не може да направи екс нихило некакву цркву која би била правно наследник ЦПЦ која је ушла у јединство са СПЦ. Једини легитимни наследник те цркве је Митрополија са Лохијем на челу.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Milan Nikolic рече

Џомић овде каже за манастрир Острог, али објашњава у чему је логика:

 

Ne, logika je da je ovo izdaja.

Kakva odbrana cega, kad je Ostrog vlasnistvo nepostojece Mitropolije? "Logika" o "Ustavu" SPC je bajka, ili mozda basna, u stilu "svetotajinskog" sazivanja Vaseljenskog Sabora, koju mogu da prodaju slaboumnima.

Sve je pripremljeno i nije Milo taj koji je pripremio.

:unbelieveble:

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Kifa

Људи, не смем да напишем оно што мислим. Не због тога што би ме бановали, ни због тога што бих могао да има црквено-правне консеквенце, ни због тога што се Бога плашим (плашим се, али не бих се због тога плашио). Због других ствари не смем.

Требало би обавестити Синод, поименично гг. Патријарха Иринеја, гг. Иринеја Бачког, гг. Давида Крушевачког и четвртог (извињавам се, заборавио сам), да ће и они бити одговорни што змију отровницу нису спречили. А ствар је скоро сасвим готова.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Radi se o tome da SPC ne mora nista da brine o svojoj imovini u MNE povodom novog zakona.

Ne mora da brine jer SPC nema nista u MNE, zemljisno-knjizni vlasnik je mitropolija crnjegorska. Za 200 godina ce se dokazivati da je crnjegorska mitropolija oduvek i uvek bila nezavisna i kao dokaz ce se pustati Dzomic na jutjubu i izvod iz katastra kojim je upravo mahao na ovom snimku.

Tako se i rade opsene. Javno, masuci dokazima koji ocigledno razotkrivaju opsenu pred svima.

dafinaA(1).jpg
 

https://www.youtube.com/watch?v=BfjHObMzbYA

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прво, да буде јасно да се са митр. Амфилохијем у много чему не слажем, ни у погледу еклисиологије (екуменизам, Критски сабор) ни у погледу (црквене) политике, јер је многои пута промашио, почев од односа према Ђукановићу.

Дакле, немам никаквог личног интереса да га штитим. 

Али ако говоримо о овом конкретном питању, питању Закона о слободи вероисповести у ЦГ и наводног договора његовог са Ђукановићем (и Вартоломејем, ако добро разумем) да он буде поглавар ЦПЦ, то ми делује врло, врло натегнуто. Не могу ништа да тврдим, али из свега што нам је до сада презентовано, види се да и он и остали епископи бране став СПЦ. Мени то делује искрено. Али чак и да Амфилохије има такве амбиције, заборавља се да, прво, није он сам него постоје и други архијереји и у ЦГ, а и у СПЦ. А постоји и црквени народ у ЦГ. Да ли неко стварно мисли да би сви они легли на руду и пристали на (евентуалну) Амфилохијеву издају? Шта - до пре мерсец дана си причао причу да је Митрополија у оквиру СПЦ и да је митроиполит егзарх Пећког трона, а сада си окренуо плочу? Па људи, све ово што су причали и он и други људи Цркве у Црној Гори, све је забележено и на сајту Митрополиује и у другим црквеним и нецрквеним медијима. Ако окренне ћурак, онда је јасно да је преварант и издајица. Нема те приче, какбва год да је, која би га могла опрати. Остао би забележен као највећи преварант у историји Црне Горе. Не постоји ни начин да се "вади" на Истанбулског патријарха који је тотално компромитован својим поступцима око Украјине, о чему је СПЦ заузела јасан став. На који начин би се сада могло оправдати сличан сценарио у Црној Гори, где би на месту Денисенка био Амфилохије?

Што се тиче титулара својине на црквеној имовини, из овога што хје Џомић рекао у видео прилогу, ако је верровати његовим речима, стоји да титулар, и у Црној Гори, али и у Србији, и у Хрватској... јесте конкретна епархија или митрополија, а не СПЦ. Претпостављам да је тако и у дијаспори. Треба проверити. Друго је питање због чега је тако (да ли је могло другачије и ако је могло, зашто није?) и да ли је то добро. У то тренутно не улазим. Мислим да није добро, али треба видети да ли је моглои другачије. Али из онога што је Џомиућ рекао, излази да су свугде титулари епархије (жичка, бачка, банатска, осијечко-пољска, бихаћко-петровачка...) Тако да се не може на основу тога извлачити закључак да је Митрополија црногорско-приморска намерно и преварно (за разлику од других епархија СПЦ) укњижила црквену имовину као своју. Онда су све епархије намерно и преварно то радиле са намером да се отцепе. 

Осим тога, из онога што Џомић каже произилази да у Црној Гори и друге верске заједноице су титулари као помесне верске организације - Барска надбискупија, мешихат тај- и- тај... 

Још једном - не знам шта је Амфилохије хтео. Не изгледа ми да је то што Ђуровић говори. Али све и да јесте, тако нешто му не може поћи за руком, осим по цену да остане забележен као највећи преварант и издајник у Црној Гори. Не верујем да би тако нешто себи приредио.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 32 минута, Родољуб Лазић рече

није он сам него постоје и други архијереји и у ЦГ, а и у СПЦ.

У брзини писано, па да не буде погрешно тумачено: мислио сам и други архијереји у Црној Гори, а и у СПЦ уопште, ван Црне Горе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

А нешто и не разумем  чему толика прича  и доказивање "за" и "против" нечега што је на нивоу претпоставке или инсинуације. О чему разговарамо  и шта доказујемо? Да је тачна претпоставка да ће Амфилофије извршити издају?  Не видим неког превеликог смисла у томе. Реалност ће врло брзо показати шта је истина.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Родољуб Лазић рече

Прво, да буде јасно да се са митр. Амфилохијем у много чему не слажем, ни у погледу еклисиологије (екуменизам, Критски сабор) ни у погледу (црквене) политике, јер је многои пута промашио, почев од односа према Ђукановићу.

Дакле, немам никаквог личног интереса да га штитим. 

Али ако говоримо о овом конкретном питању, питању Закона о слободи вероисповести у ЦГ и наводног договора његовог са Ђукановићем (и Вартоломејем, ако добро разумем) да он буде поглавар ЦПЦ, то ми делује врло, врло натегнуто. Не могу ништа да тврдим, али из свега што нам је до сада презентовано, види се да и он и остали епископи бране став СПЦ. Мени то делује искрено. Али чак и да Амфилохије има такве амбиције, заборавља се да, прво, није он сам него постоје и други архијереји и у ЦГ, а и у СПЦ. А постоји и црквени народ у ЦГ. Да ли неко стварно мисли да би сви они легли на руду и пристали на (евентуалну) Амфилохијеву издају? Шта - до пре мерсец дана си причао причу да је Митрополија у оквиру СПЦ и да је митроиполит егзарх Пећког трона, а сада си окренуо плочу? Па људи, све ово што су причали и он и други људи Цркве у Црној Гори, све је забележено и на сајту Митрополиује и у другим црквеним и нецрквеним медијима. Ако окренне ћурак, онда је јасно да је преварант и издајица. Нема те приче, какбва год да је, која би га могла опрати. Остао би забележен као највећи преварант у историји Црне Горе. Не постоји ни начин да се "вади" на Истанбулског патријарха који је тотално компромитован својим поступцима око Украјине, о чему је СПЦ заузела јасан став. На који начин би се сада могло оправдати сличан сценарио у Црној Гори, где би на месту Денисенка био Амфилохије?

Што се тиче титулара својине на црквеној имовини, из овога што хје Џомић рекао у видео прилогу, ако је верровати његовим речима, стоји да титулар, и у Црној Гори, али и у Србији, и у Хрватској... јесте конкретна епархија или митрополија, а не СПЦ. Претпостављам да је тако и у дијаспори. Треба проверити. Друго је питање због чега је тако (да ли је могло другачије и ако је могло, зашто није?) и да ли је то добро. У то тренутно не улазим. Мислим да није добро, али треба видети да ли је моглои другачије. Али из онога што је Џомиућ рекао, излази да су свугде титулари епархије (жичка, бачка, банатска, осијечко-пољска, бихаћко-петровачка...) Тако да се не може на основу тога извлачити закључак да је Митрополија црногорско-приморска намерно и преварно (за разлику од других епархија СПЦ) укњижила црквену имовину као своју. Онда су све епархије намерно и преварно то радиле са намером да се отцепе. 

Осим тога, из онога што Џомић каже произилази да у Црној Гори и друге верске заједноице су титулари као помесне верске организације - Барска надбискупија, мешихат тај- и- тај... 

Још једном - не знам шта је Амфилохије хтео. Не изгледа ми да је то што Ђуровић говори. Али све и да јесте, тако нешто му не може поћи за руком, осим по цену да остане забележен као највећи преварант и издајник у Црној Гори. Не верујем да би тако нешто себи приредио.

 

Da, licno slazem se sa svim ovim, tako nesto i ja razmisljam....

Imamo i ovo od m.Amfilohija 

https://rs.sputniknews.com/regioni/201903061119067061-amfilohije-ukrajina-vartolomej/

M.Amfilohije kaze jasno i glasno,.... Вартоломеј није „непогрешиви“ римски папа, нема право да даје аутокефалност... i jos kaze .... „Словенски народи и цркве су били у орбити Цариграда, као државе, као царске власти. Те одлуке су опстале, признате су од сабора до наших времена. И не само то, него и на сабору на Криту је признато четрнаест аутокефалних цркава. И самим тим оне нису више у надлежности патријарха цариградског, јер је сабор онај који је то коначно потврдио“, казао је митрополит.

Bilo kako da gledamo na Kritski sabor, ako sam Amfilohije kaze da je gotova stvar i da je Sabor priznao autokefalije i slovenskih naroda i da mi nismo vise u nadleznosti VP, ... onda je to nedvosmisleno upuceno protiv mesanja VP i u crkvenu stvar SPC i same Mitropolije u CG.

Covek se drzi za rec, po svemu dosad napisanom m.Amfilohije je okey, ali, eto, ako postoje neke sumnje, videcemo, tu je cela nasa SPC sa episkopima i svestensvom i narodom i da vidimo da li ce m.Amfilohije pogaziti svoje reci koje su jasne i nedvosmislene i na liniji onoga sto je SPC izrazila u svojem stavu da ne priznaje delovanje VP u Ukrajini.

http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Желимо да митрополит црногорски зависи од пећског патријарха у Србији. Кад садашњи митрополит умре, пристајемо за сад, да његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, т. ј. да га бирају:  гувернадури потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле, докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“
       
      Ово је тачка 11. акта из 1799. године који је црногорска депутације упутила аустријској царици Марији Терезији, послије разговора са канцеларом кнезом Кауницом у Бечу. Депутацију су чинили: гувернадур Јован Радонић, архимандрит Петар Петровић и сердар Иван Петровић. Из акта је јасно да депутација, у којој је био  будући Архиепископ цетињски и Митрополит црногорски Петар I Петровић Његош, сматра Митрополију црногорску као неодвојиви дио (епархију) Пећке патријаршије, тј. Православне српске цркве.






       
      Јован Маркуш
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Од првог јула ове године у Митрополији црногорско-приморској на Цетињу налази се икона Светог Севастијана Сасовићког, Џексонског и Свеамеричког. 

      Икона је дар господина Марка Дабовића, једног од потомака светитељевих сродника, који се несебично труди како би свјетлост његовог знаменитог и заслужног  претка што јаче засијала пред људима и како би, видјевши добра дјела Светог Севастијана, прославили Оца нашега који је на небесима.
      Икону су Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију предали господин Марко Дабовић и господин Марко Kљајевић у пратњи свештеника Александра Папића, пароха Сасовићке парохије из које потиче овај многозаслужни и Богом прослављени трудбеник и прегалац на њиви Господњој.

      Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Завјет Тројичинданског сабора, одржаног 15. јуна у Подгорици, позива нас да свједочимо Христа Распетога и Васкрслога свима и у свако вријеме и да чувамо достојанство, идентитет и Светиње Цркве којој припадамо и којој су кроз сву историју Црне Горе припадали и наши преци.

      Из тих разлога Епископски савјет Православне цркве у Црној Гори позива вјерни народ и све којима је истина на срцу, да потпишу петицију којом се од Владе захтјева да повуче Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и припреми нови који ће бити у сагласности са достојанством Црне Горе и међународним стандардима о слободи вјероисповијести. Петиција се потписује У Саборном храму христовог Васкрсења у Подгорици, као и у свим храмовима Црне Горе, зато је ваш потпис залог борби за одбрану Светиња и братске љубави. Петицију је потписало до сада преко 60.000 људи. Завјетујмо се да ћемо чувати, обнављати и бранити своје Светиње, ћивоте наших Светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака! Тако нам Бог Љубави, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки помогли!
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У праву је предсједник Ђукановић да се питање слободе вјероисповијести тиче државне стабилности, демократског устројства и свеукупног црногорског идентитета. Зато је било важно да су он и Влада Црне Горе првјенствено учинили напор да спроведу најшире могуће консултације са свим релевантним субјектима (сви ће се ваљда сагласити да је Православна Црква ту најважнија, јер се Закон у највећој мјери на њу односи) и да у таквом процесу дође до консензуса прихватљивог за све, а који је у складу са Уставом Црне Горе, али и са свим међународним документима која уређују питање слободе вјероисповијести. Митрополија, по ко зна који пут, понавља да није против доношења новог закона, али јесте и биће против, једностраних активности црногорских власти по овом питању.
       
      Зна предсједник Ђукановић да је закон, овакав какав је сад, усмјерен против Православне Цркве. То је јавна тајна и ни он то не крије у интервјуу, поводом кога реагујемо. Он, с друге стране, не зна и нису га добро савјетовали они који су га слагали, па он то поновио, да Црква у Црној Гори, коју погрешно назива ”ЦПЦ”, никад није била аутокефална, нити је укинута указом регента Александра Карађорђевића. Та манипулација се толико одомаћила да се користи као поштапалица, а ради се о бруталној неистини. Регент Александар је само, као тадашњи суверен Краљевства СХС, прихватио одлуку свих архијереја (укључујући, на првом мјесту, оне архијереје из Црне Горе, одлуком Светог Синода у Краљевини Црној Гори) који су својом вољом, без гласа против, обновили Пећку Патријаршију – под именом Српска Патријаршија, што је са одушевљењем прихваћено и од свештенства и од вјерног народа у Црној Гори и црквени живот је настављен у пуном континуитету. Чак је и Влада  у егзилу у ”Гласу Црногорца” поздравила обнову Патријаршије, само замјеривши што је њено сједиште у Београду, а не у Пећкој Патријаршији, гдје је краљ Никола 1913. године поставио за првог Пећког митрополита, послије укидања Патријаршије (1766), Гаврила Дожића. Залудна је нада предсједника да ће Цариградска Патријаршија признати аутокефалност Цркве у Црној Гори. Коме да је призна? Човјеку који је рашчињен од Синода исте те Патријаршије? То, прије и изнад свега, не би смјела да буде брига предсједника секуларне државе, који је уз то јавно декларисани некрштени атеиста. Ако су за њега питања вјере ”трице и кучине”, било би пристојно да се макар не петља у њих. Има право да изнесе своје мишљење, колико год било погрешно и неутемељено, али нема право да користи институционалне државне механизме да се обрачунава с Црквом и да је уподобљава себи и својој идеологији или прави нове ”цркве”. Патријарх Иринеј, као и Митрополит Амфилохије, али и сви вјерни, као слободни људи и грађани, с друге стране, имају право да се одреде према потезима власти, али они свакако немају никакве институционалне механизме, којима би могли да утичу на уређење државног поретка, бирање предсједника или Владе. Другим ријечима, онај који има власт и силу државе би морао да се уздржи од напада на људе који ништа од тога немају, а користе само – ријеч. То би било чојски и црногорски. Уосталом, требао би предсједник да се одлучи – да ли је Митрополија учинила злочин према Црној Гори или она има, како сам вели у писму блаженопочившем патријарху Павлу, ”значај за Црну Гору и историјску улогу у борби за слободу црногорског, српског и осталих балканских народа”. Треба додати да је непоштено причу о Православној Цркви почети од 1918. године и прећутати да је на њеној данашњој територији Црне Горе Свети Сава прије осам вијекова основао четири епископије, које и данас имају своју овдашњу јурисдикцију.
      Још је мање тачан закључак који предсједник извлачи из наводне аутокефалности ”ЦПЦ” – да је њена имовина била државна. У Србији је, за разлику од Црне Горе од краја деветнаестог вијека, постојала Православна Црква, која је била аутокефална томосом добијеним од Васељенске Патријаршије (1879) и, гле чуда, њена имовина није у власништву државе била ни тада, нити је то сада (иако неки понављају неистину да је црквена имовина и у Србији у својини државе). То што су постојала одређена ограничења у располагању имовином, будући да је Православна Црква била државна вјера, а држава хришћанска, не значи да је држава била власник те имовине.
      Управо да би сачувала историјски црквени идентитет у Црној Гори, Црква је дужна да се одупре онима који га мијењају и желе да подвласте Цркву свoјим новим секуларним идеологијама и новом идентитету. Треба ли Митрополија и сви други да се одрекну свога утемељитеља на овим просторима – Светога Саве, да би била подобна? Треба ли да се одрекне Светога Василија Острошкога, којег је рукоположио српски Пећки Патријарх или Светога Петра Цетињског, којег је рукоположио српски Карловачки Патријарх? Да презре писмо Митрополита Саве Петровића, који пише Московском Митрополиту Платону ”от всјех архиереов славено-сербских” или оно младога архимандрита Петра Петровића, потоњег Светога Петра Цетињског, упућено аустријском двору, у којем он, гувернадур Иван Радоњић и сердар Иван Петровић веле да желе да ”Митрополит црногорски зависи од Пећкога патријарха у Србији”, па додају да ће га слати у Карловце на рукоположење, али само ”дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.” Да избришемо из памћења ”Оду Немањи” митрополита Василија Петровића и натпис на његовом гробу у Петрограду – ”Патријарашкога српскога трона егзарх” или да, као неки безумници данас у Црној Гори, бришемо из црквеног календара Светога Саву, његовог оца Симеона и Светог Стефана Дечанског, које су господари Зете Црнојевићи печатали у првим штампаним календарима Црне Горе? Подобни би, ваљда, били и на линији предсједниковог виђења црногорског идентитета, када би презрели ријечи предсједника Владе Краљевине Црне Горе др Лазара Томановића, изречене приликом проглашења Црне Горе за краљевину (1910): ”Поврх тога, Митрополија цетињска једина је Светосавска Епископска столица, које је без прекидања до данас сачувана…” Још море је оваквих примјера којих би Црква морала да се одрекне да би постала онаква какву је предсједник замислио – слушкиња идеолошких интереса његове партије и његових истомишљеника. Неће Црква бити слушкиња ни Црне Горе ни Србије, ни српства ни црногорства, нити било какве идеологије ни било којег великодржавног пројекта нити чувати нечију ”инфраструктуру” – јер више не би била Црква. Али не може да заборави шта су они најбољи у њеној историји говорили и чинили и да им, по својим моћима, подражава, ријечима и дјелима, у одбрани светиња и свога двијехиљадегодишњег бића.
      Помиње предсједник да се 90-тих година неко неовлашћено књижио као власник црквене имовине – алудирајући на Митрополију и остале епископије Српске Патријаршије у Црној Гори – те вели да је то отимање вриједне имовине  и злочин према Црној Гори. Опет промашај. Предсједник не говори истину по том питању. Како је то Црква могла да отме своју имовину? Ко је жртва тог злочина којег помиње предсједник? Жалосно је то што говори и чини предсједник по овом питању. Уосталом, нисмо баш сви толико кратког памћења. Бјеху ли он и његова партија у то вријеме носиоци истих ових државних овлашћења која и сада имају? У овом говору предсједника још се једна недосљедност примјећује. Након приватизације свега и свачега, па и имовине одузете од Цркве и вјерских заједница послије Другог свјетског рата, чиме је држава признала да није у стању да адекватно газдује својим ресурсима и имовином, планира се национализација – ни мање ни више – него остатака црквене имовине, па и више од тога – њених храмова! Дошли бисмо, а неће Бог дати, у ситуацију да је све приватно власништво у овој секуларној држави осим ”државних” вјерских објеката. Шта ће држави вјерски објекти? Шта ће да ради с њима? Зашто их одузима, ако не планира да их другоме даје? Препозната је намјера предсједника и свих оних који учествују у овој нечасној работи. Та намјера иде изнад њихових идеолошких очева, који су били разумнији по овом питању и нису одузимали вјерске објекте. Сврставају се  у још жешће гонитеље Цркве, него што су били они прије њих.
      Страшна је и недопустива клевета предсједника Ђукановића којом Српску Православну Цркву означава више као политичку, него као вјерску организацију. Он је као невјерник потпуно некомпетентан да то цијени. Српска Православна Црква је уважена и призната међу свим Православним Црквама и важан је дио породице васељенске Цркве. То што он то не препознаје ништа не одузима Цркви, али гласовито говори о предсједниковом новом односу према слободи Цркве.
      Неистинита је, такође, тврдња да организација Православне Цркве прати државну организацију и да је све супротно томе противно канонском праву. Узмимо само оне помјесне Цркве које су прве у поретку Православних Цркви: Константинопољска, Александријска, Антиохијска, Јерусалимска и Московска Патријаршија – ниједна од њих се не распростире на територији једне државе! Не постоји ли као призната Српска Православна Црква и у државама насталим од бивше Југославије и широм Европе, Америке и Аустралије? Свака има своју историјску јурисдикцију на више држава. Предсједник је или подлегао незнању оних који га о овоме савјетују (који су, изгледа, обољели од гадне болести нацизма или брозоморе) или свјесно обмањује јавност. Шта год да је – савјетујемо му да се, оптужујући Цркву за политику не бави стварањем Цркава у Црној Гори.
      Предсједник би морао да чује глас Цркве и народа Божијег и да повуче Предлог закона и заложи се, да се, у име јединства наших предака, који су се заједнички борили за слободу и будућност Црне Горе, представници државних власти, Цркве и других вјерских заједница, у истинском дијалогу договоре о законском акту, који ће бити на корист свих црногорских грађана без разлике.
      Молимо се за Црну Гору и за напредак свих њених грађана без разлике и желимо Предсједнику и свима онима који га у овоме подржавају – да одустану од својих пљачкашких наума и не спроводе насиље према Цркви и вјери уопште, него да се врате богољубљу и братољубљу.
       
      Из Митрополије црногорско-приморске

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...