Jump to content

Burže: Istorijat učešća aviona jugoslovenske proizvodnje na najvećem svetskom sajmu avijacije

Оцени ову тему


Препоручена порука

Sajmovi avijacije i kosmonautike predstavljaju najbolju priliku da vazduhoplovne industrije sveta prikažu svoja najnovija dostignuća, razvojne i proizvodne programe, što im omogućuje ne samo da privuku pažnju potencijalnih kupaca već i šansu da se probiju ili dugoročno opstanu na tržištu. Jedan od takvih „aerokosmičkih salona“ jeste Paris Air Show koji je prema broju izlagača kao i izložbenom prostoru, najveći takav događaj na planeti. Ustanovljen je još 1909. godine a od 1953. se svake druge godine održava na aerodromu Le Burže.

Burže: Istorijat učešća aviona jugoslovenske proizvodnje na najvećem svetskom sajmu avijacije

U ponedeljak 17. juna počinje 53. Paris Air Show sa kojeg će kao i prethodnih godina Tango Six uživo izveštavati. Za nas će ovaj događaj biti posebno zanimljiv pošto će na njemu na statici biti izložen višenamenski helikopter Airbus Helicopters H145M koji je nabavljen za potrebe Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane Vojske Srbije. Iako nije reč o vazduhoplovu koji je konstruisan i proizveden u nekoj od biviših jugoslovenskih republika, na Buržeu će se prvi put nakon 28 godina pauze ponovo naći vojna letelica iz našeg regiona.

G-1_0537_Burze-via-VOC-monografija.jpg
Drugi prototip Galeba na avio-salonu u Parizu 1963. godine / Foto: Arhiva VOC-a

Jedna od država koja je na ovoj manifestaciji imala šta da pokaže bila je i bivša Jugoslavija. Do 1991. godine SFRJ je sa proizvodima svoje vazduhoplovne industrije sedam puta učestvovala na izložbi u Parizu. Prvo pojavljivanje sa letelicom dogodilo se 1963. kada je na Buržeu svetskoj javnosti prikazan drugi prototip školsko-borbenog aviona Galebkoji nije samo bio izložen na statici već je i leteo. Pilot Ljubomir Zekavica izveo je odličan letački program kojim je ostavio najbolji utisak od svih aviona te kategorije. Zbog toga je, iako na njega u početku nije obraćana pažnja zbog velike konkurencije poznatih svetskih proizvođača, Galeb bio najprijatnije iznenađenje sajma.

Šest godina kasnije, 1969. G-2 se ponovo našao na Buržeu, ovoga puta zajedno sa njegovim jurišnim derivatom Jastrebom koji je svoju svetsku premijeru imao u Ujedinjenom Kraljevstvu, odnosno na Farnborou 1968. godine. Uspešne demonstracije Galeba, verovatno najboljeg i najuspešnijeg aviona jugoslovenske vazduhoplovne industrije, svakako su uticale da ova verzija doživi sasvim solidan izvozni uspeh. Za svoje vazduhoplovne snage Libija je nabavila 112 G-2 kao i 34 Jastreba dok je Zambija kupila 6 G-2 i 13 Jastrebova. Poslednji put Galeb i Jastreb bili su izloženi u Parizu 1971. a tada je umesto Galeba G-2 bio poslat prototip G-3. Tada su njihove letne karakteristike pokazali piloti Ivan Štrener i Vladimir Krmelj.

Svoj novi vazduhoplov, školsko-borbeni avion G-4 Super Galeb čiji je prototip poleteo 1978, Jugoslavija je svetu prvi put pokazala 1983. kada je u Francusku poslat drugi prototip. Prikaz mogućnosti aviona u letu izvršili su piloti Laslo Kolar i Marjan Jelen. Ovaj tip aviona je do raspada bivše države bio izlagan na pariskom salonu još tri puta i to 1985, 1987. i 1991.

23626-udes-Le-Burze-1985.jpg
Udes aviona G-4 na Buržeu 1985 / Foto: Aviation week & space technology

Na Buržeu 1985. društvo G-4 je pravio jurišnik Orao kome je to bila prva međunarodna promocija. Oba aviona su tada učestvovala u letačkom programu a G-4 je nakon nastupa 2. juna imao manji udes kada je usled nezabravljivanja prednje noge stajnog trapa pilot Sreten Kneževićmorao da ošteti nos letelici.

Svetska javnost, vazduhoplovni stručnjaci i potencijalni kupci mogli su da na Buržeu poslednji put vide Super Galeba uoči raspada Jugoslavije juna 1991. Letački program na G-4 izvodili su tada šef opitnih pilota Vazduhoplovno-opitnog centra Marjan Jelen kao i probni pilot Srđan Cimbaljević. Izvedeno je ukupno čak 15 letova, 4 pred komisijom za prikazivanje aviona u letu i 11 pred publikom. U odnosu na svoju konkurenciju, Super Galeb je bio jedini avion na kome je tokom letenja prikazan i kovit.

Burze-1991-_0002-snimio-Milan-Micevsk.jp
VOC-ov Super Galeb G-4 23686 na Buržeu 1991. / Foto: Milan Micevski

I pored toga što je G-4 tokom 80-tih i početkom 90-tih bio prisutan na dva najveća svetska sajma Buržeu i Farnborou, Super Galeb nije doživeo izvozni uspeh svog prethodnika. Jedini strani kupac bila je Unija Mjanmar koja je 1990. nabavila 6 primeraka. Jedan od glavnih razloga za to svakako je bio raspad države.

Ono što je zanimljivo za skoro sve jugoslovenske avione koji su bili na Buržeu jeste da su nosili i provizorne evidencijske brojeve koje nije koristilo jugoslovensko RV i PVO. Tako je prototip G-1 Galeb 1963. na vertikalnom stabilizatoru nosi neobičan broj 0537 (stvarni ev. broj je bio 23001). 1969. izloženi Galeb imao je na nosu broj 667 a na vertikalcu 23228 dok je Jastreb imao kombinaciju 666 na nosu i 24328 na vertikalcu. Dve godine kasnije, 1971. prototip novog Galeba G-3 je nosio brojeve 938 i 23268, Jastreb je na nosu imao 937 a na vertikalnom stabilizatoru evidencijski broj 24003.

Burze-_1983_0003-snimio-Milan-Micevski-.
Drugi prototip Super Galeb sa neobičnim evidncijskim brojem na nosu / Foto: Milan Micevski

Drugi prototip G-4 je 1983. na repu umesto 23005 nosio 423005 a na nosu umesto 005 broj 410. Na izložbi 1985. Super Galeb je na vertikalcu nosio pravi JRV evidencijski broj 23626 dok se na nosu nalazio broj 406. Jednosedi Orao J-22 sa motorima koji imaju komoru za dodatno sagorevanje takođe je na repu imao pravi JRV ev. broj 25102 a na nosu ‘’lažni’’ 407.

Jedini Burže gde je Super Galeb imao prave brojeve bio je onaj iz 1987. kada je učestvovao G-4 23627. Juna 1991. u Parizu je bio pokazan avion 23686 koji je taj broj nosio na repu ali je na nosu imao broj 405. Taj primerak dugo bio u sastavu VOC-a a danas je izložen u krugu Vazduhoplovnog zavoda ‘’Moma Stanojlović’’ iz Batajnice.

Video na kome se vidi udes aviona G-4 na Le Buržeu 1985:

Tango Six izveštavanje iz Pariza već četvrti put omogućava prvi srpski privatni handling operater kompanija „Sky Partner“.

Živojin BANKOVIĆ

tango-six.png

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Čuvena i legendarna glumica Mira Furlan preminula je danas u 66. godini. Vest o smrti glumice objavljena je na njenom zvaničnom sajtu.
      Furlan je glumila je u brojnim jugoslovenskim filmovima, a tokom devedesetih godina svoju karijeru je nastavila u Sjedinjenim Američkim Državama.
      Bila je članica Hrvatskog narodnog kazališta, a u SFRJ je važila za jednu od najvoljenijih glumica,
      Na filmu je počela da nastupa 1982. godine u “Kiklopu”, autora Antuna Vrdoljaka, a ubrzo je postala jeda od vodećih jugoslovenskih glumica.
      Uz pozorišne i televizijske uloge, prosečno je nastupala u tri do četiri filma godišnje. Značajnije uloge ostvarila je u filmovima “U raljama života” (autor Rajko Grlić), “Otac na službenom putu” (Emir Kusturica), “Za sreću je potrebno troje, (Grlić), Lepoto Poroka, (Živko Nikolić), ali i u televizijskim dramama i serijama “Putovanje u Vučjak”, “Tuđinac”.
      Krajem osamdesetih, sa svojim suprugom i rediteljem Goranom Gajićem, prešla je da živi i radi u Beograd. Na početku kraja SFRJ, tokom 1991. godine, Furlan je sa suprugom otišla u SAD. Prvo su stanovali u Njujorku, a da bi preživeli, Mira je radila kao konobarica, prodavačica i prevoditeljka. Njen suprug je bio dostavljač, asistent montaže i montažer.
      “U SAD smo otišli s novcem koji smo dobili od prodaje auta. Našli smo se potpuno sami u svemu tome. U Njujoku nas je dočekala gadna zima, jedna od najgorih. Nije bilo onoga ‘Dobrodošli u Ameriku’. Nije bilo lako, ali smo se snalazili. Radili smo razne poslove. Prošli smo kroz celu tipičnu imigrantsku priču. Goran je nosio frižidere na šesti sprat po njujorškim zgradama, a ja sam isprobavala razne poslove. Emigracija znači ‘od nekoga prema nikome’, ti zapravo gubiš svoj identitet i onda ga polako iznova moraš stvarati’, rekla je Furlan u jednom intervjuu.
      Prve uloge u Americi je dobila u pozorišu “The Hudson Guild Theatre” u Los Anđelesu, a ulogu u Vavilonu je dobila 1993, kada se i zvanično preselila u Los Anđeles, gde je živela i radila do smrti.
      U Vavilonu je tumačila ulogu Delen, što ju je proslavilo u SAD. Glumila je i u popularnoj američkoj seriji Izgubljeni.
      Kako je istakla u jednom intervjuu, s ovih prostora je otišla jer nije mogla da podnese “bolesni nacionalizam koji se širio i uzimao sve više maha, dok nije sve razorio, što se rezultiralo ratom”.
      Ipak, Furlan se nekoliko puta zbog posla vraćala na ove prostore.
      U Hrvatsku se vratila 2002. godine, kada je glumila glavnu ulogu u predstavi koju je režirao Rade Šerbedžija. 
      Po povratku na prostore bivše Jugoslavije, Mira Furlan je glumila i u srpskim filmovima i serijama, a najviše se ističu uloge u filmu Turneja i TV seriji Vratiće se rode.
      Povremeno je pisala kolumnu za splitski magazin Feral tribjun. 
      U predstavi Ingmara Bergmana”‘Jesenja sonata” iz 2017. godine, Furlan je igrala ulogu Šerlot, koju je u slavnom filmu svojevremeno tumačila Ingrid Bergman. tada je u izjavi prokomentarisala kako se oseća kada dođe u Hrvatsku.
      “Tokom svojih nedavnih boravaka u Hrvatskoj shvatila sam da je čitav prostor toliko zagađen senzacionalizmom, vulgarnošću i primitivnim nacionalističkim diskursom koji se nije promenio od devedesetih kad sam otišla. Tako da sam zaključila kako tu, zapravo, više nemam šta da tražim. To je tužna misao. Ali, nažalost, istinita. A istinu treba prihvatiti. Nemamo drugog izbora”, rekla je tada Furlan.
      U poslednjem intervjuu za Nedeljnik je istakla da su nacije za nju prevaziđena kategorija.
      “Koliko dugo da idemo unazad? U Austrougarsku i Tursko carstvo? Zašto ne u Rimsko carstvo? Kako je glasila ona rečenica iz „Kruha i čokolade“, starog italijanskog filma sa predivnim Đankarlom Đaninijem? „Italiano ma non fanatico.“ Tako sam i ja „Americano ma non fanatico“. Možda. Valjda. Ne znam. Ne verujem u tu vrstu samoidentifikacije. Po mom skromnom mišljenju su zemlje – nacije potpuno prevaziđena kategorija. Treba samo pogledati reke izbjeglica iz Sirije i Afrike i naoružanu vojsku na graničnim prelazima raznih zemalja kao što je Mađarska da shvatimo da je ovakvo uređenje sveta izvor zla i užasa za većinu stanovništva naše planete.”
      Furlan je, baš kao i ostatak sveta, veći deo 2020. godine provela u izolaciji, u Los Anđelesu, gde je živela i radila u filmskoj školi.
      https://www.nedeljnik.rs/odlazak-najpoznatije-jugoslovenske-glumice-kada-smo-dosli-u-njujork-nije-bilo-dobrodoslice-prosli-tipicnu-migrantsku-pricu-krenuli-od-nekoga-prema-nikome/
       
    • Од Justin Waters,
      Mladi Jugosloveni začuđeni pitanjima na testiranju za američke kampove: "Da li će vaša zemlja propasti?"
      Ožujak 1973: Pedesetak sludenata, odabranih u Ljubljani za odlazak u američke kampove, neće ovog ljeta otputovati u Sjedinjene Države zbog nekorektnih pitanja koja su im postavljala šestorica američkih predstavnika
      ... Tek nakon dva mjeseca izbija na vidjelo istina o intervjuu, obavljenom u prostorijama organizacije ljubljanskih studenata s kandidatima prijavljenim za ljetnu praksu u SAD ... Mladići i djevojke koji su izrazili želju da idu na praksu u SAD nisu ispitivani što znaju o Americi, nego što misle o Jugoslaviji ... Nije uvijek naivno ono što kriju "dječja pitanja" ...
      Na drugom katu prostrane starinske zgrade na Trgu Revolucije u Ljubljani, gdje su smještena i sjedišta slovenskih studentskih organizacija, foruma i listova, u sobi broj 84 sada je blagajna. Iza tih vrata, čiji napisi obavještavaju da se računovodstvo tu tek nedavno doselilo, zbivalo se prije dva mjeseca, točnije od
      3. do 8. siječnja ove godine, nešto o čemu se tek sada govori u javnosti, ne bez pritajenog uzbuđenja.
      Siječanjski posjetioci sobe 84 dobili su i zakasnjeli publicitet u vijestima domaće štampe i svjetskih agencija, kojem se svakako nisu nadala. Ako ništa drugo, ono što se događalo iza vrata te sobe donijelo je sada uljudan protest Američkoj ambasadi u Beogradu ovih dana, premda njegovi birani izrazi nisu ublažili oštricu zamjerki ljubljanskih studenata upućenih "Veleposlaništvu ZDA", kako se to slovenski kaže.
      Svjedoke famoznog "obaveznog intervjua" iz sobe 84. koji je trajao pet dana, a poslije dva mjeseca izazvao oštre osude zbog "nekorektnih pitanja", nije više jednostavno okupiti. Među njima su i šestorica Amerikanaca, koji su na smjenu ispitivali osamdesetoro studenata - kandidata za praksu u SAD, kao i dvojica predstavnika slovenske studentske organizacije za koje smjene nije bilo.
      Što su šestorica američkih predstavnika tražili među ljubljanskim studentima, što su to ispitivali i zašto - nije još detaljnije objašnjeno. Nisu objavljena ni njihova imena. A to su: gospoda Boyd, Poush, Windsdor, Kiehl, Miles i Coonred. Posljednja dvojica rade kao američki predstavnici u Beogradu i Ljubljani, a drugi su iz američkog informativnoga centra u Zagrebu.
      Naoko sve i jest u redu
      - A zašto se, odjedanput, podigla tolika buka oko toga kad je takav intervju održavan svakoga siječnja u posljednje tri godine, i ništa se novo nije dogodilo. Što, sad više to nije u redu? - pitao nas je pred zgradom u Ljubljani na Trgu Revolucije nama nepoznat student koji nije htio kazati svoje ime. Pretpostavili smo da je i on bio jedan od kandidata što je sada pomalo razočaran jer se uzalud ponadao da će ovo ljeto provesti besplatno negdje u Ohiou, recimo.
      Stvarno, što, odjednom, nije u redu?
      Već gotovo četiri godine traje plodna suradnja slovenske studentske organizacije sa International Student Serviceom iz New Yorka, koja ima i svoj program (ICGP - International Camp Councillor Program). Taj program vodi gospođica Alice L. Mairs, i on svake godine okuplja oko 800 studenata iz mnogih zemalja. Kad budu na poseban način odabrani u svojim zemljama, ti studenti provode dvomjesečne ferije u kempovima za američku djecu, gdje, zajedno s američkim kolegama, preuzimaju uloge odgojitelja. Jedini službeno utvrđen uvjet za studente-kandidate jest dobro poznavanje engleskog jezika i iskustvo, sklonost i ljubav za rad s djecom. Utvrđena je i procedura kako se odabiru kandidati, koja uključuje i "obvezni intervju" sa svakim napose.
      Ispituje ih komisija američkih predstavnika u svakoj zemlji. Tako su se i šestorica Amerikanaca pojavila ove godine, prema prijašnjem dogovoru, u Ljubljani.
      Predsjednik Zajednice Ljubljanskih i slovenskih studenata, u sastavu Saveza studenata Jugoslavije, student filozofije Tomaž Kšela, kako nam je rekao, ni sam nije sumnjao da će ovogodišnji program odlaska u američke kempove doći u pitanje. Sa strane studentske organizacije za njegovo je provođenje zadužen tzv. Međunarodni odbor, sada Međunarodna komisija Izvršnog odbora Skupštine slovenskih studenata, a sam program vodio je student Miloš Vukmirović. Taj mladić sada je doživio i kritiku zbog svoje nebudnosti.
      Lani je istim programom obuhvaćeno oko 70 studenata iz Slovenije koji su bili na praksi u Sjedinjenim Državama. Ove godine prijavila su se nova 123. Stigle su prijave kandidata također iz Zagreba, Zadra, čak i iz Prištine. Na sam tzv. intervju odazvalo se 80 studenata i studentica, najviše iz Slovenije.
      Šestorica Amerikanaca također su stigla, po dogovoru, 3. siječnja. Otvorena je soba broj 84. Ono što sada neki nazivaju predstavom moglo je početi.
      Jedan po jedan ...
      Pred vratima sobe 84 kandidati su stajali početkom siječnja u grupicama, prema pozivima, a ulazili bi u sobu jedan po jedan, jer se intervju obavljao sa svakim posebno. Pitanja nisu bila za sve jednaka, niti se znalo što će koga pitati. Govorilo se isključivo engleskim jezikom. Nije bilo poznato unaprijed ni to koliko će tko vremena biti ispitivan. Neki bi vrlo brzo izlazili, drugi ostajali duže, kako kad, kako tko. S jednom djevojkom intervju je trajao punih 45 minuta. Jedan nam od svjedoka kaže: "To je bila zbilja lijepa dekla, pa bih i ja s njom razgovarao duže."
      Pet dana, koliko je trajalo ispitivanje, sjedili su stalno s američkom predstavnicima dvojica naših studenata. Bili su to Miloš Vukmirović, koji je vodio program, i Janez Zupan, kojd je sličnu dužnost vršio lani, pa je tu bio zbog kontinuiteta. Od Amerikanaca obično bi u sobi bila dvojica, ponekad i više njih. Kad bi se zamorili, tražili bi da ih drugi zamijene. Studentske predstavnike nitko nije smjenjivao. Pitanja su postavljali samo Amerikanci, a dvojica prisutnih studenata samo bi ponekad nešto primijetili, dopunili odgovor ili štogod objasnili. Sve je, doista, teklo kako se kaže - "normalno". Tako se bar činilo.
      Tomaž Kšela, koji nam je dao na uvid i protest Američkoj ambasadi, upućen prije nekoliko dana, sjeća se dobro te nevolje s intervjuom. Ona je, međutim, nastala kad se intervju već završio.
      "Sam intervju" - kaže on - "kao metoda nije pobuđivao nikakvih sumnji, jer je to nešto normalno, u skladu s dogovorom koji smo imali da se podvrgnu takvom ispitivanju kandidati za odlazak na ferijalnu praksu u američke kempove. Budući da je riječ o mladim ljudima koji tamo imaju ulogu odgojitelja američke djece, potpuno je shvatljivo da se ispita da li kandidati znaju dobro engleski, imaju li odgovarajućih sposobnosti za rad s djecom, da li su uopće tome skloni. Nije važno s kojega su fakulteta, a najmanje smo sumnjali u to da bilo kakvu važnost imaju politički nazori kandidata. Zato smo i bili iznenađeni poslije kad smo se detaljno upoznali kakvih je sve pitanja sadržavao taj intervju."
      Odobrava posebna komisija
      Simpatični, razgovorljivi, student ekonomije Janez Zupan, koji je od 3. do 8. siječnja proveo u sobi broj 84 slušajući sve koji su ispitivani, kaže nam da ni u početku, čak ni poslije, nije mislio posebno o tome što se, zapravo, želi takvim pitanjima. To priznaje iskreno.
      - Kandidat bi ušao - sjeća se on - pozdravio, predstavio se (sve na engleskom) i onda bi čekao da mu tkogod od prisutnih uputi pitanje. Bilo je zbunjenih mladih ljudi, mnogi su imali tremu, ali se našlo i odlučnijih, hladnokrvnih. Od 80 kandidata, koliko ih je ispitano, tridesetoro navodno nisu pokazali dobro znanje engleskoga jezika, ili su se opet učinili ispitivačima nepodesni za rad s djecom. Tko će znati? Tako nam je barem objašnjeno, a i njima - zašto su otpali. Pedeset je studenata i studentica primljeno, premda to nije definitivno. Njihove podatke već smo uputili u New York, ali treba čekati još tri mjeseca jer je to, po dogovoru, rok za odgovor da li su oni u konačnom izboru. O tome odlučuje posebna komisija u New Yorku s kojom mi nemamo ništa. Njoj su, čini se, potrebna tri mjeseca da utvrdi tko će konačno putovati u SAD.
      - Ima li među tih pedesetoro i članova komunista? - pitamo Zupana.
      - Koliko mi je poznato, nema - odgovara on. Ne sasvim siguran. I brzo dodaje: - O tome nisu ni pitali kandidate.
      - Ali neka druga pitanja, koja sad dolaze pod lupu, zar vas ona nisu malo začudila?
      - Vidite - odgovara mladi Zupan - to je sve bilo u tonu "ugodnih razgovora". Nama su, već u početku, objasnili zašto tako ponešto pitaju. Riječ je o američkoj djeci u kempovima. Ta djeca, kojoj će strani studenti tamo biti odgojitelji, postavljat će, razumije se, i razna pitanja o zemlji iz koje odgojitelj dolazi, rečeno je. A kako su djeca odgojena američki, ona imaju svoja gledanja, koja se razlikuju od ovih naših, jugoslavenskih. Pogotovo od komunističkih. Tako, eto, komisija, navodno, postavlja sada ta "dječja pitanja" da se vidi što će tko odgovoriti američkoj djeci...
      - Vi ste, druže Zupane, i sami, koliko se zna, bili 1971. godine, na osnovi istoga tog programa (ICCP), punih šest tjedana u jednom kempu s djecom u Sjedinjenim Državama. Imali ste nekoliko grupa djece o kojima ste se brinuli. Jesu li vam ta djeca bilo kada postavljala tamo takva pitanja kao ova u intervjuu, ili bar slična?
      - To ne - odgovara Zupan. - Od sve djece, a bilo je nekoliko desetaka njih koje sam upoznao, pa i oni mene, nitko me to nije pitao, niti slično. Samo jednom, sjećam se dobro, neki dvanaestogodišnji dječak, mali Crnac, iz Harlema, pitao me neka mu objasnim što je to komunizam. To je sve.
      Generalna proba za "dječja pitanja"
      Pitanja koja su, kako se sada zna, bila nekorektna, nisu, dakako, bila jedina pitanja u intervjuu.
      - Mi nismo protiv pitanja uopće, a želimo i nastavak suradnje u programu ICCP - kaže član Izvršnog odbora Skupštine studenata Slovenije, student metalurgije Jože Kršinar. - Mi smo samo protiv nekorektnih pitanja koja nas vrijeđaju. A ta pitanja bila su pomiješana s mnoštvom drugih, tako da se nisu ni mnogo isticala. Možda i zato nismo na vrijeme reagirali. Nedavno smo imali više sastanaka o svemu tome. Najprije smo, djelomično, bili i pogrešno informirani. Trebalo je duže dok se nije utvrdila istina. Na jednoj sjednici gdje smo odlučili da protestiramo kod Američke ambasade u Beogradu, tražilo se da se izvrši i ove godine program, ali uz uvjet ponavljanja intervjua, i to bez nekorektnih pitanja. Na posljednjoj sjednici, međutim, zaključeno je da se ove godine ne ide u SAD na osnovi programa ICCP, upravo zbog svega što se dogodilo...
      Tako je, zapravo, suspendirana jedna suradnja za koju se tvrdilo da je u protekle tri godine bila obostrano korisna.
      U traganju za drugih svjedocima i pisanim dokumentima, za "izvorima" informacija, kako se to kaže, došli smo i do dijela pitanja zbog kojih je upućen protest američkom ambasadoru. Tekstove pitanja pokazali smo jednom od dvojice studenata koji su svih pet dana prisustvovali intervjuu, mladom Janezu Zupanu. On je pitanja pročitao i potvrdio da su se i takva čula na ispitivanju. "Možda ne baš sve doslovce tako, jer on ne zna sasma točno, ali svakako u tom duhu".
      Neka od ovih pitanja nemaju ni masku naivnosti, nego su potpuno jasna i otvorena. Čak i provokativna, pa se o bilo kakvoj usporedbi s "dječjim ustima" jedva može govoriti.
      Što je pitao mister Miles?
      Jugoslavija je, tvrdi se u jednom pitanju, komunistička zemlja. "Koja je to vrsta komunizma? Je li kao ruski?"
      Zbunjeni student nastojao bi odgovoriti kako najbolje umije. Bilo je, sjećaju se neki, najrazličitijih odgovora, no naše je da pamtimo pitanja. Ovakvo "dječje pitanje", na primjer.
      - Čuli smo i čitali da se Jugoslavija ubrzano vraća na Istok. Je li to točno? Američka gospoda anketari nisu se ni na tome zaustavili.
      - Jugoslavija se nalazi u teškoj ekonomskoj i političkoj situaciji - kaže ispitivač. - Što vi mislite o tome? Što to znači? Kakva je to kriza i da li se uopće može Jugoslavija iz nje izvući?
      Bilo je, dakako, i "naivnijih" pitanja. Kao, recimo, pitaju djeca:
      - Vi dolazite iz komunističke zemlje. Vi komunisti tvrdite da je sve kod vas dobro i da vam je tamo lijepo u komunizmu. Što ste onda došli k nama, što ćete u Americi?
      Prosuđujući po tome što su šestorica Amerikanaca pitala ljubljanske studente u ime američke djece, to su posebno politizirana djeca, vosokoobrazovana, stranački i klasno već opredijeljena, ta su djeca, čini se, duboki poznavaoci političkih prilika i sistema i, vjerojatno, znanci jugoslavenskoga društva.
      Mister Miles, recimo, pita jugoslavenskog studenta u ime američke djece:
      - Vi tvrdite da imate demokratsko društvo. Kako možete imati demokraciju kad kod vas vlada jednopartijski sistem? Objasnite mi to...
      Kad bi čovjek povjerovao toj komisiji šestorice u Ljubljani, pomislio bi da su američka djeca znatiželjnija od bilo koje druge na svijetu, a posebno za politička pitanja. Njih, na primjer, zanimaju i politički funkcioneri u Jugoslaviji.
      - Ima li kod vas u Jugoslaviji - pita ispitivač, u ime djece, valjda - neki funkcioner koji nije član komunističke partije?
       
      Američki ispitivači, čini se, imaju, barem za jugoslavenske studente, već razrađen čitav sistem raznovrsnih metoda testiranja. Oni su, tako, na primjer, tvrdili u siječnju u Ljubljani i ovo:
      - Poznato je da kod vas u Jugoslaviji nema slobode. Ako se ne slažete s tom ocjenom, eto vam prilike pa nam dokažite suprotno. Osjećate li se vi kao slobodan čovjek? Zašto niste slobodni? Dokažite da jeste. Izvolite?
      To je samo dio pitanja koja su, u želji da sam protest ostane u okviru korektnosti, ovih dana nazvana blago - nekorektnim. Bilo je i drugih, sličnih pitanja, u sličnom duhu. Događalo bi se da i sama ličnost kandidata nekako posebno inspirira ispitivača.
      Zaobilazni putovi
      Nakon razgovora koje smo vodili ovih dana u Ljubljani nije bilo baš teško utvrditi da se suradnja s International Student Serviceom iz New Yorka, inače, u protekle tri godine odvijala bez incidenata, na obostrano zadovoljstvo. Samo se pretpostavlja, premda to posebno nismo nastojali ispitati, da su i prijašnjih godina u sličnim intervjuima poneki put studenti bili pitani, kako bi se reklo - nekorektno. Ove godine, međutim, u jednoj novoj društvenoj klimi takvo što više nije prošlo nezapaženo.
      Zanimljivo je, možda, spomenuti usput da u tom programu ICCP nišu dosad sudjelovale studentske organizacije ni iz jedne druge socijalističke zemlje, osim iz Jugoslavije. To, svakako, ne mora značiti da ICCP ne želi studente iz drugih socijalističkih zemalja. Jedan podatak o tome, za koji se kaže da je vjerodostojan, prvo smo čuli ovih dana. Preko slovenske studentske organizacije, s kojom, uz pomoć ICCP International Student Servicea iz New Yorka surađuje u Jugoslaviji (druge naše studentske republičke organizacije rade na sličnim programima s drugim američkim organizacijama), već je pokušano da se proširi krug suradnje sa socijalističkim zemljama.
      Jedan studentski aktivist iz Ljubljane rekao nam je da mu je jedan predstavnik ICCP programa nudio i adresu jednog doktora u jednoj drugoj socijalističkoj zemlji, kojem bi se slovenska studentska delegacija, prilikom svog boravka tamo, obratila, kako bi on organizirao slične ljetne ekskurzije studenata te socijalističke zemlje u SAD. Slovenski studenti nisu iskoristili tu adresu, a nama ostaje samo pitanje, kakvi se sve to putovi iskorištavaju?
      "Ako tkogod ne zloupotrijebi"
      Student Janez Zupan, koji je ljeti 1971. godine već boravio u SAD, radio je kao odgojitelj u Stradahe Campu, Bloomingale, kod New Yorka. Ukupno je proveo tamo devet tjedana, kod nekoga jezerca gdje je živjelo nekoliko stotina djece sa 70 studenata-odgojiteija iz mnogih zemalja svijeta, čak iz Obale Slonove Kosti. Američka djeca u tom kempu bila su iz siromašnijih četvrti New Yorka, iz Harlema, s Long Islanda, iz Bronxa. Bilo je mnogo crnih dječaka i djevojčica.
      Jedan crni dječak, koji je Zupana jedini pitao nešto o politici, bio je iz Harlema. Pokazao se posebno sposobnim. Znao je razložno razgovarati. Pričao je kako su ga sa osam godina natjerali da uzima droge. Sa deset godina se, kaže, sam odučio od toga. Bio je vođa cijele grupe u tom kempu. Djeca su ga obožavala. To je i jedna od najveselijih uspomena Janeza Zupana iz SAD.
      U kempu je za odgojitelje bilo malo slobodnog vremena. Svako se brinuo o desetak dječaka i djevojčica od jutra do večeri, pa i noću ih nadzirao. Strani studenti družili su se, uglavnom, međusobno, jer su se njihove američke kolege prilično odvajale. Djeca su imala bogat program odmora i učenja, sporta, a o nekim političkim pitanjima ili predavanjima nije bilo ni govora.
      Poslije završene prakse u kempu svaki student dobio je ponudu da putuje po SAD od jedan do četiri tjedna. Tada dolaze na red i pitanja iz politike na raznim objedima s odraslima. Zupan je iskoristio, kaže, dva tjedna takva putovanja i vratio se kući, uglavnom zadovoljan. "Uzevši jedno s drugim, koristan program" - tvrdi on - "ako ga tkogod ne zloupotrijebi."
      Epilog
      Primakli smo se kraju. - To baš nije ispala vesela tema, zar ne? - pita jedan od svjedoka maratonskoga intervjua.
      - A da li je bilo i veselije koji put? - pitamo i mi.
      - Bilo je i smiješnih stvari. Svakoga studenta-kandidata pitali bi i to da li zna neku dječju jugoslavensku igru. I svatko je, slučajno, a kao da su se dogovorili, obično odgovarao da zna onu što je zovu "gnjilo jaje, trulo jaje, pokvareno, mućak", tako nekako.
      To je, čini se, omiljena dječja igra u Sloveniji, u kojoj djeca čučnu u krug, a jedan trči naokolo, pa se onda utvrđuje kod koga je mućak
      - takvo što.
       
      Kad je možda već trideseti kandidat na pitanje koju igru zna opet nastojao objasniti, uz teškoće, na engleskom, koja je to igra, Amerikanci su već sami upadali: "Gnjilo jaje!", smijući se. - "Zar vi Jugoslaveni ne znate ništa drugo?"
      Ispalo je, stvarno, smiješno. A još je smješnije, možda tragikomično, sada, poslije dva mjeseca, kad se sve već zna, pa i to tko je zapravo tamo u Ljubljani u siječnju htio podmetnuti drugome - mućak.
      Napisao: Joža Vlahović (VUS, 1973.)

      Izvor: Yugopapir
    • Од Милан Ракић,
      Poslednjih skoro dve nedelje smo svedoci nove krize na Bliskom istoku, gde svoje snage odmeravaju dve regionalne sile. Jedna iz sunitskog tabora Saudijska Arabija i druga iz šiitskog odnosno Iran, koje deli Persijski zaliv. Napad Irana krstarećim raketama na dva centra za proizvodnju i preradu nafte u Saudijskoj Arabiji dovele su celu stvar do usijanja. Dok se većinom priča o krstarećim raketama i dronovima, odlučili smo da ovu priču posvetimo lovcu F-14A koji je i danas udarna pesnica vazduhoplovstva Islamske republike Iran. Ovde Vam donosimo jednu kratku i zanimlljivu priču o iranskim F-14A iz pera našeg saradnika Danka Borojevića
      AUTOR Danko Borojević
      Nakon završetka Drugog svetskog rata imperijalno vazduhoplovstvo Irana, je počelo da zasniva svoju moć na vazduhoplovima američke proizvodnje. Prvi avioni koji su nabavljeni u SAD za imperijalnu avijaciju Irana bili su avioni P-47 tanderbolt (P-47 Thunderbolt), T-33 avion za obuku i njegova izviđačka verzija RT-33 (RT-33), te poznati avioni iz tog vremena F-84 tanderdžet (F-84 Thunderjet) i F-86 sejbr (F-86 Sabre).
      Svoj vrhunac i zenit imperijalno vazduhoplovstvo Irana je doživelo početkom sedamdesetih godina HH veka, kada su iz SAD nabavljeni avioni F-5E/F tajger-II (F-5E/F Tiger-II), F-4D/E fantom-II (F-4D/E Phantom-II) i tada jedan od najmodernijih višenamenskih borbenih aviona F-14A tomket (F-14A Tomcat).
      Dogovor predsednika SAD Ričarda Niksona i iranskog šaha Mohameda Reze Pahlavija
      Početkom 1972. godine američkoj kompaniji Gruman (Grumman Aerospace Corporation), je zbog finansijskih problema pretio stečaj. U maju 1972. godine predsednik SAD Ričard Nikson (Richard Nixon) dolazi u službenu posetu Iranu, domaćin mu je bio iranski šah Mohamed Reza Pahlavi. Budući, da je Iran zarađivao velike količine novca zahvaljujući nafti, iranski šah je odlučio da deo novca invenstira u opremanje sopstvenog RV. Tokom poverljivog razgovora između predsednika SAD i iranskog šaha, Nikson je šahu izneo problem u kompaniji Gruman, a šah je Niksonu u poverenju rekao: da sovjetski izviđački avioni MiG-25R često neometano preleću preko teritorije Irana i to nekažnjeno i da mu trebaju novi lovci, kako bi zaustavio nezvane goste. Predsednik SAD je šahu ponudio lovce F-14A tomket i F-15A igl (F-15A Eagle).
      Tokom te posete predsednika Niksona iranskom šahu, očigledno je postignut neslužbeni dogovor oko nabavke lovaca F-14A, kako bi se kompanija Gruman spasila od stečaja koji joj je pretio.
      U avgustu 1973. godine šah Reza Pahlavi je potpisao odluku o nabavci višenamenskih aviona F-14A tomket za potrebe RV Irana, a vlada SAD je prodaju odobrila u novembru iste godine. Početne porudžbine tomketa za RV Irana su iznosile 30 aviona, ali je već u junu iste godine ugovor dopunjen odlukom o nabavci još 50 tomketa. Odlukom o kupovini 80 aviona F-14A čija je vrednost tada iznosila nešto manje od 2 milijarde američkih dolara (tačnije 1 milijardu i 850 miliona američkih dolara), s pravom se može tvrditi da je kompaniju Gruman od stečaja spasao iranski šah Mohamed Reza Pahlavi.
      Početak isporuke lovaca F-14A tomket iranskom vazduhoplovstvu
      Borbeni avioni F-14A tomket koji će biti isporučeni Iranu bili su u potpunosti indentični mornaričkim tomketima, koji su bili u sastavu RM SAD. Izbor pilota za tomkete je obavljen u bazi Isfahan i uglavnom su to bili piloti veterani sa aviona F-4. Odmah potom, već u maju 1974. godine biće upućena četiri pilota RV Irana u američku pomorsku bazu Miramar u Kaliforniji, na obuku za pilote lovaca F-14A. Posle njih još 11 pilota je upućeno u SAD na obuku za pilote tomketa. Ali će oni biti upućeni na obuku u mornaričku bazu u Virdžiniji. Nakon završetka obuke u SAD ove dve grupe pilota su postale instruktori za obuku na lovcima F-14A u RV Irana. Po povratku u Isfahan, oni su počeli preobuku određenog broja pilota RV Irana uz pomoć 4 američka instruktora, koji su bili deo ugovora o isporuci lovaca F-14A Iranu.
      Major Farahauer je prvi doleteo sa jednim F-14A u Iran iz SAD. Već 1975. godine pilot major Zangeneh je bio prvi pilot RV Irana koji je iznad SAD testirao raketu V-V AIM-54A feniks (AIM-54A Phoenix). Prvi tomketi su imperijalnom vazduhoplovstvu Irana isporučeni u januaru 1976. godine. Prva dva skvadrona RV Irana opremljena lovcima F-14A su postala operativna u leto 1977. godine, do kad je obuka preostalih posada napredovala u veoma visokom tempu. U međuvremenu, se više od 120 pilota i 80 oficira za presretanje radarom (RIO – Radar Intercept Officer) kvalifikovalo za upravljanje tomketom, a dodatne grupe su uveliko završavale svoju obuku.
      Od 1977. godine imperijalno vazduhoplovstvo Irana je obavilo nekoliko opitnih testova aviona i oružanog sistema u ekstremnim situacijama, ti testovi su završeni sa nekoliko spektakularnih gađanja raketama V-V velikog dometa AIM-54A feniks.
      U oktobru 1978. godine dva iranska F-14A su iznad Kaspijskog mora uspeli da presretnu sovjetski izviđački avion MiG-25R, primoravajući ga da prekine misiju izviđanja iranske teritorije. Sa ovim presretanjem izviđačkog aviona RV SSSR MiG-25R, lovci RV Irana F-14A su prekinuli dalje aktivnosti RV SSSR iznad Irana.
      Do kraja 1978. godine proizveden je i poslednji F-14A tomket, od ukupno 80 naručenih i namenjenih za RV Irana. Taj osamdeseti tomket čiji je evidencijski broj u RV Irana bio 3-6050 ostao je u SAD radi ispitivanja sistema za popunu gorivom aviona u letu, i nikad nije isporučen Iranu. Iranski F-14A su bili izrađeni u dve serije. Prva serija je činila 30 lovaca F-14A blok-90, a druga 50 lovaca F-14A blok-95. Iranu je do izbijanja Islamske revolucije 1979. godine isporučeno 79 aviona F-14A i 284 rakete V-V velikog dometa AIM-54A feniks od poručenih 714.
      Evidencijski brojevi lovaca F-14A blok-90 su bili od broja 3-863 do broja 3-892, a brojevi lovaca F-14A blok-95 su bili od 3-6001 do 3-6050.
      Tehnički sastav RV Irana koji je bio zadužen za održavanje aviona F-14A obučavan je u kompanijama Pret i Vitni i Hjuz. U kompaniji Pret i Vitni obučavan je sastav koji je trebao da brine o motorima tomketa, a u kompaniji Hjuz je obučavan sastav koji je trebao da vodi brigu o avionici i raketama V-V feniksa.
      Tokom opitnih vežbi 1977. godine, desila su se i dva udesa tomketa zbog zastoja motora. Prvi udes se dogodio 30. aprila, a drugi 14. novembra 1977. godine. Obe posade su se spasile katapultiranjem iz aviona.
      Imperijalno vazduhoplovstvo je formiralo četiri taktička borbena skvadrona opremljena avionima tomket. I to, 71., 72., 81. i 82. taktički borbeni skvadron (TFS – Tactical Fighter Squadrons).
      Tokom isporuke aviona F-14A, Iranu je isporučena i veća količina rezervnih delova za avione tomket. U Iranu je uz pomoć američkih instruktora i tehničkog osoblja uspostavljen sistem za remont aviona F-14A.
      Motori, oprema i karakteristike aviona F-14A tomket u naoružanju Irana
      Višenamenski borbeni avion F-14A je u osnovi visokokrilac sa promenljivom geometrijom krila (promena strele krila se vrši automatski u zavisnosti od režima leta od 200 do 680), s udvojenim vertikalnim repnim površinama i dva turboventilatorska motora sa dopunskim sagorevanjem. U konstrukciji aviona je primenjeno preko 36% legure aluminijuma, oko 26% legure titanijuma, oko 16% legura na bazi čelika i oko 0,6% kompozitnih materijala (na bazi bornih vlakana su izrađene četiri ploče oplate horizontalnih stabilizatora). Povećanje borbene „žilavosti“ konstrukcije je ostvareno udvojenošću sistema pogonske grupe, komandi leta, sistema za napajanje goriva.
      Zbog složenosti sistema na avionu, posada broji stalna dva člana – pilota i oficira za presretanje radarom.
      Namena tomketa u sastavu RV Irana je inače, presretanje ciljeva u vazduhu i borba za prevlast u vazdušnom prostoru. Iako može da nosi do 6577 kg raznog ubojnog tereta za napade na ciljeve na zemlji, u Iranu je bio a i danas je pre svega, lovac-presretač i čuvar vazdušnog prostora.
      Kao što je već poznato, iranski tomketi su bili indentični američkim mornaričkim tomketima uz neke izuzeztke. Prva razlika je bila kod motora, jer su američki F-14A blok-60 bili opremljeni nešto lošijim motorima tipa TF-30-P-412 (TF-30-P-412), dok su iranski tomketi blok-90 i blok-95 imali nešto bolje motore tipa TF-30-P-414 (TF-30-P-414). Da ne bude zabune, iranski tomketi su opremljeni motorima TF-30-P-414 jer su proizvedeni posle prve serije američkih tomketa, te su zbog toga opremljeni boljim motorima. Odmah po završetku proizvodnje aviona F-14A za Iran, Amerikanci će sve svoje tomkete opremiti sa novim motorima TF-30-P-414 ( a kasnije i još boljim F-110-GE-400).
      Međutim, i pored toga što je motor TF-30-P-414 bio nešto bolji u odnosu na stariji TF-30-P-412 i on je ispoljio neke svoje mane. Mane su se ogledale pre svega u poremećaju vazdušne struje u kompresoru, malom resursu komora sagorevanja, lopatica turbine i sl., nesigurnom uključenju forsaža i njegovom samovoljnom isključenju u letu, otežanom ponovnom pokretanju motora. Svi gore navedeni problemi doveli su do smanjenja resursa pojedinih elemenata motora. Vremenski interval između dva remonta kod motora TF-30-P-414 iznosi 550 časova.
      Osnovu opreme aviona F-14A (kako onih u SAD tako i onih u Iranu) čini sistem za upravljanje oružjem AN/AVG-9 (AN/AWG-9) koji se sastoji od impulsnog-doplerskog radara, infracrvenog uređaja, digitalnog elektronskog računara i uređaja za prenos podataka.
      Radar se u impulsnom režimu koristi za otkrivanje ciljeva pri malim brzinama, pri čemu daljina otkrivanja ciljeva sa efikasnom odraznom površinom od 5 m2 iznosi oko 115 km. U impulsno-doplerskom režimu radar otkriva bombardere na daljini 315 km, a lovce na 215 km, krstareće rakete na 120 km.
      Sistem AN/AVG-9 obezbeđuje jednovremeno praćenje do 24 cilja i navođenje na njih do šest vođenih raketa V-V tipa AIM-54A feniks.
      Kod iranskih tomketa nedostaju neke komponente u avionici, za koje su SAD procenile da su tajna, i te komponente nisu ugrađene u sistem avionike, već su ugrađene komponente koje imaju nešto slabije karakteristike, od komponenti ugrađenih u avioniku američkih tomketa.
      Iranski tomketi su opremljeni izbacivim sedištima tipa Martin Bejker, kao dodatak imaju i opremu za preživljavanje posade u pustinji. Od raketa V-V imaju IC vođene rakete AIM-9P sajdvinder (AIM-9P Sidewinder), PRS vođene rakete AIM-7E-2 i AIM-7E-4 sperou (AIM-7E-2 i AIM-7E-4 Sparrow) i PRS/ARS vođene rakete AIM-54A feniks (AIM-54A Phoenix).
      Pogonska grupa: Dva turboventilatorska motora Pret i Vitni TF-30-P-414 (Pratt & Whitney TF-30-P-414)
      -potiska bez dopunskog sagorevanja 54, 913 kN,
      -potiska sa dopunskim sagorevanjem 93,157 kN.
      Gorivo: Masa unutrašnjeg goriva 7348 litara; dva dodatna spoljna rezervoara zapremine po 1011 litara.
      Mogućnost punjenja gorivom u letu.
      Dimenzije: Razmah krila (sa minimalnim uglom strele od 200): 19,54 m; razmah krila (sa maksimalnim uglom strele od 680): 11,65 m; dužina 19,10 m; visina 4,88 m; površina krila 52,59 m2.
      Mase: Masa praznog opremljenog aviona: 18191 kg; maksimalna pri poletanju 33724 kg; maksimalna masa spoljašnjeg tereta: 6577 kg.
      Karakteristike: Maksimalna brzina na visini 2517 km/č (2,4 maha).
      Maksimalna brzina na nivou mora 1468 km/č (1,2 maha).
      Maksimalna brzina krstarenja 741-1019 km/č.
      Brzina pri sletanju 231-270 km/č.
      Početna brzina penjanja 153-167 m/s.
      Operativni vrhunac leta 15240 m.
      Teorijski plafon leta 27000 m.
      Dužina staze za poletanje 396 m.
      Dužina staze za sletanje 762 m.
      Ukupni taktički radijus dejstva 1180 km.
      Taktički radijus dejstva pri brzini od 1,5 maha iznosi od 250 do 400 km.
      Taktički radijus dejstva pri brzini od 1,3 maha iznosi od 315 do 500 km.
      Vreme patroliranja na udaljenosti od 280 km iznosi od 91 do 122 minuta.
      Naoružanje: Fiksno naoružanje aviona F-14A predstavlja šestocevni top M-61A1 vulkan (Vulcan), kalibra 20 mm sa magacinom za 675 granata.
      F-14A ima ukupno šest podvesnih tačaka:
      -četiri podtrupne tačke za vođene rakete V-V: AIM-54A feniks, AIM-7E-2 i E-4 sperou,
      -dve potkrilne tačke za vođene rakete V-V: dve AIM-9P sajdvinder i po jednačno ili AIM-7E-2 i E-4.
      Najčešća kombinacija je: 4 AIM-54A, 2 AIM-9P i 2 AIM-7E-2 ili E-4.
      Posada: Dva člana (pilot i oficir za presretanje radarom).
      Rakete V-V velikog dometa AIM-54A feniks su slabijih karakteristika, u odnosu na istovetne rakete namenjene opremanju američkih tomketa.
      Islamska revolucija i rat sa Irakom
      Uoči Islamske revolucije, iransko vazduhoplovsto je činilo oslonac i podršku korumpiranom režimu šaha Pahlavija.
      Elitni deo vazduhoplovstva su činili piloti na lovcima F-14A. U to vreme je postajala i anegdota, da kad bi pilotima na F-4E fantom rekli da su piloti na F-14A elita iranske avijacije, oni bi dali ciničan odgovor. Do kraja 1978. godine RV Irana je raspolagalo sa 186 lakih lovaca F-5E/F tajger-II, 209 lovaca-bombardera F-4D/E fantom-II i sa 77 lovaca F-14A tomket. U isto vreme, SAD su Iranu samo za njegove tomkete isporučile 284 rakete V-V AIM-54A feniks, više od 800 raketa V-V AIM-9P sajdvinder i preko 1000 raketa V-V sperou u verzijama AIM-7E-2 i AIM-7E-4.
      Problemi u Iranu su rasli, tako da je već 16. januara 1979. godine šah Pahlavi pobegao iz zemlje. U prelaznom periodu do proglašenja Islamske Republike Iran, SAD su svojim kanalima pokušavale da otkupe ili čak posreduju pri prodaji iranskih F-14A nekoj trećoj strani. Međutim, sve je to palo u vodu jer su Iranci odlučili da se ne odreknu usluga ovog aviona. Nakon toga SAD su povukle svoje savetnike iz Irana. Pri povlačenju iz Irana savetnici su izvršili neke sabotaže na iranskoj tehnici, pre svega na radarima za VOJ, a uspeli su da onesposobe i 16 raketa V-V feniks. Islamska Republika Iran je proglašena 1. aprila iste godine, na čijem čelu je bio islamski verski vođa ajatolah Homeini. Verska vlast je uspela da u vrlo kratkom periodu „rasturi“ RV Irana. Većina pilota i ljudstva RV je završila u zatvorima ili su odmah bili likvidirani. Mnogi piloti na F-14A nisu napustili zemlju, za razliku od tehničkog sastava. Oni su smatrani neprijateljima revolucije te je većina zatvorena, a neki su i likvidirani bez suđenja. Samo su dva pilota iz prve grupe pilota, koji su završili obuku u SAD pošteđeni torture nove vlasti. Takođe su u verskom ludilu uništavani „bezbožnički“ računari, u kojima su bili sačuvani tehnički podaci o rezervnim delovima za avione i ostalu tehniku. Zbog problema sa taocima, SAD prekidaju odnose sa Iranom i uvode sankcije prema toj zemlji. To je predstavljalo ozbiljan problem kod održavanja aviona, naročito kod tomketa, jer su i pored dobre opremljenosti jedinica rezervnim delovima problem predstavljali loša obučenost tehničkog sastava za održavanje (stari iskusni tehnički kadar je sa izbijanjem revolucije pobegao iz zemlje). Pogrešne procene vlasti Irana, dovešće RV Irana u još teži položaj početkom rata sa Irakom.
      Rat sa Irakom izbio je 22. septembra 1980. godine napadom RV Iraka na šest iranskih aerodroma. Uvidevši grešku, verska iranska vlast je iz zatvora pustila određen broj pilota na lovcima F-14A. Budući da ih je ocenila „revolucionarno nepodobnim“, za njihove oficire za presretanje radarom su odredili „podobne“ oficire (kako bi ovi pazili na njih).
      Prva vazdušna pobeda iranskog lovca F-14A nad nekim iračkim vazduhoplovom, dogodila se već 7. septembra 1980. godine. Tada je oboren irački borbeni helikopter Mi-25. Iranski tomket je helikopter oborio otvarajući vatru iz topa 20 mm M-61A1 vulkan.
      Već 10. septembra iste godine raketom V-V AIM-9P ispaljenom sa F-14A RV Irana, oboren je prvi irački borbeni avion tipa MiG-21R.
      Prvo uspešno obaranje nekog iračkog aviona, raketom V-V AIM-54A feniks lansiranom sa iranskog F-14A dogodilo se 13. septembra 1980. godine. Tada je oboren irački lovac MiG-23MS.
      Od 164 oborena iračka vazduhoplova, iranskim tomketima se pripisuje 130 obaranja. Od tog broja sa raketama V-V AIM-9P oboreno je 32 vazduhoplova, sa raketama AIM-7E-4 16 vazduhoplova, dok je najveći broj obaranja pripisan raketama AIM-54A, čak 66.
      Iranski pilot Džalal Zandi (Jalal Zandi) imao je 9 potvrđenih i 3 nepotvrđene pobede. Još jedan pilot na F-14, major Ranhavard je uspeo da u jednom danu obori 4 iračka aviona. Iran je uprkos američkom embargu uspevao da nabavlja rezervne delove za svoju flotu aviona F-5E/F, F-4D/E i F-14A. Tako da su uspeli da vrate u funkciju i 16 raketa feniks, koje su oštetili američki tehničari tokom svog odlaska iz Irana. Poznata je i afera u SAD tzv. „Irangejt“ koja je izbila zbog isporuke vojne opreme Iranu, i pored zabrane izvoza oružja toj zemlji.
      Iranski tomketi su učestvovali i u zaštiti naftnih postrojenja na ostrvu Karg, od napada iračkih bombardera TU-22B. Pripisuje im se obaranje 4 bombardera TU-22B i jednog B-6D.
      Od ukupno 15 izgubljenih iranskih F-14A, samo 5 su oborili irački piloti, ostalo su oborile rakete Z-V ili je dolazilo do otkaza tehnike zbog lošeg održavanja. Jedan F-14 je oboren od strane iračkog MiG-23ML 11. avgusta 1984. godine, tri su oborili irački lovci Miraž F-1EK (Mirage F-1EQ), a jedan je oboren pošto je naleteo na ostatke eksplodiranog iračkog lovca MiG-21, marta 1983. godine.
      Malo je poznato da su irački piloti imali naređenje da se ne upuštaju u vazdušni duel sa iranskim F-14A.
      Zanimljivo je da su Iranci F-14A koristili i kao mini avaks. Nakon uočavanja ciljeva posada F-14A je na uočene mete slala lovce F-5E i F-4E. Tokom osmogodišnjeg rata sa Irakom, iranski tomketi su utrošili 71 raketu velikog dometa V-V feniks pri čemu su uništili 66 vazduhoplova.
      Ironično ili ne, ali najefikasniji skvadron je bio 81. taktički borbeni skvadron sastavljen od pilota koji su ocenjeni kao „ revolucionarno nepodobni“.
      Septembra 1985. godine Iran je imao samo 30 ili 32 lovca F-14A u ispravnom stanju, dok su se ostali nalazili u hangarima zbog neispravnosti. Rat je preživelo 55 tomketa od ukupno 77 koliko ih je bilo na početku rata (15 F-14A je uništeno, a 7 je iskorišćeno za rezervne delove).
      Tomketi u sastavu RV Irana danas
      Iranci su od ukupno 55 preživelih tomketa, uspevali da drže flotu od 30 tomketa u ispravnom stanju. Taj broj tomketa je bio uvek spreman za borbenu upotrebu.
      Međutim, i dalje su najveći problem predstavljali rezervni delovi za taj avion.
      Pokušaj Iranaca da na svaki mogući način sakriju tačan broj ispravnih tomketa u upotrebi, ukazuje i činjenica da su oni pribegavali i promeni evidencijskih brojeva na tomketima (tako su se pojavili i brojevi 3-6052, 3-6053, 3-6060, 3-6063, 3-6067, 3-6073 i 3-6079).
      Od završetka rata sa Irakom, zabeležena su dva incidenta u kojima su glavni akteri bili avioni F-14A. Oba udesa su se desila na trenažnim letovima. Prvi udes se dogodio 1993. godine, a drugi 21. juna 2004. godine. U oba slučaja posada se spasila katapultiranjem.
      Problem sa nabavkom rezervnih delova primorala je Iran da se osloni na sopstvene snage. Tako je direktor iranske vazduhoplovne industrije, brigadni general Mohamed Alija Nadar 28. septembra 2002. godine izjavio da je vazduhoplovna industrija uspela da ovlada 100% remontom motora za F-14A, uz proizvodnju nekih komponenti motora za sopstvene tomkete. Takođe, su procurile informacije da su Iranci uspeli da proizvedu određen broj raketa V-V AIM-7E-2, AIM-7E-4, AIM-9P i AIM-54A u sopstvenim pogonima. Budući da je Irancima ostalo nešto oko 210 raketa V-V AIM-54A iz rata, verovatnije je da su oni te rakete samo vratili u funkciju, a ne da su ih proizveli.
      Bilo je i priče o tome da su na iranske F-14A integrisane rakete R-73, kao i R-33 velikog dometa. Međutim, Rusija je to demantovala. Potom su iranski stručnjaci pokušavali da integrišu rakete Z-V hok (MIM-23A HAWK) sa sistemom AN/AVG-9. Rakete su označene kao AIM-23. Ne postoji pouzdana informacija dokle je taj projekat stigao, osim nekoliko fotografija na kojima se vide avioni F-14A naoružani sa ovim raketama.
      Budući da su SAD počele da povlače svoje tomkete iz naoružanja, pojavilo se dosta rezervnih delova za te avione na crnom tržištu. Da bi se sprečilo ponavljanje afere u naoružavanju Irana ka što je bila afera „Irangejt“, SAD su donele odluku da se svi njihovi avioni F-14A koji su povučeni iz naoružanja RM SAD unište do „zadnjeg šrafa“. Donesen je zakon po kojem su rezervne delove za F-14A mogle da imaju samo ustanove poput muzeja (i to samo u količini koja je potrebna za održavanje eksponata).
      Poslednji F-14 tomket je povučen iz naoružanja RM SAD 22. septembra 2006. godine.
      Međutim, do tada je Iran uspeo da izvrši generalni remont na 25 svojih tomketa, vraćajući ih u operativnu službu u novoj maskirnoj šemi.
      Od samog početka korišćenja aviona F-14A tomket u RV Irana, ovaj cenjeni lovac je bio udarna pesnica lovačke avijacije Irana, kako tokom presretanja sovjetskih izviđačkih aviona MiG-25R, tako i u direktnom duelu sa iračkim lovcima tokom osmogodišnjeg rata sa Irakom. Iranske persijske mačke sad već uveliko gaze treću deceniju službe u RV Irana. O kvaliteti samih aviona ukazuje i podatak, da je iranska vazduhoplovna industrija uz znatne poteškoće i upornost uspela da osvoji u potpunosti remont ovih lovaca, ne lišavajući sopstveno vazduhoplovsto usluga ovog odličnog lovca. Čak su uspeli da osvoje proizvodnju nekih komponenti i da izvrše manju modernizaciju preostalih mačora. Budući da su SAD svoje mačore povukle iz naoružanja, više iz političkog nego realnog razloga, jedini operativni lovci F-14A sada se nalaze u Iranu.
      Jedno je sigurno, mi koji smo zaljubljenici u rasne lovce, zahvaljujući upornosti iranske vazduhoplovne industrije još dugo ćemo ovog lepotana gledati kako krstari plavim nebeskim svodom. Možda su ga Iranci baš zbog svoje lepote (i korisnosti) nazvali persijska mačka.
      https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/09/25/kratka-istorija-persijskih-macaka-f-14a-tomcat-udarna-pesnica-avijacije-islamske-republike-iran/
    • Од Милан Ракић,
      Kako Tango Six saznaje jutros se oko 8 časova u reonu aerodroma „Ečka“ na Zrenjaninu dogodio udes aviona Zlin 526F. Vlasnik aviona i pilot Vladimir Bulat poginuo je prilikom pada letelice u kojoj je bio sam.

      Direktor Centra za istraživanje nesreća u saobraćaju Nebojša Petrović potvrdio je za N1 da pilot nije preživeo:
      – (…) tom prilikom došlo je do smrtnih posledica po pilota. Pilot je očigledno izgubio kontrolu tokom leta iznad aerodroma i došlo je do pada letelice. – izjavio je Petrović.

      Kako Tango Six saznaje od očevidaca sa lica mesta avion se zario u zemlju i od njega je prepoznatljiv samo rep. Kako takođe saznajemo u pitanju je bila akro-zona (izvođenje akrobatskog leta) u reonu aerodroma.
      Pink je prvi objavio fotografije uništenog Zlina sa lica mesta – fotografije pogledajte ovde.

      Večernje novosti su prve objavile navodnu fotografiju sa lica mesta koja nije fotografija jutrošnje nesreće već ranije nesreće dvomotornog aviona.

      U letelici se nalazio njen vlasnik, pilot Vladimir Bulat, predsednik aero-kluba „Falcons“ i direktor aerodroma „Ečka“, rođen 1972. godine. Bulat je bio jedan od trenutno najiskusnijih akrobatskih pilota i instruktora akrobatskog letenja u Srbiji budući da je u vlasništvu imao akrobatski avion u kojem je danas poginuo.
      Petar VOJINOVIĆ

       
    • Од Милан Ракић,
      Evropski konzorcijum MBDA bavi se proizvodnjom raketa i raketnih sistema i kad je Srbija u pitanju uporno se trude već nekoliko godina. Pokušavali su da nam prodaju PVO rakete kratkog i srednjeg dometa i sve do sada su bili neuspešni.

      Kako Tango Six saznaje, MBDA je na ovom Buržeu najbliža prodaji najnovije generacije svog raketnog sistema Mistral Srbiji. Zvanične potvrde za moguću prodaju sistema kao ni ugovora i dalje nema ali polako dolazi do poklapanja više kockica što je za naš portal i potvrđeno iz same kompanije na ovogodišnjem sajmu.
      Kako saznajemo, Srbija može biti blizu nabavke Mistrala ali ne kao zasebnog sistema već kao nadogradnje našeg domaće razvijenog PASARS-a 16 nazvanog Terminator.
      Predsednik Srbije bio je prvi koji je obnarodovao želju da naša zemlja kupi Mistral novembra prošle godine. Kako smo takođe već analizirali, Srbija se trenutno nalazi u potrošačkom modu i ko od inostranih kompanija ne uspe nešto da nam proda ove i možda još sledeće godine treba pod hitno da menja svoje prodavce.
      Po svemu sudeći (navodni) planovi za nabavku sistema dugog dometa S-300 zvanično više ne dolaze u obzir (izjava predsednika na ovogodišnjoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji) i RV i PVO uspeva, prema dosadašnjim izjavama u medijima, da sebi osigura ruski sistem malog dometa Pancir.
      Jedan od dva prototipa artiljerijsko-raketnog sistema PASARS-16 koji smo mogli da vidimo na vežbi „Vek Pobednika“ / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Budući da je lovačka avijacija dobila avione, VOJIN dva osmatračka radara, helikopteraši dobijaju više nego što ih ima, vreme je da artiljerijsko-raketne jedinice za protivvazduhoplovna dejstva konačno zanove tehniku. Jedan od projekata (namenjen za segment trupne PVO) je domaći koncept, artiljerijsko-raketni hibrid PASARS-16 nazvan Terminator. Radi se o FAP-ovoj šasiji sa topom L70 Bofors kalibra 40 milimetara sa dve rakete zemlja-vazduh RLN-IC na bazi sovjetske rakete vazduh-vazduh R-13M. Dakle sredstvo za blisku zaštitu kopnenih snaga od pretnji iz vazduha i mogućnost sekundarne uloge za njegov top za dejstva po ciljevima na kopnu.
      Mistral rakete kao sistem ATLAS / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Da li je razvoj rakete RLN-IC zastao ili se svejedno rešilo da je Mistral bolje rešenje? Kako bilo, ljubaznošću predstavnika kompanije MBDA Didije Filipa (Didier Philippe) dobili smo precizniju sliku kako bi mogla da izgleda integracija Mistrala:
      – Nudimo Mistral 3+ sa bitno poboljšanim performansama. Kao što znate, Mistral može biti upotrebljen sa nekoliko lansera. Kao MANPADS, sa ATLAS lansera sa dve rakete i raznih drugih opcija, danju i noću. Sada nudimo i LICORN C2 sistem koji može objediniti različite lansere i njihovom kombinacijom možemo stvoriti veoma efikasnu „pasivnu zasedu“ budući da je osnovna filosofija Mistrala to da je u pitanju pasivan sistem. Dakle, imamo nekoliko mogućnosti kada su platforme, odnosno lanseri u pitanju i jednu od tih mogućnosti predstavlja i vaše vozilo PASARS, u saradnji sa Vojnotehničkim institutom i vašom industrijom.
      Ukoliko dođe do posla, VTI bi radio integraciju, mi bi obezbedili module sistema. U takvoj koncepciji mi bi dali „elektronske kutije“, električne i druge instalacije za prenos signala i podataka. VTI bi razvio interfejs za lansiranje Mistral raketa iz PASARS vozila. Radilo bi se o dve rakete, naravno našoj IC kameri i sistemu svoj-tuđ. Integracija svega bi bila na vašem VTI-u.
      Ono što takođe možemo ponuditi je i sistem LICORNE. C2 infrastrukuturu koja se može nalaziti u šatoru ili oklopnom vozilu za veću mobilnost. Novost koju prikazujemo prvi put na ovogodišnjem Buržeu je sposobnost LICORNE sistema da otkriva dronove i ometa njihov GPS ili radio vezu. Ono što nikako ne želite je da lansirate skupu raketu na jeftini ali potencijalno opasni dron. LICORNE može da integriše sve tipove Mistral lansera, MANPADS, ATLAS, pa i vaš PASARS, sve dok ste u dometu kontrolne stanice. On je kao i sve pomenuto totalno pasivan sistem.
      Senzori sistema LICORNE namenjeni skeniranju frekvencija za upravljanje dronovima / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Crna kutija pored raketa je aktivni ometač signala koje služe za kontrolu dronova / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Kontrolna stanica sistema LICORNE / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Takođe je novo to da je poslednja generacija Mistrala opremljena većim IC senzorom, tragačem. Za razliku od ranijih generacija Mistrala, Stingera ili Igle, sada možemo da vidimo i obradimo mnogo više vizuelnih informacija o cilju na način da posebnim sposobnostima i algoritmima vizuelno možemo prepoznati aktivne protivmere kao što su na primer IC mamci i da ih jednostavno ignorišemo. Ova sposobnost je jedinstvena za raketu ove kategorije i mislimo da nemamo konkurenciju u toj oblasti. Drugo poboljšanje su dometi po daljini i visini, koji su sada veći. Ne možemo reći koliko tačno iznose te vrednosti ali mogu reći da su, na primer, veće od 7 kilometara u daljinu i 6 kilometara u visinu. Ako ste čuli za NATO vežbu „Tobruk Legacy“ možete pitati vaše komšije Mađare kako su ispalili četiri Mistrala 2 i dva Mistrala 3 i kako su oborili svih 6 meta. Takođe ih možete pitati i kako je na ovoj vežbi prošla naša konkurencija. – Rekao je Filip za Tango Six.
      Opcija modularne integracije Mistrala na PASARS-16 nastastavila bi sličan trend nabavki koje kao glavnu odliku imaju širu industrijsku saradnju i dobijanje određenih sposobnosti ili tehnologija. Stoga je, iako još zvanično nepotvrđena, veoma izgledna. Dodatno, poseta francuskog predsednika Makrona Beogradu 15. i 16. jula može biti idealna prilika da se neka verzija ugovora i potpiše.
      Petar VOJINOVIĆ

×
×
  • Креирај ново...