Jump to content
  1. Bokisd

    Bokisd

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Председник Вучић: Сећање на српско име и презиме неће бити затрто. Владика Јован: Наш однос према Јасеновцу одређују речи патријарха Германа: Праштати морамо, заборавити не смемо. Патријарх Порфирије: Кроз молитвено памћење лечимо своје ране. Молимо се за све људе и да се Јасеновац никоме, никада и нигде не понови.

        Поводом 80. годишњице од оснивања система концентрационих логора смрти у Јасеновцу, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 10. септембра 2021. године у Патријаршији српској у Београду председника Републике Србије г. Александра Вучића, Његово Преосвештенство Епископа славонског г. Јована и директора Музеја жртава геноцида др Дејана Ристића.
      -Навршава се 80 година од стварања најмонструозније фабрике смрти у Европи, система логора Јасеновац. Србија и Република Српска заједнички раде на јачању културе памћења. Чинимо све да не буду заборављене јасеновачке жртве и тражимо начине како држава може да помогне Српској Православној Цркви у целом процесу као и о другим важним питањима, рекао је председник Вучић.
      -Данас смо коначно постигли договор и преносим потврду и г. Милорада Додика да заједно учествујемо у изградњи центра који би требао да буде свесрпско светилиште на најтужнијем месту у Доњој Градини, у Републици Српској, да подигнемо велики меморијални центар и да подсетимо на све друге злочине почињене над нашим народом, а на територијама које данас нису под контролом српског народа, рекао је председник Србије.
      -Сећање на српско име и презиме неће бити затрто. Уложиће се велики новац у изградњу тог меморијалног центра: 80 одсто Србија и 20 одсто Република Српска, рекао је председник Вучић.
      Председник Вучић је истакао и да Музеј жртава геноцида, важна институција основана 1992. године, нема своје просторије, па је стога је договорено да се покуша да се оне успоставе на простору Старог сајмишта уколико се реше имовински проблеми. -Заједно ћемо поднети иницијативу да лева обала Саве добије назив Обале јасеновачких жртава, што би обухватило све жртве: и српске, јеврејске, ромске и све друге. Верујемо да ће то наићи на одобрење градских власти. Циљ је да светској јавности укажемо кроз шта је српски народ пролазио пре 80 година, да се шири истина. Задовољан сам што држава може да учествује у ономе што је од великог значаја за наш народ и поносан што Србија и српски народ памте, што никада неће заборавити ужасне злочине у Јасеновцу. Србија данас то може да учини, Србија се не стиди својих жртава. То су наши јунаци и даћемо све од себе да њихово јуначко дело не буде заборављено, поручио је председник Вучић.
      -Најзначајнији и највећи догађај од ослобађања логора, тј. пробоја логораша, јер Јасеновац нико никад није ослободио, 22.  априла 1945. године, јесте освећење обновљене много мање и много убогије цркве у Јасеновцу септембра 1984. године. Тада је Патријарх српски Герман са двојицом будућих патријараха и петорицом архијереја освештао тај храм и изговорио речи које одређују наш однос према Јасеновцу и свему што се у њему збивало: Праштати морамо, али не смемо заборавити. Владика Сава, мој претходник, ту светињу је 2000. године прогласио манастиром. И ево сада смо на новом прагу са огромном љубављу и помоћи Републике Србије и њене Владе. Први пут у историји Јасеновца, јер нажалост оно што је манастир запамтио је преко тридесет година спречавања да се подигне храм који је и био прва жртва Јасеновца. Први логораши су имали први задатак да сруше огромни, прелепи храм који је некад био у Јасеновцу. Значи, после тридесет година је добијена дозвола за обнављање храма, а после четрдесет година је тај храм подигнут, па је и он у својој обнови био храм мученик. И сада тај храм - манастир наставља своју мисију да би се у њему Богу молило, да би се кадили гробови мученика, да би примали сви оне који долазе, а то је најважније, да се поклоне сенима мученика, да их прославе и да се оданде настави ширити реч патријарха Германа: Праштати морамо, али не смемо заборавити, беседио је Епископ славонски г. Јован који је заблагодарио председнику Вучићу и Његовој Светости Патријарху.
      -Прво што је урадио и као Митрополит загребачки и као Патријарх српски, Његова Светост је дошао свом народу на Банији и дошао је у Јасеновац показујући да је достојан наследник патријарха Германа и носилац његове поруке незаборава и поруке праштања, закључио је владика Јован.
      -Подвукао бих реч светилиште, коју је изговорио господин Председник, јер мислим да је то права реч која описује места страдања. Много пута сам био не само у Јасеновцу него и на другим местима страдања нашег народа, у Јадовну итд. Али кад год сам ушао у Јасеновац имао сам утисак да сам ушао у једну сасвим другачију зону постојања у односу на све што је око нас. Имао сам увек доживљај да сам ушао у једну мистичну зону. Та мистична зона Јасеновца и других места страдања људи показује да је то метафизички простор и зато и јесте светилиште. Стога ништа боље није могло да се деси за Јасеновац, за оне који су тамо пострадали, али и за оне који су чинили злочине, као и за све који са добром вољом тамо одлазе, па и за оне који немају добру вољу у односу на то место, ништа боље није могло да се деси него да ту никне манастир, женски манастир из којег се непрестано, двадесет четири часа, уздиже молитва за оне које су пострадали, али и молитва њима, јер су они невине жртве. Они су мученици који заступају све нас пред Богом, моле се за мир, за добро међу људима и вероватно се моле и за своје злотворе, истакао је патријарх Порфирије.
      -Сећање на прошлост је сећање на будућност, на то због чега смо створени. Ко нема сећање на то зашта нас је Бог створио - а рећи ћу реч богословску: створио нас је да учествујемо у свему ономе што је Његово, да будемо Њему подобни - ко нема ту врсту сећања и молитвеног обраћања Богу у том кључу, тај не може поштовати себе, тај не може препознати другог и отуда реке мржње сусрећемо на свакој страни света. Помен, сећање, памћење - то јесте молитва. То чини манастир Јасеновац са својим монахињама, али у исто време да се то памћење никада не претвори у злопамћење, него да кроз молитвено памћење лечимо своје ране и истовремено кроз молитву обраћајући се Богу увек и свагда, молећи се за све људе, молимо се да се то никоме и никада и нигде не понови, поручио је патријарх Порфирије.
      -Веома је значајно, а Бог зна зашто је то баш тако, да имамо манастир у Јасеновцу, да, ако Бог да, имамо меморијални центар - светилиште на другој обале реке, преко пута манастира, и наравно да имамо Музеј жртава геноцида, јер то чини сваки зрео народ у односу на себе, показујући поштовање и самоспознају, поштовање према себи и према своме. Без те претпоставке апсолутно није могуће не само препознати и поштовати другога него начинити и први корак у односу на њега. Радујући се што смо се данас састали, још више се радујем што смо сагласни око свега онога што треба чинити у будућности, уз, још једампут, захвалност на свему што чине људи који су овде са мном присутни: председник Републике Србије г. Александар Вучић, мој брат Епископ славонски и пакрачки г. Јован и директор Музеја жртава геноцида г. Дејан Ристић. Још једампут захваљујем на свему и нека Бог да снаге да још више и ефикасније чинимо све што је у овом кључу, јер је то један од снажних и великих покрета, широких и ефикасних путева да градимо добро, да градимо мир, баш речима патријарха Германа: памтимо, не заборављамо. Увек хоћемо и желимо да праштамо свима, као што и друге молимо да праштају на свему у чему ми нисмо били људи у односу на њих, рекао је Патријарх српски г. Порфирије.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени Епископ умировљени канадски г. Георгије и изабрани Епископ хвостански г. Јустин служили су 27. августа 2021. године у цркви Светог Марка у Београду заупокојену свету Литургију и помен поводом 30. годишњице престављења Патријарха српског Германа.

      Герман Ђорић, Патријарх српски (1958-1990; †1991)

      Патријарх Герман рођен је 7. августа 1899. године у Јошаничкој Бањи од оца Михаила и мајке Цвете. Отац мује био учитељ а касније је рукоположен у чин ђакона и презвитера. На крштењу је добио име Хранислав. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију започео је у Београду а завршио у Сремским Карловцима 1921. године. Једно време је био на студијама права у Паризу, а затим се уписао на Богословски факултет у Београду који је завршио 1942. године.
      У чин ђакона рукоположио га је Епископ жички Јефрем поставивши га за писара Духовног суда у Чачку. У исто време је предавао веронауку у чачанској гимназији. Из здравствених разлога напустио је црквено-административну службу и пошто је рукоположен у чин презвитера, 1927. године, постављен је за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године, а тада је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила, 1938. године, постављен је за референта Светог Архијерејског Синода. На овој дужности га је затекао избор за викарног Епископа моравичког 12. јуна 1951. године.
      После смрти супруге, у манастиру Студеници га је замонашио Епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман. У чин архимандрита произвео га је Епископ бањалучки Василије. Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, Патријарх српски Викентије уз учешће Епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија. Новоизабрани епископ Герман је у исто време, по одлуци Светог Архијерејског Сабора, примио и дужност главног секретара Светог Архијерејског Синода. Ову дужност је вршио све до избора за Епископа жичког 1956. године. У исто време, уређивао је Гласник, службени лист Српске Православне Цркве.
      На заседању Светог Архијерејског Сабора 1952. године епископ Герман је изабран за Епископа будимског. До устоличења никада није дошло, јер за то никада није добијена сагласност мађарских грађанских власти. После смрти Епископа жичког Николаја, 1956. године, епископ Герман, који је био администратор Жичке епархије, изабран је за Епископа жичког. Као Епископ администрирао је Епархијом будимљанско-полимском од 1955. до 1956. године и Епархијом рашко-призренском од 1956 до 1957. године.
      На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија 13. септембра 1958. године. Архипастирство патријарха Германа пада у врло тешко време за српски народ и Српску Православну Цркву која је у то време била страшно прогоњена. Све што је постигнуто у том времену учињено је са великим напором и огромним сметњама. И поред тога, издавачка делатност је добила нови замах, а грађевинска делатност је зависила од разних фактора који према Цркви нису били расположени. Па, ипак, подигнуте су зграде Богословског факултета у Београду и Богословије у манастиру Крки. Једна од највећих заслуга патријарха Германа је та што је успео да се избори за наставак изградње храма Светог Саве у Београду. После вишедедеценијске борбе градња је одобрена 1984. године. Забележено је да је патријарх Герман 88 пута подносио молбе и водио разговоре са разним инстанцама власти док се није изборио за наставак градње после 26 година његове службе. Изградња храма је поново почела када је 12. маја 1985. године одслужена архијерејска Литургија и постављена повеља.
      За време тридесетдвогодишње управе Српском Црквом патријарха Германа, основане су нове епархије: Источноамеричка и канадска, Средњезападноамеричка и Западноамеричка 1963. године, Западноевропска и Аустралијска 1969. године, Врањска 1975. године, Канадска 1983. године и Бихаћко-петровачка 1990. године.
      У том периоду дошло је до два раскола у Српској Цркви. Епархије Скопска, Злетовско-струмичка и Охридско-битољска, уз велику подршку државних власти, издвојиле су се из састава Српске Православне Цркве насилним путем у «самосталну» такозвану Македонску православну цркву, коју не признаје ни једна Православна Црква у свету. Приликом оснивања нових епархија у САД и Канади, 1963. године, Епископ америчко-канадски Дионисије није признао одлуке Светог Архијерејског Сабора, отишао је у раскол и затражио заштиту грађанских судова. Врховни суд САД донео је пресуду у корист Српске Православне Цркве.
      Патријарх Герман се веома трудио на отварању богословија и у издавању црквених листова за верско просвећивање свога народа. Број богословија повећан је настојањем надлежних епископа и патријарха Германа отварањем богословија у манастиру Крки и сремским Карловцима и монашке школе прво у манастиру Преображењу, а потом у манастиру Острогу. Патријарх Герман је посебну љубав имао према манастирима које је и материјално помагао.
      Патријарх Герман се упокојио 27. августа 1991. године. Сахрањен је у цркви Светог Марка у Београду.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      -Протопрезвитер-ставрофор Слободан-Бобан Јокић: Нема ништа љепше и дивније него пјевати Господу свим срцем и свом душом својом-
      Хор "Преподобне мајке Ангелине" никшићког Саборног храма прославио је своју небеску заштитницу и двадесет година плодоносног постојања. Свету Литургију је служило свештенство Саборног храма уз молитвено учешће вјерног народа. По завршетку Литургије, освећено је славско жито и преломљен славски колач.

       
      Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, честитао је сабранима данашњи празник, осврнувши се на ријечи из прочитаног светог Јеванђеља: Ево женик долази, изађите му у сретење.
      Те ријечи, поучавао је о. Слободан, су ријечи нашег живота, јер нам говоре да сваки тренутак нашег живота треба да буде припрема за сусрет са Жеником.
      „А ко је Женик него сами Христос Господ и Бог наш. Цијели живот треба да нам буде припрема, сваки тренутак и уздисај, треба да буде припрема за сусрет са Њим. Тај сусрет се не дешава некад, у будућности, него се дешава сваког тренутка нашег живота. Сваки наш уздисај треба да буде тај сусрет са Господом, сваки трептај, сваки корак треба да буде сусрет и сретење са Господом нашим Исусом Христом. Кад тако спремамо свој живот, онда се зовемо слуге Божје, браћа и сестре Божје, јер смо онда спремни као ове мудре дјевојке, које украшавају свјетиљке своје и држе жижак упаљен цијелог свог живота, оне улазе у царство небеско“, рекао је отац Слободан, додавши да је прича о украшавању свјетиљки, заправо, прича о украшавању свог бића, своје душе, свога ума, свога срца свим оним што је најљепше и најдивније.
      „Све оно што је добро, честито, чисто, истинито, све то је украшавање свјетиљки нашег живота, јер, ако не украшавамо свјетиљке онда смо као ове друге дјевојке које ће закаснити кад буде Господ дошао, које касне да се сусретну са Њим. Наш живот и његов смисао је у том сусрету, да се сретнемо са Господом, да Га загрлимо, да Га видимо лицем у лице. Тако нам Господ даје да Му се обратимо и завапимо из свег срца и душе своје. Тај сусрет је спасење наше, ако тог сусрета нема у овом животу, онда га неће бити ни у Царству небеском“, навео је свештеник Јокић.
      Указао је да је то знала, тако је радила и живјела Преподобна мати Ангелина, која је од своје младости, како каже њено житије, завољела побожност, књигу и ученост, завољела да увијек буде спремна за сусрет са Жеником, са Господом својим.  
      „Тако је живот проводила у љубави према свом супругу, својој дјеци и отаџбини, а оно што је највише, имала је љубав према Господу. Живјела је тако и испунила завјет Христов, оставила свима нама да слиједимо тај примјер, зато њене мошти и њен спомен се чуо на далеко и њена чуда. Зато се цркве посвећују њој, а, ево, код нас у Никшићу, овај хор посвећен Преподобној мати Ангелини“, рекао је прота Слободан, честитајући хористима славу и пожељевши да још дуго година својим гласовима славе Господа.
      „Овај дивни хор са диригентицом Аном, већ, 20 година, се труди да буду украшене светиљке његовог постојања, најдивније се труди и успијева да буде слика и образац славе Господње, славе имена онога кога носи мајке Ангелине крушедолске, српске. То је оно дивно име, које је средина и темељ око кога се окупљају ови чланови, дивни дјевојке и момци, ових 20 година. Најбнитније је да, свих ових година, узрастају и усавршавају се у љепоти појања Господу. Нема ништа љепше и дивније него пјевати Господу свим срцем и свом душом својом. То је оно за шта нас је Господ створио, да славословимо као они херувими који непрестано поју: Свет, свет, свет је Господ Саваот. То треба да зна и ради сваки човјек, а поготову наши дивни црквени хорови“.
      „Да Бог да да ово што сте започели и што дивно радите, још љепше, још дивније, још украшеније и савршеније радите, а знамо да хоћете, јер волите да појете Господу, волите да будете црквени хор овог нашег, најљепшег храма. То је ваш смисао постојања и нека вас тај смисао води, и као што је од почетка та светиљка упаљена и украшена тако, прије свега, да буду ваша срца и ваше биће, ваше душе и ваши ликови, озарени, освијетљени љубављу према Господу, љубављу једних према другим и ближњим својима“, поручио је архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан Јокић.
       
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      -Радио Глас поводом пет година постојања интернет странице Ризница литургијског богословља и живота-
      Гост новог издања емисије "Читаоница" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић. Гостујући у емисији аутора Маријане Прокоповић, катихета Бранислав је говорио о својој интернет страници, а поводом пет година постојања. 
       
      Звучни запис разговора
      Новосадски катихета Бранислав Илић говорио је о интернет страници коју пуних пет година уређује, а која је првобитно била замишљена као лични блог на којем би се објављивали искључиво ауторски текстови и ауторске емисије, али по речима нашег госта, наведена интернет страница је за кратко време превазишла првобитни циљ и постала озбиљна информативно-катихетска страница. Имајући у виду да смо као хришћани позвани на мисију, потрудио сам се да кроз ову интернет страницу допринесем мисији Цркве. Будући да у Цркви нема простора за индивидуализам, и ова интернет страница није само моје лично дело, већ саборно дело и на овом сајту има места за свакога, да заједно будемо делатници мисије Цркве и тако угађамо Господу, истакао је катихета Бранислав. 
      Веома је важно да увек деламо у оквирима Цркве, тако је и ова интернет страница настала по благослову, а својим постојањем и радом оправдава то поверење које је исказано кроз благослов. Хришћански етос нас подсећа да је сваки поштен и богоугодан рад раван молитви, а постојање ове интернет странице на којој се налази преко 21.000 објава, можемо разумети као једно молитвено дело, јер само Господ зна колико је људи благодарећи неком објављеном предавању, тексту или беседи, доживело укрепљење и утеху бивајући духовно богатији,  рекао је Бранислав Илић. 
      Уредник ове интернет странице говорио је о објављеном садржају, рубрикама и свему ономе што је важно за постојање овог сајта. Драги моји, важно је да имамо љубави једни према другима, да имамо љубави  према ономе што радимо на корист Цркве, и да на тај начин кроз човекољубље и трудољубље дођемо до истинског богољубља, поучио је катихета Бранислав и подсетио на речи из 33. главе Хиландарског типика: Ништа није веће од љубави. Јер љубав је слава и савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовног човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење и милостивост, и човекољубље, ради којег је и Бог постао човек. 
       
      Извор: Радио Глас
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На свечаности у септембру поводом 70. рођендана Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Новом Саду, у пригодним беседама посвећеним низу успешних подухвата биће истакнут и златни “биографски” податак да су се овдашњи експерти, убрзо после пожара 2004. године, заједно са бројним стручњацима свих заната из читаве Србије, укључили у обнову Хиландара, духовног темеља српске нације, васпостављеног на Атосу пре више од осам векова.

       
      Минуло је већ шеснаесто лето откако овдашње архитекте, дуборесци, вајари, сликари и позлатари, упослени у новосадском Заводу, сваку своју годину живе по новосадском и хиландарском “календару”. Живеће на релацији Нови Сад – Хиландар барем још деценију.
      – На Хиландару ће обнова пожаром оскрнављених пострадалих делова комплекса бити завршена до 2023. године, али наши конзерватори ће имати посла и у наредних 10, па и 15 година, јер започето је сређивање Саборног храма. Треба дати нови сјај иконостасу и троновима, те урадити фрескоживопис – открива “Новостима” Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе.
      Рад на ентеријеру и мобилијару Саборног храма, Милутинове цркве, једне од најмонументалнијих грађевина на целој Светој Гори, новосадски експертски тим започео је пре пет година када им је очинским гласом хиландарски игуман Методије рекао: “Децо моја, доста сте кружили као киша око Крагујевца, време је да уђете у Милутинову цркву и латите се посла у главном хиландарском храму. Идемо у олтар.”
      До тада, а почевши од 2005. године, новосадски тим удахнуо је нови живот фрескоживопису Светог Саве у Кареји (главном граду Свете Горе). Вештим, филигранским потезима, милиметар по милиметар, урадили су комплетне дуборезачко-позлатарске радове на иконостасу Савине испоснице, који су трајали две године. Рестауриран је иконостас Свете тројице као и иконостас митрополита Симеона из 1635. године. На реду је детаљна обнова Саборног храма, коју није успела да заустави ни пандемија вируса корона.
      – Нисмо прекидали радове, преко Бугарске смо улазили у Грчку, свесни да смо тамо најзаштићенији од вируса. Јер, на Хиландар вирус није успео да се пробије захваљујући ригорозној контроли. И сада, чак и ако сте вакцинисани морате да урадите пи-си-ар тест пре него што крочите на Свету Гору – каже директор Завода, а затим нам набраја све детаље обнове, који сваки за себе представљају својеврстан подвиг.
      Током прошле и ове године рестаурирани су тронови Богородице Тројеручице, Светог Николе и Света Три јерарха у Саборној цркви. Урађене су и посебно захтевна демонтажа, конзервација и рестаурација иконе Исуса Христа, на плафону манастирске трпезарије. Икона је рад Георгија Митрофановића из 1625. године и представља ремек-дело наше уметности тог периода.
      Већ од октобра рестауратори ће се, према распореду стручне службе али и на молбу братства манастира Хиландар, посветити новом изазову – обнови тронова Светог Димитрија, Петра и Павла. Сва три су део Саборног храма.
      Годинама ће трајати обнова ове, главне хиландарске цркве, прве у низу оних које је краљ Милутин подигао 1293. године. Богослужења у њој трају укупно шест сати дневно, а грађевинске скеле не приличе унутрашњости ове светиње.
       
      Златне руке
       
      У хиландарском тиму из Новог Сада сликарско-конзерваторским радовима руководи сликар-конзерватор Синиша Зековић, а шеф дуборезачко-позлатарских радова је Растко Ћурчић, вајар конзерватор. Дуборесци су Милош Вујаклија, Лазар Ћурчић, Јован Ћеранић, столари конзерватори – Горан Радаковић, Дејан Радаковић и Бошко Папић. Конзерватори су Мирослав Нонин, Зоран Баришић и Драган Сич.
      Неки од њих у Хиландару имају дужи “стаж” од појединих монаха.
       
      Благослов за дрон и скенер
       
      Међу монасима Хиландара на челу са игуманом Методијем није мали број оних који су завршили различите факултете пре него што су се отиснули у тишину Свете Горе. Упућени су у савремене технологије, али мобилни телефони нису им драг изум (у Хиландару ионако нема интернета). Нису, међутим, оклевали да дају благослов новосадском тиму рестауратора да у Саборни храм уместо скела унесу савремени дрон који на најузвишенијој тачки куполе може перфектно да сними и најситнији детаљ. Убрзо је купљен и скенер који уочава сваки деформитет на икони. Са оба апарата, пошто је претходно положио обуку, рукује сликар Владимир Петровић.
       
      Закон у припреми
       
      На крају овог разговора за “Новости” Зоран Вапа открива нам да ће ускоро бити донет Закон о Хиландару, који ће подразумевати да брига о најзначајнијој светињи изван Србије неће престати у тренутку када се заврши комплетна грађевинска, инфраструктурна и рестаураторска обнова њених делова пострадалих у пожару.
      – Закон ће предвиђати да средства за Хиландар убудуће буду ставка у буџету јер Хиландар треба да буде брига свих Срба, где год да су – истиче Вапа.
       
      Јованка Симић
       
      Извор: Вечерње новости
×
×
  • Креирај ново...