Jump to content
  1. Аристарх

    Аристарх

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Kako bi izgledalo kada bi vaš posao bio da sutra bude sunčano vreme i 30 stepeni? To bi bio prilično stresan posao, zar ne? Pa, emocije su slične vremenu: imamo pojednaku količinu kontrole nad svojim emocijama kao i nad vremenom.
      Ponekad možemo predvideti kako ćemo se osećati, kao što možemo predvideti i kakvo će biti vreme. Na primer, ako ste student koji sprema ispit, vaše raspoloženje će biti promenljivo. Ponekad, takođe, jednostavno pada kiša i mi ne znamo zašto je to tako. Raspoloženja, odnosno emocije, dolaze iz delova našeg mozga nad kojim nemamo svesnu kontrolu. Stoga, ne možemo direktno uticati na svoje raspoloženje, što znači da ne možemo naterati sebe da budemo srećni ili da ne brinemo. Razmišljati o emocijama kao o vremenu nam može pomoći da razumemo neke od ključnih osobina za nošenje sa sopstvenim emocijama.
    • Од Драгана Милошевић,
      Dragan Đurđević, poznatiji kao Đura, poštanski službenik iz Kraljeva, posetio je decu koja su hospitalizovana na dečjem odeljenju kraljevačke bolnice, i obučen kako Deda Mraz, podelio poklone koje je sam kupio. Zbog toga što je u životu puno vremena proveo po bolnicima i rehabilitacionim centrima, poslednjih nekoliko godina deli čestitke prijateljima i poklone za najmlađe.
        - Puno mi je bilo srce kada sam video srećna lica dece, koja se ležala na Dečjem odeljenju bolnice u Kraljevu kada su ugledali Deda Mraza na vratima svoje sobe. Sa glavnom sestrom sam išao od sobe do sebe i delio im slatkiše i čestitke. Skromni su bili pokloni, jer ja nisam u finansijskoj situaciji da bih im obezbedio bolje poklone, ali s ljubavlju su ih dobili. I uzvratili su osmesima – priča za “Blic” Dragan.
      FOTO: N. BOŽOVIĆ / RAS SRBIJA Dragan Đurđević na radnom mestu   Ogromna sreća širila se hodnicima i sobama u delu bolnice u Kraljevu u kojem su smeštena deca sa svojim majkama. Grlila su deca Deda Mraza i slikali se s njim. Ispostavilo se da je Dragan bio jedini Deda Mraz, koji uoči Nove godine posetio bolesne mališane.
      - Par meseci pre, našao sam čestitke u pošti u kojoj radim, koje su bile spremljene za bacanje. Ali, ja sam ih uzeo, i na svakoj napisao rukom poruku deci i prijateljima. Najmlađima sam poželeo brzo ozdravljenje, i rekao da što pre izađu iz bolnice i da se nikada više ne vrate. Jer, znam po sebi kako je provesti dobar deo života u bolničkim posteljama – započeo je i svoju priču ovaj Kraljevčanin.
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA Dragan kao Deda Mraz   Dragan Đurđević, koji je ceo radni vek proveo u pošti, i za koji mesec će u zasluženu penziju, toliko je bolesti imao u svom životu, da se danas pita kako je uopšte živ.
      - Samo 23 preloma na telu sam doživeo. Tri udesa sam imao, a neke sam zaradio kao mlad igrajući fudbal. Imao sam velikih problema sa kukom pa su kasnije morali da mi ugrade veštački. Samo što sam to pregurao, pronađu mi karcinom bešike. Posle operacije i godina oporavljanja, šlogiram se. Oduzele su mi se jedna ruka i noga. I to sam prebrodio. Ali, onda mi je srce oslabilo. Imam deblokadu srca već deset godina. Zbog svega toga što sam proživeo, i što znam kao je provoditi mesece u bolnicama, veoma cenim i rad medicinskog osoblja. Sve to zajedno, uticalo je da odlučim da ih svake Nove godine posetim, i donesem poklone – priča Đurđević.
       
      link
    • Од Џуманџи,
      Nisam nasla clanke na ovu temu. Interesuje me sta vi mislite; izvolite 
    • Од Милан Ракић,
      Pričao mi jedan pričac

      Bajagina priča   U Srbiju, u Vojvodinu početkom rata došao jedan čovjek. U godinama, ali gord, ponosan, stasit. A opet izbjeglica koja nigdje nije prispjela. Nije tražio ništa. Nikada. Nije molio, nije kumio, nije se prenemagao. Usamljenik jedan, koji je podignutog čela šetao Dunavskom ulicom u Novom Sadu.   A kad padne noć, gdje da prenoći? Ni kučeta, ni mačeta, ni krova nad glavom. A grad i zemlja u koju je došao nikako da ga se sjete. Imali su valjda preča posla. Trebalo je ratovati naokolo i mobilisati mladost po Srbiji. Elem, noći su bile najgore. No, sjeti se naš junak da ima nekakvog rođaka na željeznici i potraži ga. Rođak izbjeglici “obezbijedi” smještaj. Preko noći je samo trebalo ući u neki lokalni voz i odspavati u kupeu. Vozovi ionako nigdje ne idu, a i kad idu to je po vojvođanskom lokalu.   Ali, bilo je tih situacija priča pričac kad se naš junak, usamljena izbjeglica budio u Baru, daleko dole na moru u Crnoj Gori. Pa se ustalilo spavanje na relaciji Novi Sad-Bar, pa je čovjek počeo živjeti u vozu. Zanimljivo je to. Svugdje si, a nigdje. Stalno si negdje, a opet nema te. Mnogo kasnije, gradski oci Novog Sada smilovaše se i dadoše beskućniku neku uđericu u Sremskim Karlovcima. Država ga nikad ni pogledala nije. A on kakav je bio od države je baš zazirao.   I ostala bi ovo jedna od bezbroj priča ugraviranih u ljudski almanah nesreće devedesetih da je ne pamtim po dva detalja. Onaj pričac, koji mi ispriča priču zove se Momčilo. Znate ga kao Bajagu. A, opet, ona usamljena, gorda i ponosna izbjeglica što vozarenjem vara sebe i sudbinu, zvala se Duško. Za sva vremena zove se ČOVJEK Duško Trifunović.   Šta bi dao da si na njegovom mjestu?   "Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vrijeme spavao u vozu. Nisam imao gdje drugo. Kao izbjeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sjednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo radit po noći, a ne mogu spavat u parku. A, nisam ni neki noćni čovjek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hljeba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u "Prometejevu" knjižaru, gdje sam se najčešće grijao i gdje sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: "Gdje si bio?" Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo.   Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bjedne priče kako nemam gdje spavati, gdje se okupati i gdje držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio "Brankovu nagradu" u Novom Sadu i ja sam tu obilježen kao pjesnik."   Ovako je govorio Duško Trifunović u svom posljednjem intervjuu, koga je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u.   Priča o paketiću germe i poklonu za dijete   Ali ima jedna još starija, u dubljem zaboravu utopljena priča. Priča o Dušku Trifunoviću, čovjeku koji je svoj život proveo u Sarajevu, koji je ušao u naše glave, naša srca, naše duše, naše čitanke, kao onaj Čika Duško, koji nas je pitao «Šta djeca znaju o zavičaju». I ne, nije ovo priča o Bregoviću, Bijelom dugmetu, Teškoj industriji...Nije to neka pop ikonična storija o kakvoj pikanterije vrijednoj minijaturi, koja se zaturila od nas slijepih kod očiju.   Negdje na početku rata, jedna žena je stajalu u redu u polupraznoj prodavnici u Sarajevu. Na Alipašinom polju. Žena sa trogodišnjom kćerkom. Od svega što su mogle kupiti, uzele su par paketića germe i jedan paketić praška za pecivo. Sve i ništa. To im je jedino osalo na praznim rafovima. Ispred njih na kasi stoji čovjek, a u njegovoj korpi pet kesica grisinija, dvije tegle džema i dvije Frutekove kašice (od krompira). Čovjek je pogledao mladu ženu sa kćerkom, platio svoju «obilatu» korpu fasunge i izašao.   Taj isti čovjek sačekao je da žena i djevojčica izađu iz prodavnice i obratio im se riječima «Da li biste mi učinili jednu veliku uslugu?" Nakon toga, zamolio je ženu da uzme kesu koji je držao kao dar za djevojčicu. Da i to je bio Duško Trifunović.   Po njemu se ništa nije dostojno zvati   Duško Trifunović, najveći gospodin ljudskog uma na našim prostorima, živio je kao skitnica, dok su pojedini mediji po Bosni pisali laži da je ministar kulture u Karadžićevoj vladi i da je ode u slavu snajperista. Da, i tu pljuvačinu je doživio i preživio Duško.   A, znate li da je prije rata, taj naš Čika Duško napisao dramu «Kulin Ban», u slavu naše, bosanske pismenosti? Znate li da drama nikada nigdje nije izvedena? Znate li da se od Sarajeva, pa na dalje po Dušku Trifunoviću ništa ne zove? Jer takva smo mi sorta. Što bi rekao njegov brat po peru Brančilo Ćopić, znaš ti nas, jebo ti nas.    Pa je na kraju skončao čika Duško u najvećoj bijedi, ali su mu od sahrane moćnici u Novom Sadu napravili lokalni spektakl i podigli spomenik na Vidikovcu. Jer, najbolji pjesnik je mrtav pjesnik.   Čika Duško, bili smo ti loši đaci, ništa o zavičaju od tebe naučili nismo. A kako smo se o tebe ogriješili, možda je dobro što se po tebi u ovim našim poganštinama od državica ništa ne zove.   Pa je najbolje za kraj citirati Duška Trifunovića: "Ja odlazim, hvala vam lijepo. Vi se snađite, ako možete."   A ne možemo!
    • Од Милан Ракић,
      Srbija nikad nije bila veća sila od koje svi u potaji zaziru u regionu i šire, ako je po naslovnim stranama Draganovih novina i po Vulinovim izjavama.

      Zašto Draganovim? Ne samo zato što je on pre Amerikanaca izmislio fejk njuz, probivši se u beogradsko novinarstvo izmišljenom pričom o devojci koja je prodata u seksualno roblje, iako je u Grčku otišla da bere narandže. Već i zato što je on te fejk njuz odmah pravio onako na srpski način. A to znači da je sa političarima u tekstovima uvek na ličnom imenu. To jest sa političarima sa kojima „sarađuje“. Dok je radio za Velimira Ilića – „Velja zgazio jelena kapitalca na putu za planinu Jelicu“ – imao je procenu da ako se udruže pokojni Vladan (Batić) i Vuk (Obradović), Sloba pada kao ništa. Kad je Sloba konačno pao, jedini je „imao“ priču da je bivši predsednik setno gledao kroz prozor, dok je Marija razbijala tanjire, a Mira plakala u sobi na spratu.
      Sada nas naslovne strane Draganovih novina obaveštaju šta radi CIA i koliku vojnu silu Srbija ima, sa Rusima naravno. I koliko će tačno Srba da brani Kosovo. A kada su svojevremeno Dragana u Beogradu digli oni koji su skupljali momke za Erdut, tada je bio srećan da im objasni da to što mu piše u ličnoj karti kao mesto rođenja – Most, nije Mostar u Hercegovini. Nego da je to grad u Češkoj Republici, tako da on nije za slanje u taj centar za obuku u Erdutu. Posle je naravno Dragan usavršavao i svoj patriotizam, a od fejk njuz prešao je na fejk njuzpejpers. I odavno ne zove političare samo imenom, već one za koje mu je to u interesu opisuje nadimcima i pridevima od pragnija do žuti.
      A šta je radio Vulin u vreme kad je bilo važno da li si rođen u Mostu ili u Mostaru? Pazio na ideološka skretanja pa se formalno povukao iz vlasti ne odobravajući ratnu koaliciju JUL i radikala. Ali, nikada nije objasnio da li je možda sedeo u Mirinom propagandnom štabu kada je tamo smišljeno da treba izvoditi civile na mostove i to slikati za televiziju – kako se prkosni Srbi ne boje da ih na mostu pogodi NATO bomba. Talibanska je tehnika da se mogući vojni cilj zakloni civilima i decom. Posle su nam pogodili most na Moravi kod Varvarina i stvarno ubili civile i dete.
      A kad sada u Draganovim novinama pročitaju Vulinove izjave o tome kako je Tači puzao pred srpskom vojskom, šta mislite da pomisle Srbi na Kosovu? Verujem da misle isto ono što su mislili i pre 30 i pre 20 godina, i pre i posle Dragana i Vulina. A to je da treba da imaju spremne spakovane dokumente i pare tako da mogu lako da ih dohvate ako budu morali iznenada da izađu iz kuće pod topovskom paljbom. Ili pak, da im pare i dokumenti ne trebaju jer misle da imaju previše godina da ne bi bili spremni da izađu Bogu na istinu. I da je sva politika Srbije bila i ostala da se izazove na narod velika sila, da izginu najbolji i da ostanu Dragani i Vulini kao kontinuitet negativne selekcije.

×
×
  • Креирај ново...