Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

"Фигаро": Српски дух отпора - Срби на Косову се и даље боре за опстанак, третирани су као грађани другог реда

Оцени ову тему

Recommended Posts

Угледни француски магазин "Фигаро" објавио је на десет страница репортажу са Косова и Метохије, у којој се констатује да су Срби на тој територији третирани као грађани другог реда.

64305328_1134485496752669_18959913097017

У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове.
Kosovo-Mitrovica-sempre-piu-sola.jpg

Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација.

sdfg.jpg

http://www.lefigaro.fr/international/au-kosovo-les-serbes-font-de-la-resistance-20190613

Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага.

"Званично, циљ је био разбијање мреже корупције и кријумчарења. То ће засмејати било кога ко познаје Косово, имајући у виду да је оно стециште свих могућих превара и зла: од трговине белим робљем и крађе аутомобила, преко опојних дрога, па чак и трговине људским органима", наводи се у тексту.

Срби изложени сталној претњи 

Срби се данас, како описује Фигаро, групишу у енклавама и изложени су сталној претњи изненадног насиља, али успевају да поднесу тешку садашњост угледајући се на богату прошлост. 

Описујући положај Срба на Косову, репортер Фигароапоставља питање да ли је ту реч о апартхејду, дискриминацији или можда сегрегацији.

"На другим местима, међународна заједница, увек спремна на одбрану људских права, не би се либила да овим појмовима означи Приштину. Ипак, осим Русије, нико не брани Србе. Захваљујући некажњености, врло добро свесна одобравања САД и ЕУ, косовска влада врши све јачи притисак", наводи се у тексту.

Фигаро подсећа и на низ једностраних потеза Приштине, попут увођења таксе од 100 одсто за производе из Србије, постепеног укидања границе између Косова и Албаније, и на крају формирања професионалне војске, уз консатацију да су Срби на Косову жртве одмеравања снага које не најављује ништа добро.

Интервју са Гујоном 

У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона, који је објаснио зашто му Приштина од 10. септембра прошле године забрањује улазак на Косово и пружање помоћи и подршке српском становништву.

"Моје возило су потпуно размонтирали, а мене подвргли апсурдном испитивању два агента безбедносне службе који су дошли специјално из Приштине. Операција је трајала неколико сати, да би ми на крају та два службеника дали забрану уласка и боравка на Косову. У том документу не спомиње се ни разлог ни мотив за тако нешто, пошто нисам починио никакво кривично дело", рекао је Гујон.

Он је уверен да је постао непожељан на самопроглашеном Косову зато што чини све да западном јавном мњењу приближи хуманитарну ситуацију и проблеме српског народа.

"То ме неће спречити да наставим даље, јер Србима на Косову је потребна подршка. Њихов дух отпора је нетактнут – угледајмо се на њих", казао је Гујон.

logoc.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:800468-UGLEDNI-FIGARO-O-PATNjAMA-SRBA-NA-KiM-Trpe-nasilje-ugledajuci-se-na-bogatu-proslost-FOTO?fbclid=IwAR3VXwKRSXBcAlsHgAPuf2TO6TneNLXdYEVufaeEK8_OvudX4zE89jDJ2gk

Francuski nedeljnik na 11 strana opisao sudbinu našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Aparthejd? Diskriminacija? Međunarodna zajednica, nije našla za shodno da koristi ove izraze da ne bi prekorevala Prištinu

gracanica1_620x0.jpg

OD STALNOG DOPISNIKA - PARIZ

DVADESET godina posle rata na Kosovu, sto hiljada pravoslavnih Srba živi i dalje u bivšoj pokrajini koja je jednostrano proglasila nezavisnost 2008. godine, kao ugrožena manjina na teritoriji nastanjenoj sa dva miliona Albanaca muslimana i kojom rukovodi vlada koja ih tretira kao građane drugog reda. Ipak, oni odolevaju.

Tim rečima, u tekstu na 11 strana, uz dvadesetak fotografija, pod naslovom "Srbi pružaju otpor", poznati francuski nedeljenik "Figaro magazin" piše o teškom životu Srba na Kosovu i Metohiji. U tekstu se tako ističe da je posle 78 dana bombardovanja pre dve decenije od strane međunarodne koalicije, uključujući i Francusku, bez mandata UN 1999. godine, Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost 2008.

- Bolnu godišnjicu prištinske vlasti su obeležile na svoj način, u najmanju ruku brutalan i direktan - piše list, ističući policijsku operaciju od 28. maja na severu većinski nastanjenom Srbima.

Navodi se da je bilo otpora, barikada, sukoba, pucanja.

- Zvanično, reč je o rasturanju mreže korupcije i šverca. Ovaj motiv zasmejava poznavaoce prilika na Kosovu, centru sve moguće i nemoguće trgovine i svih zamislivih zala, od trgovine ženama, do ukradenih vozila preko droge i, čak, ljudskim organima! - ističe autor teksta, naglašavajući da sve, zapravo, ukazuje na provokaciju.

Autor objašnjava postojanje ovih zločina u koje su umešani najviši rukovodioci s Kosova čije su žrtve bili Srbi i o čemu je izveštaj napisao Dik Marti u Savetu Evrope.

- Za sto hiljada Srba koji žive na Kosovu, hrišćansku manjinu među 95 odsto albanskih muslimana, ovaj upad policije je jedna od mnogobrojnih peripetija tragične istorije - navodi "Figaro magazin", ističući da je od 1999. godine 250.000 Srba moralo da napusti ognjišta.

U tekstu se naglašava da najistrajniji ostaju, jer je Kosovo i Metohija duhovna i kulturna kolevka Srbije, gde je podignuto 1.500 pravoslavnih crkava i manastira još u srednjem veku, od kojih su neki biseri vizantijske arhitekture.

- Oni su tu da svedoče - piše u tekstu, uz napomenu da zbog toga ne čudi što ih kosovski ekstremisti prioritetno uzimaju za cilj.

gracanica3.jpg

Preneto je i svedočenje oca Andreja iz Prizrena, koji govori o rušenjima, ali i obnavljanju crkve u "srpskom Jerusalimu", na Kosovu, gde je u 15. veku bilo dva odsto Albanaca, a danas ih ima 90 odsto.

- To je, jednostavno, etničko čišćenje na duge staze - ističe otac Andrej.

gracanica8.jpg

Situaciju u tekstu opisuju kao borbu Davida protiv Golijata, uz isticanje da se u ovom delu Balkana, koji je bio odbrana hrišćanske Evrope spram Visoke porte, zna vrednost simbola.

"Figaro magazin" piše i o uništenim grobljima, nekažnjenim provokacijama, krađama, trovanjima stoke. Tu je i priča o ocu Nenadu u južnoj Mitrovici, koji ovde živi sa suprugom i četiri sina, okružen sa sto hiljada Albanaca, ali koji svake nedelje drži službu. Navodi se i da je teniser Novak Đoković darivao 100.000 evra manastiru Gračanica da bi crkva povratila svoje zemljište.

gracanica4.jpg

Potpisi uz fotografije govore o Srbiji koja nije zaboravila Kosovo i dolasku parova iz Beograda na venčanje u manastir Gračanicu, o vaskršnjoj službi u manastiru Dečani i vernicima koji ljube ikonu ili o muralu u čast vojnika iz 1999. u Severnoj Mitrovici. Ističe se da su manastir Dečani kosovski ekstremisti više puta napadali i da je dalje pod zaštitom Kfora.

- Dečani, tokom vaskršnjeg bdenja, kao svetlost u srpskoj noći - piše ispod jedne fotografije.

Ove slike pokazuju, s opisom na francuskom jeziku, da je pravoslavna vera takođe način da se pruži otpor u muslimanskom okruženju, kao i da je u Prizrenu po popisu iz 1999. godine bilo 12.000 Srba, a da ih danas ima svega 80, uključujući i polaznike jednog seminara.

gracanica5.jpg

Vide se srpske zastave u Severnoj Mitrovici, ali i bodljikava žica oko Crkve Presvete Bogorodice u Prizrenu, oskrnavljene 2004. godine.

Na fotografijama je i Branko, koji u selu Novake kod Prizrena živi u potpunoj izolaciji, okružen ruševinama i grafitima ispisanih u slavu OVK. Autor objašnjava da se radi o terorističkoj, separatističkoj i antisrpskoj organizaciji koju je NATO podržavao 1999. Tu je i slika s groblja u Orahovcu.

- Aparthejd? Diskriminacija? Segregacija? U svakom slučaju, međunarodna zajednica, koja tako zdušno brani ljudska prava, nije našla za shodno da koristi ove izraze da ne bi prekoravala Prištinu - piše "Figaro magazin".

gracanica6.jpg

Ističe se da, i pored svega, niko osim Rusije ne brani Srbe.

- Ohrabrena ovim nekažnjavanjem i znajući da je podršavaju SAD i EU, kosovska vlada je podigla pritisak. Konfrontacija sa Beogradom je počela uvođenjem taksa od 100 odsto na proizvode koji se uvoze iz Srbije, što je udvostručilo cene na Kosovu, naročito za lekove, nastavila se brisanjem granica između Albanije i Kosova 1. januara 2019, a kulminirala je odlukom da se stvori profesionalna vojska od 5.000 ljudi - zaključuje "Figaro magazin" uz isticanje da su Srbi taoci demonstracije sile koja ne nagoveštava ništa dobro.

gracanica7.jpg

POZIV ZA DONACIJU PREKO CELE STRANE

NAVODI se da se život Srba odvija oko religijskih proslava i crkve, za one koji su se odlučili da ostanu na Kosovu. U posebnom odeljku je objavljen i tekst o humanitarnom radniku Arnou Gujonu, koji ističe da je Srbima na Kosovu potrebna podrška, a kome su prištinske vlasti zabranile ulazak na KiM. Istovremeno je preko cele strane objavljen poziv za donaciju za zaštitu i obnovu 150 crkava i manastira uništenih na Kosovu u poslednjih 20 godina.

gracanica9.jpg

POGROM 2004.

LIST piše da se oni koji su ostali, uglavnom najsiromašniji i najstariji, grupišu u enklavama i nikada nisu u zaklonu od eskalacije nasilja. Ističe se u tom smislu pogrom Srba 2004, sa 19 mrtvih, 600 povređenih, 4.000 izbeglica i 35 uništenih verskih objekata u roku od 24 sata.

gracanicaaa.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2019&mm=06&dd=17&nav_category=640&nav_id=1555629

Gujon: Pobesneli su, nazivaju me francuskim Miloševićem, fašistom i ruskim špijunom

Osnivač humanitarne organizacije "Solidarnost za Kosovo" Arno Gujon oglasio se o pretnjama nakon reportaže o životu Srba na KiM u francuskom listu "Figaro".

9547972615d04e38bcb667852760082_v4_big.p

"Proalbanski francuski novinari su pobesneli nakon članka o Kosovu "Figarou"", napisao je Gujon na Tviteru.

On je naveo da su se posle teksta na meti našli on i Žan Kristof Bison, zamenik glavnog urednika Figaroa, koji je pisao reportažu na deset strana pod naslovom "Srpski duh otpora".

"Posledice: Kristof Bison je dobio pretnje smrću dok mene razvlače po internetu nazivajući me francuskim Miloševićem, fašistom i ruskim špijunom. Nije lako biti na strani istine. Ali nećemo odustati", dodao je Gujon na svom nalogu na Tviteru.

Reportaža o životu Srba na KiM objavljena u francuskom listu "Figaro" istinski govori o humanitarnoj situaciji u srpskim enklavama na KiM, izjavio je ranije Gujon.

On je dodao da zasluge za reportažu idu trojici hrabih novinara francuskog magazina, ocenjujući da nije lako na Zapadu, u Francuskoj, biti objekativan kada su u pitanju ispolitizovane teme.

"Oni su napravili fenomenalnu repotažu koja istinski govori o humanitarnoj situaciji u enklavama na Kosovu i Metohiji", ocenio je Gujon.

Istakao je da je "Figaro" najčitaniji i najprodavaniji časopis u Francuskoj i da će svaki čitalac imati priliku da se upozna sa onim što se dešava na KiM već 20 godina.

"Saznaće da je srušeno 150 crkava i manastira, saznaće kako žive danas, 2019. godine, Srbi u selu Novake kod Prizrena, kako žive monasi u Visokim Dečanima, zašto su i dalje vojnici Kfora oko manastira Visoki Dečani i zašto moraju da čuvaju taj dragulj srpske istorije", naveo je Gujon.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, obi-wan рече

 

 

Hajmo da napisemo makar nekoliko reci zahvalnosti ovim dobrim ljudima, posebno uredniku I zameniku urednika lista Figaro, kao I ovom andjelu Gujonu! Ako bi neko preveo na francuski, pa da se posalje, sta mislite?

Share this post


Link to post
Share on other sites

@obi-wan @Milan Rakic  @pouke

 

Umesto pojedinacnih reci zahvalnosti, a I zbog onih koji nemaju naloge twitera I sl., da li bi urednistvo Pouka moglo da posalje elektronskim putem, a I pismom,  u ime svih clanova Foruma? Mogu poslati predlog sadrzaja pisma, pa da ga zajedno editujemo

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 минута, "Tamo daleko" рече

@obi-wan @Milan Rakic  @pouke

 

Umesto pojedinacnih reci zahvalnosti, a I zbog onih koji nemaju naloge twitera I sl., da li bi urednistvo Pouka moglo da posalje elektronskim putem, a I pismom,  u ime svih clanova Foruma? Mogu poslati predlog sadrzaja pisma, pa da ga zajedno editujemo

Može

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      „Тренирајте дете као пса“ – родитељи траже укидање емисије
      У Великој Британији је покренута петиција против приказивања једносатних ријалити документараца „Тренирај своје дете као пса“ коју најављује телевизијска станица „Канал 4“, а у којима позната тренерка паса примењује своје технике на двоје мале деце.
      У најавном трејлеру Канала 4, наводи се да је госпођа Џо-Роси Хафенден, специјалиста за бихевиоралну обуку паса, примењивала ове технике и на својој деци. Промовише се њена теза да уместо да говиримо деци шта не треба да раде, боље је да им помогнемо да разумеју и науче шта треба да раде.
      „Џо-Роси жели да исцрпљени родитељу окрену леђа дисциплиновању, насташлуцима и уместо тога примене позитивну обуку паса на својој деци“, каже се у најави емисије Тренирај дете као пса.
      „Да су се сви родитељи опходили са својом децом на исти начин као што тренирамо псе, имали бисмо много више брижних и саосећајних људских бића“, сматра госпођа Хафенден.
      Најављена је пилот епизода у којој се ове методе примењују на двоје деце од којих једно има три године и има сваконевне насилне испаде који негативно утучу на кућне љубимце његових родитеља, Џоа и Герета, а друго дете има 18 месеци и такође, је подвргнуто истим тренинзима јер мајци никако не полази за руком да га успава.
      Против емисије су и професионални тренери паса
      Петицији су се прикључили и чланови Удружења професоналних тренера паса у Великој Британији јер сматрају да се на овај начин њихове технике и професија компромитују.
      У њиховој изјави се истиче да и када покушавају да утичу на промену понашања животиње, у обзир се узима целокупна историја и сви фактори који су утицали на стварање негативног понашања.
      „Неопходно је узети у обзир дететово физичко, физиолошко, ментално и емоционално стање, окружење, емоционални развој и разлоге зашто су настали устаљени обрасци понашања које желимо да променимо", додају у чланови Удружења.
      Међутим, забринути родитељи обратили су се организацији "Change.Org" и покренули петицију којом се захтева отказивање овог програма. Ема Дејлмејн, извршна директорка организације за инклузију аутистичних особа која је била један од покретача петиције, напомиње да Џо-Роси користи, такозвани, „кликер тренинг“ који се користи у обуци паса, али и у бихевиоралној терапији код деце са аутизмом, али је доказано да у каснијем животном периоду долази до развоја пострауматског синдрома код особа на којима је примењивана.
      Представник за медије Канала 4, пак наводи да овај програм истражује нове приступе у бризи о деци и да се заснива на позитивним, научно заснованим мотивационим техникама које се широко користе како у обуци родитеља, тако и у обуци животиња.
      „Током снимања и емитовања добробит свих учесника програма је од највећег значаја и тај процес надгледају квалификовани дечји психолози“, тврде из Канала 4 и настављају да најављују програм Тренирај своје дете као пса за уторак, 20. август. 
    • Од Логос,
      Албанци провоцирали монахиње у манастирском комплексу на острву на Скадарском језеру. Двадесетак мушкараца претило: "Ово је све наше". Уследио одговор: "Ово је Христово и не одлазимо!"     Албанци из Бесе, надомак Мурића, "појачани" сународницима пристиглим са ко зна које стране, провоцирали су у среду монахиње у манастирском комплексу на острву Бешка, на Скадарском језеру.   Речи митрополита црногорско-приморског Амфилохија, да му се јавила игуманија манастира Благовијести мати Фотина и казала да су их напали Шиптари из Скадра, Улциња и неки који живе у Америци, тврдећи да је све то њихово и да припада Албанији, за "Новости" је потврдила и монахиња Варвара. Она је, према традиционалном православном обичају дочекивања гостију, дочекала и ову групу од двадесетак људи, коју је бродићем довезао човек по имену Рамадан или Рамазан, из места Беса надомак Мурића, на обали језера.   - Било је међу њима неколико жена и деце. Дочекала сам их са "Добар дан". "Мердита", одговорили су, и додали да су из Албаније. Почели су да снимају, после чега сам их упозорила да за то немају благослов. "Добро, добро", казао је један подругљиво, и наставио да снима, упркос још једном упозорењу.   Ја сам овде био и раније, казао је, и поново се мати Фотини обратио подругљивим тоном, питајући чија је манастир светиња.   - Српске православне цркве - уследио је одговор.   - Никада није била католичка? - наставио је да провоцира човек који је говорио на албанском, док су му речи наше игуманије превођене.   - Никада! Црква је окренута према истоку, а католичке богомоље према западу. Остао је без речи - наводи, за "Новости", монахиња Варвара.   - А где је она Албанка? - настављао је да провоцира незнанац у напетој атмосфери, мислећи на сестру Стафанију, која је Српкиња из Враке у Албанији.   - Ово је све наше! Узећемо вам све, као што смо узели Косово. Биће ово наше, моје - преводила је сестра Стефанија речи побеснелог Албанца.   Одговорила му је:   - Ово није ни моје ни твоје, већ Христово.   - Када ћеш отићи одавде? - обратио јој се поново тај човек.     - Када умрем. Такав завет сам дала - казала је монахиња Стефанија.   Група туриста из Енглеске, којој је све превођено, била је у шоку, прича за "Новости" монахиња Варвара, која, као и остале сестре, сведочи о новим провокацијама којима су изложене.     Наиме, Албанци из Мурића готово свакодневно шенлуче рафалима из аутоматског оружја. Међутим, упркос свему, сестринство наставља са службом Божјом, јер своји су на своме...    МОШТИ     Манастир Брезовица (Бешка) налази се на острву. Један је од највећих манастира на језеру. Манастир датира из 14. века и чува многе светиње. Састоји се од две цркве, старије посвећене Светом Георгију и млађе, Свете Богородице.     Извор: Новости   ПОТРЕСНО СВЕДОЧЕЊЕ МОНАХИЊА МАНАСТИРА БЕШКА: Претили су нам да је све њихово, да ће нам узети као и Косово! | Друштво | Novosti.rs
      WWW.NOVOSTI.RS Албанци провоцирали монахиње у манастирском комплексу на острву на Скадарском језеру. Двадесетак мушкараца претило: "Ово је све наше"...
    • Од Логос,
      Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско- духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега“.   Звучни запис емисије   Други дио разговора са архимандритом Савом (Јањићем) о манастиру Високи Дечани, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице.   Отац Сава говори о томе како се ратне 1999. године љуљало кандило пред фреском Мајке Божије у припрати дечанског манастира и како је Мајка Божија успјела да сачува ову Светињу и дечанско монаштво.     Дечански игуман се осврнуо и на актуелна дешавања око покушања отимања храма Светог Николе на Новом Брду нагласивши да су  наше Светиње на Косову и Метохији живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега.     Извор: Радио Светигора   Косметска кандила VIII • Радио ~ Светигора ~
      SVETIGORA.COM Манастир Високи Дечани Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и...
    • Од Логос,
      Дана 13. августа 2019. године навршило се 16 година од страдања српске деце у Гораждевцу.     Иван Јовичић и Панто Дакић убијени су из аутоматског оружја, рафалом, док су се на летњем распусту купали у сеоској реци Бистрици. Тешко је рањено још четворо деце. Убице нису пронађене, а истрага је обустављена 2010. године. Тог 13. августа 2003. године, на лицу места убијен је Иван Јововић (19), док је дванестогодишњи Панто Дакић повредама подлегао у пећкој болници. Богдан Букумирић (14), Ђорђе Угреновић (20), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13) тешко су рањени.   Најтеже повређени Букумирић је пребачен у тадашњу француску војну болницу у Јужној Митровици, а на путу до болнице, нападнуто је и возило хитне помоћи. После прве операције, Букумирића без знакова живота, поново хитно пребацују у другу болницу, у северној Косовској Митровици, а одатле хеликоптером на ВМА у Београд, где је шест дана био у коми и преживео четири тешке операције. Починиоци нису никада пронађени.   -Узети су као најлепши плод у свом детињству. Никада нећу заборавити када сам видео то место злочина где су се видели крв, патике и њихова одећа. Хвала Богу, неки су се и опоравили... и није било више жртава, казао је на почетку своје беседе архимандит Сава, игуман манастира Високи Дечани, који је с благословом епископа Теодосија, заједно са игуманом Драганца архимандритом Иларионом и локалним свештеницима служио парастос у храму Рођења Пресвете Богодице.   Отац Сава је рекао да се поред туге и бола у сећању на невино пострадале истовремено осећа и радост што нас Господ није оставио и заборавио. Он је поменуо како нас жртва ове деце позива на веру, слогу и јединство, да останемо верни нашем предању, нашем родном крају. -То је наша вера која ће нас очувати, јер ако изгубимо веру, ништа нас неће сачувати. То је вера која је сачувала и ово село кроз векове, Србе широм Косова и Метохије, на свим стратиштима на којима је наш народ страдао. Сви који су чинили злочине ће сигурно одговарати, ако не пред судом човечијим, сигурно пред судом Божјим, рекао је отац Сава.    После парастоса, свештеници су одслужили мали помен на гробовима пострадале деце. Парастосу и поменима на оба гораждевачка гробља присуствовали су чланови породица Јововић и Дакић, житељи Гораждевца, монахиње манастира Пећке Патријаршије и представници српских институција.   Средином и крајем 2015. године, на село Гораждевац извршена су још два слична напада, срећом без жртава.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Речено је да је мучеништво највећи доказ истинског сведочења. Смрт, као последња провера, искључује могућност камуфлаже пред Богом, собом, људима и светом. Док у аскетском подвигу има простора за „симулирање“ дотле суоченост мученика или мученице са смрћу не оставља простора за тако нешто. Истовремено, у мучеништву су равноправни и слаби и јаки: обичан хришћанин задобија исту снагу као и онај јачи, те прихвата мучење и страдање, и саму смрт, мирно и радосно – и добија венац победе. Првомученик – Христос није био пасивна жртва него победитељ, чак и у крајњем понижењу. Неправедна пресуда, клевета, ругање, пљување, бијење, крст и смрт претворили су се у силу у немоћи. Може се рећи да је победа остварена не толико у васкрсењу (то је сувише очигледно) колико на Крсту. Зато Њега прикованог за Крст и уснулог називамо – Цар славе!     Откуд камуфлажа међу хришћанима? Зашто они који су добили благодат и моћ од Бога могу тако тешко да промаше и дубоко падну? Ако је хришћанин посебан антрополошки тип, онда имамо један занимљив феномен: када је врлински, тада надилази сваког врлинског човека (религиозног или нерелигиозног). Али, када греши, онда је гори грешник и од најгорих нехришћана. Хипокризију је Христос највише проказивао. Лицемерје омогућава да своју грешност на вешт начин сакријеш од себе. Да нису највећи греси они које игноришемо, негирамо да постоје, а не они свесни греси?    Савремени хришћани – јерархија и „царско свештенство“ – требало би да мање верују у своје способности расуђивања и да почну усрдније да расуђују умом Христовим. Да би до тога дошли потребно је, између осталог, да усвоје критеријум будућности, тј. да допусте и ту могућност да њихови садашњи судови могу да буду ужасно погрешни. Целе цркве могу да погреше. Пре двадесетак година (15. јануара 1998) Александријска патријаршија је затражила опроштај од Св. Нектарија Егинског због тога што га је 1889. године као Пентапољског епископа неправедно прогонила, оптужила и отерала из Каира. За то недело нису успели да нађу ниједан формални или теолошки разлог осим спомена да се млади епископ не подудара са њиховим амбијентом (клима). „Ако ми дате неколико редова написаних руком најпоштенијег међу људима, наћи ћу нешто у њима што ће га обесити“, рекао је кардинал Ришеље. Ипак, невољна страдања, о којима говоре Оци, помажу на више начина: када изгубиш положај – смирењем добијаш неслућене благослове. Чак и кроз произвољне, исувише људске поступке представникâ Цркве, оне који у очима света изгледају скандалозни и негативни, Бог, не оправдавајући те поступке, дела, користећи их и управљајући историју ка својим циљевима. Бог то чини не ex machina, него „споро и достижно“ као праведни Судија.   Верујем да је апофатички метод у богословљу један од могућих приступа опрезнијој процени људи и њихових поступака. Апофатика је пример релативизације како логоцентричног размишљања и тако и позитивистичког морализма. Наравно, није довољно само знати разликовати апофатичко и катафатичко богословље. Потребно је препознати унутарњу апофатичку логику постојања.  На једном месту један савремени теолог бележи: „Наша вера и битовање, скоро сва наша историја и наше данашње стање, јесу апофатички, а апофатика захтева велики интелектуални и још већи духовни напор и подвиг“. Како је за Свете Оце говорио Св. Варсануфије, „Не мислите да су, ако су и били Свети, могли дубине Божје да потпуно схвате“.   Један пример из неурологије може нам помоћи да схватимо да ми скоро по правилу имамо привид истине. Мислимо да нам наш мозак даје реалну слику света, а он, у ствари, гради слику на основу претпоставки. На твитеру се недавно вирално ширила црно-бела фотографија која, захваљујући исцртаним колорним линијама преко ње, оставља утисак слике у боји. Сви су мислили да та слика јесте у боји. Оно што се десило јесте да је мозак – инхерентним начинима кроз претпоставке, искуство, обрасце – „обојио“ фотографију. Наравно, ми тек a posteriori сазнајемо да је у питању грешка, јер слика реално није у колору. Дубља поука из овога је да ми, скоро у свим доменима живота, чинимо сличне грешке и при томе верујемо да савршено разумемо реалност. Један од коментара на твитеру гласио је да на тај начин функционишу међуљудски односи, преговори, трговина, политика и укупна људска комуникација.    У сликарству, боја настаје у корелацији више топлих и хладних нијанси; она није самопостојећа. У музици, тон је стицај висине, јачине, трајања и боје. У свим случајевима, реч је односу посматрача са посматраним/слушаним. Личност (и мозак) примаоца поруке ће допунити празнине на основу поменутих инхерентних претпоставки. Стога и није увек потребно све рећи у детаље: ако је неко вешт говорник, постићи ће жељени утисак без много речи. Сликар ће достићи нови ликовни израз без много потеза (византијска иконографија је врхунски пример те врсте апстраховања). Ради ли се о манипулацији или о релационој стварности? Можда је по среди теологија односа!    Међутим, да ли је слобода на цени у црквеној стварности или је она hybris који води „немесису“? У грчкој трагедији, ὕβρις указује на претерано самопоуздање јунака драме које изазива бес богова и доводи до νέμεσις, заслужене одмазде. Шта се историјски дешавало кад би неко слободно формулисао истину вере на другачији начин, супротно мејнстриму, а да није рањавао Тело Христово неким неправилним учењем? Биће да је ситуација била другачија него у наше дане. Наиме, видећемо да Црква на Истоку није судила ни забрањивала слободу личног мишљења. За Св. Јустина Ћелијског је казано да је, као слободни и одговорни члан Цркве Христове, пророчки опомињао кад је требало и писмено критиковао званичну Цркву, пишући критичка писма патријарху и синоду. Историчар Болотов примећује: „Личности које су одушевљене искреном љубављу према истини и добру Цркве, као што је Григорије Богослов, понекад су упадале у тешку сумњу у вези са сврсисходношћу црквених тела као што су сабори и синоди“.   Велики Оци Цркве су ауторитарну црквену власт критиковали понекад као болест; критичке речи једног Златоуста или Григорија Богослова на њен рачун су преоштре чак и за данашњи осећај. Стога речи историчара Хенрија Адамса, који је власт описао као „неку врсту тумора који се завршава тако што убија саосећање код њених носилаца“, не звуче ни ново ни сувише метафорично. Дахер Келтнер, професор психологије на Берклију, на основу лабораторијских експеримената дошао је до закључка да се појединци под дејством власти понашају као да су претрпели трауматичну повреду мозга – постају импулсивнији, мање свесни ризика својих одлука, и, што је пресудно, мање кадри да на ствари гледају из угла других људи.   Када се у теологији водимо мотивима спасења човека, тада наши изрази нису пресудни. Како каже владика Атанасије (Јевтић) у својој Патрологији (објавио пет томова), Кирило Александријски се у христологији руководио првенствено сотириолошким разлозима. „И поред све неизбежне полемике, он се ипак не спори око појединих богословских ‘формула’, не везује се само ‘за речи’. Штавише, он сâм није увек строго пазио на своје речи и изразе, те их и не употребљава увек тачно и истоветно“. Дисиденти из система тоталитарних једнопартијских држава су прогањани због другачијег мишљења, па и погрешно изговорене или написане речи. Модерни damnatio memoriae у неким срединама се одвија поступно: најпре вас ућуткају у установама, а онда следи даље искључивање из званичних форума. Сазерцавајући о колективној трауми прогона из Совјетске Русије, Флоровски је далеке 1930. писао: „Посебно је трагично да је пре неколико година, наредбом совјетских власти, велика група руских философа изагнана из властите земље. Прогнани су управо као философи. Ово је био симболичан чин који је означавао негирање креативности и слободе. Философија је постала бескорисна и забрањена у Совјетској Русији управо због тога што су философски патос и креативност изрази духовне слободе. Совјетски животни стил, на другој страни, јесте вољно одбацивање и гашење слободног духа“.   Многи млади људи се данас осећају попут једног од јунака из драме Тенесија Вилијамса, Мачка на усијаном лименом крову, па потресно, а лаконски, исповедају: „Не живим са вама – ми само заузимамо простор у истом кавезу; то је све“. Тамо где нема Христа губе се истински односи. Све губи смисао, што можда и нехотице показује најновији Тарантинов филм „Било једном у Холивуду“. Неумољиви утисак током гледања је да у свеукупном сплету збивања – на врхунцу бљеска контракултуре, у време хипи револуције – одсуствују реални људски односи.   Велики оци и учитељи никада нису поробљавали, него су остављали следбенике слободним, говорећи попут Св. Варсануфија: „Нисам те свезао, брате, нити сам ти дао заповест, него савет, како хоћеш, тако учини“! Уводећи своје читаоце у мисао Отаца Цркве Владика Атанасије је као верни ученик о. Георгија Флоровског написао следеће значајне речи: „Читаоци ће у књизи видети да је било и признатих Црквених Отаца и Писаца са извесним богословским схватањима несагласним са вером и искуством Саборно-Католичанске Цркве, и нису за то били суђени“. Кад је пак реч о јеретицима, по речима овог водећег српског теолога, „они су издвојени као јеретици не зато што су имали своја лична мишљења – Црква, бар на Истоку, није судила ни забрањивала слободу личног мишљења – него зато што су рањавали и расецали јединствено Тело Христово, Цркву као нешивени Хитон Христов“.   У историји Цркве су постојале школе мишљења и Црква их је дочекивала са добродошлицом. Школе, правци, изрази… све је то био и остао део јединственог Предања. Право питање односа између познатих школа и њиховог учења у древној Цркви огледа се у оквиру питања истинитости личности Христове (Александријци су одбацили аутономно човештво у Христу да човек не би био схваћен независно од заједничарања са Богом). Понекад би између две доминантне школе, попут александријске и антиохијске, нови и свежији богословски приступ послужио као трећи пут, или „други угао“ посматрања, и тиме извео из заплета. То је била кападокијска школа. Запад је, такође, имао свој летитимни приступ, као и сиријска традиција.   Но, оно што нас овде занима јесте чињеница да другачији нагласак у богословљу није представљао проблем. Оно што се кроз целокупну историју дешавало јесте да Црква није санкционисала слободу личног мишљења и говорења, него је отклањала апокрифе и фалсификате. И верујем да је у нашем времену куцнуо час да нови нараштај породи нови израз. За то постоје претпоставке у неопатристичкој синтези коју је инаугурисао васељенски протојереј о. Г. Флоровски. Потребан је излаз из круте и стерилне сцене, уз помоћ богослова који обликују теолошки курикулум, јер су се научили „Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо“ (Мт. 13,52). На том путу, не треба да нас растужи ако понекад оманемо у настојању да достигнемо велики узор. Ван Гог је без успеха покушавао да имитира Милеа (Millet) који је био сав његов свет и идеал (други узори су му били Коро и Курбе). Но, утешно је то што Ван Гог није достигао Милеа; заузврат му је дато нешто много веће!   Савремени богослови су позвани да воде „гигантомахију“ око суштинских питања живота друштва и човечанства. Егзистенцијално тумачење догмата и језик који „говори“ савременом свету јесте богословље које није догматско у уском смислу речи него је то „стваралачко разрешење животних задатака“, по неопатристичком обрасцу богословља „за живот света“. У том подухвату теолози не треба да се боје ни науке ни философије, као што се нису бојали ни Оци, који су и сâми имали извесних јелинистичких, неоплатонских мотива; они су сасвим смело користили Платона, стоике, Филона, Оригена, али се нису заустављали на њима, него су смело износили „црквену науку“. Примера ради, није било класичног философског и књижевног дела које млади Константин (Кирило Словенски) није прочитао и проучио у Фотијевој школи. А ту школу су тадашње Игнатијеве присталице карактерисале као назадовање у антику. Наизглед парадоксално!   У приказу житија великих симфоничара под називом Распеване виолине, Рудолф Тил каже да су многи музичари судбином својих живота били илустрација моћне музичке револуције која се тада била распламсавала, а на коју се с почетка гледало као на произвољност или назадовање. „Међутим“, каже он, „из тог пада фантастичном брзином је изникла нова музика симфонијске епохе“. Кад је видео како се снобови оног доба исмевају са импресионистима, Сезан је у инат њима рекао да ће све учинити да импресионизам добије место у музејима уметности.    Слава Цркве је симфонија Васкрсења и смерно сведочење тог тријумфа. „Видевши васкрсење Саздатеља, Апостоли се дивљаху (ἐθαύμασαν), појући хвалу ангелску: ово је слава Цркве (αὕτη ἡ δόξα τῆς Ἐκκλησίας), ово је богатство Царства“ (Октоих, глас 7, поема Јована Дамаскина). Како је било на почетку са првим martyres Васкрсења и Педесетнице (уп. ДАп 2,32: „чему смо сви ми сведоци“), тако и данашњи теолози, испуњени патосом слободе, настављају да стваралачки сведоче испуњење спасења у Васкрслом Господу, исповедајући догађаје спасења свештене историје и у нашем времену. Каменчиће које уграђују у Предање неће нико моћи да одбаци.     Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...