Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Sign in to follow this  
Иван Недић

Канонизација свештеномученика Станислава Насадила у Кошицама (Словачка)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Православна Црква чешких земаља и Словачке, у претходну недељу, 9. јуна 2019. године, канонизовала је свештеномученика Станислава (Насадила), по народности Чеха, свештеника Српске православне Цркве, пароха Личке Јасенице (Горњокарловачка епархија). Овог чешко-срспког светитеља Српска Црква је канонизовала још 1961. године. У нашој Цркви свештеномученик Станислав се прославља заједно са свештеномучеником Савом Горњокарловачким, 4/17. јула. У наставку преносимо вест са званичног сајта Православне Цркве у Словачкој.

У православној саборној цркви Успења Пресвете Богородице и св. Јована Милостивог у Кошицама (Словачка), у недељу, 9. јуна 2019. године, свечано је канонизован свештеномученик Станислав (Насадил), кога је овим чином Православна Црква чешких земаља и Словачке убројала међу своје свете, доделивши му у црквеном календару као дан помена 20. јун – датум када је одведен у концентрациони логор.

Новомученик, свештеник Станислав (Насадил), рођен је 20. октобра у Лоштицама у Моравији (данашњи Оломоуцки крај). Православно богословље је изучавао у Сремским Карловцима и Битољу (1923–1928). Као православни свештеник, служио је у Личкој Јасеници (данашња Хрватска). За време Другог светског рата, 1941. године, заједно са хиљадама православних Срба, али и Рома, Јевреја и хрватских антифашиста, постао је жртва усташког фашистичког режима, зато што је, упркос застрашивањима, одбио да напусти своје вернике и врати се у протекторат Чешка и Моравска у саставу нацистичке Немачке, или да оде у Србију. Заједно са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем), ухваћен је и мучен од стране усташког ратног злочинца, Јосипа Томљеновића, а касније и убијен у концентрационом логору у Госпићу. Тело му је бачено у масовну гробницу – Шаранову јаму у Јадовну.

На позив епархијског архијереја, његовог високопреосвештенства, господина Георгија, архиепископа михаловско-кошицког, у навечерје свечаности, 8. јуна 2019, у саборној цркви у Кошицама сакупило се неколико архијереја, као и већи број свештеника и верника. Велику вечерњу са литијом служио је свештеник саборне цркве, протојереј Владимир Спишак, са другим свештеницима из земље и иностранства. Почасно место на архијерејском трону припало је епископу Игнатију, декану Православног богословског факултета у Београду. У свом богословски исцрпном говору, владика Игнатије је говорио о важности мучеништва у контексту односа између човека и Бога, као и односа међу људима. Само мучеништвом сведочимо пуноћу заједништва са Христом, јер оно најбоље сведочи нашу љубав према Богу, будући да су ради њега мученици жртвовали оно највредније што су имали – свој живот. Христос, који је једини савладао врата смрти, пролазности и власти греха, је јемац да у заједништву са њим смрт неће имати трајну власт над нама. После вечерње, присутни архијереји и свештеници су служили последњи парастос за свештеника Станислава, као што је то обичај у навечерје канонизације светих.

Затим је присутнима о животу Станислава Насадила говорио историчар, мр Јиржи Видличка из Оломоуца, који је сакупио бројне архивске документе и информације о светитељу. Са окупљенима је поделио и сопствено искуство, које он лично сматра сведочанством Станиславове светости: „Када сам тражио податке у архиву Оломоуцко-брнске епархије, имао сам велики проблем да у огромној количини архивских материјала пронађем нешто што би се тицало оца Станислава Насадила. Пошто након дугог и неуспешног претраживања разних кутија нисам пронашао ништа релевантно, почео сам да му се молим да ми, ако је његова воља да нешто о њему сазнамо, помогне да пронађем одговарајућу кутију. Прва кутија коју сам узео у руке, а притом је изгледала као да у њој сигурно неће бити ничег о њему, била је пуна података баш о овом светитељу. Схватио сам то као Божији знак“.

Уследило је излагање српског иконописца Радмиле Несторовић из Београда, која је говорила о приказивању савремених српских светитеља на православним иконама, као и о томе како је настала канонизацијска икона св. Станислава и због чега је на њој одлучила да прикаже поједине елементе. Поменула је и велики број мученика из редова епископства, свештенства и верног народа Српске православне Цркве током Другог светског рата.

Сутрадан, у недељу, 9. јуна, свету архијерејску литургију служио је његово блаженство, господин Растислав, архиепископ прешовски, митрополит чешких земаља и Словачке, заједно са митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, архиепископом прашким Михаилом, архиепископом пшемислско-горлицким Пајсијем, епископом бачким Иринејем, епископом браничевским Игнатијем, епископом буеносајреским и јужноцентралноамеричким Кирилом, епископом мохачким Исихијем, епископом жумберским Исаијом, и домаћином, михаловско-кошицким архиепископом Георгијем, те свештенством из Словачке, Чешке, Пољске, Србије, Црне Горе и Хрватске. Проповед након Јеванђеља одржао је епископ бачки Иринеј, који је рекао:

„У светом Јеванђељу од Јована, чији одломак смо слушали, чујемо како Спаситељ својим верним ученицима каже: ’Ви сте пријатељи моји. Не зовем вас више слугама, него пријатељима мојим’. А у продужетку Спаситељ саопштава да, као што су људи овога света гонили њега, тако ће и његове пријатеље, његове верне прогонити. Обе ове поруке Спаситеља нашега остварују се на једном дивном угоднику Божијем, то је свети свештеномученик Станислав Насадил, који је и пријатељ Христов, по својој добродетељи, по својим подвизима, и мученик за Христа, јер је положио живот свој за пријатеље своје, за ближње своје, за духовно стадо своје, а од тога нема веће љубави под небом.

У Православној Цркви нашој, јединство и љубав међу свима нама јесте основни начин постојања и живота. То извире у светој литургији, зато што се причешћујемо једним телом и једном крвљу Господа Христа, испуњавамо се једним истим Духом Светим, и то јединство је, у ствари, извор свеукупног јединства Цркве у свету. Евхаристија, литургија, притом, није средство којим ћемо ми постићи јединство, него је циљ, сврха, зато што само у светој литургији ми заиста ддоживљавамо јединство Цркве. Господ је један у Светој Тројици, и зато смо ми сви, иако различити, и као личности, и као народи, можда и као културе, ипак једно у Богочовеку Исусу Христу.

После Господа који нас сједињује, у његово име и његовом благодаћу сједињују нас и свети угодници његови, пријатељи његови, како их он назива. Јединство које они сведоче и нама дарују тиче се свих православних и васцеле Цркве Христове. Али, ми ипак примећујемо и неке историјске димензије, које у нама изазивају посебна осећања, посебну радост и благодарност Господу. Ви сви знате историјске и духовне везе између Српске православне Цркве и ваше свете Цркве овде, у чешким земљама и Словачкој. Наши велики духовници, међу њима и већ прослављени свети Божији угодници, су овде били пастири вашим прецима, вашим дедовима, једно време, између два светска рата. Али, исто тако, многи синови ваших братских народа, словачког и чешког, су живели у нашој земљи, и тамо посведочили своју веру православну, и као свети, као мученици, показали шта значи бити пријатељ Христов. Највећи пример за то је свети свештеномученик Станислав, којега данас свечано прослављамо као светога. Он је био родом Чех, али је служио као свештеник у Српској православној Цркви, у једној епархији која се данас налази у Хрватској. За време Другог светског рата у Хрватској је владао један ужасни сателитски нацистички режим. Он је, између осталог, прогонио православне Србе, затим Цигане, Јевреје, и неке од Хрвата који су били против нацизма. Резултат тога зллочиначког система власти био је: три наша епископа мученика, стотине свештеника мученика, и стотине хиљада верних убијених само зато што с православни, а што их они не прихватају као своју браћу. Штавише, и оне који су имали католичку веру убијали су са речима: „Господ ће већ препознати који су његови“. Они су, ипак, у свему свом нечовештву, ипак показали једну малу црту човечности. Људима који нису били родом из тих крајева, које су они сматрали својима, казали су: ’Ви можете ићи, ви сте странци’. Тако су рекли и нашим епископима, али они су одбили да иду, рекавши: ’Ми смо овде са својом духовном децом и нико не може да нас растави’. Тако исто је поступио и свети свештеномученик Станислав. Он је могао да напусти и своју парохију, и своје вернике, и ту област, и да спасе свој живот. Довољно је било да каже: ’Ја нисам Србин ни Јеврејин, ја сам Чех и идем’. Али, ни он није хтео да остави своју духовну децу. И тако је својим животом посведочио шта значи прави пастир, прави духовник, прави свештеник у Цркви Христовој. Зато га је Господ прославио, да данас први пут се њему обраћамо молитвом, да се он Господу моли за све нас.

Опростите што ћу казати и нешто што код мене лично буди осећање радости и узбуђења. Прво, што је мој претходник, свети и велики владика Иринеј Ћирић, рукоположио светога оца Станслава и у чин ђакона, и у чин свештеника. Данас, опет, по промислу Божијем, праунук оца Станислава је монах у манастиру наше епархије, манастиру Ковиљу, и овде је данас са нама заједно.

Тако, дакле, Господ прославља своје истинске пријатеље и позива све нас да и ми учинимо у свом животу све, највише вером и љубављу, да и ми будемо пријатељи његови, као што су свети, као што је и свети Станислав. Зато је Господ дошао у људском телу, са људском природом у наш свет, зато је ниспослао Духа Светога, зато постоји Црква његова, да бисмо сви могли бити освећени, обожени, благодаћу његовом. Тако, свети Божији угодници, мученици и остали, нису за нас, православне хришћане, нека надљудска бића, неки измишљени хероји, неки супермени; они су исто што и ми, од тела и крви, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са њим, као што је он једно са Оцем небеским. Тако и свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни парохијски свештеник, далеко у провинцији Српске православне Цркве, од данас ће бити прослављан у свој васељени, у свим Православним Црквама на свету. Он и други такви људи јесу истинска слава и похвала, како ваше свете помесне Цркве, тако и Цркве саборне, католичанске, у целини“.

Након божанствене литургије, на којој се причестило мноштво верника из земље и иностранства, обављен је свечани чин канонизације свештеномученика Станислава, читањем и потписивањем од стране свих присутних архијереја, свештеника и верника, одлуке Светог синода помесне Православне Цркве чешких земаља и Словачке, о проглашењу свештеномученика Станислава за светог. Одлуку је, такође, потписао директни потомак светога, његов праунук Пајсије, сабрат српског манастира Ковиљ. Његово блаженство митрополит Растислав је затим благословио верни народ иконом свештеномученика Станислава, за време чега је хор певао његов тропар на црквенословенском језику. Други пут хор је отпевао тропар на српском, а народ су иконом благословили српски архијереји, митрополит Порфирије и епископ Игнатије. На крају се зачуо тропар на чешком језику, а народ су иконом благословили архиепископи Михаило и Георгије.

Након освећења славских колача, које су владике пресекле на више места, у цркви и испред ње (по обичају преузетом из Српске Цркве), његово блаженство, митрополит Растислав, захвалио се главном организатору, архиепископу Георгију, свештенству и верном народу михаловско-кошицке православне епархије, за организацију овог дивног молитвеног сабрања, што је захтевало велики напор и финансијске издатке. Нека им Бог, молитвама св. Станислава, Бог узврати.

Свети свештеномучениче Станиславе, моли Бога за нас!

 

За Поуке са словачког

Иван С. Недић, Јелена Недић

Фотографије се могу погледати на дну странице са које је преузета вест:

https://orthodox.sk/kanonizacia-svjascennomucenika-stanislava-v-kosiciach/

 

Видео-снимак свете литургије:

 


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Још неки детаљи: http://www.politika.rs/articles/details/431934

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У светлу Васкрсења Христовог, у уторак, 5. маја 2020. године, у Недељу трећу Мириносница, у манастиру Јасеновац, торжествено је прослављен празник Светих свештеномученика Платона, Епископа Бањалучког и протојереја Душана Суботића. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство владика пакрачко-славонски Г. Г. Јован, уз саслужење протојереја-ставрофора Ратка Гатаревића пароха славонско-бродског и ђакона Милана Јовића.      За певницом је појало сестринство свештене обитељи Јасеновачке.    Након прочитаних одељака из Светог Јеванђеља, Владика Јован се обратио пастирском беседом о смислу жртве и страдања осврћући се на страдање Епископа Платона и његовог свештеника (босанско)градишког проте Душана Суботића, пострадалих за Христа 5. маја 1941. године.    У славу Божију, а у част и спомен Његових угодника Платона и Светог свештеномученика Душана, пресечен је славски колач и освештано славско жито.    Након тога Владика Јован је благословио облачење подрасника искушеници овог манастира Љепосави.     Извор: Фејсбук страница Манастира Јасеновац
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Београдски Надбискуп Станислав Хочевар упутио је Ускршњу посланицу коју преносимо у целости:    Звучни запис обраћања     Браћо и сестре!   Доликује ли у ово вријеме свеопће пандемије писати или уопће хтјети посредовати ускрсну посланицу? Дубоко осјећам да бих за тако нешто требао бити много понизнији! И како то постићи?   Одлучих се ипак, предраги, с вама поразмислити о једној реченици из Посланице Хебрејима (Хеб 5, 8). Увијек сам управо пред овим библијским текстом осјећао посебно поштовање, али и становиту свету дистанцу. Kао салезијанац, чија каризма подразумијева бити непрестано међу младима, морао сам признати самоме себи да немам довољно времена с дужним поштовањем и заносом интензивније разматрати тај осебујни духовни рудник злата.   Али пандемија ЦОВИДА-19 удари човјека на најосјетљивије мјесто… Питам се, у потпуној побожности према небеском Оцу: »Драги Оче, како је могуће, односно зашто је потребно да Твој Син, непрекидно имајући најдубље синовске односе према Теби, мора толико патити да би навикао слушати?« И кад то питах небеског Оца, примијетих у себи како унаточ томе што ме је увијек најдубље потресала тајна Утјеловљења, ипак нисам много напредовао у своме урањању у те дубине…   Да, Твој је Син постао човјеком. Долазећи у свијет Он говори: Жртва и принос не миле Ти се, него си ми тијело приправио; паљенице и окајнице не свиђају Ти се. Тада рекох: `Ево, долазим!` У свитку књиге пише за мене: `Вршити, Боже, вољу Твоју!` (Хеб 10, 5‒7). Да, човјек Исус долази »у тијелу«! И у потпуној спремности воље: »Ево, долазим вршити, Боже, Твоју вољу.«   Исус из Назарета није један од толиких људи. Он је Једини који врши искључиво Очеву вољу, и то у тијелу и оном тјелесном. Порука је то над порукама: у тијелу и оном тјелесном свијету треба вршити Очеву вољу и нацрте, иначе само »тијело« постаје непослушно.   Исус је, дакле, човјек који је и први, и посљедњи, и средишњи. Парадигма човјека уопће – Човјек! Али није Човјек зато да би занијекао све друге људе, него да би баш сваком човјеку показао како је унаточ свим најужаснијим страхотама ипак могуће бити и остати човјеком.   Тако је, Оче, Твој син поставши човјеком објединио човјечанство свих времена у Једног човјека. Од оног првог – Адама – до оног посљедњег – Земљанина – у једну обитељ. Да, сви ми људи само смо једна обитељ. Но ми смо се разбили и расули у стотине и стотине комадића… А пандемија вируса ЦОВИДА-19 потврђује да смо ипак сви једна јединствена обитељ свих народа, језика, боје коже и култура. Ако нисмо способни то спознати и признати својим разумом, својим размишљањем, онда нам пандемија поручује својом агресивношћу: сватко од нас може ближњега свога заразити или спасити. И непослух тој чињеници жање премноге снопове смрти…   Оче небески, сад знам да си нам у своме Сину за сва стољећа показао како је важно знати слушати законе живота. Kако је важно знати рећи: Ево, долазим вршити вољу Твоју.   Да, браћо и сестре, сви земаљски родитељи из искуства знају како новорођеном ђетету треба говорити, пјевати, с њиме се играти и давати му на тисуће различитих знакова љубави ‒ да би и само проговорило… Слушајући и гледајући, ђеца напредују. Али одмах кад та иста ђеца мало поодрасту, почињу углавном слушати само себе… Па и толики медији, који би требали посредовати најдубља искуства вјечне мудрости, претежно шире змијску мудрост: узми »јабуку« закона у своје руке… постани »бог«! И тако се шири то вршење своје а не Божје воље. И ето, парламенти овога свијета тако често гласају за законе непослушности Божјему Духу. Kоји то парламенти данас још истражују Исусова блаженства? Ођекује ли у њима глас Еванђеља? Исусов проглас мира из Ускрснога јутра претворили смо у безбројне творнице оружја, мислећи да ћемо на тај начин осигурати и мир, и сигурност, и јаку економију…   Док се Ти, Исусе, заузимаш за мале и сиромашне, избјеглице и странце, ми, искориштавајући једни друге, стварамо свијет богатих и сиромашних, свијет блокова и класа, свијет великих и малих; свијет прве, друге или треће брзине развоја. Притом развоја у сферама имања, посједовања, економије; укратко ‒ онога што стављамо на себе, око себе и покрај себе. Заборавили смо да је у нама пророчки свијет; да сȁмо срце може наслућивати будућност и сȁмо разум очишћен од себичности стварати логику.   По ЦОВИДУ-19 Ти, Сине Божји, очито нас упућујеш да требамо боље слушати једни друге, боље чути вапаје оних других, боље проучавати повијест тих других. Али особито нас поучаваш да требамо слушати глас свога Створитеља. И да знамо да само Он има праве визије развоја, будућности, солидарности, синергије. Једино нам Божји глас говори о »побожанствењу« човјека, а наш људски глас претежно тек о материјализирању човјека и човјечанства.   Укратко, Ускрсли Сине Божји, Ти који си имао снаге проћи кроза сва искушења и увијек слушати, научи и нас данас слушати. Прије свега да пажљиво слушамо из читаве објаве створеног свијета и свијета светих књига. Слушати како сви имамо једног великог и доброг Оца. А доћи до »Његова савршенства« – како нам предлажеш – захтијеват ће још много, много наших напора. Kолико ли ће још захтијевати слушања да бисмо даље схватили да је читаво човјечанство само једна мала обитељ, у којој ођекује баш сваки корак и најмањи покрет руке – било позитивно или негативно? Да би ова јединствена обитељ запјевала у складној политичкој полифонији, колико ће још вјежбања бити потребно?! Надаље: јесмо ли сви ми који тврдимо да смо на путу у Емаус сусрели Исуса Kриста, коначно сјели за исти стол божанске литургије, разломили коначно исти крух и пили из исте чаше? Kолико ли ће још бити потребно молитве, понизности, слушања жарког Kристовог вапаја на Посљедњој вечери…?   Ускрсли Господине, Ти си прешао читав тај вишемиленијски пут свих могућих најжешћих људских искушења и вршио вољу свога Оца. Зато си увијек побјеђивао. Научи, дакле, и нас слушати све вјечне законе створенога свијета; научи нас разговарати с небеским Оцем тако како си то и сам чинио у свјесном ноћном осамљивању; научи и нас слушати Духа којег си нам у својој смрти предао, јер Он је »Господин и Животворац«.   Желимо с Тобом ускрснути. Желимо с Тобом на обалама мора толиких људских суза коначно окусити ускрсно благословљено јело. Ускрсли Господине, прими нашу спремност да слушамо Твоју радосну вијест… о миру који само Ти можеш дати.   Омогући нам, надаље, да на свим »брдима« толиких наших јада искусимо како читаво човјечанство уздижеш у духовну цивилизацију и како свима нама повјераваш нову будућност ослобађајуће близине с Тобом и у међусобном заједништву једних с другима.   Теби, Ускрсломе Kраљу, који си свима нама својим слушањем отворио потпуно нове перспективе, Теби слава и моћ! А свима нама, који у Тебе вјерујемо, радост, мир и благослов!   Сретан и благословљен Ускрс! Мир Божји! Христос васкресе – ваистину васкресе!   С вама у ослушкивању и благосливљању,   + Станислав Хочевар, с.р. надбискуп и метрополит београдски     Извор: Београдска надбискупија
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Наша света Црква 2. јануара по новом, односно 20. децембра по старом календару, молитвено помиње светог Игнатија Богоносца. Свети Игнатије био је епископ у Антиохији. О његовом животу, учењу и страдању у Јутарњем програму Радио-Беседе говорио је презвитер Александар Поповић.   Звучни запис разговора   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свештени Синод ове свете Цркве донео је одлуку да се име свештеномученика Павла Лазарова унесе у Синаксис новомученика и исповедника Руске Цркве. Извештај по овом питању поднео је епископ тројицки Панкратије, председник Синодске комисије за канонизовање светих, а у вези предлога митрополита владивосточког Владимира да се име оца Павла приброји Сабору новомученика. Прослављаће се 20. маја/2. јуна, на дан његовог мучеништва. Уколико се пронађу његови остаци, биће поштовани као часне мошти, а исписаће се иконе са његовим ликом ради поштовања верних.     Отац Павле Лазаров је рођен у граду Коливану на реци Обу 1877. г. Завршио је ветеринарску школу и три године је радио у Сибиру. Године 1904. он је диригент хора при цркви Светог Николе. Ожењен је 1908. и имао је четворо деце. За ђакона је рукоположен 1912, а за свештеника 1915, и служио је као парох при цркву Свете Тројице у Приморској области. Скупљао је храну за сиромашне и подучавао децу основама верске наставе.   Иако је био опоменут уочи Тројица 1919. г. да ће бити ухваћен и да треба да се сакрије с породицом, отац Павле је одбио. Обукао се и чекао људе да га ухапсе, стојећи пред иконама Спаситељевом и Мајком Божјом молећи се, метнуо је свој крст и рекао довиђења и благословио децу, а супрузи казао: „Не тугуј! Моли се Царици небеској, она нас неће напустити!“   Партизани су га одвели у оближње село и преслишавали га у тамошњој основној школи. Као услов за пуштање на слободу тражили су од оца Павла да изјави да је варао народ измишљеним Богом и да јавно пред народом збаци крст и мантију. Он је смело изјавио да се никад неће одрећи Бога и да је спреман да умре за своју веру у Христа.   Отац Павле је мучен на сам празник Тројица 20. маја/2. јуна 1919. године.  Будући озбиљно рањен метком, остављен је да умре у шуми близу места Никитовка. Својој супрузи је оставио у аманет да се моли за њега да се не уплаши мучења, него да остане ведра духа с вером у Христа Господа чак до своје смрти.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом прославе славе храма Светог Јована Милостивог и поводом 1400 година од рођења за небо овог светитеља, Високопреосвештени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас у овом храму у Кошицама у Словачкој Свету архијерејску литургију.     Саслуживали су му Високопреосвештени Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније из Украјинске православне цркве под омофором Митрополита Онуфрија и домаћин, Архиепископ михаловачки и кошицки г. Георгије, са великим бројем свештенства и ђаконства с истока Словачке.   Увече тог истог дана, архијереји су посетили мјесто на коме ће, ако да Бог, бити саграђен манастир посвећен Светом Василију Острошком, први манастир у Словачкој. Освештан је камен-темељац будуће манастирске цркве Острошког Чудотворца. „Карпатски Острог“, рекао је Владика Амфилохије .     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...