Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Епископ Максим Васиљевић: Виђење невидљивог (Дно океана и светост садашњег тренутка)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота. У метатеатарској представи Наш град(Our Town, 1938, америчког позоришног писца Торнтона Вајлдера) одвија се крајње занимљив дијалог између глумца и редитеља. Када Емилија, која се на земљу вратила како би поново доживела свој дванаести рођендан, не може више поднети интензитет оног што види пред собом (а види све драгоцене личности, тренутке и детаље из детињства), она са бине пита редитеља: „Да ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? — сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах, редитељ одговара, „Не“, али убрзо затим додаје, „светитељи и песници, можда — понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе.

Attachment-1.jpg?resize=800%2C600

Владика Максим, Округ Амадор (Калифорнија), 2017.

Пре неколико година у Константинопољу, после хиротоније „српског ђака“ митрополита Максима Силивријског (дипломирао богословље у Београду), повео се за трпезом разговор у коме је учествовао и теолог о. Пол Мекпартлан; разговор о односу прошлости и будућности. Пол је тада изнео констатацију да наша генерација тежи да пренебрегне важност садашњег момента. „Who cares about the sacredness of the now?“, питао је овај римокатолик који је, иначе, написао најбољу компаративну студију из теологије (поредећи највеће теологе двадесетог века, Јована Зизјуласа и Ива Конгара). Заиста, како неговати светост садашњегтренутка? Намера (воља) да живот постане трајно „данас“, до чијег остварења остаје дуг пут – ми смо на путу ка истинском сада – битна је црта хришћанске вере и богослужења: ми не ишчекујемо Царство контемплирајући га, него се витешки за њега боримо. А воља повлачи слободу (самовласност) и драму (историјско стваралаштво).

Живети светост садашњег тренутка (док ишчекујемо потврду истог неким новим будућим догађајем, док „земљом ходимо а неба се држимо“, како каже српски песник) даје могућност за сагледaвање многих збивања, невидљивих за голо око. У суштини, највећи део реалности нама није ни видљив ни доступан. Не мислим само на космичка пространства нашег мултиверзума. Сетите се чуђења када сте први пут видели снимке живота са дна окена, тог највећег станишта на планети Земљи о коме истовремено и најмање знамо. Облици, колорит, призори… који одузимају дах! Како је могуће да у најдубљој тами, која је главна карактеристика дубоког мора – пошто сунчеву светлост апсорбују молекули океанске воде негде на 1000 метара дубине (после чега наступа „афотична“ зона у којој нема светла) – како упркос тој најмрачнијој тами, постоји највећи и највибрантнији екосистем пун боја и живота, који обухвата све, од медузе до велике туне!? Организми у овој зони поседују многе стратегије за камуфлажу како би пронашли храну, уклопили се у средину или избегли да постану нечији плен. Многи од њих на дну океана (укључујући корале) имају црвени колорит, а неки од њих производе властиту светлост звану биоосветљење (bioluminescence). Њихови облици и боје су нешто најлепше што се да видети. Парадоксално, на дну океана наше планете са-постоје најтамнији мрак и најживљи колорит. Шта нам то говори?

Вероватно ћемо стварну слику (икону, лик, изглед) бићâ и личности око нас – који су најчешће прекривени некад гушћим а некад прозирнијим велом – сагледати у њиховој чудесној лепоти тек онда када колорит раја постане наш трајни амбијент. У међувремену, изглед и одоре којима се прекривамо често служе као слика будућег, некад као застор, а некад као камуфлажа. Док сам полазио на студије у Грчкој, један професор ми је дао занимљив савет: „Када се, драги колега, вратите са студија немојте, молим вас, да дођете са дугачком брадом и широким рукавима на мантији“. Нисам га тада разумео али сам после више година схватио да је овај професор осећао не толико да српском културном простору не пристају туђе форме, колико, ово је још важније, да спољашњи лик не одаје унутарњег човека. „L’habit ne fait pas le moine“, гласи француска пословица, проистекла, вероватно, из историјског догађаја када је Франсоа Грималди са својим компањонима освојио тврђаву Монака тако што су се прерушили у монахе фрањевце. 

Светогорски монаси имају најразноврсније „стилове“ одевања и свакоме је капа другачије накривљена, што је плод, неко ми је сугерисао, аутентичности и живости која изнутра зрачи. Врлина нема везе са спољашњим изгледом, нити са униформисаношћу. Но, осим оделом, човек се лако може заоденути реторским фигурама, философским софизмима, стилским арабескама или теолошким труизмима, како би надвладао саговорника или, можда, завео и целокупну црквену јавност. Иза такве појаве крије се задах скривеног порока самољубља; „споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња… пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 28.27). Христос нас, међутим, ослобађа од идололатријског монолога хришћанина – солипсисте и уводи у другачији свет. To другачије je оно мало соли која не дâ да обљутавимо.

Сâма Литургија као светковање увек нове Пасхе не трпи начело una faccia, una razza, нити аутоматику. (Један српски владика, када га уочи свеправославних саслуживања у Америци јерарси и свештеници из разних јурисдикција питају „које боје да буду одежде“ – мислећи да ће све бити „једнообразно“ – сваком од њих намерно каже другачију боју. Тада на литургији имамо леп призор… онај са дна океана). За почетак, немојмо да се руководимо искључиво навикама. Некада навике овековечују грешке и стварају менталитет „богодане праксе“ или пак психолошки феномен аутоматизма. Ако желим да познам неку личност, дакле личност као други идентитет, тада не могу видети само оно што се приказује испред мене, него морам некако „видети“ и оно што не могу видети голим оком. Додуше, ми не можемо спознати суштину било чега (уп. 1Кор. 2,11). Тако Св. Григорије Богослов (Слово 29, 29) истиче да је не само Божија него чак и природа створеног с оне стране потпуногсхватања; међутим, иако не можемо познати суштину било чега, ипак нам доступан начин на који нешто постоји. Ово значи да разне аспекте Другог (и другог), који ми се не приказују, тек треба да упознам. У том смислу, кад год посматрам ближњег тада претпостављам и оно негледиво. У личном сусрету нам се увек открива више него што видимо зато што је истина сусрета надреална. Реалност није поуздана основа за знање – по том питању у праву су били скептици. 

Слично томе, поједини „ексцентрици“ (на црквеном језику: јуродиви, луди Христа ради) нашег времена могу да поставе стандард који ће у живот ући тек пошто прође доста времена. Било је седамдесетих година прошлог века противљења објављивању Јустиновог превода текста Литургије на савременом српском језику. Навешћу и један пример из црквене реалности суседне православне земље. Енциклика Синода Грчке Цркве из 2004. године – по којој се, на основу литургичких извора, свештеницима препоручује гласно читање свих молитава Литургије – заменила је енциклику из 1956. А шта је било у позадини те прве енциклике? Њоме је познати Дионисије, митрополит Козане (у средњој Грчкој), „санкционисан“ од стране грчког Синода због тога што се осмелио да наглас чита литургијске молитве. Занимљиво, та енциклика није имала ниједан теолошки аргумент, него се само позивала на потребу чувања… „једнообразности“. Дионисије Козански је тада био изузетак, „црна овца“ Јеладе, јер еклисијални status quo није могао да види тако дубоко и далеко као он, па је зато било потребно 50 година да се цела јерархија усклади са истином коју је носио једанјерарх.

Преведено на нашу црквену стварност: пред нама и око нас су скривениначини комуникације којих нисмо ни свесни. Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућапитања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума.

А знате ли за шешир Владике Николаја? Иза наизглед секуларног одела може да се крије светитељ нашег времена. Не знам да ли је то био стил времена или нешто друго, али Америком су својевремено у оделу са шеширом на глави корачали такви светитељски ликови попут Мардарија Либертивилског и Николаја Жичког. Била су то времена подједнако тешка и сложена као и наша. Но, ти људи су у контексту сусрета са другим и другачијим, повремено носили одело, капут и… шешир. Бојим се да ми хришћани, а онда и они виши јерархијски чинови, често нисмо спремни да схватимо да нас поглед Другог чини видљивим и себи самима. Када смо „сами“, у модусу чисте епархијалне„субјективности“, тада поступамо као да других нема; пред нама је само хоризонт на коме се ближњи појављују и нестају. Када нас други посматра тада можемо боље себе да спознамо. Лајтмотив црквене ерминевтике гласи да познање, као ни биће, није статично. Стога није довољно рећи да је нека истина „онтолошка“ (да бисмо нагласили њену важност), пошто су и онтологије разнолике. Нас не занима она онтологија која узима стварност по себи, него она „неверландска“ онтологија, која захтева да нашу стварност неко други верификује. Она иде с оне стране илузије идололатријске самодовољности света. Истински еклисијални начин допушта ново светодуховско отеловљење Христа које ослобађа од аутономије „рација” и води ка богочовечанском дијалогу у Цркви.

Верујем да сви сањамо о црквеној средини у којој ћемо изнова кренути од павловске визије светости која нас све ставља у „заједницу различитости“, где сви делимо харизме, подвиге, службе…  и радујемо се другачијим начинима, предвођени једним месним епископом „на сабору богова“ (Пс. 81, 1). И да тада сви, у свим јерархијским положајима, започнемо саборно, а смерно-усхићено служење целом друштву. Тада ће песма “When the saints go marching in” бити апокалиптична ода свих нас, која ће све „царско свештенство“ ставити у христолико служење Јагњету! И можемо ту песму да певамо предвођени Луjом Армстронгом и његовим оркестром из 1938. Уистину, не можемо напредовати (изаћи из садашње кризе) ако немамо жељу проистеклу из дивљења према Христу. Жељу коју Григорије Богослов описује овако: „А кад Му се дивимо, онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара [дружи се] — реч нам се усуђује да нешто и смелије каже — Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце“ (Слово 38, 7). Његове речи нека нам буду молитва која нас грешне ка обраћењу приводи.

 

https://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Лепе и дубоке жеље. Али, дугачак је пут дотле. Један мученик рече да морамо избећи живо блато тријадологије, али моје је убеђење да је наш једини спас да се у томе снађемо и овладамо.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Поводом 98. година од упокојења краља Петра I Карађорђевића, 16. августа 2019. године, Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију и парастос у цркви Светог Ђорђа на Опленцу.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Саслуживали су архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник младеновачки протојереј – ставрофор Жељко Ивковић, протојереј – ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј – ставрофор Ђорђе Радишић, протојереј Јован Биберџић, протонамесници Слободан Радивојевић, Остоја Пешић, Никола Илић, јереј Обрад Видаковић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић.   Појали су чланови певачког друштва “Србски православни појци” и хор “Опленац”. Чтецирали су господин Марко Нешић и Милан Михаиловић.   Беседићи након прочитаног Јеванђеља у коме нас Христос опомиње да је храм Господњи “дом молитве” и да се од њега не сме правити “пећина разбојничка”, владика Јован рекао је да је “сваки храм парче неба на земљи”. Такође, владика је нагласио да је молитва наш разговор са Богом и зато се у храм не улази из користољубља. “Права молитва је богочежњива и богољубива јер је и душа човекова богочежњива и богољубива. Душа је обиталиште Бога, а ако се човек не моли, она се претвара у пећину разбојничку”, истакнуто је у беседи.   Пред крај Литургије Његово преосвештенство владика Јован са свештенством служио је парастос краљу Петру I.   Након свете Литургије приступило се полагању венаца од стране принца Михаила Карађорђевића, представника наше владе, војске и локалне самоуправе.     Свечани ручак поводом овог догађаја организовала је “Задужбина Краља Петра I”.     Извор: Епархија шумадијска   ВЛАДИКА ЈОВАН СЛУЖИО НА ОПЛЕНЦУ
      WWW.EPARHIJA-SUMADIJSKA.ORG.RS Поводом 98. година од упокојења краља Петра I Карађорђевића, 16. августа 2019. године, Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин...
    • Од Логос,
      На крајњем југу Бачке – у Гардиновцима, 15. августа 2019. године, у предивном храму посвећеном Преносу моштију светог архиђакона Стефана прослављена је храмовна слава. Светом Литургијом началствовао је протојереј-стврофор Чедо Опарница, парох у пензији, а поучну беседу о значају празника произнео је надлежни парох, протојереј Иван Вачик. По трократном опходу служен је помен ктиторима, приложницима, оснивачима, свештенослужитељима и упокојеним парохијанима ове парохије.    -ФОТОГАЛЕРИЈА-     Пре вечерњег богослужења, верни народ и свештенство из жабаљског и околних намесништава дочекали су Његово Преосвештенство Епископа мохачког г. Исихија. По благосиљању славског колача, владика Исихије је нагласио суштински смисао вере и жртве светог архиђакона Стефана. Величина његове вере у Христову науку је безгранична, јер он свесно жртвује свој живот и на самрти моли Господа да опрости онима који га убијају, навео је Епископ мохачки.  Надлежни парох је захвалио владици Исихију и свештенству на доласку у Гардиновце и учествовању у молитви, као и надлежним представницима власти у том месту. Кумовао је г. Димитрије Јанковић, а за новог кума јавио се његов отац – г. Радослав Јанковић.      Извор: Радио Беседа   Епископ Исихије на слави храма у Гардиновцима -аутор емисије: БЕСЕДА | Радио Беседа
      BESEDA.RS  
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке г. Григорије служио је 15. августа 2019. године, када се по новом календару прославља Успење Пресвете Богородице, свету литургију у грчком храму Вазнесења Господњег у Берлину. Епископу су, поред старешине храма архимандрита Емануила саслуживали и пароси берлински Вељко Гачић и Радомир Колунџић, као и ђакон Александар Дебељак. Епископ се присутном народу обратио беседом на грчком језику, у наставку доносимо српски превод беседе:     Драга браћо и сестре, данас је велики празник! Данас славимо Пресвету Богородицу! Данас уствари славимо ону коју је прославио Бог, а која је примивши ту славу прославила читав људски род. Свакога човјека, свако биће. У њој све што дише може да слави Господа. И зато данас ми хришћани сабрани у Цркви око Свете Богородице треба на тренутак да застанемо и да се замислимо над тим чудом које се догодило у личности и кроз личност Пресвете Дјеве Марије. Догодило се то, љубазни народе, да свaко од нас пред лицем Бога има вјерну и искрену Заступницу, Молитвеницу.   Но, ако сам ја или ти као хришћанин ослабио и ето немам снаге да се молим, ја и ти и сви знамо да се Она моли за нас. Ако смо уплашени и узнемирени у страху од крста и страдања, ми знамо да Она непоколебљиво стоји. Ако сам ја или неко од вас нестрпљив, знамо да Она непоколебљиво вјерује. Ако сам нечист телом, речју и делом, знам да је Она чиста. Ако је све што у мени треба бити светлост постало тама, знам да је Она светлост! Ако сам отпадник, маловеран, ако сам оговарао или клеветао, знам да Она није. Ако сам тужан и малодушан, знам да се Она радује истински. Ако сам себе запустио и заборвио, знам да Она никог од нас не заборавља. Па шта онда да чинимо, браћо и сестре, у оваквом дану и поводом оваквог славља. Треба да имајући пред собом слику (икону) Богородице искрено из свег срца завапимо, запевамо, говоримо: Пресвета Богородице буди с нама, не остави нас, спаси нас, моли Бога за нас. Треба да јој кажемо, ако ја не знам и не налазим прави пут: Потражи ме и поведи јер ти знаш пут. Ако сам занемарио истину: Избави ме од лажи и заступи пред Истином, пред Сином твојим и Богом нашим. Ако сам делима или речима, вољно или невољно, угрозио свој живот: Узми ме за руку Богородице и изведи ме из таме смрти у светлост живота Сина твог и Бога нашег.   Сав је, дакле, задатак нас хришћана, браћо и сестре, да будемо с Њом, са Мајком Божјом. Ви сте данас дошли на овај дивни и велики празник управо зато да будете у слави и хвали Пресвете Богородице. Ми данас чинимо свако појединачно и сви заједно тај покрет који се може сажети у једну реч, покрет који води у загрљај Мајке. Иако смо већина одрасли и у зрелим годинама, још увек под теретом наших греха ходамо тешко и несигурно као дете које тек треба да прохода. Али и то дете када достигне, досегне мајчино крило и загрљај, смеје се и радује. До овог трена, макар у овом дану, могли смо се сви плашити пада и неизвесности, а од сада, у овој Божанској служби, знајте и верујте да вас грли и теши Мајка Божја у свом крилу, и у крилу Цркве Сина њеног и Бога нашега! Амин.      Извор: Епархија диселдорфска и немачка   Света литургија у Берлину - ДИСЕЛДОРФСКА И НЕМАЧКА
      EPARHIJA-NEMACKA.COM 15. августа 2019. када се по новом календару прославља Успење Пресвете Богородице, Епископ Диселдорфа и Немачке Григорије служио је свету...
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење четворице презвитера и двојице ђакона, на празник Пренос моштију Светог архиђакона Стефана, служио је Свету архијерејску литургију у цркви на острву Свети Стефан у Паштровићима која је посвећена овом угоднику Божјем.   Звучни запис беседе     На Литугији су одговарале сестре манастира Рустово а пратио их је благочестиви народ овога краја са православном браћом из Русије који се у великом броју сабрао у овој светињи.   Преосвећени владика Методије је честитао храмовну славу, као и славу житеља овог острва и насеља који Светог архиђакона Стефана прослављају као свог небеског заштитника.   Након тога владика Методије је бесједио о даровима Божјим и синовској дужности хришћана да увијек приносе захвалност Небеском Оцу за све што се прима од Њега, како је то чинио и Свети првомученик Стефан архиђакон у Јерусалиму.   Тумачећи данашње Јеванђеље о злим виноградарима, које говори о (не) благодарности, домаћину који је засадио виноград и дао га на коришћење виноградарима, владика је појаснио да је Господ (домаћин) у причама говорио првосвештеницима (злим виноградирима) да су добили на бригу и служење виноград (народ Божји) од којег су требали да дају плодове онима коме је Бог слао у своје вријеме:   „Прво је слао пророке које су они убијали, каменовали и батинали, а онда је на крају послао и самога Свога Сина мислећи и надајући се да ће се они, тако неблагодарни, макар застидјети кад буду видјели сина домаћиновог“, бесједио је владика. Подсјетио је да су виноградари убили и домаћиновог сина, а да су првосвештеници у овој причи одговарајућу на Исусово питање шта ће учинити господар виноградарима, сами себе изобличили и своју неблагодарност.   Христос им је рекао да ће камен, кога одбацише зидари, бесједио је даље владика, постати глава од угла:   „Камен је Христос и то је Црква која је постала глава од угла да споји зид јеврејског старозавјетног народа Божјег са оним незнабожачким народом који је требао да приђе и да буде обједињен у заједници светих и у Царству небеском. Тај крајугаони камен  – Христос је објединио изабрани народ и незнабожце у једну заједницу, чији смо и ми данас овдје чланови и сапричасници светих тајни. Сви се једнако спашавамо и благодаримо Богу на свему.“   Објаснио је Епископ диоклијски да за све што смо забадава добили: тијело, породицу, народ, културу, традицију… треба  да благодаримо Богу јер је суштински кључ тајног односа човјека и Бога благодарење.   „Једино у том стању благодарности ми смо способни да остваримо однос са Богом. Увијек треба да се запитамо у каквом смо стању: да ли смо у стању благодарности или неблагодарности. И кроз тај однос дубљи са Богом, кроз благодарност, остварићемо однос са свим ближњима и са самим собом, вратићемо се себи“, рекао је владика Методије.   Казао је да смо и ми данас призвани на благодарност и подсјетио на блуднога сина који је дошао себи кад се сјетио шта је све имао у дому оца свога, па се вратио и заблагодарио на свему и ништа му више није било потребно осим тог истинскога и суштинског односа са својим оцем.   „И Свети Стефан Првомученик је у најтежим тренуцима свога живота када је каменован и на најсвирепији начин убијан од братске руке, јер су то били његови саплеменици, рођаци, благодарио Богу. И само је у благодарственом стању могао да каже: Оче и Боже, не узми им ово за гријех! И предао је дух свој ономе коме је на свему благодарио“, закључио је у својој литургијској бесједи Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије.   Богослужење у цркви на острву Свети Стефан завршено је благословом славског колача и жита. Јеромонах Климент Бољевић, намјесник манастира Прасквице, под чијим је старањем и овај свети храм, потрудио се са домаћинима насеља Свети Стефан да сви присутни вјерници буду по паштровачком вјековном гостољубивом обичају угошћени.     Извор: Митрополија црногорско-приморска   Владика Методије у Паштровићима: Благодарење је суштински кључ односа човјека и Бога | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)
      MITROPOLIJA.COM Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење четворице презвитера и двојице ђакона, на празник Пренос моштију Светог...
    • Од Логос,
      На празник Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана (15.8.2019.) Њихова Преосвештенства Епископ новограчанички и средњезападноамерички Г. Лонгин и Епископ далматински Г. Никодим служили су Свету Архијерејску Литургију у Голубићу.    -ФОТОГАЛЕРИЈА-     У храму посвећеном овом великом светитељу окупио се велики број верника којима се Епископ Никодим обратио честитавши им данашњу славу. Владика Никодим најпре је захвалио Епископу Лонгину на његовом труду и бризи о нашем народу на овим просторима, коју стално показује иако је одавде удаљен хиљадама километара.   „Владика Лонгин је провео пуно времена на овим просторима, најпре као ђак у крчкој богословији, касније као професор, а онда и као Епсикоп деведесетих година када је овде било најтеже. Он и сада, када је у далекој Америци, стално зове и пита за нас, често нас и посети и за то желим од срца да му захвалим“, рекао је Епископ далматински. Он је такође изразио радост што смо се данас овде окупили у тако великом броју да прославимо једног дивног угодника Божијег који је међу првима пострадао и показао нам како треба да исповедамо веру Христову.   Владика Никодим предао је затим реч Епископу Лонгину који је нагласио да му је пре свега драго што овдашњи свештеници на челу са својим Епсикопом са таквим ентузијазмом чувају нашу стару веру.    „Видим да овде има пуно радости и да се они јако труде, а радује их, наравно, кад има народа који овде борави и долази. Нисмо заборавили светиње Епархије далматинске, а посебно наше манастире и богословску школу и где год да смо отишли, увек смо присутни овде макар молитвом. Јако сам радостан што је баш Владика Никодим овде сад Епископ, млади човек који је рођен овде и после дуго година да је мајка родила сина који је завршио богословију, постао школовани калуђер и кога је Црква поставила на светилник, да буде светлост да би други верници могли слушајући њега, сарађујући са својим Владиком и свештеницима и да душу спасу и веру одрже. Ми овде имамо праву, аутентичну веру, онакву какву је Христос проповедао, а од нас зависи колико ми ту веру живимо и колико од ње имамо духовне користи. Можемо ми да волимо што су цркве старе, што су манастири лепи, а конаци украшени, али ако у нашем срцу и души нема вере, ако нам срце није отворено за Бога и за ближње своје онда ми нећемо имати много користи од тога што се називамо православним хришћанима. Што смо више Духом Светим просвећени и што више има јеванђељске љубави у нама, ми смо јачи, снажнији, радоснији, осећамо да смо сви браћа и сестре и онада нам ништа није тешко. Кад нам је Бог првом месту, онда нам је све друго у животу на свом месту, а ако Бога нема све нам се поремети, приоритети нам се помешају и онда патимо. Ту нам помаже наше свето православље и Црква и зато је добро знати о својој вери, читати житија светаља, то није намењено само калуђерима, већ је за све људе“, поручио је Епископ Лонгин и пожелео да  Господ чува православни народ Далмације и све људе добре воље, да сви живимо у миру и да наше сутра буде веселије.     Извор: Епархија далматинска   ..:: СПЦ - Епархија далматинска ::..
      WWW.EPARHIJA-DALMATINSKA.HR

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...