Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије

Оцени ову тему

Recommended Posts

 

 

Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије

 

Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.

Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.

Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.

Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.

Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.

Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).

Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.

Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.

Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.

Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.

Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.

А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.

Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tekst je dobar i u pravo vreme.Samo jedna mala primedba.Teodosije je stariji od Grigorija samo godinu dana.С друге стране Григорије је свакако старији од Максима више од тога.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зоране, не једи оно што се не једе, молим те. Седи ди си, ни за ди си ниси. 

Пошаст си. Као она баба из Горског вијенца. Остави се ти и Амфилохија, и Јоаникија, и Максима и свих осталих. Гледај у свој тањир и брљај по њему оно што си закусао.

А обећавам ти, што би рекао покојни Јустин Тасић, "Котор ти је станица", драги мој ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сви ћуте а њих преко 40 прочитало је до сада текст. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја сам, ризикујући мантију, ово објавио не би ли се избегло крвопролиће. Јер је Амфилохије све већ договорио са Милом. Читају ово људи из цркве. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Леон Професионалац рече

Сви ћуте а њих преко 40 прочитало је до сада текст. 

Нису сви Ава. А после бацају дрвље и камење на мене. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Zoran Đurović рече

А после бацају дрвље и камење на мене.

Eve ja ne bacam nikad. :navijanje: ti si moj popa. Kad zveknem da me opevaš :pop:, a sa tvojim glasom garant vaskrsavam :))
Ako ne mogu domaću mučenicu i kafu, neću vala ni drvlje, ni kamenje, ni blokove....
Kad ćeš na ovu stranu, red bi bio (Il' ja u Rim.).
Kažu, svi putevi vode u Rim, al' nekako, moj uvek na posao. :(

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, msahost@live.com рече

Eve ja ne bacam nikad. :navijanje: ti si moj popa. Kad zveknem da me opevaš :pop:, a sa tvojim glasom garant vaskrsavam :))
Ako ne mogu domaću mučenicu i kafu, neću vala ni drvlje, ni kamenje, ni blokove....
Kad ćeš na ovu stranu, red bi bio (Il' ja u Rim.).
Kažu, svi putevi vode u Rim, al' nekako, moj uvek na posao. :(

Доћеш ти у моје крајеве!:sunce:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ма шта ти ризикујеш. Не ризикујеш ти ништа. Него мутиш и завађаш људе. Несојски и подмукло. Зато што те у твојој лудости (а јеси клинички луд!) Ињац и Бачки потурају да излазиш у јавност са њиховим гнусобама. Срам те било. Стиди се те браде коју немаш.

Остави се Црне Горе и дешавања у њој. Знаш о стању тамо колико "она за тобом". Божијом вољом Амфилохије је у ЦГ постигао оно што ниједан други епископ СПЦ није. 700 обновњених светиња, од 10 сад имају 300 мантија. Ћути, проклетињо.

Послушај ме, драги мој, док је време - Италија има изврсне психијатре. Док те још могу извући. 

Успут - срамота је што су Поуке објавиле ове пашквиле. Ово ни пас са маслом појео не би. Ово је за следеће разматрање на Сабору.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 25 минута, Камењарац рече

А обећавам ти, што би рекао покојни Јустин Тасић, "Котор ти је станица", драги мој ;)

Исправљам га ја кад омане. неће у котор он. Ал да ниси ти са Мирца;)

пре 25 минута, Камењарац рече

Зоране, не једи оно што се не једе, молим те. Седи ди си, ни за ди си ниси. 

Пошаст си. Као она баба из Горског вијенца. Остави се ти и Амфилохија, и Јоаникија, и Максима и свих осталих. Гледај у свој тањир и брљај по њему оно што си закусао.

И то сам му поменуо, да је Сатана кушао Христа у пустињу да једе камен уместо хлеба. ПА је одбио, као и преостала два искушења. Зато га не можеш нахранити са 700 обновљених цркви. Колико је качавенда обновио?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Камењарац рече

Ма шта ти ризикујеш. Не ризикујеш ти ништа. Него мутиш и завађаш људе. Несојски и подмукло. Зато што те у твојој лудости (а јеси клинички луд!) Ињац и Бачки потурају да излазиш у јавност са њиховим гнусобама. Срам те било. Стиди се те браде коју немаш.

Остави се Црне Горе и дешавања у њој. Знаш о стању тамо колико "она за тобом". Божијом вољом Амфилохије је у ЦГ постигао оно што ниједан други епископ СПЦ није. 700 обновњених светиња, од 10 сад имају 300 мантија. Ћути, проклетињо.

Послушај ме, драги мој, док је време - Италија има изврсне психијатре. Док те још могу извући. 

Успут - срамота је што су Поуке објавиле ове пашквиле. Ово ни пас са маслом појео не би. Ово је за следеће разматрање на Сабору.

ПИтање за админе... може ли и ова тема да буде за ментално јаке?

Није срамота, разматрамо информације које долазе и отворено разговарамо да не би полудели.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Камењарац рече

Ма шта ти ризикујеш. Не ризикујеш ти ништа.

Наравно да не ризикујем. Пишем против политике свог патријархата, али и против Амфилохијеве. Већ су ме саслушавали због тога. Али вама нећу да допустим, пошто сам читан аутор, да изазовете крвопролиће у ЦГ. Тако сам преговарао са полицијом у Смедереву кад је падао Милошевић. Нико није ни батине добио. И тада сам могао постати доживотни градоначелник, јер сам био једини поп који је у јавности држао говоре испред цркве. Исто сада чиним. 

Ви сте мизерија људска, јер да сте били нешто ни ЦГ не би била независна, нити би ушла у Нато. Сада је завршни чин, а хоћете да изазовете беспотребно крвопролиће да би се фаца Амфилохију спасила.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово авво као год да је писао ИТ стручњак Бранко Радун.

Ајд све, све, ал шта Вам је владика Теодосије крив? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Милан Ракић 

Ти буде овде, мени стомак слаб задњих дана.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Zoran Đurović рече

Наравно да не ризикујем. Пишем против политике свог патријархата, али и против Амфилохијеве. Већ су ме саслушавали због тога. Али вама нећу да допустим, пошто сам читан аутор, да изазовете крвопролиће у ЦГ. Тако сам преговарао са полицијом у Смедереву кад је падао Милошевић. Нико није ни батине добио. И тада сам могао постати доживотни градоначелник, јер сам био једини поп који је у јавности држао говоре испред цркве. Исто сада чиним. 

Ви сте мизерија људска, јер да сте били нешто ни ЦГ не би била независна, нити би ушла у Нато. Сада је завршни чин, а хоћете да изазовете беспотребно крвопролиће да би се фаца Амфилохију спасила.  

Ма за шта ти себе сматраш? Читаш ли ти то што пишеш?! ТИ нећеш дозволити? Не спрдај се, Зоране. Ти у Бога не верујеш. Остави Њему да дозвољава или не дозвољава. А реторику Бачког задржи за себе.

Само уносиш раздор. Срам те било. Само да знаш, сви канали су ти одавно проваљени. И зна се са које стране "ветар дува" ;)

Имаш ти грехова довољно да се чешеш тамо где те сврби. Туђа рука свраб не чеше. Лако ти је да нагуђујеш из Италије - али паре могу и на лепши начин да се зараде.

А да знаш са ким се преписујеш, не би ти било свеједно ;)

Понављам, ово је срамота за Поуке и препоручујем да се ова срамотна бљувотина повуче. Као да није довољно што је Ињац на Видовдану почео пљувачину. Него и овај клинички случај треба да се просипа овуда.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог пророка Илије на Нишином киљану на Лукавици.     У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је Свети Јустин Ћелијски дан усјековања главе Светог Јована Крститеља називао другим Великим петком.   „Јер је дан страдања највећег рођеног од жене, као што је и Велики петак дан страдања Христа Бога нашега, дакле дан страдања и мучеништва“, казао је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да се мучеништво наставља кроз сву историју човјечанства.   „Од оног првог братоубиства када је Каин убио свог брата Авеља. И онда редом, то братоубиство из зависти, из злобе, из интереса, из мржње према брату, оно се наставља до наших времена. Није ли овдје Ниша погинуо, изгубио главу на овом мјесту“, подсјетио је он.   Казао је да је мучеништво у знаку Христовог крста и распећа.   „Као што је Христос пострадао мученички, разапет ради спасења свијета, тако су и они који су његовог духа кроз вјекове страдали и бивали мученици, до најновијих времена. Ево чусмо да је јуче наш Владика Јоаникије одржао опијело оним косовским мученицима Неђељку, Даринки и њиховој дјеци Александру, Ђорђу и Радоману, који су јуна мјесеца 1999. године заклани. И то су мученици, такође – равни Светоме Јовану Крститељу и другим мученицима који су кроз вјекове на правди Бога живот свој изгубили“, поручио је Владика Амфилохије.   Нагласио је да те злочине увијек врше силници и моћници.   „Па и у наше вријеме, силници и моћници који су бомбардовали БиХ – Републику Српску, НАТО пакт, који је наследник нацифашизма. И сад можете да замислите, да наши, који се овдје хвале нацифашизмом, да су они ту нацифашистичку организацију признали и постали саставни дио НАТО пакта. Црна Гора и црногорска власт. Страшна је то прича“, рекао је он.   Објаснио је да је црногорска власт признала  независно Косово и злочинце и братоубице, Тачија, Харадинаја и остале, који су стид и срам честитог албанског народа.   „Они су сад владари, са њима кумују и опште и ови наши који су у Црној Гори. Срамна је то прича. Као што је срамна прича бомбардовање и ти злочини на Косову и Метохији, тако је срамна прича и признавати те злочинце као владаре и њима предавати на управу Косово и Метохију“, закључио је Митрополит Амфилохије.   Након Литургије Владика је благосиљао славски колач поводом празника преподобне Теодоре небеске покровитељке монахиње Теодоре из манастира Светог Луке – Жупа никшићка.   На крају је рекао да је Јудиних и Иродијадиних сватова увијек било и да их има и данас.   „Нажалост, има се утисак да Европа данас постаје јудинска Европа, јер издаје Христа Бога. А ево, и ми смо сад кренули за том и таквом обезбоженом Европом. И наши Монтенегрини се сад укључују у ту и такву Европу уписујући се у Јудине сватове“, поручио је Митрополит Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије је истакао да у Цркви Светих апостола Петра и Павла овај сабор траје од времена Свете браће Кирила и Методија и наставља се кроз вјекове. Подсјетио је да су у овој цркви одржавани велики сабори још за вријеме Светога Симеона и Светога Саву, да се у њој крстио Свети Сава, Свети Стефан Првовјенчани и дјеца Светог Симеона и Свете Ане, који су се у њој примили монашки постриг.       Митрополит је казао да је Црква Светих Петра и Павла мајка црква свих цркава које је градио народ Божји, српски, кроз вјекове. Мајка црква и Студенице и Жиче, Пећке патријаршије и Дечана, Мораче и Грачанице, и свих других наших храмова широм васељене.   „Ово је најстарији сабор који сабира у себе све саборе нашег народа кроз вјекове и ја се надам и убудуће. Ако Бог да, овдје ће бити сабор, на којем ће бити и Његова светост наш Патријарх и сви архијереји наше Цркве, сличан оном, и још већи, од онога који је био за вријеме Светога Симеона и Светога Саве.“   Владика је казао да иако понекад заборавимо, Стари Рас је коријен нашега духовнога бића, јер је овдје епископ, у вријеме Свете браће Кирила и Методија, од којег је тражено да припадне Римокатоличкој цркви то одбио, рекавши да ми припадамо Истоку, Цариграду, Светом граду Јерусалиму и то опредјељење и траје:   „Не само 1000 година, него 1500 и више година, то опредјељење наше кроз вјекове траје, носимо часни крст и чувамо на овом мјесту изворну вјеру православну. Дај Боже да се тако и настави! Косово и Метохија и Рашка су темељ бића овога народа ма гдје се он налазио“, поручио је владика Амфилохије и додао да ако се одрекнемо тог темеља онда су одричемо себе и свега светога што је овај народ родио кроз вјекове, изражавајући наду да тога неће бити.   Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски је, у име Светога Петра Цетињскога, примио кумство за идућу годину за дан свих Срба светитеља. Митрополит је за овај храм који спаја вјекове, прилажио икону Светог Петра Цетињског подсјећајући на дјела свих владара из лозе Петровића, нарочито краља Николе Петровића који је заједно са краљем Петром Првим Карађорђевићем ослободио Косово и Метохију 1912 -1913. године:   „Није био ни краљ Никола, као ни они прије њега, не само у Црној Гори, него широм нашег народа, који су се одрицали КиМ, као што то чине безбожници обољели од брозоморе, моји монтенегрински садашњи владари који су се одрекли и признали тзв. независно Косово. То је нешто најсрамније што се догодило у историји Црне Горе!“   Додао је да и србијански предсједник говори и траже нешто, и ако им нешто дају, они ће издати Косово и Метохију, и да је то срамота и за њега и свакога другога који се одриче свога бића и памћења, своје историје и светиња.   „Нека би Бог дао да овај сабор древни, настави да буде свесрпски и свеправославни сабор управо код овога Светог храма. Нека благослов Божји, благослов овог сабора буде на свом нашем роду и народу. На многаја и благаја љета“, поручио је Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу.     Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Велико ми је задовољство што се данас налазим међу вама. Примећујем да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима, и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима.      Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо, и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали нити небитни, и који свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру.   Веронаука и парохијски катихизис   Дозволите ми да вам још за који тренутак задржим пажњу на важности вашег посла. Катихизација је процес који кроз целу историју прати Цркву. Незамисливо је да неко може ући у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације. А, ипак, искуство и реална ситуација нам говоре да је значајан проценат наших верника без икакве катихизације, или, у најбољем случају, са елементарном катихизацијом. Питамо се како је могуће, с једне стране, тврдити да је катихизација толико битан елемент, да је без њега тешко замислити функционисање Цркве, док с друге стране уочавамо да је у наше време катихизација недовољно заступљена у Цркви? У Римокатоличкој цркви говоре о насушној потреби за новом евангелизацијом. Руска православна црква говори о новој христијанизацији, о томе да је простор њене канонске јурисдикције мисионарски простор, наглашавајући важност веронауке и катихизације. Ситуација није боља ни у осталим помесним православним Црквама. Потребно је, даље, при овом разматрању направити разлику између онога што радите ви, вероучитељи, и онога што би требало да буде посао парохијских свештеника. То нису истоветни процеси. А ипак можемо приметити да ми, клирици, врло радо препуштамо улогу катихете вероучитељима, лаицима, са образложењем бриге о вашем „ухљебију“. Међутим, оно што се дешава у школи није и не може бити истоветно са оним што би требало да се дешава у парохији. То су комплементарни процеси, а не процеси који искључују један други. Катихетски посао у школи има додатну нијансу мисионарске делатности. Деца у школама нису у потпуности опредељена за веру – треба их за њу заинтересовати, што парохијски катихизис не подразумева, јер у парохији треба радити са људима који су се јасно определили за веру и који су свесни хришћани. У једном процесу је акценат на мисионарској делатности, а у другом на увођењу у тајну Цркве.   Обратимо сада пажњу на поменути мисионарски аспект. Катихизација се дешава у школи, у конкретном а не безваздушном простору. Деца која долазе на веронауку већ имају делимично формиране вредности, представе, које су процесом васпитања и социјализације усвојила и донела из својих породица, али и из шире средине. Рад вероучитеља, стога, треба да узме у обзир два елемента: а) психологију детета и б) друштвени контекст у коме се одвија катихизација, а који је и животни контекст свих нас. Постоји једна социолошка изрека која каже да сви ми много више личимо на време у коме живимо него на своје родитеље. Ово је, изгледа, начело људске егзистенције, и катихета то треба да има у виду. Другим речима, наша теолошка промишљања неизоставно треба да узму у обзир друштвене и културне околности које одређују – никада, наравно, у потпуности али, свакако, у значајној мери – свакога од нас. Зато је неопходно за наше даље излагање да кажемо нешто о друштвеном контексту у коме живимо и вредностима које усвајамо из нашег животног окружења, а тичу се религије, општих животних вредности и односа према ближњима.   Савремени друштвени контекст   Током двадесет векова Црква је прошла кроз различите периоде. Наше време карактерише оно што бисмо могли именовати променом епохе. Наше друштво је транзиционо. Нешто смо напустили тј. још увек напуштамо, и идемо ка нечем другом. Старо губи значење, а ново се још није искристалисало. У том међупроцесу ни вредности нису јасне, несумњиве и стабилне. Зато је тешко живети транзициона времена, што врло добро осећамо и ми сами али, не заборавимо то, и наша деца. У нашем садашњем српском друштву можемо идентификовати упоредно постојање елемената три епохе – предмодерне (традиционалне), модерне и постмодерне. У несигурним временима сигурно је само напуштање традиционалног, предмодерног друштва, његових (не свих) вредности и схватања што све уопштено гледајући, оставља озбиљне последице и на нашу религиозност.   Хришћанство и хришћански поглед на свет нису више нешто подразумевано, посебно не међу младима. Сигуран сам да то искуство већ имате у свом раду. Модерност значи прекид и негацију свих традиција које су усмерене ка очувању и настављању предмодерних елемената. Модерни, а посебно постмодерни човек окренут је ка „промени“ и будућем. Ни хришћанство није поштеђено од таквих процеса, те се наше време, између осталог, карактерише и као постхришћанско време. Хришћанске вредности се налазе на општем „духовном тржишту“ међу осталим вредностима и нити су општеобавезне нити општеподразумеване, за разлику од епохе традиционалног друштва у коме су се оне усвајале васпитањем и социјализацијом. Време више није такво! Ако бисмо желели да поредимо епохе, што је, углавном, незахвално, онда бисмо рекли да наше време много више личи на доникејски период историје Цркве него на постконстантиновски, или на средњовековни период историје. Дакле, ништа хришћанско се више не подразумева и није саморазумљиво – појмови којима баратамо, вредности које покушавамо да пренесемо деци – све је упитно и подложно процени. Деца ништа неће примити „здраво за готово“. Ово је општа карактеристика свих модерних, плуралистичких друштава, ка чијем моделу се и ми крећемо. Тај историјски модел, наглашавајући човекову слободу, јасно одбија могућност да само једна космотеорија, један светоназор, ма које природе он био, укључујући и религиозну, може у потпуности да осмисли људску стварност.   Али, да се вратимо још за тренутак карактеристикама транзиционих друштава. Прва од њих је несигурност. Транзициона друштва су несигурна друштва. Људи не знају шта ће се десити сутра, у смислу њихове свакодневице. Да ли ће остати на послу, хоће ли, уопште, бити посла, хоће ли моћи да одшколују децу, шта ће бити ако се разболе итд. Све је непредвидиво. То осећају и наша деца, а то осећате и ви. Реакције на несигурност су врло различите. Једна од њих, која је шаблонски раширена и честа не само међу хришћанима, јесте бег из садашњости, са образложењем да је у прошлости све било идеално или макар боље него што је данас. Хришћани на тај начин чак и несвесно постају апологете прошлих времена, традиционалних друштвених система, хомогеног друштва, те тако стају на страну противника модерног друштва. Ја бих се овде усудио да вас замолим да тако нешто никако не чините! Историја се не може вратити, ма колико ми замишљали да су нека друштва (византијско, античко...) била идеална. Узалуд сва наша носталгија! Негативна последица оваквог става јесте то да нас деца неће слушати јер немамо да им кажемо ништа од онога што се односи на њихов конкретан живот и на њихове проблеме. Она могу бити знатижељна и вољна да чују нешто о одређеном историјском периоду, али то суштински не утиче на њихов живот. Одредица „носталгичари прошлости“, каквима нас понекад представљају у јавности, не сме да буде наша карактеристика, а то треба да препознају и наша деца. Никада не може бити спорна чињеница да се хришћанство ослања на историју. Када говоримо о Богу, о оваплоћењу и сл., говоримо о историјским догађајима и о њиховом тумачењу. Говоримо о догађајима који формирају историју спасења. Исто тако се треба односити и тумачити и различите, до сада нама познате, друштвене формације. Али, смисао историје није враћање. Смисао и циљ нашег постојања је у будућности. Унесите ту динамику ишчекивања Царства небеског и у ваше односе са децом. Историја се није зауставила. У том смислу треба афирмативно посматрати садашњу епоху и савремено друштво. Оно је простор наше хришћанске одговорности и нашег хода ка Царству. Према њему се треба трезвено односити, као према епохи која, у односу на претходну, има и своје предности и своје мане, јер свака историјска епоха има и своје добре и своје лоше стране. А идеалних епоха нити је било нити ће бити. То би бар нама, хришћанима, требало да буде кристално јасно. Сви они који остану, тј. покушају да остану, у прошлости осуђени су на нестајање из живота у виду „музејских експоната“ прошлих времена. Такав став према вери не сме бити и наш став.   Друштво знања или друштво вредности?   Да пређемо сада на ваше конкретно школско окружење и опште циљеве образовног процеса. Запитајмо се да ли се можемо сложити око дефинисања тог циља? Сматрам да би циљ образовања требало да буде вођење појединаца и целог друштва ка Добру, а нама је потпуно јасно шта и Кога подразумевамо под тим.   Међутим, неразрешена дилема нашег школства је да ли образовни процес тежи формирању друштва знања или друштва вредности. Врло често се дешава да је образовни процес готово у потпуности усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности, ка појединцу који, у најбољем случају, барата информацијама, али који се тешко сналази у области чак и основних људских вредности. Друштво у транзицији му у томе ни мало не помаже јер оно само има недоумице управо у погледу вредности. Нама данас није потпуно јасно, тј. тешко нам је да се сложимо, шта је добро а шта лоше. Но, ствари ће доћи на своје. Ниједно друштво не може дуго да буде у дилеми око кључних вредности. Равнотежа ће се пре или касније успоставити. Али, то може да се догоди мимо или независно од нас. У једном тренутку будуће стабилизације вредности у друштву може се показати да хришћани, забављени својим унутрашњим проблемима, нису дали допринос том процесу и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства.   Предупређујући један такав развој догађаја, треба да се потрудимо да урадимо оно што и јесте нераскидиви део катихизације – да васпитавамо децу за вредности.   Независно од наше сагласности о циљевима образовног процеса – знање или вредности или оба, постоји нешто у наставном процесу што бисмо могли назвати скривеним курикулумом. Другим речима, кад год уђете у разред и затворите врата за собом, ви утичете на децу, хтели то или не, па чак и ако чврсто одлучите да не желите да им пренесете никакве вредности. То се не може избећи. А што се тиче вере, тј. наше конкретне ситуације, на децу можемо утицати само аутентичношћу наше сопствене вере. Заиста је јако битно да вероучитељ не преноси само информације везане за хришћанство, него да деци преноси и своје искуство. Разлог је, како смо поменули, у потпуној упитности свега у нашем времену. Сви, па и деца, проверавају свачије ставове, па и ставове вероучитеља. Како је хришћанство само једна од животних опција, ако се не излаже аутентично мале су шансе да дете прихвати баш ту опцију.   Неке од вредности савременог друштва   Да се позабавимо, даље, појединачним вредностима савременог друштва. Једна од њих, преузета из сфере економије, коју деца врло рано усвоје јесте такмичарски дух, односно дух конкуренције. Ситуација конкуренције и борбе за животне позиције може у човеку да покрене многе добре, па чак и скривене снаге, могућности и таленте. Међутим, такмичарски дух има и своју негативну страну, уколико животни успех доживљавамо као победу над другим јер „на врху“ нема места за све већ само за „најбоље“. У том случају неизоставно и по сваку цену треба бити бољи од других, јер је мало оних који остварују пожељни животни циљ, који се састоји у томе да буду лепи, успешни, богати, познати, здрави, срећни. Глумци, забављачи, музичари и спортисти представљају иконе животне успешности. Пред вероучитељем је, дакле, врло крупан проблем: како деци говорити о Христу ако се она од почетка усмеравају ка другачијем разумевању животног успеха и животних вредности. Проблем има два аспекта. Најпре, сам Господ Исус Христос се никако не уклапа у представљену схему. Први је он животно „неуспешан“, остављен и разапет, без иједног од поменутих атрибута животне среће. Други аспект проблема је de facto друштвена ситуација у којој је мало успешних, а много животних „лузера“, према понуђеним критеријумима среће. А онај ко није успео у животу, ко нема довољно новца, ко нема довољно знања, ко себи не може да приушти одређени животни стандард, тај је заиста животни „лузер“. И како ће онај који жарко жели да „успе“ уопште моћи да прихвати Христа, а да га не доживи као неправедног Бога, који једнима даје, а другима не?   Прочитајмо део из једног малог чланка из Политике од прошлог лета (2011), који се односи на скорашње немире у Енглеској: „Тек се назиру контуре портрета вандала осветљених ових дана ватром на Британском острву. Тај дечко (има и девојака, али много мање) не мора да буде из Лондона, или из Манчестера. Он нема нацију. Може се појавити у Београду или у Лиону, у Ђенови или у Хамбургу. Носи капуљачу. Прекрива лице марамом. Куца на Blackberry-ју, или на неком другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф. Зна време и место кад нови тип ,Nike‘ патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се не нађу на путу. Не треба му хлеб, а још мање млеко. Дакле, главна мета у општини Хакни су продавнице са мобилним телефонима, као и радње са спортском одећом и обућом – фирмирана роба... Главна погонска снага бунтовника двадесет првог века јесте фрустрација зато што немају пара да купе оно што многи други већ имају... Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у ,Nike‘ дуксерицу или у плазма-телевизор?!“ Овом опису одговара и приличан број наше деце. То је друштвени контекст у коме живимо, али у коме се одвија и црквена катихизација. Врло би погрешно било сматрати да су ово већ много пута у историји виђени знаци атеизма. А ради се заправо о специфичном постмодернистичком саморазумевању данашњег човека. У његовом свету и друштвеном контексту који ствара и те како има места за религиозност али за специфичном врстом и типом религиозности коју називамо „New Age“ или алтернативна религиозност. То је тип религиозности који је примерен савременом човеку и који се формира од седамдесетих година прошлог века. То нам даје за право да закључимо да савремени човек није нерелигиозан, и још општије – да човек никада није био нерелигиозно биће. Све анкете и истраживања у свету показују врло висок степен религиозности – скоро деведесет процената у свим друштвима. Међутим, та религиозност није исто што и традиционална религиозност. Према томе, катихизација ако желимо да буде успешна, не може бити иста као пре сто или двеста година, она мора да узме у обзир поменуте чињенице о друштвеним променама, али и променама типа религиозности.   Карактеристике савремене религиозности   Карактеристика религиозности данашњег времена је заокупљеност сопственом личношћу. Савремени човек, самим тим и савремено дете, крајње је нарцисоидан и заокупљен сопственом земаљском срећом. Верујем да сви имате проблема кад говорите деци нпр. о Царству небеском, а у дечијим очима читате мисао: „Дај ти мени сада, а пусти то шта ће бити! Хоћу сада! Хоћу овај живот да проведем на најбољи могући начин, онако како замишљам да га треба провести...“ Савремено дете хоће да ужива свој живот, да буде здраво, да што дуже буде младо и безбрижно, да буде лепо и да удобно живи. Али исто то дете, па и одрастао човек, хоће да верује и, уколико је могуће, да веру прилагоди поменутим животним циљевима.   Ово је кључна и најопаснија тачка у процесу катихизације. Хоћемо ли ми нашу веру да прилагодимо потребама и тежњама савременог детета и савременог човека, или ћемо да останемо (или макар да се трудимо да останемо) аутентични хришћани, под условом, наравно, да знамо шта је то аутентични хришћанин. Велика је разлика између некритичког прихватања духа света и прилагођавања његовим захтевима са једне стране, и прихватања у љубави и са расуђивањем савремене епохе у циљу њеног преображавања са друге стране, у циљу да друштво у коме живимо буде бар за нијансу хуманије и лепше место за живот и сада и у будућности. О сатанизацији и одбацивању савремености не желим ни да говорим, јер то није хришћански став.   Као илустрацију за наведени став искористићу наше савремено разумевање здравља. Здравље је свакако врло важно свакоме од нас, али је оно и стање од пресудног значаја за савременог човека, зато што је предуслов земаљске среће. Услед некритичког и неаутентичног тумачења вере може нам се десити да се наша вера у спасење окрене у религију здравља која је свима разумљива и одлично се уклапа у велику индустрију „производње“ здравља.   Друга илустрација је потреба савременог човека да се забавља и да све претвара у забаву. Није другачије ни са религијом. И она треба да буде у функцији забаве. Готово сваке дневне и периодичне новине имају неку врсту хороскопа. При том је мало људи који заиста верују да им је будућност записана у звездама, али, опет, доста велики проценат људи чита хороскоп из забаве.   Уколико савремени човек жели да се забавља, да лепо и у здрављу проведе свој живот, како ћете му говорити о патњи, крсту и смрти? Како ћете му говорити о аскези? Оно што је опасност коју сам поменуо је да и хришћанство представимо у New Age кључу, да је то вера радости, среће и задовољства, да не постоји патња, да смрт није побеђена већ да она и не постоји, већ представља прелазак у бољи и вечни живот. Болест и старост су, такође, појмови које савремени човек не жели да чује нити да о њима разговара. Стари су негде изван живота, све више у старачким домовима, болесни су у болницама, смрт се не дешава овде и нама, већ негде на неком другом месту. А опет је све то део живота и ми не можемо веру озбиљно преносити деци а да не поменемо све фазе људског живота.   Васпитање за хришћанске вредности   Желео бих да се, закључујући, вратимо на хришћанске вредности и да се запитамо које би, од читавог спектра, могле да буду оне за којима савремени човек често у потаји жуди и које би могле да му испуне срце, што не успева духу „овога света“. Насупрот менталитету успеха и такмичења какав влада у савременом друштву и који ствара победнике и губитнике, можемо да предложимо деци визију и напор у изградњи друштва солидарности. Појам солидарности све више и више налази своје место у теолошком речнику и поприма, између осталих, и хришћанска обележја.   Не мора људско друштво неизоставно да буде такмичарско. Ми га таквим чинимо, а оно може бити и друштво солидарности. При томе не мислим на целокупно друштво, јер би то спадало у сферу утопије, али мислим на мале заједнице, мала острвца солидарности каква би требало да буду наше парохије, представљајући тако пример за шире друштво, места наде. Формирање таквих заједница али и васпитавање за њих, спада у домен хришћанске одговорности како клира тако и катихета.   Мислим да вама образлагати теолошко утемељење овог става није потребно. Једина чињеница на коју вам скрећем пажњу је новост Христове поруке – да се Бог открива у ближњему. Да не можемо, дакле, ићи директно ка Богу, већ пут ка Богу води преко ближњега, да се заједно са њим спасавамо и стојимо пред Господом. У литератури се појам хришћанске солидарности разликује од предањског појма љубави према ближњем. Солидарност се означава и као истрајно залагање хришћана за све оне који су на било који начин угрожени. Она у савременом друштву има изразито друштвену димензију.   Још једна вредност на коју бих желео да скренем пажњу, за коју исто тако сматрам да је важна и компатибилна данашњем времену и у духу је солидарности, јесте обраћање пажње на друштвено маргинализоване групе. Већ више пута сам поменуо такмичарски дух овог времена, који ствара мали број животних добитника и велики број губитника, али нисам поменуо оне људе који никако не могу да се укључе у то такмичење, који су од почетка из њега искључени, а то су различите категорије друштвено маргинализованих и хендикепираних људи. То су „мала Христова браћа“ са којима је Господ провео време свог земаљског живота, како читамо у Јеванђељима, и нама ставио на душу да се о њима старамо. Развијати осетљивост и солидарност са „малима“ је хришћанска вредност коју треба деци преносити. Господ није са силницима овога света, већ са „малима и немоћнима“. Мислим да је то простор где Црква и те како може да да допринос стабилизацији друштва, што би било признато и од стране самог тог друштва, макар његових искрених чланова. На тај начин Црква остварује и одређену друштвену мисију.     У свом излагању сам се определио само за ове две вредности. Избор је могао да буде и другачији, али ипак сматрам да су ове вредности важне за данашње време и за допринос који Црква, а са њом и веронаука, може да да садашњем нашем друштву. Да поновим, једна је изграђивање и залагање за друштво солидарности, а друга обраћање пажње на маргинализоване друштвене групе које немају никакву шансу у овој суровој животној утакмици каква нам се намеће.   *Са предавања одржаног на семинару за вероучитеље - Крагујевац 11. фебруар 2012. године     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      „С великом духовном радошћу обраћамо се речима благослова вама, младим учесницима у Крајови међународног скупа младих православних, који ове године организује Крајовска архиепископија.     Из разлога што је омладина у овом пролазном живота симбол лепоте вечног непролазног живота, Бог је усадио у људска бића чежњу за идеалом, за светом љубављу и вечним животом, као  што то видимо у животу богатог младића у јеванђељу који је схватио да се потпуна срећа не састоји у пролазним материјалним добрима, већ у Божјој вечној љубави (види Марко 10, 17-21; Лука 18,18).   Свето Јеванђеље нам показује да је Господ Исус Христос посебну пажњи и уважавање указивао деци и младима. Он је рекао: „Пустите децу да долазе мени и не забрањујте им, јер таквих је Царство Божје“ (Марко 10,14), чиме је истакао вредност невиности и чистоте деце. С друге стране, она три васкрсења људи из мртвих, која Христос учинио за време овоземаљског живота, била су васкрсења младих лица, и то: сина Наинске удовице (Лука 17,16), Јаирове кћери (Матеј 9-18,25) и његов пријатеља Лазара из Витаније (Јован 11-1,46).   Господ Исус Христос је васкрсао ове младе људе да би показао да је омладина симбол лепоте вечнога живота  у Царству небеском (Матеј 22, 30).   У секуларизованом свету који се стално мења млади треба да осећају милосрдну љубав Бога и Његове Цркве.   Обнова духовног живота у Цркви постиже се и духовним животом младих који треба да негују три велике хришћанске врлине – веру, наду и љубав.   Вера се не може пројављивати без наде или љубави. Хришћанин истовремено верује, нада се и воли. Међутим, по чему је човек нарочито подобан Богу јесте врлина смерности и великодушне љубави... Преко вере наде и љубави ви постајете Путир радости, али и апостоли и мисионари Јеванђеља Господа нашег Исуса Христа уколико негујете исту љубав у породици, друштву, парохији, епархији, и на сваком националном и међународном православном састанку, на радост свег Православља и општења између људи овога света...   Молимо се Богу да благослови све вас и да искористите ово време у Крајови као време неговања вере, наде и љубави, неговања дијалога, пријатељаства и хришћанског православног јединства, на славу Пресвете Тројице, на ползу Цркве, на радост свих!“ - завршио је своје обраћање Његово Блаженство патријарх румунски Данило.     Извор: Инфо служба СПЦ
    • Од Логос,
      У среду 4. септембра 2019. године, када света православна Црква слави светог мученика Агатоника и светог свештеномученика Горазда Чешког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници, уз саслужење протојереја Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        У богонадахнутој беседи Владика Јован је између осталог рекао да када би сваки човек послушао речи светог апостола Павла, онда би обратио пажњу на своје срце, зато што је срце средиште бића човековог, и не само бића већ и живота човековог, јер из срца човековог излази и наше добро и наше зло. “У срцу се зачиње, расте и сазрева и добро и зло, и због тога је срце радионица добра и зла. У срцу човековом јесте и светлост и тама и како кажу свети оци и Бог и ђаво, а шта ће преовладати то зависи од нас самих. Човек је христоносац када је његово срце испуњено јеванђељским добродетељима. Када је срце човечије испуњено јеванђељском љубављу онда то срце може да смести у себе и Бога и анђеле и људе. Срце човечије је широко кад је добро у њему, кад је Бог у њему”, поручио је Епископ Јован у бресничком храму.     Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...