Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије

Оцени ову тему

Recommended Posts

Crkva je jedini zdravomisleci organizam u našoj državi. Definitivno i upečatljivo je da taj organizam smeta vodećim političarima.

Ako se slozimo oko gornjeg utiska, pitam ko je to od velikih vladika ikad Ama bas ikad smetao vlastodršcima?

Njima smetaju mali, koji misle svojom glavom, izgleda da se kritična masa prelila i neophodni su potezi.

Hvala vam veliki dovoljno sam mali da vas sve razumem.Vi ne smetate nikome i pitam vas kako je to moguće?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Десет фолирантских контраверзи Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија.

1. Бори се искључиво против српства у имену Митрополије али се залаже за црногорство у својој личној титули избацујући најчешће реч ... приморски ... у својим јавним наступима.

2. Држи парастос Влади Србије у Београду, иако Влада Србије није признала Космет, али не држи парастос Влади Црне Горе у Подгорици иако је Влада Црне Горе признала Космет.

3. Говори да је за Резолуцију 1244 али у својим историјским говорима управо супротно тој резолуцији 1244 Метохију сматра делом праве и истинске Црне Горе а не праве и истинске Србије.

4. Није за то да Манастир Врањина који је основао Свети Сава у 13. веку припадне Архиепископу Српском, иако у оснивачкој Повељи Светога Саве за Манастир Врањина пише да се само Архиепископ Српски може помињати на Литургијама на Врањини, али зато каже да он јесте да се тај Свеосавски Манастир поклони Јерусалимској Патријаршији иако он никада није припадао Јерусалимском Патријархату који се уопште и не помиње у Повељи Светога Саве. Дакле само да није у српским рукама, па макар му милији био Јерусалимски од Српског Патријарха. 

5. Не жели да се председник Србије Александар Вучић појави пред Саборским Архијерејима у Београду, али жели да се он лично по јахтама на Јадранском мору тајно састаје са Милом Ђукановићем. 

6. Није за политику Цариграда у Украјини али јесте за епископа Максима који директно подржава политику Цариграда у Украјини.

7. Буни се кад га неко титулише са - Митрополит СПЦ у Црној Гори - јер каже да му то није званична и призната титула, али се не буни кад он потпуно својевољно сам мења званичну и признату титулу Патријарха Српског у титулу ... Патријарха Српских и Поморских земаља. 

8. Јесте за Велику Црну Гору од Скадра до Сарајева, и од Дубровника до Рашке, по мегаломанским жељама краља Николе Петровића,  али није за Велику Србију са Црном Гором као делом Велике Србије, по жељи светог Руског цара Николаја Другог Романова.

9. Прво 4 године неискрено говори да је пројекат црквене аутономије Цркве у Црној Гори удбашка а не његова прича, а потом јавно говори да је он лично за широку црквену аутономију у Црној Гори и лабаве црквене везе са Београдом, што је раније приписивао Удби.

10. Прво годинама прича против чланства у ЕУ а потом каже да он никада није био против чланства у ЕУ. 

Наставиће се ...

  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 42 минута, Kifa рече

Десет фолирантских контраверзи Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија.

1. Бори се искључиво против српства у имену Митрополије али се залаже за црногорство у својој личној титули избацујући најчешће реч ... приморски ... у својим јавним наступима.

2. Држи парастос Влади Србије у Београду, иако Влада Србије није признала Космет, али не држи парастос Влади Црне Горе у Подгорици иако је Влада Црне Горе признала Космет.

3. Говори да је за Резолуцију 1244 али у својим историјским говорима управо супротно тој резолуцији 1244 Метохију сматра делом праве и истинске Црне Горе а не праве и истинске Србије.

4. Није за то да Манастир Врањина који је основао Свети Сава у 13. веку припадне Архиепископу Српском, иако у оснивачкој Повељи Светога Саве за Манастир Врањина пише да се само Архиепископ Српски може помињати на Литургијама на Врањини, али зато каже да он јесте да се тај Свеосавски Манастир поклони Јерусалимској Патријаршији иако он никада није припадао Јерусалимском Патријархату који се уопште и не помиње у Повељи Светога Саве. Дакле само да није у српским рукама, па макар му милији био Јерусалимски од Српског Патријарха. 

5. Не жели да се председник Србије Александар Вучић појави пред Саборским Архијерејима у Београду, али жели да се он лично по јахтама на Јадранском мору тајно састаје са Милом Ђукановићем. 

6. Није за политику Цариграда у Украјини али јесте за епископа Максима који директно подржава политику Цариграда у Украјини.

7. Буни се кад га неко титулише са - Митрополит СПЦ у Црној Гори - јер каже да му то није званична и призната титула, али се не буни кад он потпуно својевољно сам мења званичну и признату титулу Патријарха Српског у титулу ... Патријарха Српских и Поморских земаља. 

8. Јесте за Велику Црну Гору од Скадра до Сарајева, и од Дубровника до Рашке, по мегаломанским жељама краља Николе Петровића,  али није за Велику Србију са Црном Гором као делом Велике Србије, по жељи светог Руског цара Николаја Другог Романова.

9. Прво 4 године неискрено говори да је пројекат црквене аутономије Цркве у Црној Гори удбашка а не његова прича, а потом јавно говори да је он лично за широку црквену аутономију у Црној Гори и лабаве црквене везе са Београдом, што је раније приписивао Удби.

10. Прво годинама прича против чланства у ЕУ а потом каже да он никада није био против чланства у ЕУ. 

Наставиће се ...

  

 

AF-45obljetnica-img1.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, ГрешниСлуга рече

1) Ако смо једна Црква, онда смо ваљда и браћа ? Зашто издижеш земаљско ословљавање изнад небеске Цркве? 

2) Нисам ништа подвукао. Знам шта сам мислио док сам писао. Ето опрости што нисам лепо срочио и тебе увео у соблазан. Праштај на мојој слабој елоквенцији.

3) Испитуј каквим си духом написао. Праштај ако сам погрешио...

4) Једна Света, Саборна и Апостолска Црква !!! То сам мислио

1)  Нисам ни мислио да ћете рећи са сте погрешили. Звао сам да ћете покушати да оправдате неоправдуво. Ви и ја нисмо чували овце, не познајемо се и зато је персирање обавезјујуће. Да ли уопште персирате свештеницима? Персирање је ствар опште културе, морали су томе да Вас науче на факултету. Сваки професор ми је још као студенту персирао. 

2) Чујте, моја реакција се односила на оно што сте писали а не на оно шта сте мислили. А написали сте тако да и лаик помисли да сте неки ви причестили са браћом одоздо а као да неки ми, који нисмо били доле, нисмо. Кога брига шта Ви мислите? Да ли оцене добијате на основу онога што сте мислили или на основу одговора?

3) Мене испитује мој Епископ као духовник коме се исповедам. Не дај Боже да се неким студентчићима правдам! 

4) Цитат:

Не знам чему онда овакав коментар обојен неком сујетом или мржњом, кад смо на истој страни. Сматрамо Једну Цркву.

Знате, реченица коју сте написали а коју сам подебљао је бесмислена сем ако не одговарате на питање: да ли сматрате две Цркве или Једну - мада је и ово бесмислено питање. 

Опет, реченица Сматрамо Једну Цркву је бесмислена! 

Та Ваша неспретна објашњења шта сте мислили су смешна!

Најчудније је да сте писали у множини. Шоу! Кажете да неки ви сматрате. 12:smeha:

Као да ми се обраћа неки владика. 

~

За једног студента ПБФ, па ако Бог да и свештеника, сте прилично испуштени. Данашње време тражи од будућег пастира да поштује саговорника, нпр. верника (а камоли свештеника?!), ту је персирање обавезно, бар док се не упознате. Ви немате општу културу. То је ствар одгоја. Мањкате у томе. 

Што се тиче образовања - да сте неки учењак Ви бисте знали да овај пост који су у Црној Гори заповедили није обавезујући за оне у Србији. Напротив, ко сте Ви да слушате епископе који Вам нису надређени? Да ли је Патријарх заповедио пост?

На крају, а опет у вези са оном нелогичном реченицом - то се ни студенту 1. године ПБФ-а не би десило! 

Дакле, Ви сте вероватно г. Лазић, човек једне књиге, човек два сајта.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, msahost@live.com рече

Ma ne. Pisaće doktorsku disertaciju na temu Lohija i Bulketa, pa će pozvani, kao vi, da mu mentorišu na temu.
Naravno da će @Zoran Đurović pisati narodskim jezikom da bi ga što više ljudi razumelo, a oni, koji sebe  smatraju stručnjacima iz pojedinih oblasti, veoma dobro će razumeti napisano, izvore, relevantne činjenice...
Ako zamišljate da prosečno obrazovan čovek može sa lakoćom da razume tekst pisan kao naučni rad, varate se. Poenta i nije da ga shvataju samo izabrani, već što šira publika.
U ostalom, kvalitet nekoga se i ogleda u tome da ga što veći broj ljudi razume.
Hajde sada da se igramo pa da ovaj komentar ispišem na latinskom ili možda sanskrtu. Voleo bih da vidim ko će razumeti.
Vi?
Čisto sumnjam.

.

Nisi razumeo. Nisu poenta sadrzaji njegovih tekstova nego njegovi motivi. Dalje, ako je pop oni i treba da radi sa ljudima, bilo neobrazovanim, bilo obrazovanim. Medjutim, on upravo to ne radi, nego ima neke 'vise ciljeve'. Pogled mu nije uprt ka narodu nego ka nekim visokim pozicijama, glavnim mestima za stolom, potencijalnom svetoscu ... da ne nabrajam dalje imalo bi dosta toga. Da je radio ovo prvo i kako treba, dobijao bi pohvale. Tako prosto!

.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Жика рече

Грешни слуга је скоро уписао Богословски факултет а већ поучава оца Зорана. Мало му ник подсећа на Грешног Милоја. Што се тиче ословљавања читао сам да је правило да на интернету нема персирања.

Доживеће шок када буде учио да је то унижавање типа грешни, убоги ја превазиђено и смешно.

Свашта пише на интернету, и да су Срби старији од амеба. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, о.Небојша рече

Нема он пророчке моћи да зна да си старији од њега. :ok:

Или не зна како да се постави, јер би био ред да један престонички свештеник буде на Сабору са своијим народом,а не у у Србији.

И да буде на страни свог Митрополита, ане против њега.

Сад ако није из протеста, него по послушању, мијења ствар.

Не мора да буде пророк да би био пристојан, то треба да га науче пре поласка у јаслице. 

Мој надлежни архијереј није Митрополит Амфилохије.

Не знам на основу чега сте Ви закључили да сам ја против Митрополита? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, ГрешниСлуга рече

Нема потребе браћала да се доказујеш

@о.Небојша

Какво је ово обраћање ако није ђилкошко? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Tristatri рече

.

Nisi razumeo. Nisu poenta sadrzaji njegovih tekstova nego njegovi motivi. Dalje, ako je pop oni i treba da radi sa ljudima, bilo neobrazovanim, bilo obrazovanim. Medjutim, on upravo to ne radi, nego ima neke 'vise ciljeve'. Pogled mu nije uprt ka narodu nego ka nekim visokim pozicijama, glavnim mestima za stolom, potencijalnom svetoscu ... da ne nabrajam dalje imalo bi dosta toga. Da je radio ovo prvo i kako treba, dobijao bi pohvale. Tako prosto!

.

Bestijalne subjektivne impresije. Poenta su tvoji motivi ( koji su by the way - vise nego ocigledni ) i u koje trenutno necu ulaziti...sve si okrenuo naopacke. Daj Avvo uputi mu koju lepu rec - vidis da covek krizira 🙄

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Kifa рече

Десет фолирантских контраверзи Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија.

Разби га као Лутер католике!:)) 

Тешког срца су католици данас прихватили већи део тога што им је Лутер замерао. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Жика рече

Сад се изгледа највише људи јавило да напада оца Зорана више него кад је прошли пут отворио тему ако се не варам. Неки вероватно имају користи од тога а неки бране Амфилохија из убеђења.

Сад је Грешни Милоје неко ко пише уз ветар а сателити, као Камењарац и Олимп, су ту да лајкују, односно да дислајкују коментаре. Смешно. 

:))

Него, немам времена да пропитам Грешног мало - изврнуо бих га руглу. Он не зна две реченице да састави а да једна од њих није књишка дефиниција. Неке, као она Сматрамо Једну Цркву, су лоша интерпретација дефиниције. 12:smeha:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Жика рече

Изгледа да ти је овај текст најконтроверзнији. Критикују те и они који су те пре ценили. Наравно, има и оних који се само не слажу.

.

Nije on vise kontroverzan. A tekst mu je na nivou onih u blcu na verske teme. Ovoga puta isao je na sve ili nista, radi toga su ga sada prepoznali i uzi krugovi ili siri, kao ti je volja.

.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Леон Професионалац рече

@о.Небојша

Какво је ово обраћање ако није ђилкошко? 

Широк је то појам и захтијева разматрање, а глупо је да улазимо у појединости, јер се оче ниси представио ни именом, ни мјестом службовања, а овамо доводиш све у ред, па чак и студенте.

Пусти дјецу да уживају од Бога датој им слободи, јер је таквих Царство небеско.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, Жика рече

Да ли постоји опасност од формирања Косовске цркве?

Не, има Албанска Православна. Која је релативно про-руска ако сам ја добро схватио. Не слажу се са фанарима из личних разлога. Нису Албанци и Грци баш толика браћа.

Можда би чак због велике љубави подгорице и приштине, могло да се деси да Мираш добије неке Цркве на КиМ. Као поклон од Харадинаја, иако не верујем да може.

Чак им је пала у воду и теорија да су под српском инвазијом изгубили територије које су данас у оквиру СРБ, Македоније и ЦГ.... Иако дан данас туристима воле да приказују СПЦ заоставштину као своју.

Најбитније ту је да ми потписасмо споразум са турцима од пре две, три године, за сарадњу и размену неких историјских докумената (министарства културе имају споразуме...). Турци имају сачуване оригинале пописа становништва. Па су бележили у хроникама долазак Албанаца на наше просторе. Тако и у ЦГ, јер албаноси имају причу о неком прејемству над историјом овде, територијом и црквама (које смо им као украли...) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, Аристарх рече

Не, ... ако сам ја добро схватио. Не слажу се са фанарима из личних разлога. ...

Za nekoga ko nije siguran da li Carigradski Patrijarh mora biti (izmedju ostalog) Jermenin, prebrzo zakljucujes. Pogotovo kada zakljucujes da nesto (opasnost) ne postoji.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије примио је данас, 11. јула на Цетињу у опроштајну посјету Сергеја Н. Грицаја, изванредног и опуномоћеног амбасадора Руске Федерације у Црној Гори, саопштено је из Митрополије црногорско-приморске.
       
      Током разговора стране су размотриле ситуацију која данас настаје у православном свијету. Изражено је мишљење да је у садашњем сложеном времену потребно више него икада раније чувати јединство свих помјесних православних цркава.
      Саговорници су посебно размотрили тему текућег стања односа двије сестринске цркве – Руске православне цркве и Српске православне цркве и истакли да су кроз историју за њих били карактеристични јединство, сарадња, љубав и узајамно разумијевање. При томе, без рукоположења Митрополита црногорских од стране Синода Руске Цркве у току 19. вијека, Митрополија не би могла постојати, а преко ње ни независна Црна Гора.
      Амбасадор је искористио прилику да Митрополиту Амфилохију честита велики јубилеј – 800. годишњицу аутокефалности Српске православне цркве, као и 800. годишњицу њених епархија у Црној Гори,  пожелио му добро здравље и много година архијерејског служења на добробит народа Црне Горе, стоји у саопштењу.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Контроверзна писма митрополиту Амфилохију
       
       
      Ових дана смо имали прилике да читамо о кориспонденцијама митрополита Амфилохија са патријархом Вартоломејем[1] и митрополитом Епифанијем украјинским (ПЦУ)[2]. Како је садржај познат, овде бих имао само неке кратке опсервације.
      Ово писмо „Вартоломејево“ је вероватно написао Радовић. Издиктирао га на матерњем неком од секретара, онда га неко превео на енглески, послали у Фанар, тамо је мало дорађено и враћено за Црну Гору. Такође, Вартоломеј пише председницима или премијерима других земаља на енглеском. Писмо је сасвим у складу са Вартоломејевим по форми: руком је написано коме се обраћа, онда иде заокружавање тела текста и пируета која улази у сам текст; потпис је аутентичан; нема печата јер је такав протокол. Ако се упореде писма Милу и Зеленском види се да је то то.
       
       
       
      Да је писмо настало на Цетињу види се из неколико индикација:
      1) Све теме и чињенице о којима смо више од месец дана читали, помињу се у том писму. Просто је невероватна обавештеност Вартоломејева о томе што пропагира Амфилохије.
      2) Откуд Митрополиту писмо Вартоломејево ако је оно упућено Милу? Зашто Вартоломеј исто писмо није послао Патријарху Иринеју? Јасно је да је акција била добро координисана и да је на релацији Фанар-Цетиње-Подгорица. Из унутрашњих извора сазнао сам да је Митрополија Црногорско-Приморска (МЦП) писмо објавила дан после него је исто стигло Милу. Ђукановић је лагао да му писмо није стигло,[3] али кад се размисли то је био смишљени спин да би скинуо сумњу аналитичара који тврде да је овде у питању тројни пакт: Мило-Амфилохије-Вартоломеј. Други рационални мотив овог спина не постоји, јер је сасвим лако утврдити да ли му је писмо стигло или не.
      3) Када би Вартоломеј користио нашу латиницу уместо „ћелаве“? Ни енглези је не користе. Одаје их „Miraš Dedeić“. Њима је у ворду послато шта да потпишу. Писах: знали бисмо више кад би радио овај стари черногорски линк:

      Наиме, Амфилохије је побрисао стари сајт да га нико не би могао хватати у речи, а на новом поставља само пробране вести. Но, како се полемика закувала, добили смо и то прво писмо на грчком где је Мираш Дедеић у ћелавој латиници, и то усред грчког текста. Да се неко не би збунио. Прилажем:
       
       
       
      Патријарх не користи српску латиницу, јер то видимо и у његовом писму Влади Бучковском, где је латиница ћелава.[4]
      4) Избачено је из писма од 2000 г., где је писало црногорско-приморска, па је сада остало само црногорска, како Амфилохије воли да користи.
       
      За ово писмо је релативно лако било утврдити му генезу, али се питам за писмо које је стигло дипломати Федереције БиХ при Светој Столици, Кир Дејану Мачковићу. Писмо преносим у целости:
      „ВАРТОЛОМЕЈ
      Архиепископ Константинопоља - Новога Рима и Васељенски Патријарх
       
      Драги у Христу Господу чадо наше возљубљено Дејане,
       
      С болом смо примили вијест да си се опет удебљао, међутим, надамо се да ће се с благословом Богоматере и наше Госпе твој пут тјелесне пропасти управити ка добром и правом путу здравља. Ако си већ научио да постиш као Ми, а не као твоја варварска браћа, онда барем и мрси као Ми, умјерено и полако.
      Сазнали смо за гласине који твоји непријатељи о теби шире, Господ Саваот да им вратове скрши и језике свеже, као и за неприлике које имаш на послу. Сјети се како су аријани понижавали Сина и македонијани хулили на Духа, па су ишчезли као дим угашене воштанице, тако ће проћи и ти нови јеретици и хулитељи смјерности твоје. Не губи наду у Господа и Спаса нашег, а и ми пријатељи твоји на земљи ћемо припомоћи.
      Знај Дејане чедо наше, да смо вазда с тобом, јер си ти наш и ми смо твоји и зато ти не може нико ништа. Јурисдикције су пролазне, као и аутокефалије, али ми смо ту вазда за тебе. Драго нам је да се ниси и ти повео за неким лудим Србима и окренуо леђа Мајци Великој Христовој Цркви.
      Радујемо се се да те поново видимо, здрава и крјепка, на неком лијепом мјесту, можда у неком од наших ставорпигијалних манастира у Охриду или Острогу, или пак на мору у Одеси. Ти знаш да си у Нашу кућу увијек позван.
      Шаљемо ти Наш свети архипастирски благослов из свечасне и свехвалне седмоглаве царице мајке свих престоница вјечнога Новог Рима и за тебе Цариграда. Буди Нам вазда добро и поздрави све око тебе који Нас воле. Непријатељи твоји да поцркају од посног сира!
       
      Твој молитвеник, заштитник и отац
      Вартоломеј
      Архипеископ и Патријарх
      У Новом Риму,
      пред јулијске календе 2019.“
       
      Још ми чудније изгледа и друго писмо упућено реченом г. Мачковићу, и једноставно мислим да је сада и он сам себи писао као и митрополит Амфилохије. Ви просудите:
      „ВАРТОЛОМЕЈ
      Божјом милошћу Архиепископ Константиновог града и Васељенски Патријарх
       
      Љубљено чадо Наше Дејане,
      Знајући да си Ти вјерно чадо Велике Христове цркве и наше Најбожанственије Свесветости, коме смо Нашим благословом и питакионом дали право да буде „учитељ Цркве и да поучава и исправља по васељени“ обраћамо се очински Теби с циљем да отклониш забуне и нејасноће међ Србљем, а у вези с Нашим писмом Његовом Превасходству Предсједнику Црне Горе.
      Као што смо очекивали и планирали, а прије рјешавања питања Цркве у Сјеверној Македонији овог октобра, међу Србима настала еуфорија поводом објављеног писма о Цркви у Црној Гори. Веома нас је обрадовало то што је Србима тако мало потребно да забораве и толико мало потребно да пређу преко свих претходних догађаја и туђих искустава. Ипак, због неких интерпретација свештенства у Црној Гори, молимо те да укажеш на следеће чињенице, како нико не би помислио да смо се Ми и Наш Свештени Синод Првопрестоне Цркве на било који начин, или у било ком тренутку одрекли Наших свештених права и привилегија над варварским простором Илирика, гдје спада и Црна Гора, нама драги Карадаг.
      Стога нека буде знано да писмо није написано случајно и да је свака ријеч пажљиво одмјерена! Ни мало случајно нисмо избјегли да поменемо Његово Блаженство Иринеја, титуларног патријарха Србије, као што ни мало случајно по први пут уводимо појам Православна Црква у Црној Гори. Српска православна црква није поменута ни једном, напротив помиње се још увијек непостојећа Патријаршија Србије, и зато нас је веома насмијало да су неки писмо схватили као подршку Српској цркви у Црној Гори. Не требамо да ти појашњавамо мило чедо наше, да је Србија као Нокија, сваке године нови и мањи модел, стога ће и границе те нове Цркве да прате све будуће политичке прилике и догађаје. Наш брат Амфилохије, такође, није случајно поменут два пута, као законити и канонски јерарх, који је тренутно (или трајно) епископ Патријаршије Србије. Јасно је написано да се признаје само јурисдикција нашег брата Амфилохија, без икаквих референци на Синод и Сабор у Београду, па чак ни на другу тројицу епископа који дјелују у Црној Гори. Дакле, 'ђе и ским буде Ђед, ту ћемо и ми. Јединство Цркве је у Епископу и Еврхаристији, то знају добро сви, барем смо то успјешно установили и утврдили к'о папагаји.
      Управо због тога нас чуде нереалне интерпретације које виде ствари који нису написане, а не виде написано. Наше писмо би се више могло схватити као подршка идеји да је наш брат Амфилохије глава Цркве у Црној Гори, и надређен свим другима тамо. Надам се да ће Сабор у Београду знати да препозна нови дух времена и потребе за бољом организацијом Цркве, прије него ли океан наше љубави запљусне малу лађицу Српске цркве и преврне је.
      Молимо те да нам јавиш да ли је ико примијетио да смо писали МираШ ДедеиЋ, а не Мирас Дедеиц како ми Ромеји од вајкада пишемо и изговарамо.
      За све друге нејасноће и недоумице и оних који још увијек се надају, подсјети их само да смо до јуче на једнак начин подржавали Онуфрија и клели се Русима да се нећемо мијешати. Али океан Божје љубави нас је приморао да се умјешамо и учинимо смјели потез. Не чиним оно што хоћу, већ оно што нећу. Шта да се ради, дешава се.
      Поздрављамо те из твоје друге домовине, сутра ти је архиепископ Јов Геча у Риму, на празнику код Папе као наш изасланик, јави му се обавезно, послали смо ти по њему екмек кадаиф, твоје омиљено јело.
       
      С благословом,
      Патријарх Васељенски и Архиепископ Константинопољски
      Вартоломеј Први“
       
      Сада, ја сам убеђен да је прво писмо Мачковићу аутентично, јер племенити господин јесте елегантно попуњен, као и аутор ових редова, и сасвим је реално да се Његова Свесветост забринула за здравље БиХ дипломате, али друго налазим да је фалсификат, као неки од оних што су аполинаристи фабриковали у старој Цркви, јер се овде откривају империјалистички планови Фанара. То је Мачковић измислио да би се светио Фанару, јер му нису исплатили 100 златних скуда које су обећали, а правдали се тиме да немају пара јер им Денисенко није дао дијаспору!
       
      Но, вратимо се мом омиљеном епископу, митрополиту Амфилохију. Лохи, како га од милоште зовем, је на овај начин позвао Вартоломеја да интервенише у ЦГ, али то сам није могао да уради без СПЦ, и да пред Синодом не би одговарао, у писму налазимо формулацију која га аболира: „Недавно смо у Васељенској Патријаршији били зачуђени сазнањем да сте исказали своју подршку стварању Православне Цркве Црногорске и да је Влада Ваше земље усвојила предлог закона о слободи вјероисповијести, који предвиђа подржављење свих православних цркви изграђених прије 1918. године, као и друге црквене имовине“. Дакле, не вели се да их је Амфилохије обавестио и позвао.
      Изнео сам већ тезу да је овде посреди првенствено договор Амфилохије-Ђукановић а покровитељ је Вартоломеј. У писму се избацује из игре Мираш и његова структура од 2 аутобуса, и зато се овде не може десити „украјински сценарио“, али се понавља да „Црква Црногорска никад није била аутокефална“. Како није била аутокефална, аутокефалију јој може дати само Фанар, јер по некој сомнабулној тези, да, када не могу да буду васељенски сабори, све ингеренције прелазе на Фанар (Константинопољ, Бизант, Истамбул, Васељенску Патријаршију, како вам драго). У томе је квака.
      Ако пратимо Радовићеве изјаве, ствар постаје јасна. Он кобајаги следи јасну српску линију да је Фанар неканонски поступио у Украјини. Тако Српски патријарх Иринеј пише: „Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве...“.[5] Исто имамо у Буловића: „Још једампут, да би се избегло свако погрешно тумачење, подсећам на то да се не може ступати у литургијско и канонско општење са структуром склепаном од двеју расколничких фракција у Украјини, у канонски недопустивој режији патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка, и да се опрез и ранији или познији отклон од протагонистâ небивалог „озакоњења” расколникâ не односи на Православне Цркве као такве него на поједине личности у њима, у нади да ће и те личности ревидирати своје понашање“.[6] Исти: „Свети Синод, а не портпарол, не именује оне са којима јесмо и са којима ћемо, уз помоћ Божју, и убудуће бити у заједници и јединству него указује на украјинске расколнике, рашчињене, одлучене од Цркве и, штавише, анатемисане, а затим ненадлежно и неканонски, једним потезом пера, проглашене за праве епископе, њихове пак структуре за праву Цркву, притом прву у историји која истовремено и настаје и постаје аутокефална“.
      Амфилохије ово понавља: „Нас је у Српској православној цркви поразила чињеница да је васељенски патријарх, познавалац канона, донео такву одлуку, која је, без сумње, неканонска“.[7]
      Међутим, не лежи враже, имамо и јако прецизну формулацију где се Лохи одаје: „Ипак он није непогрешиви римски папа. И зато, рецимо, наша Црква није прихватила то његово признање аутокефалности у Украјини. Да сви православни Украјинци прихватају аутокефалност, онда би то било нормално. Али, ипак већина православног народа Украјине припада канонској Цркви на челу са митрополитом Онуфријем, која је везана за Московску патријаршију“.[8]
      Ево га механизам који би Амфилохије применио у ЦГ: Аутокефалија се не може дати расколницима, тј. Мирашу, али може њему, уколико је затражи. Остаје само и Мило да је затражи, и имамо аутокефалну ЦПЦ у којој би Амфилохије столовао као архиепископ, или чак патријарх.

      Овај резон је потврђен у „Вартоломејевом“ писму Ђукановићу. Интервенција Фанара у канонској територији РПЦ у Украјини, била је од патријарх Вартоломеја, у интервјуу за „Политику“ оправдана „већом црквеном потребом“. Нама је пак обећао да неће утицати на мењање Устава СПЦ. Исто ће објашњавати и Јов Геча који вели да када настане једна држава, она може, иако није нужно, преко свог Председника да затражи од Фанара аутокефалију.
      Тврдња да ЦПЦ никад није била аутокефална је у служби ирационалне тезе да по укидању Пећке патријаршије, ЦПЦ је од 1766 до 1922, када СПЦ добија поново томос аутокефалности, била потчињена Фанару! Свакоме коме се ово чини ван памети саветујем да се сети Вартоломејевог недавног поништавања цариградских писама од преко 300 година. Могуће је да се и не посегне за овом тезом, јер су довољни већ набројани разлози.
      Ваља знати да је Амфилохије тражио од руског патријарха Алексија II, 1992 г. да избришу ЦПЦ као аутокефалну из диптиха из 1850. Алексије је то одбио. Амфилохије је објашњавао да се та грешка после пренела у Рали-Потли. Овај факт говори о Амфилохијевој бескрупулозности и жељом да мења и историјска сведочанства по свом нахођењу.  
       
      Све тесере су дошле на своје место. Имамо независну државу, чије установљење Амфилохије није анатемисао, Председника који жели аутокефалију (Мило није рекао да је жели са Мирашем), Фанар који би је дао, али да то није Мираш. Нигде се у писму није тврдило како неће дати аутокефалију, него само да је неће дати Мирашу.
      У овом светлу ваља читати и друго писмо. Из МЦП пишу: „Дајемо на увид јавности дио писма предстојатеља, новосноване од Цариградске Патријаршије, „Православнe Црквe Украјине“ Епифанија од 24. јуна 2019. године, насловљено Његовом Високопреосвештенству Амфилохију, Митрополиту црногорском и приморском Српске Православне Цркве, а у вези са саслуживањем у Кијеву лажног „архимандрита“ Бориса Бојовића, сада произведеног „епископа“ тзв. ЦПЦ, непостојеће за васељенско Православље“.[9] Запазити да више нема оне запаљиве реторике, ткз. митрополит Епифаније и сл., него је та дружина сада новоснована црква од Цариградске Патријаршије. МЦП је прескочила компромитујуће делове из писма и оно око писма. Ово је било пуцање себи у ногу. Наиме, каквог кредита има Епифаније па да се он узима за озбиљно? Знамо да се од јеретика и расколника не могу, по канонима, примати представке у вези православних. Но, ваља направити противуслугу: Вартоломеј је подржао Амфилохија, сада овај има подржати његовог делфина, Епифанија.
      На страну све написано, Епифаније вели „да ми, који чинимо Аутокефалну, сада већ Православну цркву Украјине, имамо црквено и канонско општење само и искључиво са Светом Великом Црквом Христовом, нашом мајком, то јесте Васељенском патријаршијом, и само са онима са ким општи и она, и ни са ким више“. Тиме он афирмише своју канонску валидност, „а у круг оних који их наводно признају уводи све који опште са Цариградом“.[10]
      Шта је инфо МЦП прескочила? „На крају крајева, све помјесне цркве су на тај начин добиле аутокефалије и слиједе пут спасења. Овим ријечима апелујем на Вас, Високопреосвећени Владико, да с нестрпљењем очекујемо тај час када ћемо моћи с Вама да се причестимо из једне Евхаристијске Чаше”.          
      Писмо је, како стоји на сајту ПЦУ, Амфилохију лично уручио 25. јуна Епифанијев заступник архиепископ черниговски и нижински Евстратиј Зорја, који је примљен на Цетињу, поклонио се моштима у Манастиру, био на дугом затвореном разговору са Митрополитом, а после ручка је отпраћен до подгоричког Храма на поклоњење свештенством са Цетиња (веле да је био прота Обрен Јовановић). Дакле, ми имамо озбиљне сигнале да ће можда Амфилохије бити први митрополит ван Фанара који ће признати ову структуру.

      Чека нас врела јесен, јер ће се ући у решавање «македонског питања», а чију самосталност – дату од Фанара - ће први Амфилохије подржати. Мој извор (имам их више) вели да је преп. Пајсије прекинуо да прима Амфилохија управо због македонског питања. Да ће се ствари компликовати и ићи г. Радовићу на руку, су сепаратистичке тенденције у нашој дијаспори. У Аустралији је обновљена Слободна СПЦ, амерички епископи су на страни Амфилохија, у Западној Европи има своје играче и лобирају да узму Париз (Максим). Верујем да је у врху СПЦ боље да мисли и црње од ових мојих анализа, јер ће озбиљније приступити решавању ових нагомиланих проблема.
       
        [1] https://mitropolija.com/2019/06/27/patrijarh-vartolomej-o-pravoslavnoj-crkvi-u-crnoj-gori/
      [2] https://www.pomisna.info/uk/vsi-novyny/mytropolyt-epifanij-peredav-mytropolytu-serbskoyi-pravoslavnoyi-tserkvy-ofitsijnogo-lysta/
      [3] https://www.slobodna-bosna.ba/vijest/118883/djukanovicev_kabinet_nismo_dobili_vartolomejevo_pismo.html
      [4] https://www.patriarchate.org/-/septon-patriarchikon-gramma-pros-ton-exoch-k-vlado-buckovski-prothypourgon-tes-fyrom-11-08-2005-
      [5] https://pouke.org/forum/index.php?/index/-/1346436097/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B5-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5-%D0%BE-%D1%83%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D1%83-r12936/
      [6] https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-spc//1352.episkop-backi-dr-irinej-opasni-portparoli.html
      [7] https://srbin.info/pocetna/aktuelno/amfilohije-carigradski-patrijarh-razjedinjuje/
      [8] https://rs.sputniknews.com/regioni/201903061119067061-amfilohije-ukrajina-vartolomej/
      [9] https://mitropolija.com/2019/07/01/saopstenje-mitropolije-crnogorsko-primorske-epifanije-dumenko-se-izvinjava-zbog-laznog-arhimandrita-borisa-bojovica/
      [10] http://www.pecat.co.rs/2019/07/po-pravilima-ne-po-primjerima-svetosti/
    • Од Логос,
      Када се горућа истина манифестује на јасан начин, тада јој нимало не може наудити ни најновија condition humaine. Док Призренски семинаристи певају химну, вртећи се око Нотрдама као око мајчине сукње, у потрази сам (à la recherche) за… оловком, како бих забележио свештени трептај тог тренутка. Химна „Богородице Дјево“, у било којој мелодији, тоналитету и скали, никада није монотона.
       
      Не заборављајући српске „идентитетске приче“ (или, пак, остављајући их за тренутак за собом као тешку тему), ови млади семинаристи из Метохије цртају свој будући карактер учећи и о француској традицији и култури. Тај курс им приређује најбољи могући водич, г. Љуба Михаиловић, чија је животна прича достојна романа, ако не и новог филма, у маниру његовог деде Светозара Боторића, првог филмског продуцента на Балкану. Љуба им препоручује црно-бели филм „Is Paris burning?” из 1963. године, један од најбољих ратних филмова који показује француски отпор немачким снагама, у коме се на крају Нотрдам и околина појављује у колору (завршетак који се и Тарковском свидео). Ни у једном се сазиву Владе Србије нису сетили да Љубу поставе за амбасадора у Француској, вероватно због тога што оне који врше тај избор он својим квалитетима, знањем и родољубљем превазилази и ставља у други план. Брзином светлости је сваки пут осетио шта Српском народу треба (за време рата у бившој Југославији, косовске драме, пожара у Хиландару…), те је писао француским званичницима и на елегантни француски преводио низ историјских, теолошких и других књижевних дела српских писаца. Призренским богословима показује оно најбоље (није Париз узор за све врлине, а у оку посматрача се не налази само лепота). А они срамежљиво постављају питања, без претеране љубопитљивости (curiosity killed the cat), добијајући духовите и проницљиве одговоре. О Љубомиру, доктору економских наука, том нашем незваничном дипломати–амбасадору и ходајућој енциклопедији српско-француских односа, много више него данас говориће се и писати једног дана. (А и ми ћемо се вратити теми дипломатије нешто ниже).
      Постоји нешто „стеретипно“ код великана људског духа. Ретко који је био популаран за живота. Велики Фотије Цариградски (820-893) је последње године живота провео у прогонству. Моцарта су тек после смрти прослављали. Ван Гог је само једно платно успео за живота да прода. Сви се сећамо Теслине судбине у Њујорку или Владике Николаја у Пенсилванији. Једна генерација не може пророка да прихвати лако, па ипак признање дође у виду утехе која капље свежином на уморно човечанство. „Бах је толико велики да је он готово изван човечанства, а при том доноси највећу утеху“, рекао је Бобен. Можда за све великане важе речи које је Бен Џонсон наменио Шекспиру: „Он није припадао једној генерацији, него свим временима“. Додуше, Шекспир (1564-1616) је био донекле и уважаван за живота, премда нема савременог физичког описа његове појаве, нити постоји податак да му је урађен портрет. Неки су га осуђивали да меша комично са трагичним. Критичари су тек у 18. веку почели да цене његов геније, док је модернистичка револуција у уметности током раног 20. века његово дело сврстала у авангарду. Нико није као он проширио драмски потенцијал карактера, радње, језика и жанра. Данашњи човек може разумети величину Шекспира ако га упоредимо са Мартиновом фантастичном књигом „Игра престола“. Глумица Наоми Вотс тврди да је Џорџ Мартин постигао успех сличан Шекспиру. Вилијамове представе, писане крајем 16. и почетком 17. века за мало реперторно позориште, сада се изводе по свој земаљској кугли. Шекспир своја блистава духовна прозрења није применио на езотеричне или удаљене предмете, него на људска бића и њихов најшири спектар емоција и конфликата. Зато је Жички светитељ Николај рекао: „Ja не познајем Шекспира. Чак и не могу да га познајем. Али он зна мене; он ме је описао, он је насликао све тајне моје душе на такав начин да читајући њега, налазим самога себе у њему“.
      Да ли нам наведени примери говоре о томе да Омега предодређује Алфу (па, тиме, и остала слова алфабета)? Како год да верујете на ту тему (стари сарајевски прота Војо би рекао: „Ја сам ти атеиста по том питању“), чињеница је да тек следећа генерација валоризује и потврђује истинитост нечега из претходне. Када су Јосифова браћа – која су га раније продала у ропство – почела да му се извињавају при сусрету у Египту, он их је поучио: не мислите да сте то ви учинили, него ме је сами Бог овде послао испред вас да вам преостане остатак на земљи (уп. Пост. 45,5). Једну неоспориву чињеницу из трагичне прошлости праведни Јосиф је представио у потпуно другом, позитивном светлу и тиме браћу ослободио неподносиве тегобе. Зато је радост одлика будућег века јер ће осмех олакшања избрисати сваку нелагоду и сузу покајања. Можда је зато у Нигерији, име за Бога – „Отац смеха“! У сваком случају, de consolatione theologiae (о утеси теологије, њеном смислу и улози), може се говорити онда када постоји и Омега, a не само Алфа.
      Љуба Михаиловић упозорава да ми Срби почињемо да личимо на модерне Французе. Наиме, новији уџбеници историје Француске описују њену историју кроз призму светске историје, тако да се данас не учи оно што је заиста француско. Верујући да је Француска мултикултурална, Макрон се осмелио да каже да француска култура не постоји; заборавио је овај владар шта милиони посетилаца долазе да виде у његовој земљи. Захваљујући лошој историји која се учи у француским школама, њихови политичари о Србији знају врло мало. Макрон је скептичан према новом проширењу Европске уније у ситуацији када 28 чланица не могу да се међусобно сложе. Да ли то значи да треба напустити наивна надања да ће Србима помоћи она крута апаратура који је управо сада подбацила у самој ЕУ? Она која, попут многих, не мари за глад на северу Косова лета Господњег 2019.
      У својој књизи, Нови путеви свиле, коју су неки описали као брилијантни водич за terra incognita, Петар Франкопан објашњава неке заокрете у светском центру теже. Подсећа нас све на значај Далеког и Блиског Истока за равнотежу светских односа и значај исте за будућност човечанства. Верујем да овакве књиге помажу да боље разумемо културу комплексности. Несумњиво, што је свет комплекснији то је мање схватљив од стране шире јавности. Примера ради, у доба Хладног рата, лични став и изналажење решења кретали су се унутар дилеме исток-запад. Та дилема спутава и данашњи српски дискурс: појединац се осећа несигурно јер не може да схвати шта се тачно дешава око њега, а ту му не помажу ни просвета, ни медији, ни духовне институције. Због тога код Срба цветају теорије завере.
      Шта је друштвено знање мање то је већа ауторитарност, а тиме и отуђеност власти. Јунска политичка збивања у Турској могу да буду опомена аутократама на Балкану, као и другде у свету. У тренутку када видимо како један владар полако губи политичку подршку, добро би било подсетити се не само тога шта значи неодговорна послушност маса (послушност без личне одговорности) него и тога како је један константинопољски патријарх својевремено подучавао једног владара. Негде око 865. године свети Фотије Велики је писао Писмо Борису-Михаилу, игемону Бугарске (спис је познат као „Хегемон“, Ὁ Ἡγεμών, Владар), дело које, између осталог, садржи моралне и државничке поуке од ширег значаја. Фотије није имао у виду неки прозаични циљ пошто је, као што ће се видети, сврха „владара“ или државника у нечем много трајнијем и дубљем. 
      Према светом Фотију, владар треба да буде изнад страначких антагонизама и да проблеме свих поданика сучељава са саосећањем и разумевањем. За владара који чини неправду нема оправдања, ни олакшавајућих околности (док сиромашан човек за своје неправедно поступање може да пронађе макар неки изговор због чињенице да је сиромашан). Владар који поступа супротно врлини греши троструко: себи шкоди, озлојеђује оне које то виде и хули на Бога који му је поверио власт. Владар може да буде судија другима уколико и сам савесно полаже рачун за своје поступке и настоји да исправи своје грешке. Биће достојан похвале уколико одлучно разобличава неправду, делајући врлином и правичношћу. Разуман владар треба да избегава претерана обећања и да не одступа од задатог (програма) јер ће заслужити осуду ако га не испуни. Постојан у својим ставовима, треба да бира речи и да влада својим језиком. За министре око себе треба да поставља људе богате врлинама, јер ће корумпирани политичари и на њега бацити сенку. Владар треба да пази да се традиције и обичаји његове отаџбине не укидају. Увођење новина на неумешан начин изазваће страх и пометњу и раздражиће народ.
      Тешко да оваква слика владара одговара иједном данашњем државнику. Прилично је идеалистичка, али то не значи да Фотијев владар не треба да буде пример и данашњег државника. Савети патријарха Фотија бугарском владару надахнути су јелинохришћанским духом и антиподи су за утилитаристичка и аморална схватања власти, каква су изражена у познатој књизи Никола Макијавелија „Владалац“ и примењена како на Западу, тако касније и на Истоку. Свакако, обрасци из прошлости нису једино мерило. „Таленат да се прати пут од јуче није довољан за побољшање света данас“, рекао је цар области у југоисточној Кини. Да ли овај текст Фотија Великог може да служи као граница која раздваја древно јелинско од данас доминантног схватања реалполитике? У сваком случају, он показује да се здрава политичка свест гради и другим, неполитичким моментима. Заснива се на начину на који се слободна личност (од детета до старца) васпитава и образује да би представљала део саборне личности. У том случају, грађанин са духовном слободом размишља стваралачки, а не одбрамбено. Он ће гласати о будућности имајући реалистичну слику комплексних нијанси садашњег света.
      Како год узели, Фотијев спис бугарском архонту Михаилу – као алтернативни против-предлог „Владаоцу“ Макијавелија – можда би могао да послужи (мање као приручник а више као упозорење) савременим црквеним поглаварима да схвате да је њихова улога и у томе да владаре подсећају на оно шта је њихов суштински посао. Данас, кад се увелико говори о односу државе и цркве, можда би добро било подсетити се начела „слободна црква у слободном друштву“ као мере међусобних односа. Томе треба додати и потребу профетског става према било којој власти, поготово данас када је систем српске државе Цркву чини небитном. Међутим, не постоји само у држави интерес да Црква буде маргинална и провинцијална; подједнако je присутан и код појединих црквених вођа. Цена коју ће епископ платити за смело подсећање државника на смисао власти не може да буде мала. Свети Фотије је успешно саветовао бугарског владара, али није имао среће са византијским царевима. Пошто се по смрти цара Василија зацарио његов син Лав, исти је 896. године осионо збацио Фотија са патријарашког престола. У пустом манастиру крај Цариграда он је провео последње године старачког живота. „Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2Тим.3,12). Црква, та икона Царства Божијег на земљи, у историји се често показује немоћном. Ипак, када је сабрана „у Духу у дан недељни“ (Откр.1,10), она види „ново небо и нову земљу“ (21,1). Како показује „Фотијев случај“, Црква није ту да би побољшала услове живота нудећи бољи економски или политички систем (или методе за психофизичко благостање). Уколико истински сведочи да је Христос победио смрт и донео Вечни живот тада може и укупном друштву да послужи као нада, јер је она другачији полис, „град који на гори стоји“ (Мт. 5,14).
      „Патрон свих рецензената“, како је светог Фотија назвао Х. Чедвик, отвара нам собе своје Библиотеке и подстиче да класичне (античке и хришћанске) писце помно читамо и од њих учимо. Истовремено, његов Владар може нашој дипломатији, државној и црквеној, да отвори и оне допунске очи (διπλό-μάτι) еда би пажљивије гледала како на истински духовни телос тако и на народни карактер (начертаније), с оне стране тренутних (гео)политичких интереса. Уистину, које је српско начертаније за 21. век? Можда ће нам га ускоро саставити неки призренски семинариста.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, у недељу, 30. јуна 2019. године, прослављена је слава параклиса Св. Јована Шангајског у Институту за ортопедско – хирушке болести „Бањица“. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово преосвештенство викарни Епископ ремезијански Г. Стефан уз саслуживање протојереја – ставрофора Небојше Тополића и Николе Трајковића, протођакона Младена Ковачевића и ђакона Драгана Неђића.
       

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      После одслужене Свете Литургије и причешћа еп. Стефан је са верним народом, медицинским особљем Института и пацијентима пререзао славски колач у главном холу института, где се и налази капела. Домаћин овогодишње славе биле је г. Жељана Морача.
      Затим је владика Стефан предао део славског колача домаћинима за следећу годину, мајки и ћерки, Зори и Милени Дамјановић. Након чега је, владика Стефан, одржао беседу у којој је рекао да ми када се налазимо на оваквим светим местима где се помаже човеку ми треба да учимо од људи који служе на таквим местима. А за то је веома важно када имамо основни темељ свог тог труда, капелу или храм божији у таквом једном склопу као што је ова Установа. Тако имамо све могућности да помогнемо човеку, а највећа је помоћ када у свој невољи и муци схвати да постоји Царство Божије.
       
      Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Create New...