Jump to content
  1. Zoran Đurović

    Zoran Đurović

  • Сличан садржај

    • Од Дејан,
      Наш начин живота и пре свега наш однос према Богу и другима изграђује наш лик, односно, тачније  доприноси да се икона Божија у нама васпостави у својој лепоти или да остане покривена наслагама злих дела, које мењају лик Божији у нама и чине од нас трагичну карикатуру. Свака мисао и свако дело утичу на изглед лика Божијег у нама, на то колико смо заиста христоподобни, а колико смо духовно деформисани, колико аутентично живимо оним животом који нам је Бог дао, а колико живимо у лажи и обмани сујете и гордости овога света. Док смо у телу можемо да утичемо на ово стање и да покајањем (променом начина живота) очистимо лик Божији у нама од греховних наслага и нечистота.
      Дубоко верујем да суд Божији треба да доживаљвамо као непосредни сусрет свих нас са пуноћом Божије благодати, тренутак светлости који ће заувек осветлити све тајне нашег бића и показати колико је у нама сачувана икона Божија. То засигурно неће бити ситничаво испитивање и вагање добрих и лоших дела, јер се у таквом суду увек поставља питање правде која је изнад Божије љубави. Оваквим размишљањима улазимо у апсурд, мислећи да наша зла дела принуђују Бога да нас казни по тој "правди" и одмах постављамо питање зашто Бог, ако је заиста милостив, свакоме све једноставно не опрости. Међутим, знамо из самих речи Божијих да сви неће наследити Царство Божије, не зато што Бог није милостив, или зато што по некој принуди мора да казни грешнике, већ зато што Божији суд не почива на оваквим основама. Наша дела утичу на изглед иконе Божије која је утиснута у личност сваког човека. На суду ћемо са тим ликом изаћи пред Оца небеског и у зависности да ли ће он препознати у нама лик Сина свога возљубљенога и вечно нас (пре)познати и волети оном љубављу којом је свога Сина заволео од вечности, или ће у нама видети неку накарадну карикатуру, избледелу икону, од тога ће зависити наш вечни удео у Царству Божијем. Богу не долазимо као индивидуе, већ једино у Христу, као што ћемо у Христу вечно живети у Богу. Без лика Христовог не можемо имати ни вечни удео у љубави Оца небескога.
      Живот у греху и страстима квари икону Божију у нама. Од богоподобног бића грехом постајемо зверолики, подли, спремни на свако зло и лукавство. Овакав лик Бог неће препознати и они који своје срце у овом животу испуне мраком и смрадом злих дела,  доживљаваће његову љубав и светлост као вечну муку и патњу. Бог није створио пакао, али он постоји као стање, јер га у својим срцима сами људи стварају тако што постају неспособни да живе у светлости Божијој и зато што су изгубили лепоту лика Божијег поставши мрачне сенке које беже од светлости. Они који су правилном употребом своје слободе (врлинама) благодатном помоћу Божијом ослободили лик Божији у себи од наслага пале људске природе, страсти и грехова, засијаће у огњу љубави Божије као злато у ватри. Као што материје које горе у огњу добијају својство огња не губећи својства своје посебности, тако ће бити и са онима који засијају на суду Божијем радошћу вечног живота. Огањ љубави Божије не да им неће нашкодити, већ ће у светлости Божијој још више и вечно узрастати у љубави Божијој. Овај исти огањ, за оне који су себе градили на пропадљивим материјалима (на злим делима овога света) вечно ће горети не могући да поднесу љубав Божију, исто као што они који живе у мраку светлост, која би иначе радовала њихове очи, доживљавају као бол и патњу.
      Не чињење добрих дела квари и потамњује лик Божији у нашим срцима јер пропуштањем да учинимо оно што по савести коју нам је Бог дао треба да учинимо, а све зарад наших ситних страсти и пролазних добитака, уводи нас у лажно постојање у коме губимо христоликост.
      Због свега овога, можемо да разумемо (колико је то могуће нашем ограниченом уму) да неће у том тренутку бити конфликта између Божије љубави и правде, како то бива у нашој палој природи. Огањ којим ће они који баштине пакао вечно горети, није ништа друго него огањ вечне љубави Божије коју они не могу да поднесу јер су више заволели дела таме од светлости.
      Суд Божији почиње већ и овде и завршава се у коначном сусрету свих са Богом након Другог доласка Господњег, када ће праведници васкрснути у вечни живот, а они који су изабрали дела таме у вечну муку. Подсетимо се речи Еванђеља по Јовану које говоре о овој тајни:
      Јн 3, 17-21: "Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена."
      Архимандрит Сава Јањић
      ИЗВОР
    • Од Логос,
      На дан молитвеног сјећања Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије прославио је свој имендан у манастиру Жупа никшићка, чији је параклис посвећен овом Божијем угоднику, прославио храмовну славу.   Звучни запис беседе
      Повезана вест: 

      Многа и блага лета Митрополиту Амфилохију!

        Свету архијерјску литургију Високопреосвећени владика Амфилохије је служио са браћом архијерејима: Високопреосвећеним Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгијом, Преосвећеним умировљеним Епископом средњеевропским г. Константином и домаћином Преосвећеним Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем. У евхаристијском сабрању, поред многобројног свештенства и монаштва, молитвено су учествовали и бројни вјерници.   Током Литургије крштена је слушкиња Божија, Исидора Лучић.   У архипастирском слову, након читања зачала из Јеванђеља, Високопреосвећени Митрополит Георгије је честитао имендан Митрополиту Амфилохију и заблагодарио Богу на овом сабрању:   „Бог нас је сабрао на овом светом мјесту да заједнички прославимо имендан нашег аве учитеља Митрополита Амфилохија, благодарећи Господу за живот и свједочанство његовог небеског покровитеља Светог Амфилохија, епископа иконијског. Ово мјесто је свето јер је одавде поријеклом Свети отац наш Стефан Пиперски, велики свједок Светог православља и борац против унијаћења српског православног народа Црне Горе.“   Подсјетио је владика да је управо карпатски народ пострадао од унијаћења. Иако их Господ није благословио једним Преподобним Стефаном, истакао је владика, дао им је свједочанство других који су извели православни карпатски народ из тамнице унијатске лажне цркве, како би их поново увео у светост православља васељенске Цркве. Такође, рекао је, ово мјесто данашњег литургијског сабрања је свето и зато што је са њега свој народ благословио и отац наш Свети Василије Острошки, као и због крви свештеномученика, игумана ове свете обитељи (архимандрита Никодима Јањушевића, јеромонаха Гаврила Дабића), убијених од кумунистичке руке у току Другог свјетског рата:   „Посвећено је њиховим свједочанством и вјером у Христа распетог и васкрслог, који даје смисао и страдању и смрти човјека, који даје силу и снагу да преживиш ову страшну братоубилачку мржњу која је, нажалост, тако карактеристична за Словене.“   Објаснио је да нас Господ призива да будемо свети као као што је Он свет, а постајемо свети живећи у заједници Цркве, живећи Јеванђељем и причешћујући се Светим тајнама:   „Сваки хришћанин који живи савјесно, по Светом јеванђељу, као члан богочовјечанског тијела Свете Христове Цркве васељенске, православне, католичанске, постоје у исто вријеме свједок Јагњета васкрслога, али и мученик који није нека пасивна жртва човјечанске мржње, већ мученик који је испуњен силом Васкрслога да мијења самога себе и своје срце и читав свијет око себе.“   Додао је Митрополит михаловско-кошицки Георгије, да смо сви призвани да свједочимо да ни смрт, ни мржња, ни сва човјечанска глупост, као ни наши сопствени лимити, немају никакву силу, кад се Христос – Богочовјек, који је побиједио смрт и свему даје смисао, јавља побједитељем мржње и наших сопствених националних и историјских лимита. Свако од нас свједочи на свој начин Христа васкрслога, казао је владика Георгије и подсјетио да је другачије свједочанство свештеника, монахиња и монаха…   „Другачије је свједочанство Митрополита Амфилохија и вашег Епископа Јоаникија, они морају да се боре са многима, а у исто вријеме да слушају шта им говори Господ, какав је смисао и пут, како да се подиже Црква на овим просторима. Тешко и мученичко свједочанство.“   Света мјеста, манастир Жупа никшићка и сва друга мјеста у Црној Гори, рађају се кроз труд и молитву, свакодневне тешкоће монашког живота, али и кроз свједочанства вјерних о љубави ближњих, чему свједочи и данашње крштење Исидоре Лучић. Митрополит михаловско-кошицким Георгије је казао да је Христос љубав и поручио да не дозволимо да нас сломи мржња која се противи Господу Богу:   „А свједочанство и мучеништво нас свих је да смо свједоци љубави распете и васкрсле која побјеђује смрт и мржњу, која нам даје наду и окупља у једно Тијело живота испуњено Духом Светим и чини нас царским синовима и кћерима, јер постајемо дјеца једног Небескога цара – нашег заједничког Оца. Нека је благословено ваше свједочанство Јеванђеља свакодневнога живота, нека је благословено свједочанство живота нашега аве Митрополита Амфилохија, владике Јоаникија и свих свештеника, монахиња и свих вас! Нека нас Господ Бог, послије доброг свједочанства, сабере у Своје Царство препуно љубави, јер то је смисао нашега живота. Христос међу нама!“   Поводом годишњице упокојења архимандрита Лазара Аџића, игумана острошког, служен је и парастос, а након тога је пререзан славски колач.   Честитајући имендан владици Амфилохију, Просвећени Епископ Јоаникије је казао да се живот Светог Амфилохија Иконијског послије дугих подвига претворио у славословље Богу живоме и истинитоме. Наиме, у његово вријеме Цркву Божију су раздирале велике неслоге, јереси, расколи, али благодарећи њему, као и великим другим Светим оцима, брод Цркве Божије је ишао напријед, правим царским Божјим путем:   „И ваш живот и бреме није лако, али ако гледамо са стране службе коју вршите, ријечи Божије коју проповиједате, гледајући на примјер вашега живота, и ваш живот, подобно Светом Амфилохију претвара се у славословље Богу, упркос свим тешкоћама које носите. Ево, ових дана видимо шта се догађа, како су вам власти Црне Горе честитале имендан и 82. рођендан који долази. Али, хвала Богу, благодарећи вашој вјери, вашем чврстом карактеру и љубави према Цркви и пастви Божијој, ви увијек носећи крст Господњи идете напријед. И свима сте, свештеницима, монасима и вјерујућем народу примјер, јер носите Христа распетога и васкрслога у свом срцу. И зато је данас ово славље тако лијепо када смо се окупили око спомена Светог Амфилохија, али и вама да честитамо имендан, драги наш Митрополите и владико и оче. Нека буде на здравље и спасење, и на многаја и блага љета!“   Високопреосвећени Митрополит Амфилохије се захвалио на честиткама владикама, а мати Јефимији са сестрама ове свете обитељи честитао славу. Истакао је да оне обнављају своју душу, а обнављајућу своју душу обнављају и ову распету светињу, а све што је Божје оно је од Христа распетога на распећу, али испуњено и силом Христовог васкрсења.   „Све је у знаку Христовог распећа и васкрсења у 2000. годишњој историји Цркве Божје, и до Светог Амфилохија Иконијског и послије њега, до наших дана. И ова светиња је на распећу, овдје је архимандрит Никодим мученички пострадао, а у исто вријеме мученичка је пострадао и сабрат ове свете обитељи. Тако је у духу Јеванђеља призван и наш живот.“   Подсјетио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на стање у којем је била ова светиња 90-тих година, а да се сада обнавља, јер чим се душе обнављају вјером, тако се и светиње обнављају и поручио:   „И тако ће то бити свуда и на сваком мјесту. Амин, Боже дај!“   Заједничарење у манастиру Жупа никшићка настављено је уз хришћанску трпезу љубави.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Свети Амфилохије, земљак, друг и пријатељ светог Василија Великог, Григорија Богослова и других великих светитеља из четвртог столећа, родио се у Кесарији Кападокијској.      Отац му се такође звао Амфилохије и беше рођени брат блажене Ноне, мајке светог Григорија Богослова. Беше то човек великога ума и веома образован; притом врло добре душе, побожан и красноречив он беше од велике помоћи сродницима и њихов наставник у многоме. Бринући се о својој деци, он им даде дивно образовање и васпита их у духу хришћанске вере и побожности. Његов млађи син Амфилохије, поставши пунолетан, беше најпре ритор и адвокат. Али, пошто још у раној младости беше заволео Бога више свега, он по савету светог Григорија Богослова остави метеж светски и сујету и повуче се у пустињу, у једну пештеру, где стаде водити монашки, строго подвижнички живот, усрдно служећи само јединоме Богу. Ту он провођаше време у молитви, читању Светога Писма и посту. Тако он у свештеним подвизима самоумртвљења и себеобестрашћења проживе четрдесет година. Тада га Господ изведе на други подвиг: подвиг архијерејског служења Цркви.   Када умре епископ Иконијске цркве звани Јован, ангео Господњи јави се Амфилохију ноћу и рече му: "Амфилохије, иди у град, и паси духовне овце". - Али Амфилохије не хте. Наредне ноћи опет му се јави ангео Господњи и рече му: "Иди у град, Амфилохије, и паси овце које ти Бог уручује". - Но Амфилохије ни овога пута не послуша ангела, јер сматраше да је ово јављење прелест од злог духа, и говораше у себи: "зна се и Сатана претварати понекад у ангела светла". - Међутим треће ноћи ангео, дошавши к њему, позва га: Амфилохије, устани с постеље! - Уставши брзо, Амфилохије мало уплашен рече: Ако си ангео Божји, онда станимо оба на молитву. - И приклонивши главу Амфилохије поче певати: "Свет је, Свет, Свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове" ...; но и ангео певаше с њим заједно. Затим га ангео узе за десну руку и поведе у цркву која се налазила недалеко; и пред њима се врата црквена сама отворише. Када они уђоше унутра, Амфилохије угледа велику светлост и мноштво људи у белим одеждама, који га узеше, приведоше олтару и дадоше му у руке Свето Еванђеље, говорећи: "Господ с тобом!" А један од њих, изгледа, најстарији, громко узвикну: "Помолимо се сви!" Затим поче говорити: "Света благодат поставља брата нашег Амфилохија за епископа града Иконије. Помолимо се сви за њега, да благодат Божија буде на њему".   После молитве сви се опростише с Амфилохијем, и постадоше невидљиви. А Амфилохије стајаше сам, чудећи се изванредном виђењу и свом необичном посвећењу за епископа, и мољаше се Богу предајући себе светој вољи Његовој. Чим пак поче свитати, Амфилохије изађе из цркве и крену у своју пештеру. И гле, на путу га сретоше седам епископа који се беху из околних градова сабрали у Иконији ради избора и постављења епископа томе граду. Њима беше наређено од Бога да пронађу црноризца Амфилохија. Стога, изишавши из Иконије, они свуда тражаху тог блаженог оца, и сусревши га најзад на путу они га упиташе: Јеси ли ти Амфилохије? Кажи нам истину, јер је свака лаж од нечастивога. - Он им смерно одговори: Ја сам грешни Амфилохије. - Они га онда чесно поведоше у цркву да га хиротонишу, али им он рече: Пошто је Богу угодно било да вам укаже да мене недостојног и грешног изаберете за епископа, онда не треба и надаље крити и прећутати чудесна дела Његова, него смо неизоставно дужни објавити их и за све одати хвалу Богу.   И свети Амфилохије им исприча све од почетка, како он прошле ноћи би од ангела посвећен за епископа. Чувши то, епископи се веома удивише и узнеше благодарност Богу за такво чудесно посвећење Амфилохија, и не усудише се да га поново посвећују, него му се са страхом и поштовањем поклонише и с љубављу га целиваше, па га на архијерејски престо посадише за царовања Валентинијана и Валента.   Свети Амфилохије много година пасијаше стадо Христово, јер се живот његов продужи све до царовања Теодосија Великог и његових синова. Као учитељ православне вере он се бораше против Аријеве јереси, претрпе многа гоњења и муке од јеретика, бејаше саподвижник светих Отаца у борби против богохулства Евномијева, и на Другом Васељенском Сабору много војеваше против духоборца Македонија и присталица јереси Аријеве. Због такве ревности за веру и због високо врлинског живота свог свети Амфилохије беше слављен свуда и беше вољен од светих Отаца, нарочито од светог Василија Великог и светог Григорија Богослова, који га сматраху за свога присног пријатеља и беху с њим у преписци.   За царовања благочестивог цара Теодосија Великог свети Амфилохије оде к цару и моли га да у свима градовима забрани молитвене скупове аријанаца. Али цар не хте то учинити, да не би у очима народа испао насилник. Тада свети Амфилохије отиде из дворца потиштен. Међутим, после неколико дана он опет дође у цареву палату, и као мудрац учини ствар достојну сећања: поклони се цару који сеђаше на престолу указујући му дужно поштовање, а на сина његовог Аркадија који недавно беше постао сацар оцу и сеђаше крај оца он и не погледа, нити му одаде дужно поштовање. Цар Теодосије помисли да се Амфилохије заборавио и нареди му да и Аркадију укаже дужно поштовање. "Доста је, јер је указано дужно поштовање цару", одговори Амфилохије. - To силно разгневи цара Теодосија, и он, не дозвољавајући непоштовање према своме сину, нареди да блаженог Амфилохија с поругом истерају из дворца. Тада свети Амфилохије рече цару: Видиш ли, царе, како ти не подносиш непоштовање према твом сину и како се гњевиш на мене? Тако и Бог Отац не подноси непоштовање према Сину Свом, и одвраћа се и ненавиди оне који хуле на Сина Његова и гњеви се на оне који се друже са следбеницима проклете јереси њихове.   Тада би јасно цару зашто свети Амфилохије не указа дужно поштовање сину његовом, еда би на тај начин показао да Богу Сину припада подједнако поштовање са Оцем. Задивљен мудрошћу светог Амфилохија, цар устаде са престола, преклони се светитељу и замоли опроштај од њега. И одмах цар Теодосије разасла по целој царевини наређење: да се из свих градова протерају сви аријанци, па макар силом и претњом. Тако свети Амфилохије очисти Цркву Христову од јеретика. Око тог времена продре у Ликаонску област јерес месалијана.   Свети Амфилохије ревносно брањаше Цркву своју и од ове заразе. Он изобличаваше јеретике и лично, и силом своје богомудре речи; а после тога учествовао је на сабору Сидском у Памфилији, где та јерес би осуђена. У то време свети Амфилохије достиже тако савршенство, да је молитвама својим исцељивао болне.   Достигавши дубоку старост, свети Амфилохије с миром се упокоји у Господу.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Крај пучиста на ПБФ
       
      Јелена Тасић 05. децембра 2019. објави текст – Пред данашњу седницу Наставно-научног већа Православног богословског факултета УБ – са бомбастичним насловом, али не више у индикативу, како је научила, него са несигурношћу, у кондиционалу, или, још боље, у оптативу: Ректорат блокирао избор новог декана?
      Одмах да одговорим: Није. Таксативно ћу навести о чему сам обавештен:
      За декана је изабран др Зоран Ранковић са 22 гласа.
      Др Радомир Поповић је имао 4 гласа.
      Др Игњатије Мидић је добио 1 глас.
      Један је био суздржан, један неважећи.
      Извор вели: За Игњатија је гласала Јелена Касапис; за Радомира он сам, док би 3 остала гласа била вероватно од др Александра Ђаковца, др Здравка Јовановића, мада се може мислити и на др Радета Кисића или др Златка Матића.
      Седници нису присуствовали: Игњатије Мидић, Владан Перишић, Родољуб Кубат, Драгомир Сандо, Предраг Драгутиновић, Вукашин Милићевић и Андреј Јефтић.
      Како смо знали и пре седнице, ова група, која није дошла, је желела да изврши бојкот седнице, јер су у делиричним фантазмагоријама умишљали да могу да онемогуће кворум. Звали су друге професоре не би ли их врбовали и ишли су да се сретну са њима. Најбитнији агитатор у томе је био Кубат, док су Перишић и Шијаковић првенствено тражили подршке на БУ.
      Кубат, кога је Иринеј Буловић, као и добар део ових одметнутих, довео на ПБФ и омогућио му смештај гратис, је објавио темпирани интервју у Нину, где је поновио тлапње како ПБФ није основала СПЦ (она је суоснивач), како је Савет овог факултета нелегалан итд. Тасићка помиње како је «Ректорат УБ јуче је званично обавестио управу ПБФ да је Савет овог факултета нелегалан. То практично значи да чланови овог тела из редова ПБФ морају поново да се бирају и то пре гласања за кандидата за новог декана, чији избор Савет потврђује, незванично сазнаје Данас из универзитетских кругова». У томе је била уплетена и ректорка БУ Иванка Поповић, која је упозорила је управу ПБФ о «могућој нелегалности његовог Савета». Проблем је што је ректор превазишла своја овлашћења, а шаље незаведена писма, као што је и овај мој текст који нема никакве правне вредности.
      Да све ово није тужно, било би жалосно, а сам епископ Игњатије Мидић је потписао предлог новог Устава СПЦ где се вели у члану 187: «Предавања и остале наставне и ваннаставне активности на Православним богословским факултетима, средњим богословским и другим школама морају бити у сагласности са учењем Православне Цркве. Свети Синод поставља и разрешава наставнике средњих богословских и других школа, а изабраним наставницима Православних богословских факултета и других високих црквенопросветних установа даје и ускраћује благослов за извођење наставе (missio canonica)». Питам Тасићку и Кубата: Кад се то Игњатије обратио на путу за Дамаск кад је могао овакав гнусни члан да потпише?
      Кубат пак вели: missio canonica својствена је римокатолицима, показујући тиме да је потпуна незналица у овим стварима, јер је још Ориген у 3. веку добио књигу распусну.
      Тасићки да потврдим и то што је чула да је тачно. Наиме, «Влада Србије јуче је, као оснивач ПБФ... именовала своје представнике у Савету ове високошколске установе. Академик Коста Чавошки није реизабран, а осам владиних представника у Савету ПБФ су, како је Данасу речено у Немањиној 11: владика бачки Иринеј (Буловић), академик Љубодраг Димић, Стаменко Шушак, Биљана Пејовић, Марко Никлић, Владимир Рогановић, Јован Мирић и Драган Протић».
      Овиме је чачкање мечке завршено.
       
      Зоран Ђуровић
      Рим, 05.12.2019

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...