Jump to content
  1. Zoran Đurović

    Zoran Đurović

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Манастир Бешка на Скадарском језеру данас је литургијски прославио храмовну славу манастирске цркве Благовијести Пресвете Богородице, задужбине благовјерне књегиње Јелене Балшић, кћерке Великомученика косовског Лазара и жене Ђурђа Страцимировића Балшића.       Свету службу Божију је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је у литургијској бесједи рекао да су ријечи аргангела Гаврила Пресветој Дјеви: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Благословена си ти међу женама и бласловен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших, ријечи вјечне и једине радости не само за Пресвету Дјеву, која је родила Сина Божијега, него радости свакога људскога бића.   “Та Њена радост и рођење обрадовало је овај свијет јер је Син Њен својим рођењем удахнуо у људску природу живот вјечни, непролазни и бесмртни”, казао је Митрополит Амфилохије.   Објаснио је да је човјек по својој природи биће које се рађа у свијету пролазном, опхрвано пролазношћу, смрћу и ништавилом и додао да то што је Господ обрадовао Пресвету Дјеву је допринијело да се смртни људски живот преобрази у бесмртни, вјечни живот.   “Да квасац вјечнога живота и сила Божја освешта не само утробу Пресвете Дјјеве него и утробу овога свијета, творевине Божије. И да освештава утробу сваке матере која рађа дјецу на овом свијету и да они који су подложни смрти се преобразе и препороде Њиме као вјечним животом који је посвједочен на овај свети дан Благовијести”, бесједио је Митрополит, истичући да је то једина блага вијест у овом горком свијету и блага вијест свакоме људском бићу.   Пречиста Дјева постала је трпеза Хљеба живота којим они који се хране задобијају вјечни и непролазни, бесмртни живот.   “Он је Својом смрћу и Својим васкрсењем претворио гробницу овога свијета у огњиште вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота. Својом смрћу је умртвио смрт и онога који је породио демонску силу смрт која господари овим свијетом. Велики Божији дар, најчудесније нешто што се догодило у историји свијета од његовога настанка. ”   Архиепископ цетињски је казао да је Бог створио свијет да би кроз чудо рођења Христовог свијет и свеукупна творевина Божја добила своју пуноћу, свој прави и непролазни смисао, и сваки онај који вјерује у Њега, како каже сам Господ, неће умрети него ће вјечно жив бити.   “То је оно што је овај дан донио овоме свијету, чиме је обасјао и свијет. И то је тај нови живот коме се ми клањамо – Христу Богу нашем, Њему побједиоцу смрти, пролазности и ништавила”, бесједио је Митрополит Амфилохије.   Истичући да су кроз вјекове подизане дивне светиње Божије за прослављање Његовог имена и васпитавање људи у духу тог вјечног непролазног, бесмртног живота и бесмртног људског достојанства, владика је нагласио да је то оно што је надахнуло и наше претке да овдје, на овим острвима у Скадарском језеру, подигну светиње, не самих светиња ради, већ ради они који ће у њима прослављати име Христово и који ће ту примати тај дар вјечнога живота, примајући у себе Тијело и Крв Господа нашега – Бога љубави, постајући тако бесмртна и непролазна бића.   Подсјетио је владика да су светиње свуда у Црној Гори, па и на овим острвима, кроз вјекове разаране, али да су увијек обнављане и да оне собом обнављају оне који се сабирају око њих:   “Као што сте се и ви сестре сабрале овдје ради духовне обнове, ради причешћа Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, причешћа Њим као вјечном љубављу и тиме задобијање вјечног и непролазног смисла живота. Ове светиње су биле неколико стољећа опустјеле, порушене а онда послије занемарене и претворене у рушевине. А сада неки безумници вас оптужују, који уграђујете свој живот у ове светиње, да девастирете културно благо, како они кажу, Црне Горе. А није била девастација оно што се догађало са овим светињама толико времена”, примјетио је Митрополит присјећајући се стања у којем је приликом првог обиласка затекао овај древни манастир, али и друге манастире на Скадарском језеру.   То обнављање светиња, које су биле рушевине, сада се, како је казао, назива девастирањем црногорске културе. Констатовао је да су њиховим обнављањем обновљене и обнављају се многе душе које се око њих сакупљају а које су радост задобиле управо овим благим ријечима Архангела Гаврила: Радуј се, благодатна јер је то она радост вјечна и непролазна да је Бог побједио смрт.   “И то прослављање побједе живота над смрћу, не само пролазнога него вјечнога живота, сада се то назива девастацијом оних који су уствари девастирани и лишени те вјере у вјечно људско достојанство, који се клањају ономе што је земљско и под културом проглашавају рушевине.”   Нагласио је Митрополит да обнављајући себе, “ми обнављамо у себе ту радост вјечну коју је благовјестио Свети архангел Гаврило Пресветој Дјеви и радујемо се том радошћу вјечнога, непролазнога и бесмртнога живота и ослобађамо се од нихилизма који је завладао овим свијетом”. Та вјера у смртни и пролазни живот и људска дјела, смртнога и пролазнога човјека, који се одриче свога вјечнога и непролазнога достојанства, а који је кроз историју стварао у нади на вјечни и непролазни живот, лишава управо вјечнога живота, те он постаје плијен смрти и вируса, као што је то случај данас.   “Бог је допустио и ове вирусе да загосподаре Европом и свијетом и угрозе и онако угрожен људски живот, да уствари помогне људима да се ослободе вјере у сами пролазни људски живот и дјела да би поново задобили ту вјеру у побједу вјечнога, новога  живота над смрћу”, казао је између осталог, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и на крају поручио:   “Зато радујмо се том радошћу Пресвете Дјеве, радошћу свих Светих Божијих људи кроз вјекове који су на тој радости градили свој живот и градили све што су саградили дивно и часно у свим земаљским народима. Њему Господу нашем који нас је обрадовао Својим рођењем и испунио животом вјечним, Свијим васкрсењем, Њему се клањамо и једино Њему служимо. Оцу и Сину и Духу Светоме Богу нашем нека је слава и хвала у вјекове вјекова амин.”   Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је предводио славску литију која је три пута опходила храм а након тога благословио и пререзао славски колач и честитао славу сестринству ове свете обитељи на челу са мати Фотином.   Литругију која је служена без присуства вјерног народа, Острог ТВ студио  је уживо преносио на свом Јутјуб каналу.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас у Манастиру Светог Луке у Жупи Никшићкој Свету архијерејску литургију и помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину и Петру Пејовићу.   Звучни запис беседе   Након прочитаног јеванђељског зачала, Високопреосвећени Митрополит је казао да питање Шта кажу људи, ко сам ја, које је у данашњем Јеванђељу Господ поставио Својим ученицима је питање које 2000 година непрекидно постављају сви људи и земаљски народи до наших времена.   “И као у оно вријеме док је ходио овдје по земљи тако и данас има безброј одговора на то питање. Има и оних безумника који тврде да Га није ни било на земљи, има и оних који тврде да је био неки од пророка, посланик Божији, али није био Спаситељ, други кажу да је био обични човјек и имају своју теорију о томе да ли је Господ стварно пострадао или је то било привидно и тако редом кроз сву историју до наших времена”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.   Насупрот тих људи који се Господа одричу и поричу, како кроз вјекове тако и у наше вријеме, оних који својим одговором, као апостол Петар, исповиједају своју вјеру у Господа: Ти си Христос, Син Бога живога, увијек је било у мањини, зато је и Господ рекао Не бој се мало стадо.   Подсјетио је владика Амфилохије да су сви пророци до Светога Јована Крститеља прорекли долазак Спаситеља, као и да је, како тумаче свети оци, Претеча Јован Крститељ проговорио из утробе своје мајке Јелисавете када ју је посјетила Пресвета Дјева: Откуда то да дође мати Господа Бога код мене:   “И послије својим рођењем и животом, својом проповијешћу Јован Крститељ је посвједочио Господа. Нарочито када је долазио на Јордан да се крсти Гле јагње бБожије које узима на Себе гријехе свијета, изговорио је Свети Јован Крститељ и прије Петра посвједочио Њега као јагње Божије прорекавши Његово распеће, Њега који узима на Себе гријехе свијета и који ће принијети Себе за спасење свијета.”   Све прије Христа је било свједочанство о Њему и Соломонов храм је био припрема за Њега и као храм Духа Светога он је припрема за све свете Божје храмове подизане у Његово име. Обнављани су и обнављају се сви храмови кроз вјекове, као што је помоћу Божјом обновљена и ова древна светиња Светог апостола јеванђелисте Његовог Луке, који Га је посвједочио и свједочи непрекидно својим Јеванђељем – описом Његовога живота:   “Обновљен је храм не њега ради, нити прослављања људи ради, него прослављања имена Божијега, ради служења службе Божје, као и онај први Соломонов храм који је имао Светињу над Светињама, то је припрата ових наших хришћанских храмова…. И тако редом кроз вјекове. И природа се обнавља непрекидно. У ове прољетне дане има се утисак да је умрла природа једно вријеме а онда долази вријеме њене обнове. Обнавља се дрво, цвијет. Све што је у природи обнавља се и том обновом, а и тим умирањем претходним, у природи је већ уграђено то предуказање тајне Христовог распећа, Христове смрти и васкрсења.”   Даље је појаснио да је тако и људски живот и живот Цркве Божје, која је тијело Христово, такође у знаку распећа Христовог, али и у знаку Његов васкрсења.   “Све што је у природи у томе је знак. Тако је у свему ономе што се догађа кроз историју рода људскога. Тако је и у природи сваког човјека са једне стране распеће, страдање, ношење крста а онда преко  Часнога крста откривење велике Свете тајне Христовог васкрсења.”   Митрополит Амфилохије је казао да се и ми кроз овај Свети пост припремама управо за Свету тајну Христовог васкрсења:   “Пост је управо припрема, наше умирање са Христом, састрадање са Њим. Ношење Његовога Крста кроз пост и молитву, кроз ношење искушења, да би задобили од Христа Господа то сјеме вјечне Божије силе, вјечнога Божијега васкрсења, Њега као васкрслога. То је оно што нам је Господ оставио преко Свога Тијела и Своје Крви. Има ли веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје? А управо то је оно што је Господ учинио, откривиши своју божанску љубав тиме што је постао као један од нас, што је разапет за нас и што нам је оставио Свету силу Свога васкрсења”, нагласио је Архиепископ цетињски Амфилохије.   Појаснио је да нам је Господ дао могућност да кроз силу васкрсења, кроз труд, подвиг и молитву – пост задобијамо ту силу Христовог васкрсења, да се и ми обнављамо, препорађамо, рађамо Духом Светим и силом Божјом. У духу умирања, страдања и распећа, али и у духу Христовог васкрсења је и оно што се данас догађа са свијетом преко коронавируса. Завршетак свега тога је Христово васкрсење које ћемо и ми, ако Бог да, прославити ове године и у овим временима тога новога распећа.   “Али сила васкрслога Христа је са нама и она нам се дарује у Светом причешћу Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа којом нам је Бог подарио Себе као вјечну љубав, рекавши да је Он хљеб живота који је сишао с неба и сваки који једе од тога хљеба неће умријети него ће вјечно жив бити. То је квасац вјечнога и непрелазнога живота – Тајна Светог причешћа која је суштина, дубљи смисао и значење свеукупне творевине људскога живота и историје. Зато припремајући се за Свето Христово васкрсење поклонимо се Његовој вјечној љубави, поклонимо се Тајни коју нам је открио Својим рођењем, Тајни Оца и Сина и Духа Светога Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вјекова, амин”, закључио је у својој архипаситирској бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      Неки су веома забринути да нећемо моћи да посећујемо храмове. А такав проблем већ постоји у неким епархијама, изван граница Русије, чак и сада на територији Руске Федерације. Али хајде да прихватимо и ово као неко посебно време.      Као неко послушање од Бога. Када нас Господ учи кућној молитви. Када нас Господ учи да обновимо свој хришћански живот и не учинимо га строго зависним од спољашњих ствари које су нам угодне. Чак и такве као што су храм и богослужење. Ми се можемо у овој сложеној ситуацији научити да будемо хришћани и по нечему другом. И ово, наравно, није повезано ни са каквим прогонима, јер нас нико не спречава да будемо хришћани, нико нас не спречава да исповедемо хришћанску веру, нико нас не спречава да проповедамо – укључујући у то и интернет.   И све ово је, коначно, попут својеврсног послушања за нас хришћане. Када ми не идемо ка посту, већ је пост дошао ка нама. И та ограничења су сама дошла ка нема и ушла у наш живот.   Сада је посебно време када можемо истински разумети: јесмо ли хришћани, јесмо ли у Цркви или не? Да ли смо ми Црква или не?   Зато што Црква, наравно, није војни систем. Црква је заједница људи обједињена вером у Христа, обједињена благодаћу Божијом, обједињена најважнијим – љубављу. Али одакле почиње љубав? Љубав започиње способношћу да чујете и разумете другу особу. А сада је за нас посебно време, укључујући и то да научимо да слушамо и разумемо другога. У хришћанству се то назива послушање. Послушање није од речи «послушати», већ од речи «чути» или «слушати». Ово је основа из које је изведена реч «послушање».   Ево, данас је наступило време када се учимо да једни дугима верујемо. Учимо да верујемо јерархији. Јерархија учи да верује нама. Учимо се да верујемо једни другима и да не гледамо процењујући једни друге или осуђујући због различитих погледа, због различитих супротности по одређеним питањима. Наш задатак је сада – у ово време, када се догађају изазови, дешавају се тешкоће, наш задатак у ово време – ујединити се у љубави. Ујединити се у послушању једни другима, у способности да чујемо и разумемо једни друге. И дај Боже да ово што се данас догађа буде такав инструмент за који један од ликова у цртаном филму «Летећи брод» каже: «Држите алат – направите летећи брод».   Све што се данас нама догађа јесте инструмент. Мислим да ћемо, ако га узмемо, успети да изградимо нешто веома дубоко, лепо, што ће помоћи и нама лично, и целој нашој Цркви у даљем развоју и приласку ка некаквом апсолутно новом разумевању односа са Богом. Разумевању односа једних са другима на неком потпуно новом и занимљивом путу.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос Свету литургију пређеосвећених дарова у манастиру Дуљево у Паштровићима. У литургијској бесједи Владика је рекао да је људски живот бесмислен уколико је смрт последња ријеч о човјеку.     “И свако поклоњење човјеку без Бога, против Бога и мимо Бога – то је претварање човјека у идола и у златно теле”, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да, нажалост, и у наше вријеме, некадашњи хришћански народи се враћају том лажном поклоњењу човјека без Бога.   “То је била идеологија која је владала у нашим словенским православним земљама. Та идеологија се данас, нажалост, преточила и прешла и на западне народе, који обоготворавају човјека коме је дах у носу, који је пролазно и ништавно биће. И клањају се пролазности, ништавилу, лажној човјечности, лажном хуманизму… Јер, ако хуманизам није теохуманизам, богохуманизам, ако човјечност није богочовјечност, и у времену и у вјечности кроз Исуса Христа, онда је проклет дан у којем се рађа човјек”, казао је Митрополит Амфилохије.      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Zoran Đurović
      Зоран Ђуровић: Утук на Латиновића
       
      Иако Теологијанет, у духу демократије и права на одговор, није објавила мој осврт на текст др Владимира Латиновића (ВЛ), овај се по крајњој кенози удостојио да на том сајту одговори на моје замједбе. Укратко, а даље ћу се осврнути детаљније, искурс ВЛ се може сажети: Ви, српски теолози, пишете само с емоцијама јер сте глупи јер су емоције лоше, а ја пишем строго научно, а онда вели два реда даље: пишем на молбу пријатеља. Пола текста је it is all about me, ја сам геније, а онда чим почне теологија прва идеја је Solа Scriptura. Друга теза је „да сте можда у праву“. Трећи одговор: то тако тврде православни  теолози, али ја нисам такав. Четврто, о пелагијанизму ћу да вам откријем топлу воду, јер ето то је прва и последња политичка одлука у историји. Боље да не пише на српском или барем не на рачун православне теологије, јер нас за  протестантском хистеријом боли уво. Сам пак ВЛ је студирао на ПБФ, али је студирао код Владана Перишића правећи му полице. Како му је Владан био учитељ, није ни за чудити да је овај протестант DOC! Неке опсервације:
      1) ВЛ исписа тираде како сам манипулисао, јер сам рекао да његов докторат није објављен, нити да га је Брил објавио 2015, како је било најављено. Иако сматрам да је смешно да морам овде да се правдавам, морам рећи да мој докторат јесте публикован… И не само што је публикован него је објављен од једног од најеминентнијих немачких издавача (Aschedorff). Ово је тачно. Но, није тачно да сам свесно слагао, јер у претраживачу нисам нашао његову тезу (италијански гугл уме да прави ове шале), а кад се ВЛ самоцитирао у првом тексту, није ни навео место и годину штампања. Зато сам погрешио, али остаје да му Брил није штампао 2015 тезу, док је Ашедорф штампао први том 2018, тако да је и ВЛ „слагао“. Ако сам ја лажов, онда је по реципроцитету то и ВЛ.
      Наравно просто знатижеље ради занима ме на ком то Универзитету дозвољавају докторске дисертације од 1100 страна, које се касније морају да објављују у томовима? Који је то ментор прихватио? Која је то комисија читала? Не кажем да није могуће, само веома је необично свима осталима који су имали лимите од 250 до 300 страна за докторате. Мени је речено ако то што желиш не можеш да напишеш на 300 страна, немој ни да пишеш. А само по себи нуди и објашњење што није објављено. Но, верујемо Латиновићу на реч. Опет манипулишем, јер сам тврдио да не пише бестрасно него да услиши молбе пријатеља. Овај део се односи на моју изјаву: „Али овога пута, на молбу пријатеља и под теретом савести, желео бих да напишем нешто у вези са схватањем причешћа, тј. његовог дејства на оне које га примају.“… Ја сам текст написао на молбу пријатеља (множина, не једнина [онда се напише пријатељâ])… Моје мешање је мени само нашкодило, али не жалим што сам то учинио, јер неке жртве и циљеви су вредни страдања (Јован 15, 13). Нема сасвим објективног писања, како је тврдио и Ханс Кинг, али ни трунке објективности нема када ВЛ хоће да пострада ради високих циљева и саможртвује се за пријатеље који, како рекох, седе у мишијим рупама и моле се Богу да помру чланови Синода СПЦ! Чиме је та молба пријатељâ мотивисана, видећемо после. 3) Опет манипулишем, јер велим да ВЛ пише у секташком духу, где се Оци представљају некаквим будалама и онима који немају везе са Писмима.
      „Секташтво“ је у суштини управо и главни проблем ЗЂ-а (то се у психологији зове пројекција) и то својеврсно „научно секташтво“. Он уопште не схвата шта је наука (конкретно патристика), јер се његови текстови (као и они које је линковао) састоје од гомиле неповезаних, набацаних цитата светих отаца скупљених са свих страна (вероватно по патристичким лексиконима) у циљу доказивања одређене поенте. Латиновић не разликује књижевне жанрове, и коме су намењени текстови. Моје научне текстове није читао. Карактеристика пак секташа је да каже: Од мене почиње свет, ја ћу вам тумачити Писма, јер Оци немају благе везе са Библијом. То је, друже, секташки начин писања. На остала блебетања и малициозности нећу одговарати, јер то није намена овог текста.
      4) Латиновић одговара на моју примедбу: „У Новом Завету нема ни помена о исцељујућим дејствима причешћа. Христос није користио причешће да би исцељивао болесне“(ВЛ). Ово је бесмислено. Сам он је то причешће, и што би, поред себе живога правио некакво причешће? Друго, тајна евхаристије је установљена кад су га ухапсили, па свакако није било времена да би је он употребљавао.
      На то вели: Дакле, по мишљењу ЗЂ-а, Христос би да га нису „ухапсили“ употребљавао причешће да лечи и то је његов доказ да у Новом Завету постоји помен о исцељујућим дејствима причешћа? ВЛ закључци су ингениозни. Нигде не следи да замишљам како би Ис после причешивао, кад то није радио ни пре, него сам обесмислио његову тврдњу (што није било тешко) да Хр није причешћем лечио људе. Требаш бити заиста обдарен па да поред живог Ис тражиш да Он носи у торбици причешће па да тако лечи. Мислим и да када би поново Ис пљунуо у земљу и тиме помазао очи ВЛ, оне се не би отвориле!
      Уместо врдања и манипулација било би боље да нам (он и остали) наведе конкретан цитат из Новог Завета који показује да је неко веровао у исцељујуће дејство причешћа. Што се тиче изјаве да је „Христос сам причешће“ (са којом се, наравно, слажем [плашим се да се не слажемо, јер ко зна шта ВЛ тиме подразумева, а онда би, када би то разумео, схватио зашто му је бесмислено питање што Ис није лечио причешћем!]) саветовао бих му да размисли о овоме: Христос је на последњој вечери био присутан лично. Како је уједно и он и причешће могао да буде Христос? Јесу ли у соби била два Христа? Да ли се Христос, који је исто јео од хлеба и пио из путира, причестио сам собом (аутофагија?). Ако је он ученицима дао себе, зашто је и он лично уопште јео од хлеба и пио од вина? Саветујем ЗЂ и онима који слично мисле да прочитају неколико књига на тему символичког и реалног присуства Христа у причешћу. Наше данашње схватање реалног присуства није нужно било и схватање ране Цркве, тј. барем не већине источних светих отаца. Ово је код нас дошло највећим делом под утицајем западне цркве и израз је њихове средњевековне побожности.
      Сасвим је јасно да ВЛ верује у симболичко присуство ИС у причешћу, док сам ја заостао и латиномислећи, јер верујем у реално његово присуство у причешћу. О овоме сам писао годинама, како је Ис присутан, и како је могао да причести апостоле, док рационалиста ВЛ покушава да проблем покаже нерешивим, и као аргумент за причешће као симбол користи то да не може Ис да буде истовремено на 2 места, као и да би дошло до аутофагије. Проблем није присуство 2 Ис, него присуство једног те истог Ис на 1.000 места истовремено кад се служе литургије. Писах да је то зато што се оприсутњује он као Васкрсли и који је у aevum, вечности другог реда. Како је у тој вечности Ис, који је исти јуче, данас и сутра, стога је могао да буде и у хлебу и вину и сам лично са апостолима. На истини начин је био и у гробу и у рају с разбојником. Зато је могао и да се преобрази, јер је отворио врата Царства Божијег апостолима и зато су га видели у слави. А како је могао да буде у слави, кад се још није био вазнео, или како је могао пре тога да причести апостоле? Самоједење није резервисано само за Њега, него и за све нас. Јер смо сви део тог мистичког тела, тако да си и са собом причешћујемо. Али то тело није ово земаљско, него преображено и уједињено у Христовом, и то нам се даје реално у причешћу, а не да нам се даје неколико грама меса и крви како би да ми ВЛ импутира.

      Сада ће он можда рећи: ок, могу тако да буду ствари, али Оци нису то тако замишљали како ти говориш. Немамо формулисан ни догмат о Св. Тројици у Писмима, нити срећемо термин једносушни, па ипак сматрамо јеретицима они који то не исповедају. Дакле, предањска учења су дубоке рефлексије Цркве на оно што латентно и у заметку постоји, тако да се учење о причешћу као и телесном леку није појавило у 4. веку када Оци више нису знали Писма, него измишљали људска предања, па ће сада да нас Латиновић очисти те накупљене прашине!

      Но, заметак имамо у Павла, Еф 2, 4-7: „Али Бог, богат у милосрђу, због велике љубави своје којом нас је заволео, нас, који бејасмо мртви због грехова, оживе са Христом: благодаћу сте спасени. И са Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, да би показао у вековима који долазе огромно богатство благодати своје преко доброте према нама у Христу Исусу“. Сада би ВЛ рекао да то Павле није мислио озбиљно, али тако не мудрује св. Јован Златоусти, па упућујем на In epistulam ad Ephesios (homiliae 124), 4, 1-2. Златоусти ће рећи да не разуме баш како то функционише, али да је тачно да смо на Небесима, јер смо повезани реално са Главом.
      Верујем да је јасно зашто ВЛ тврди да причешће није лек, јер оно није ИС ХС, него његов симбол. А ко се икад симболом излечио? Питање је да ли ВЛ уопште верује и да је ИС заиста лечио, јер може да се позове на то да је он чинио знамења, знакове који би указивали на Њега.
      Осврнух се на ВЛ приведена Дела 20, 7-12, јер се ВЛ питао што младића Павле не излечи причешћем. Што се тиче ваших „медицинских разлога“ хлеб нису морали да му гурају у душник. Могли су га једноставно помазати причешћем како то видимо на осталим примерима. Нигде не видимо у НЗ да се неко помазивао причешћем. Позивајући се на примере из 4. века је анахронизам. Такође, нигде не видимо да су апостоли носили причешће у торбици, као што то данас имамо са причешћем за болеснике или потребите. Дакле, није Павле имао „причешће при руци“, него је после преломио хлеб у заједници (11-12). А Савле је могао бити крштен па не прогледати, већ прогледати тек од евхаристије кад је први пут учествовао. Дакле у најбољем случају овде крштење може бити сматрано лековитим. Крштење може, али не може и причешће? Где је ту логика?
      Написах: „ВЛ неопрезно наведе управо текст који је против њега, јер читамо у 11-12: „Онда изиђе горе па, преломивши хлеб и причестивши се, дуго говораше све до зоре, и тако отиде. А младића доведоше живог“. Овде имамо идеју чудотворења по причешћу“. Одговара: Ово је класична замена теза. Очигледно је младић прво био исцељен, па је тек онда примио причешће. И то је ЗЂ-у јасно, те стога уводи идеју „чудотворења по причешћу“ која је смешна (јер сад више нема доказа да је чудотворење могуће кроз причешће, па је ето могуће после, што је доказ да причешће лечи?). Шта то уопште значи и где сам ја уопште говорио о чудотворењу по причешћу? ВЛ није разумео шта сам казао: Нисам рекао да је младић после причешћа оздравио, него да је оздравио после Павловог причешћа, а сам опис догађаја је алузија на чудотворење Илијино и Ис. Или можда ВЛ сугерише да Павле није исцелио младића? Пре ће бити да је ломљењем хлеба потврђено да је Павле аутентичан Ис следбеник и да дар чудотворства има по Ис, али то бива после причешћа (што свакако не значи да Павле и пре причешћа није био чудотворац). Тако је, како ми се чини из овог контекста, причешће овде имало улогу потврду вере и Павлове мисије као и дара исцелења који долази од Ис.  
      Нећу наводити све што пише ВЛ, нити ћу се бавити свим аргументима, јер већину сматрам ирелевантним и у пуко надгорњавање, али не могу да прескочим овај бисер суптилног доктора: јер не размишљам црно-бело већ увек допуштам могућност да грешим, осим кад му ја демонстрирам да греши!:))). Исто је бисер на мој приговор да он сматра да је изнад васионских сабора (писац је ваљда хтео рећи „васељенских“?). То је мој стил писања популарних текстова, да би се слабије верзирани заинтересовали, а конкретно овај израз рабим због Никодима Милаша. Корен речи је исти а исто је и значење. Људима буде интересантно па се заинтригирају, као нпр. ВЛ а ову реч. Из дремежа пробудим зилоте убацивањем речи их хрватског, или старе заборављене изразе. У својој посланици Ефесцима св. Игњатије Богоносац, рекао бих неопрезно, користи медицинску терминологију и говори о причешћу као о „леку бесмртности“ (φάρμακον αθανασίας [треба: ἀθανασίας]) и противотрову за смрт (αντίδοτος του μη αποθανείν [треба: ἀντίδοτος τοῦ μὴ ἀποθανεῖν])“… „Могуће је наравно да Игњатије ове термине користи и свесно, и да он заправо одражава религијске праксе његовог времена везане за причешће или пак да би се борио против њих.“ Дакле ја сам у добром академском маниру оставио могућност да Игњатије заиста сматра причешће леком (што је мање вероватно јер он као његове ефекте види само то да је оно извор вечног живота и бесмртности).
      Игњатије заиста сматра причешће леком и то би Латиновић знао да чита лексиконе као ја.:))) Не треба му замерити, јер он чита само оригинале па не може све да држи у глави. Могао је пак да погледа референцу коју сам привео (Еф 7, 2) па би онда знао шта Игњатије мисли: Eἷς ἰατρός ἐστιν, σαρκικός τε καὶ πνευματικός, γεννητὸς καὶ ἀγέννητος, ἐν σαρκὶ γενόμενος θεός, ἐν θανάτῳ ζωὴ ἀληθινή, καὶ ἐκ Mαρίας καὶ ἐκ θεοῦ, πρῶτον παθητὸς καὶ τότε ἀπαθής, Ἰησοῦς Χριστὸς ὁ κύριος ἡμῶν. „Један је Лекар, и телесни и духовни, рођени и нерођени, Бог јављени у телу, у смрти Живот истинити, и од Марије и од Бога, најпре страдалан и онда нестрадалан, Исус Христос – Господ наш“ (прев. Атанасије Јевтић). Лекар меса (σάρξ), тела нашег. Дакле, сасвим је јасно да се мисли на лекара и тела, као и духа човечијег. Међутим, ми треба да се уплашимо и прихватимо шта мисли ВЛ, јер се Игњатије неопрезно изражава! Просто ме обузме милина кад се сетим да ВЛ неколико редова пре тога тврди да он не пише црно-бело, а овде каже: он као његове ефекте види само то да је оно извор вечног живота и бесмртности.
      ВЛ је „научнички“ пошао од предубеђења да за Игњатија причешће не може бити телесни лек, и изоколо нам сугерише како је то каснији отачки спис где се већ види декаденција, а он нам помаже да то исправимо. Игњатије се наслања на апостолско доба, и могуће је да је слушао Јована Богослова (Јероним), а пострадао је у Риму 105-135 г. (не улазим у расправу о години). Пошто је реч о субапостолском добу, Латиновићу је битно да дискредитује Игњатија, али је испало да је дискредитовао себе.
      Бриљира и кад тврди: Он обећава (ЗЂ) да ће из извора доказати да је рана Црква веровала у исцелитељско дејство причешћа и онда наставља са цитатима светих отаца који говоре о томе да је Христос био лекар (ни један једини цитат о исцелитељском дејству причешћа!), да би на крају завршио констатацијом да је доказао да су рани оци веровали у исцелитељско дејство причешћа. И притом мене оптужује да сам шарлатан. Ако неко не може да повеже да су Оци Исуса доживљавали као Лекара и лек, и то телесног, ја сам ту немоћан, јер Латиновић негира да је причешће Ис Хс. Ко је видео Лекара који не лечи и лека који је бездејствен? Све су то беспућа људског резона када се порекне идентичност ИС ХС са причешћем. Да ли наведени аутори говоре о неком Лекару Ис који је на Небу и одозго шаље заслужнима (пелагијанска јерес) исцелења? Не. Тада се долази до ВЛ закључка да су већ први Оци изопачили апостолско учење, а Оци 4 века зацементирали ту наопаку доктрину о причешћу као леку.
      За ВЛ не постоји типос као књижевна фигура (иако ју НЗ широко употребљава), јер покушах да му објасним тип пасхалног јагњета који се испунио у Ис, како верују апостоли, али би им се ВЛ смејао у лице. Ис који је лечио телесне недуге, а обећао је да ће свагда са својима остати, испада да није више овде и да не лечи! Али јесте у ломљењу хлеба, па зато нестаје са очију апостола када сам прелама хлеб, јер се сада Он даје у том хлебу. И да би разумели да је у њему, зато ишчезава пред апостолима. Наравно да НЗ не доноси ad litteram доктрину о евхаристији како је изнесох на основу отачких рефлексија, али је заложена ту и мислимо да Ис није слагао да ће нам послати Утешитеља који ће нас упутити у сваку истину. Што би требало да нас поучава ако је све већ речено у Библији?
      Неки секташ ће ме питати где се у Библији налази реч Тројица, које нема нигде, и по први пут се јавља у Тертулијана, и испало би, ако бисмо следили резон ВЛ, да ју је Тертулијан измислио и неопрезно се изразио и да она нема упоришта у Писмима! Истина је да се по принципу Solа Scriptura у НЗ не види директно да се причешће доживљава као лек, али је то јасно из околних доказа (неко нпр. чак само на основу околних доказа може бити осуђен за убиство). Зато се доктрина о причешћу као телесном леку не јавља изненада, а ВЛ нигде не показује мотиве за јављање такве „изопачене“ доктрине. За разлику од њега ја сам, верујем, изнео разлоге зашто је то учење исправно и да је само синтеза ранијих интуиција и пракси. Питање које ВЛ не може у себи да реши је питање односа Писма и Предања, и ту је сав проблем. А то се питање решава не на докторату него већ у основној школи и веронауци.
      Такође, када ВЛ наводи из Кирила Јерусалимског, пример надалеко изношен, да хришћани умачу прст у причешће и мажу тиме, никако не значи да је ту праксу измислио Кирило, него да је чинила део предања јерусалимске Цркве, мада не знамо када је тачно настала. Огроман је број ранохришћанских списа за које знамо да су постојали, али да су изгубљени, као и оних који су дошли некомплетни до нас или у фрагментима. Претендовати да нешто категорички тврдимо при оваквом стању извора, је талибански. Можемо за нешто децидирано изјавити само када имамо недвосмислено сведочанство, као нпр. у случају св. Амброзија који је први у литургији увео 386 г. песме које нису из Псалтира. Можемо да се питамо који су мотиви иза тога, али не можемо да тврдимо да је то погрешно јер га нема у НЗ или у раних отаца! Амброзије је био новотарац!:)))
      Сада долазимо и до мотива зашто ВЛ узлишава молбе својих пријатеља (Владан Перишић, Благоје Пантелић, Максим Васиљевић, Родољуб Кубат, Вукашин Милићевић…), а он се састоји у томе да се покаже да Црква гоји неписамско и неправославно учење о причешћу као леку, и тиме се убцује у полемику око причешћивања у току епидемије, подржавајући изоколо став да причешће нужно доводи до заразе, а тиме заостали и мрачни Синод СПЦ учествује у помору народа немајући никакве пастирске бриге о њему! Са друге стране је ова просветљена дружина, која се залаже за просветитељство, хуманизам, ничим условљену слободу итд. Зато се ВЛ допада пелагијанска јерес, јер је она све типовала на човека и његову снагу и врлину, где нема потребе за преображавајућом благодати. Не желећи да се расправљам са ВЛ око проблема пелагијанизма, јер је очигледно да суптилни доктор нема везе са тим питањем, навешћу само став Јулијана Екланског који представља срце пелагијанске доктрине: a deo homo emancipatus est (Човек је независан од Бога). Зоран Ђуровић

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...