Jump to content
  1. Zoran Đurović

    Zoran Đurović

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      У среду 01. априла 2020. године отишао је ненаметљиво и тихо у загрљај Господу Епископ ваљевски Милутин, очинског срца и голубије душе, како је за њега рекао духовни син Владика аустралијско-новозеландски Силуан.    Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Због ванредног стања проузрокованог пандемијом вируса корона у Србији и уз ригорозне мере предострожности, сахрана Епископа Милутина уприличена је уз минималан број архијереја и саслужитеља Цркве Христове. Многи су желели да га испрате у загрљај Божји, али су остали ускраћени за то. Посебну жал што није могао од свог „оца“ да се поздрави исказао је Епископ аустралијско-новозеландски Силуан који је написао погребно слово , а које је прочитао на опелу протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина.      Литургију Пређеосвећених дарова је служио викар Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Епископ Стефан, који је, изјављујући саучешће свештенству и верном народу Епархије ваљевске у име српског Патријарха и Светог Архијерејског Синода СПЦ, рекао да живот Владике Милутина подсећа на живот првих Божјих угодника, те да је почивши Владика препородио Епархију ваљевску. „Епископ Милутин одлази Богу на истину где га чекају хорови Небеске Србије“, подвукао је Епископ Стефан.     Монашко опело је након Литургије служио Епископ мохачки Исихије, викар Епископа бачког Иринеја. Опраштајући се од свог духовног оца, Владика Силуан је рекао да је Епископ Милутин „као семе које треба да се преда земљи да би се пројавило Васкрсење“, али и да многи након његовог уснућа постају свесни да су живели са човеком Божјим, тајном која сада јасније проговара.    „Владика нам је био велики ослонац, Сунце које нас укрепљује. Живео је скромно, једноставно, умножавао је милосрђе. Прави српски домаћин који је волео целокупну Божју творевину“, делић је погребног слова Владике Силуана. Владика Милутин је дубоко замишљен над тајном смрти. Потресно је доживљавао искушења. Био је обдарен даром градитељства. Његове беседе су утеха за многе.      „Имао је тежак и трновит пут и претрпео је више удараца и рана“, закључио је своје потресно слово Епископ Силуан који моли за опроштај што није у могућности да испрати свог вољеног Владику. Погребно слово чита протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Милутина.   „Били сте Епископ који је волео празнике и прославе, али нисте нам дали да славимо Вас, Ваше јубилеје, Вама важне датуме. Зато нам опростите Владико што сад говоримо о Вама“, део је погребног слова свештенства Епархије ваљевске које је прочитао ђакон Стеван Сировљевић, секретар Епархије ваљевске. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске био је достојан наследник двојице духовних горостоса – Светог Николаја Српског и Аве Јустина. „Вредност учења Владике Милутина јесте у његовом живљењу у Цркви Христовој“, истакли су свештеници Епархије ваљевске.     Вечан спомен драги и љубљени Владико Милутине!   Извор: Епархија ваљевска
    • By Логос
      Са великом тугом у срцу примили смо вест о упокојењу драгог нам Преосвећеног Епископа Ваљевског Г. Милутина, који је јуче предао своју племениту душу Господу, након краће болести изазване компликацијама епидемије корона-вируса.      Од своје 14. године блаженопочивши Владика Милутин кренуо је путем монашког позива и служења Цркви којој је посветио цео живот. Верници који су га познавали још као игумана манастира Каоне, а потом и као епископа Аустралијско-новозеландског и Ваљевског, упамтиће га као човека смиреног срца, мудрог и достојанственог, који је водио своје стадо као пастир добри, упућујући верни народ увек на љубав Христову и милосрђе.    Недостајаће нам лично као истински брат у Христу и саслужитељ, али и свима нама на Косову и Метохији, које је посебно волео, и живео свим својим срцем за очување Косовског светолазаревског завета у верном народу. Очински је бринуо о сиротињи помажући наше Народне кухиње, помагао је Богосповију Св. Кирила и Методија у Призрену, бринуо о сиромашној деци у Ораховцу, Призрену. У својој посети нашој Епархији, прошле године, са Владиком Силуаном Аустралијско-новозеландским, донео нам је благослов Ваљевске епархије, Светога Владике Николаја и Светог Аве Јустина.   Тада је посетио наше манастире, Ораховац, Призрен, храбрећи народ да остану и опстану на својим вековним огњиштима, да остану верни Косовском завету који нас уздиже ка Христу. Посебно нам је жао што га лично са својим монасима и свештеницима нисмо у могућности да испратимо на пут ка Вечном животу, али молитвено остајемо дубоко везани за Владику Милутина, који ће нам свима овде на Косову и Метохији остати у сећању, као искрени пријатељ и добротвор.   Срећан ти пут у обиталишта светих и праведних, драги наш Владико. Да се радујеш довека славећи Онога коме си цео свој овоземаљски живот тежио, целом својом душом.   Вечни ти спомен! Царство ти небеско!                                                                                                             Епископ рашко-призренски   ТЕОДОСИЈЕ     Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • By Логос
      Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звчни запис беседе коју је почивши владика изговорио у ваљевском Храму Покрова Пресвете Богородице на Сретење Господње ове године. 
        Празник Сретења је празник сусретања, јер сви ћемо се сусретати. Неки у Царству Божјем, неки у паклом вечном. Када се опраштамо са својим ближњим који одлази са овог света, имамо „радосну тугу“. Тугујемо јер је отишао, али се радујемо сусрету, који ће се једног дана догодити. Зато је важно да се Црква моли за све оне који су отишли у живот вечни. Свети оци су говорили да је Црква та која је на земљи све до Страшног суда и, ако се молимо за упокојене, Христос их из пакла изводи, беседио је том приликом Владика Милутин.      Звучни запис: Радио Источник
    • By Поуке.орг инфо
      Наш саговорних на ову тему је протојереј Зоран Филиповић, старешина храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца  у Нишу.
       
      ОВДЕ ПОСЛУШАЈТЕ
       
      Радио глас
    • By Hadzi Vladimir Petrovic
      Др Владимир Латиновић, удостојивши српску теолошку сцену, написа текст Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље. Уследила је полемика са о. Слободаном Лукићем, овде и овде. Не знам нешто више о ВЛ јер његов докторат није публикован, мада је 2014 помпезно најављено да ће га Брил штампати 2015, а данас смо 2020, тако да је ВЛ докторант по правилима која важе где сам ја докторирао. ВЛ је изразио жељу: „Редакција, наравно, може да настави да објављује овакве одговоре. Ја на њих убудуће нећу одговарати и нећу се даље „ћерати“ све док не видим одговор који је теолошки промишљен, поткрепљен аргументима из Светога Писма и других релевантних извора и, пре свега, логички утемељен. И уколико ме неко суочи са бољим аргументима и изворима од ових мојих, радо ћу признати да сам погрешио.“ – коју ћу му драге воље услишити, јер сам и сам писао на ову тему: 01, 02, 03, 04.
      Латиновићев текст није безинтересан, што и он сам тврди, тако да иако се слажем да се преко причешћа може пренети зараза или болест, базе за наше тврдње су сасвим другачије, а тотално му је неутемељено да Писма и Предање негирају причешће као телесни лек, јер оно може бити, како мислим, али не и нужно, и телесни лек. Ту је ВЛ од Лукића тражио да му покаже одакле се појавило погрешно учење да је причешће телесни лек, тј. где је прочитао догму о томе да се зараза не може пренети причешћем, иако је сам порадио на томе у кратким цртама. Тако да је чудан његов захтев. Но да видимо Латиновићеву аргументацију.
      1) „У Новом Завету нема ни помена о исцељујућим дејствима причешћа. Христос није користио причешће да би исцељивао болесне“. Ово је бесмислено. Сам он је то причешће, и што би, поред себе живога правио некакво причешће? Друго, тајна евхаристије је установљена кад су га ухапсили, па свакако није било времена да би је он употребљавао.
      „Савле није прогледао и постао Павле под дејством причешћа и није васкрсао мртвог младића који је пао са прозора  причешћем, иако му је оно било одмах ту при руци (Дела 20, 7-12)“. Не даје се причешће некрштеном. Савле је морао бити најпре крштен, како и видимо из Дела. Младић је погинуо, како су неки мислили, а Павле је рекао да је само кататоничан (мада је ово можда по: Није умрла, спава). Било би сулудо гурати некоме хлеб у уста а овај не може да гута. Још у душник да му угураш па да га дотучеш. ВЛ неопрезно наведе управо текст који је против њега, јер читамо у 11-12: „Онда изиђе горе па, преломивши хлеб и причестивши се, дуго говораше све до зоре, и тако отиде. А младића доведоше живог“. Овде имамо идеју чудотворења по причешћу.
      Добро пак вели Латиновић да НЗ сматра оним преко се чега достиже живот вечни, а ту бих скренуо пажњу да је то управо идеја спасења, односно телесног здравља, јер се васкрсло тело доживљава као тело, иако духовно. Пише даље: „Нигде ни речи о телесним дејствима осим у случајевима када злоупотреба причешћа у сврху опијања узрокује болест и слабост… То је, у изузетно натегнутом смислу, уједно и најближи пример исцелитељског дејства причешћа који се може наћи у Новом Завету, јер ако причешће може изазивати (телесну) болест могло би, барем теоретски, да има и супротан ефекат“. То није натегнут смисао, јер предозирање или погрешна употреба лека може довести до болести и смрти.
      Сада долазимо и до недемонстриране тезе ВЛ да се у хришћанству развило погрешно учење о причешћу као леку. Као једини аргумент је употребљавао: То ја тако сматрам, али то није аргумент. Сасвим потписујем пак његову тврдњу: „Не сматрам да сам (и поред доктората на тему евхаристије) најстручнији да пишем о тој теми“, и ваљало је да послуша тај савет разума. Прво што се да запазити је да аутор не види никакву continuatio између СЗ типа пасхалног јагњета и НЗ стварности тог јагњета. Ис Хс је пасхално јагње. А оно се конзумирало у знак спасења од буквалне, телесне смрти. Леп текст о симболу и реалности, односно значењу избављења преко Јагњета имамо у Јована Благојевића. Зато НЗ слика Ис као Спаситеља човека, а тада још нисмо имали идеју подвојености на душу и тело, осим у минорним јеврејским круговима (нпр. у есена, како сведочи Јосиф Флавије), је укорењена у вековном јудејском предању. Знак доласка Царства Небеског су била и исцелења која је Месија вршио (Мт 12, 28). Он је био лекар, иако нигде није назван као таквим, осим у народу. Наиме, индиректно је сам себе назвао лекаром (ἰατρός) у Лк 4, 23: „Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Лекару, излечи се сам“. Лекаром су га сматрали у народу јер је и лечио, али и код противника, тако да не користи случајно овај апелатив. Опет га налазимо у Матеја и Марка, где о себи говори као о лекару (Мт 9, 12; Mк 2, 17; Лк 5, 31), а поготово Лука 5, 43-4 сугерише о њему као правом Лекару: „И беше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на лекаре и ниједан је није могао излечити; и приступивши састраг, дотаче се скута хаљине његове, и одмах стаде течење крви њене“.
      Ако је, дакле, Ис био и Лекар, што је несумњиво на основи НЗ текстова, тада Латиновићу не преостаје друго него да докаже да у причешћу није Ис, и да нам објасни како је то наједанпут субапостолским оцима, а затим и апологетима пало на памет да измисле тезу о причешћу као и леку! Плашим се да када бисмо следили његову логику, онда бисмо поништили и све одлуке васионских сабора, јер би оне биле накнадне измишљотине Отаца које немају директног упоришта у Писмима. Међутим то није тако, јер рефлексије и св. Игњатија, као и наведеног Кипријана, не висе у ваздуху. Но, јасно је да је Латиновић и изнад васионских сабора, када се бласфемично изражава на рачун св. Августина и не прихвата осуду пелагијанаца за јерес на Ефеском сабору. Мој магистарски се тицао Августина и пелагијанаца, и ове јефтине бљувотине на његов рачун су сасвим депласиране. Како је ВЛ „просвећен“ научник, скрећем му пажњу да је Јасперс убројао Августина у геније људског рода, док је Јулијан предат забораву, а нема га ни у теологији, за разлику од осуђених Евагрија, Теодора, Оригена итд.
      Да се вратим на тему. Ис се не јавља само у НЗ као лекар. Имамо схватање Хр као „лекара телесног и душевног“ у креду Игњатијевом (Еф 7, 1-2), што је почетак 2. века, али и у хетеродоксним списима као што су Дела Јованова 108, или Дела Томина 156. Та функција Хр се проширила и на његове ученике, тако да су они сада лекари, а Талмуд забрањује по цену смрти да се иде код хришћана на исцелење. Ми смо негде у доба медицине која није одвојена од религије, култа Асклепија, а имамо и чувене лекаре као Галена и Сорана, Хипократа… Ис је постао компетативан. Јустин ће рећи да је Логос постао човек „да би учествујући у нашим немоћима, могао да их излечи“ (Друга Апологија, 23, 4). За Иринеја је Ис добри лекар који покушава да излечи болесни људски род (Против јереси, 3, 5, 2; 4, 22, 7). Слику Бога Лекара има и Тертулијан (Против Маркиона, 1, 22; 3, 17). Ис као Лекар је највише потенциран у александријском озрачју (Климент, Педагог, 1, 83, 2-3). Климент у полемици са гностицима наглашава да Ис лечи тело и душу, лечи парализованог, васкрсава Лазара (Педагог, 1, 6, 1-4; Стромата, 3, 15, 104, 4). Ориген ће наставити да развија идеју Ис Лекара у многим списима, а назива га лекаром тела и душа у Омилија на Луку, 13, 2-3; Омилији на Јеремију, 18, 5. Не бих наводио многобројне друге списе Отаца, који показују бесмисленом Латиновићеву тезу да се изнебуха појавила идеја Ис као лекара, односно причешћа као медикамента. Ако зажели, могу га упутити на друге текстове. Имамо сасвим јасну линију отаца која води „крају петог и до средине шестог века, у време кад је вера у телесну лековитост причешћа била већ чврсто установљена“. И ВЛ мисли да је то случајно, односно накарадно учење које се ваља истранчити из Цркве. Просто је невероватно шарлатанство у коме Латиновић жели да нам представи ране западне оце као помало ретардиране, па да су они унели неку забуну, односно измислили да причешће може да лечи и тело, али не штеди ни источне. Човек је сума Отаца! Још само да му видимо објављени докторат, као и Перишићеву фамозну библиографију у најави од преко 10 година. У науци ова претенциозност није пожељна, дисквалификује те.
      2) Латиновићу не недостаје само вера (то не тврдим, мада је јасно, али би било превише лично па то остављам Вишој инстанци), него научничка акрив(б)ија. Учење Цркве о Ис као Лекару је несумњиво, а не „неопрезно“ или погрешно, како би хтео ВЛ. Само неко ко није стекао употребу разума би пак тврдио да је причешће (Ис Хс) лек по себи. Није, али може да буде. Да је тако, онда нико не би умро од хришћана. Дакле, причешће није лек за телесну бесмртност, јесте за следећу фазу у којој ћемо се наћи, али се не може негирати и да је и телесни лек, само зато што умиремо. Наиме, користимо и друге лекове, они нам помажу, оздрављамо, али не можемо да живимо вечно. То не значи да ови лекови нису лекови. Јесу, али привремени. Тако и причешће може да буде привремени лек за неку болест, али је првенствено лек бесмртности. И то јасно пише у Јеванђељу, што потврђује и Латиновић. Тако се Лекар душа и тела, ваља узети у ширем контексту, и укључити и божански промисао, који би требало да нам даје оно што је на нашу корист, иако тога нисмо свесни, али и не даје нам. Верник, који се нада да је сједињен са Лекаром зато може мислити и да му је телесно здравље од Лекара. Ако је код Старих важила: У здравом телу здрав дух, овде би било: У здравом духу зраво тело, мада не и нужно. Промисао онемогућује нужност као и магијски приступ.
      3) Иако су депласиране Латиновићеве теолошке тврдње око причешћа, добре су ове око могућности заразе. Добре су по себи, јер их и ја делим, али су нажалост интересне, јер се јављају у време када се напада Синод као затуцан и реакционаран, а без да се осврне на друге владике које спроводе једнаку праксу. И још Латиновић, са безбедне дистанце, штити неисповеднике који су у мишијим рупама. Пише: „Али овога пута, на молбу пријатеља и под теретом савести, желео бих да напишем нешто у вези са схватањем причешћа, тј. његовог дејства на оне које га примају. Разлог је горући: епидемија коронавируса који угрожава људске животе, те реакције односно нереакције одређених црквених великодостојника (укључујући и оне највише), које више припадају неком прошлом времену, него овом савременом у коме живимо“.
      Нека ми допусти Латиновић, али ја му у савест ни најмање не верујем, јер му је отрована молбом пријатеља. Да је текст био написан само са гледа епидемиологије, разумео бих га, али је написан у секташком духу, где се Оци представљају некаквим будалама и онима који немају везе са Писмима, а онда и Синод следбеником таквог мрачњаштва, тако да је текст до дна компромитован и нема никакве везе са науком.
      Рим 28.03.2020
      Зоран Ђуровић
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...