Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Џелаткиње српског правописа

Recommended Posts

ПРОЛОГ. Недавно је на нашем сајту обајвљена вест да „САД прете ветом на резолуцију УН о силовању“, где стоји да се „Трампова администрација противи и употреби речи 'род'“.

pravopis%202%20s.jpg

На то је реаговао један наш читалац: „Када кажу 'родна равноправност', онда вероватно мисле на равноправност мушког и женског рода у граматици, што нема везе с везом. Равноправност између полова, то већ постоји...“

ПСИХОЛОШКИЊА. Социјални фемининативи су, према дефиницији професора Ивана Клајна, изведенице женског рода са значењем професионалног или неког другог друштвеног статуса.

Данас постоји тежња да се број социјалних фемининатива увећа...

На једном од београдских сајтова објављена је вест под насловом: „Психолошкиња о вршњачком насиљу и начинима његовог спречавања“.

Да смо ставили „Психолог о вршњачком насиљу...“, не ваља, не зна се да је жена. А онда „Жена психолог о вршњачком насиљу“ – па зар ћемо описно, две речи уместо једне? Као код Индијанаца – Бик Који Седи!!!

Можда да уз титулу или занимање женских особа наведемо лично име, па да све то у тексту поновимо десетак пута, па што дуже, па што сложеније...

Ипак, такве неологизме често не можемо прихватити, где за свако занимање, ако не постоји именица женског рода, експресно је треба направити!

АРХИТЕКТКИЊА. „Одбор за стандардизацију српског језика (...) ставља тачку на све даље тврдње о исправности 'родно диференцираног језика'.“

Облици боркиња, психолошкиња, секретарка, војникиња нису прихватљиви. А шта ћемо са архитекткињом? „Преминула архитекткињаИванка Распоповић“, наслов је у Блицу.

Речник Матице српске о томе каже следеће: „архитекткиња(архитектица) – жена архитекта.“ Значи ово може.

Даље нас Одбор обавештава да „облике женског рода за именице које значе професије треба употребљавати тамо где је њихова употреба у складу са постојећом нормом и добром језичком праксом“.

Значи психолошкиња се коси са добром језичком праксом, а облику архитекткиња (архитектица) нема се шта замерити. Јасно, зар не?

СУДИНИЦА. У литератури је истакнуто да се именица судија користи за лица оба пола. Деклинира се као именице женског рода (завршава се на ), па се њоме могу означавати и жене судије. Лепо.

Али дневни лист Данас доноси наслов „Суткиња са ставом“; а ту, када бисмо суткињу заменили судијом, замаглили бисмо пол. А овако је новинар баш то желео истаћи.

Феминисткиње препоручују и судијиница, судиница, судијка, судитељка. Суткиња се везује за облик судац, који се „данас осећа као хрватски“ (И. Клајн).

Најбоље је да зађемо мало у прошлост нашег језика. Председница је увек значила женска особа председник (председникова жена је председниковица). Министарка се употребљавала у оба значења.

Речник Матице српске из 1967. даје именицу судиница у значењу судијина жена. У новом речнику, из 2007, те речи нема. Зашто? Зато што није важно ко је судијина жена.

Ту реч, која је заборављена, можемо вратити у новом значењу – жена судија. Зашто да узимамо од других кад имамо наше.

А и судија је, као и архитекта, именица мушког рода са женском променом. Па ако смо дозволили архитекткињу, зашто не бисмо и судиницу.

ТУЖИЉА. Као да није довољна суткиња, него смо од Хрвата узели и тужитељку. Тако је код нас 2008. године изашла аутобиографија Карле дел Понте „Госпођа тужитељка“.

А имамо нашу реч. То је тужиља. У правосуђу се искључиво та именица користи. Најбоље је да Хрватима вратимо тужитељку. Могу узети и Карлу дел Понте.

ГОЛМАНКА. На једном порталу смо сазнали да је „голманка дала два гола у последњих 20 секунди...“ Овде се отвара питање „мушких“ занимања.

То су занимања која нису уобичајена за жене: боксер, голман, патријарх, обућар... А препорука је да се жене као носиоци тих занимања исказују описно: жена голман.

Нисам сигуран да је то најсрећније решење.

А имамо и обрнуту ситуацију, да мушкарац буде оно што су обично жене, па данас, уз медицинску сестру, имамо и медицинског брата, поред стриптизете и стрипера, и бабицу и дедицу... Ипак је боље да и мушкарци буду бабице. Није добро баш све променити.

WOMAN GOALKEEPER. Именица голман је позајмљеница из енглеског. То занимање, када је настало у Енглеској, није било уобичајено за жене, зато у другом делу сложенице имамо именицу мушкарац (man).

Данас су и жене голмани, зато је назив промењен у goalkeeper за мушкарце, а woman goalkeeper за жене. А код Хрвата је вратар. Жене су вратарке. Преводећи фудбалску терминологију, вероватно нису били свесни да иду у корак са Западом.

А ми смо задржали голмана, код нас је тај англицизам значењски непрозиран, тако да жена голман или голманка није нонсенс.

ТРЕНЕРКА. Шестотомник Матице српске доноси једно помало необично мада старо значење једне познате именице.

Каже се да тренерка (тренерица) може значити и жена тренер.

За то се „родно сензитивни“ део друштва ипак неће залагати. Бројне су сексистичке конотације: обуци/свуци тренерку и сл.

Верујем да ће њихово решење бити тренеркиња.

Превише измишљених речи.

МИХАЈЛОВИЋЕВА. Жене у Србији су се еманциповале, па, поред мушких занимања, преузеле су и мушка презимена. Што у граматици није добро: субјекат је у мушком, а предикат у женском роду.

На сајту РТС-а није тако, па смо недавно могли видети наслов „Михајловићева: Насиље над женама огроман друштвени проблем“. Треба нешто рећи и о презименима женских особа.

Некада је код женских особа суфикс -ка означавао девојачко презиме, по оцу, а -ова/-ева презиме удате жене, по мужу. Данас се на тај начин жене не смеју „жигосати“.

Али наставке -ова/-ева треба задржати када уз презиме не стоји властито име или титула, тако да је презиме министарке Зоране Михајловић у наслову коректно написано – Михајловић + ева.

Ни суфикс -ка нећемо одбацити, треба нам за грађење присвојних придева: Михајловић + к(а) + ин = Михајловићкин, на пример, кабинет.

ГРАБАР КИТАРОВИЋЕВА. Прошле године Портал РТС-а нас је известио да „Грабар Китаровићева жели ново утврђивање истине о Јасеновцу“. Безобразлук, нема шта, али овде нас интересује како је написано њено презиме.

У литератури се тим поводом истиче да удате жене могу имати не само мужевљево презиме него задржавају и девојачко, што, како каже професор Егон Фекете, „могућност употребе 'женских' облика презимена додатно ограничава“.

А Правопис ту могућност потпуно искључује. Па имамо пример: Вучић разговарао са Грабар Китаровић... критиковао Грабар Китаровић... осврнуо се на речи Грабар Китаровић...“

Да ли тако треба? Презиме кô бандера, ни лево ни десно.

Треба дозволити промену двојних женских презимена (Грабар Китаровићева), па чак и краћу варијанту (Китаровићева), како се већ може видети у неким медијима.

ЕПИЛОГ. За крај преносим речи познатог лингвисте, професора Егон Фекетеа, о „родној равноправности“:

„Ваља рећи да је готово постало обично да се заправо лоше смишљен и језички неприкладан термин 'родни' (родна равноправност) употребљава уместо – равноправност полова.

У српском језику, наиме, придев родан, -дна, -дно има једино ваљано значење: способан за рађање, плодан; који даје богат плод.

Придев родни, -на, -но означава однос према рођењу – по месту, крају, пореклу рођења, као: родна груда, родни крај.

'Родни' у наведеном ('сексистичком') смислу је језичка бесмислица и творбено-семантичка нагрда.“

Александар ПЕТРОВИЋ

rMqk9lLaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Милан Ракић рече

Некада је код женских особа суфикс -ка означавао девојачко презиме, по оцу, а -ова/-ева презиме удате жене, по мужу.

  Ето, а ја нашао да је обрнуто. Тко је у криву?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Тихон рече

  Ето, а ја нашао да је обрнуто. Тко је у криву?

Nas su ucili isto obrnuto. 

Ja sam Pašićeva (jer sam zauvek) ćerka Pašića, a trenutno Marinkovićka. :coolio:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Милан Ракић рече

Али наставке -ова/-ева треба задржати када уз презиме не стоји властито име или титула, тако да је презиме министарке Зоране Михајловић у наслову коректно написано – Михајловић + ева.

Министаркиња Михајловићева!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тако например у судским круговима и адвокатским жена адвокат није адвокатица него АДВОКАТУША то је баш српски облик.Или уобичајено је у народу да се каже певаљка и слично да не лајем сад.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пре непуних 6 година био сам на тродневном семинару о професионалној оријентацији ученика. Немци су учествовали у финансирању тог пројекта. Углавном, једна од тема је била и везана за називе занимања у зависности од рода. После свих тих небулоза од имена, поставио сам питање онима око мене: Како би се звала онда мушка бабица? Бабац? А, да, онда сам постао легенда. 12:smeha:

Share this post


Link to post
Share on other sites

разредни старешина и разредна старешина

на последњем семинару су успут, у неко доба, говорили и о

Имајући на уму ове околности и критеријуме, као и карактеристике образовног система у Србији и контекста у којем он функционише у овом тренутку, издвојене су следеће опште и међупредметне компетенције као најрелевантније за адекватну припрему ученика за активну партиципацију у друштву и целоживотно учење

11. Предузимљивост и оријентација ка предузетништву.

 

Али молим вас, наставнице, дајте ми петицу...убиће ме мама!

А ја знам, да има нека тајна  веза између те реченице и тзв стварности у којој живимо.

И да сасвим и никако нема везе са родном равноправношћу, појмом који избегавам, јер ме нервира.

Овде код мене, у крају, нема више ћириличног писма. Само у траговима. И због легенде да дајем петице ако пишеш ћирилицу. Време људско је веома пеоизвољно. Те бива те не бива. И не разумемо се. А и у уџбенику има лекција под називом Адвертајзинг.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од obi-wan,
      Zahvaljujuci Arno Gujonu, ugledni francuski magazin "Figaro" objavio je obimnu reportazu na 11 strana o stradanju naseg naroda na KiM.
    • Од Логос,
      У петак 07. јуна 2019. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка), Његово Преосвештенство Епископ моравички Антоније (Пантелић), викар Патријарха српског и старешина Подворја Српске православне цркве у Москви, одбранио је докторску дисертацију под називом ”Односи Српске и Руске православне цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске православне цркве” (”Отношения Сербской и Русской Православных Церквей в 1944-1950 гг. в материалах архивов России и Русской Православной Церкви”).
       
      Петочлану комисију су сачињавали: протојереј др Јан Шафин, шеф катедре за црквену историју и византологију и декан Православног богословског факултета Универзитета у Прешову; протојереј др Александар Цап, шеф катедре за библистику; протојереј др Мирослав Жупина, шеф катедре за упоредно богословље; протојереј др Андреј Никулин, шеф катедре за хришћанску педагогику и психологију.
      Након успешне одбране и стицања звања доктора теологије, уприличено је и свечано уручење докторског крста од стране Блажењејшег митрополита Ростислава, поглавара Православне Цркве Чешких земаља и Словачке.
      На одбрини је присуствовао и архимандрит Серафим (Шемјатовски), старешина Подворја Православне Цркве Чешких земаља и Словачке при Патријарху московском и целе Русије, као и одређени број гостију.
       
      Извор: Званична странице Епископа Антонија
    • Од Логос,
      Четврте недеље по празнику Васкрсења Господњег, у Недељу раслабљеног, Преосвећена господа Епископи аустралијско-новозеландски Силуан и ваљевски Милутин служили су свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Ваљеву.
       
      Том приликом, у чин јеромонаха рукоположен је јерођакон Герасим (Девић), сабрат манастира Лелић.
      -Јеванђељска прича о Бањи Витезди, читана данас у светим храмовима, говори нам о једном чудесном месту у коме је анђео Господњи пројављивао милост Божју узбуркавајући воду и човеку који би у њу први ушао даривао исцељење, ма од какве болести да је боловао. Управо у овој бањи догађа се сусрет Господа Христа са човеком који је 38 година био одузет, немајући кога да га спусти у воду. Заправо, немајући Богочовека, Онога чији је долазак пророковао Свети пророк Исаија, Онога чијом ћемо се раном излечити. Свето Јеванђеље нас овом причом из историјских догађаја уводи у духовне и ова бања постаје центар света, велика крстионица кроз коју ћемо ми људи жртвом „јагњета“ заједно са Њим умрети за „старог човека“, а васкрснути обновљеном природом „новог човека“, поука је епископа Силуана.
      -Господ Христос кроз овај догађај нам указује да је једини начин да човек задобије целовитост у овом свету крштење у име Оца и Сина и Светога Духа. Да прође кроз воду благодатног крштења и роди се за нови живот у Богочовеку Христу. Кроз ову јеванђељску причу учимо се да је грех често разлог зашто човек страда. Наравно, постоје и други разлози. Знамо из Старог завета о страдању праведног Јова. У већини случајева, ми страдамо због нашег греха, носећи рањену природу наших праотаца и падајући сами. Господ Христос дозвољава да се кроз разне болести вратимо себи, а тиме и Њему. Јер, човек који нема проблема у животу лако може да залута и заборави на своју улогу у овоме свету, за свој огромни призив којем се диве анђели. Они, који су на највишим висинама созерцања живог Бога. Браћо и сестре, ми смо иконе Господа Христа, односно иконе Бога Оца и Духа Светога. Господ Христос је урамио Себе у нашем лику у овоме свету, истакао је епископ Силуан.
      -Зато је важно да не падамо под искушењима и теретима пролазних ствари овог света, већ Христовим умом да анализирамо појаве у друштву и са стрпљењем носимо свој крст, а Господ Христос зна какав је крст српског народа, који не живи у изобиљу овоземљаском. Али, многа богата западна друштва би учинила све да имају виталност и енергију духа српског народа. Желели би да имају радост српског народа, који поред толике голготе уме да се смеје. Који уме да заигра коло, да се обрадује другом, почасти га. То је српски човек! Зато што су му корени свети и снажни, јер извиру из светог Јеванђеља Христовог, које је проповедао Свети Сава, кога посебно прослављамо у овој години. Осам стотина је година од аутокефалности Српске Цркве и то обележавамо не само овде, већ и на Петом континенту. Наша Светосавска Црква чини српски народ снажним и бесмртним у ма каквим околностима. Зато што онај ко има Бога – има све. Онај који има све, а нема Бога, нема ништа, истакао је епископ Силуан.
      Као и приликом сваког богослужења у Ваљевској епархији, владика Силуан изразио је неизмерну радост што је поново са верним народом у крају у ком је духовно поникао, замонашио се и рукоположио, стасавајући поред свог и духовног оца овдашњих верних епископа Милутина. На свакој Литургији коју служи на територијално најудаљенијим олтарима Српске Цркве, своје духовне завичајце молитвено помиње. Епископ Милутин, свештенство и благоверни народ Ваљевске епархије су му увек у срцу и увек смо сви заједно у молитви ма где били.
      Епископ Милутин заблагодарио је епископу Силуану на служењу свете Литургије и упутио духовне поуке свима који су у њој учествовали.
      -Владика Силуан је овде духовно стасао. Духовно су га водили и учили великани Свети владика Николај и отац Јустин. Надахнуо се великим светитељима и писао о њима. Данас просвећује наш благочестиви народ Петог континента. Ја бих волео да остане овде бар два месеца, али остаје само још петнаест дана и онда се враћа у далеку земљу. Мора, такав је наш крст. Како је говорио Свети владика Николај, сваки владика је самац и пустињак. Радујемо се што је дошао и добро нам увек долазио у наш град Ваљево, у Пустињу где је положио монашки завет, писао о оцу Јустину и дивио се великом владики Николају, јерарху Цркве Христове и човеку сличном Светом Сави, дирљиве су речи епископа Милутина.
      На светој архијерејској Литургији у чин јеромонаха рукоположен је сабрат манастира Лелић отац Герасим (Девић). Исповедно писмо прочитао је чувар кивота владике Николаја, игуман Георгије. После полагања заклетве оца Герасима и обнародовања Арипастирске грамате, епископ Милутин је благословио новорукоположеног јеромонаха и позвао верни народ да за њега узноси молитве Господу, а он ће Му служити угледајући се на владику Николаја и све свете из рода српског.
       
      Извор: Епархија ваљвеска
    • Од Логос,
      Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве примио у згради Патријаршије председника Републике Србије г. Александра Вучића и председавајућег Председништва БиХ г. Милорада Додика.
       
      "Председник Вучић се јуначки бори за Србију, Косово и Метохију и све што је везано за српско име", рекао је патријарх Иринеј после седнице редовног годишњег заседања Светог Аархијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржане 13. маја 2019. године. Патријарх је истакао да је то не само његов лични став, већ и став Сабора наше Цркве.
      Патријарх је такође рекао да је у разговору констатовано да је стање на Косову и Метохији врло тешко и да је веома неизвесно како ће се пронаћи решење за питање Косова и Метохије.
      Наша љубав према Косову и Метохији је велика, истакао је Патријарх, али је ситуација налик на пословицу која каже: "Желим ти, ћерко, да те царев син узме, али други играју око куће..."
      "Борићемо се и нећемо посустати у одбрани Косова. Колико ћемо успети? Надамо се у Бога и историју и помоћ пријатеља да ћемо нешто успети. Колико - остаје да видимо, зависно од ситуације у свету и оних који подржавају нас и другу страну", рекао је Патријарх новинарима.
      Битно је, каже, да имамо разумевање и оно што видимо то је да се наш председник јуначки бори и за Србију и за Косово и Метохију и за све оно што је везано за српско име.
      "Не сумњамо у његове добре намере и труд који видимо", нагласио је Патријарх.
      Истакао је да се диви енергији Вучића и да наш председник води јако тешке разговоре.
      "Дивим се и молим се Богу да му да снаге и мудрости да обави улогу председника државе на најбољи и најкориснији начин", рекао је Његова Светост патријарх Иринеј и на питање да ли је то његов став, прецизирао да је то и његов и став Сабора Српске Православне Цркве.
      "Два и по сата смо разговарали са нашим драгим председником о проблему нашег народа и Цркве", рекао је Патријарх.
      Највише пажње смо посветили, истиче Патријарх, разговорима око Косова и Метохије и констатовали да је стање врло тешко на Косову и Метохији и да је, с обзиром на прилике, неизвесно врло како ће се наћи решење за питање Косова и Метохије.
      У разговорима у Патријаршији учествовао је и председавајући Председништва БиХ Милорад Додик.
      Додик је изјавио да је разговор Александра Вучића са Патријархом и владикама Српске Православне Цркве од значаја, јер, истиче, без заједничког става свих важних фактора у Србији и свих Срба не може да се реши ниједно важно државно и национално питање.
      "Подељеност око тога како решити неко важно питање, попут Косова и Метохије свакако смањује шансе да то буде у прилог добрих решења која очекујемо", рекао је Додик.
      Додик је оценио да треба бити рационалн и реалан, те додао да је то оно што се данас први пут чуло и говорило и о разним могућностима за евентуално решење...
      "Без заједничког става свих важних фактора у Србији и свих Срба у целини не може да се реши ниједно важно државно и национално питање", подвукао је Додик.
      Он је захавлио патријарху Иринеју на позиву да учествује у заседању Сабора, који је прилика да се најотвореније раговара о свим питањима државне и националне политике, у чему Црква има значајну улогу.
      Додик је пренео да је разговор био отворен и да није било "никаквих скривених ни тема ни одговора, нити је шта остало скривено", већ је био озбиљан разговор, у којем је, каже, њему било нешто лакше него председнику Србије.
      "Видео сам искреност у дискусијама свих, а приступ који је Вучић показао на отворене теме био је веома јасан и није оставио дилеме, као што ни закључци нису оставили никакве дилеме", рекао је Додик.
      После разговора са Патријархом и владикама на седници Сабора Српске Православне Цркве, председник Вучић је истакао да је његово да настави да се бори, да извуче максимум од свега што може да добије за српски народ, уз чување мира и стабилности, али без пристајања на уцене и давања оног што није наше право да дамо, нити смемо да дамо.
      Вучић је пренео да је током састанка који је трајао два и по сата, изнео велику бригу за наш народ на Косову и Метохији, говорио отворено и искрено о свему што тишти наш народ, одговарао на питања и примебде.
      "Чини ми се да смо се добро разумели, да је важно да разумемо наше различитости, али да поштујемо једне друге и да верујемо да радимо у најбољем интересу за нашу отаџбину. Говорили смо и о односима Српске и Србије, о добрим односима, јединственом буквару за српски етнички простор, меморијалном центру у Јасеновцу, као и о важној ствари, да у Србији, а слично је и на српским етничким просторима, изгубимо 104 човека дневно, јер више умре него што се роди. Нас је сваког дана мање за 104 човека, и то су свари на којима морамо да радимо", објаснио је он.
      Указао је на то да је после отворене дискусије са појединим епископима успео да оствари рационалан и нормалан однос.
      "Говорио сам отворено, искрено, упозоравајући на, а и неке владике су то дорбо приметиле, да некада нисмо били у пуном сагласју са реалношћу и да нас је то скупо коштало. Не бих да нам се сличне ствари догађају, као у не тако далекој прошлости", рекао је он и изразио уверење у плодотворност састанка.
      Подвукао је да, за разлику од неких, сматра да је Црква важан друштвени чинилац који има право на своје ставове, а који не морају да буду исти као ставови државе.
      Црква је, подсетио је, помагала на свим територијама где је српски народ био угрожен, посебно на Косову и Метохији.
      "Пред нама је тежак период. Изнео сам све своје бриге. Мислим да је Патријарх одлично разумео, као што сам ја разумем његову бригу и муке, да неко мора да доноси не тако лаке овоземаљске одлуке. Неко од владика је рекао- 'шта год да урадиш, бићеш увек некоме крив'. Ја сам то одлично разумео", пренео је Вучић.
      Навео је да је обавестио Сабор о свим разговорима и преговорима, као што је и Црква њега обавестила о свим својим бригама и ставовима.
      "Хвала Његовој Светости, који је показао огромну одговорност за развој и напредак српског друштва. Хвала и Милораду Додику који је добро разумео, а није морао, јер је могао лако да скупља само политичке поене на Сабору. Био је веома коректан и искрен, добро је разумео државну позицију Србије", указао је Вучић.
      Вучић је најавио да ће наставити да ради у најбољем инетресу народа на Косову и Метохији и државе у целини.
      Изразио је уверење да ћемо моћи у будућности да се радујемо новим економским успесима, отварањима фабрика, да више то буде више тема, а не ова стратешка питања.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Прилике и неприлике одређује вријеме у којем живимо, као и наше људске слабости, али наша црква почива на неразоривој истини, због чега је била и остала светионик српског народа који у својој прошлости није губио себе само онда док је био уз цркву, каже у интервјуу за васкршњи број “Гласа Српске” епископ бихаћко-петровачки Сергије.
       
      Он каже да је потребно да се чешће осврћемо на прошлост, на живот наших предака који су живјели у далеко лошијим животним условима него ми, али су имали неупоредиво више животне радости, више вјере и снаге да се носе са животним искушењима.
      - Због тога су опстајали чак и онда када није било наде за опстанак - поручио је епископ Сергије.
      ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање на подручју бихаћко-петровачке епархије?
      СЕРГИЈЕ: Демографске прилике на подручју епархије нису на жељеном нивоу, становништво је старије животне доби, дјеце је све мање, села се полако гасе и са становишта овог тренутка, нема мјеста за велики оптимизам. Међутим, вјековно искуство наше цркве свједочи да се велике промјене дешавају чак и онда када их не очекујемо. Због тога вјерујем да ће садашњи песимизам ускоро бити преображен, не у оптимизам без покрића, већ у вјеру да ће наш народ у овом дијелу Крајине изнова обновити живот у оним селима и градовима гдје га је одувијек било. Због тога нема мјеста за очајање, тугу и безнађе, већ за вјеру која нас је дизала и онда када нисмо имали снаге да подигнемо сами себе. Уосталом, пред зору је најтамније!
      ГЛАС: Да ли присуство великог броја миграната на подручју Ваше епархије утиче на православне вјернике и како коментаришете најаве да би дио миграната могао да буде насељен на српској земљи на подручју Петровца?
      СЕРГИЈЕ: Питање мигрантске кризе има хуманитарни и политички карактер. Као хришћани, ми саосјећамо са њима, а као грађани смо уплашени, јер нам није јасан мотив и циљ ове кризе. Плашећи се дугорочних посљедица, етничког инжењеринга и пораста исламског фундаментализма, оправдано се питамо да ли ће мигрантска криза, у овом дијелу наше земље, измијенити и њену етничко-конфесионалну слику. Ако је ово питање само хуманитарне природе, зашто га онда саме не ријеше земље које су далеко богатије и које имају далеко већи међународни политички утицај?! Ми нисмо против тога да се овим несрећним људима помогне на сваки могући начин, али нисмо за то да се у нашим селима и градовима на силу измијени устаљени начин живота, па тако ни у Петровцу, гдје је српским повратницима живот довољно тежак и без мигрантске кризе.
      ГЛАС: Поред мигрантске кризе која је глобални проблем, која су највећа искушења која чекају вјернике, прије свега на подручју Бихаћко-петровачке епархије, али и у цијелој Републици Српској?
      СЕРГИЈЕ: Данас су жеље веће од могућности, броји се оно што нам недостаје, а мало се благодари на ономе што имамо. Наше невоље често узрокују став према животу. Угледајући се на стандарде западне цивилизације, млади људи данас све теже преузимају обавезе које са собом носе брак и родитељство, а све са жељом да задрже своју слободу. Због тога нас је сваким даном све мање, а млади људи, иако окружени другим људима, у високотехнолошкој ери са модерним технологијама, најчешће су сами и усамљени, поробљени сопственом слободом. Не треба заборавити да је човјек биће које се остварује искључиво у заједници, без обзира на то да ли је она брачна или монашка.
      ГЛАС: Која су најважнија питања која би требало да се нађу на наступајућем мајском засједању Светог архијерејског сабора СПЦ?
      СЕРГИЈЕ: Положај нашег народа и цркве одувијек је деликатан, свака година носи сопствени печат, због тога су и теме, којима се бави Сабор, у начелу сличне, али увијек са одређеним специфичностима. На примјер, питање Косова је сваке године на дневном реду, али положај ове српске покрајине није исти у односу на прошлу годину. Питања којима се бави Свети архијерејски сабор нису непозната, теме нису сензационалистичке, нити има било какве тајновитости, само је потребно трезвеноумље, мудрост и пастирска брига да се на свако питање одговори вјековним искуством. До сада је било тако, тако ће бити и ове године.
      ГЛАС: Питање Косова и Метохије је једно од најважнијих питања за Српску православну цркву. Како Ви видите све што се дешава у вези са колијевком српске духовности?      
      СЕРГИЈЕ: Косово и Метохија јесте питање које је обиљежило не само протеклих двадесет година, већ је то питање које је у великој мјери обиљежило прошли вијек. Оно није само политичко питање, већ изнад свега историјско питање на које је Српска православна црква већ дала одговор остајући на Косову и Метохији, са својим свештенством и монаштвом, свједочећи непрекинути континуитет православне духовности. Косово и Метохија нису изгубљени, ма како се ова тврдња чинила утопистичком. Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо.
      ГЛАС: У чему се огледа важност православних манастира у Вашој епархији?
      СЕРГИЈЕ: Манастири су одувијек били чувари православне вјере и националног идентитета. Манастир Рмањ је срце наше епархије и без његовог постојања тешко је и замислити духовни опстанак Срба на размеђи Крајине и Лике. Манастир Клисина је духовни светионик у долини Сане, док је манастир Трескавац све више мјесто истинског духовног сабрања. Манастир Глоговац је истински бисер јањске висоравни, а вјерујемо да ће то ускоро постати и манастир Милановац, који се гради у подгрмечком дијелу Санског Моста. Прошле јесени кандило монашког живота је упаљено у манастиру Медна. Они су наша снага, понос, заоставштина за будућност и неугасла воштаница коју ћемо предати потомцима.
       
      Радост Васкрсења
       
      ГЛАС: Шта поручујете вјерницима уочи највећег хришћанског празника Васкрса?
      СЕРГИЈЕ: Свако онај ко вјерује у Христово васкрсење нема мјеста за тугу у срцу своме. Радост Васкрсења треба да обасја наше душе, да сопственим примјером, на дјелу, свједочимо да смо Христови, и у добру и у злу, испуњавајући заповијести Господње.  Јер, све ће проћи, и небо и земља, само ријечи Његове остају и у времену и у вјечности. Због тога, заједно са светима, благодаримо Господу на свему, а радошћу анђела дочекајмо овај велики празник са љубављу у нашим срцима, да бисмо били и остали причасници царства небеског.  
       
      Извор:   Глас Српске
×
×
  • Create New...