Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  

Оцени ову тему

Recommended Posts

Каубој православац и 40 Американаца посетили Косово

Фотограф Лари Ангијер и његови земљаци из Џексона, Питсбурга и Сан Дијега обишли су православне светиње у Србији, Црној Гори, Републици Српској и Босни и Херцеговини
 
Аутор: Александар Апостоловски Политика, недеља, 09.06.2019. у 23:30
kosmet.jpg
(Фотографије приватна архива)

Први православни каубој Лари Ангијер и још четрдесетак Американаца из Џексона, Питсбурга и Сан Дијега провели су недавно десетак дана у Србији и региону, обилазећи српске светиње. Потомци Срба који су почетком 19. века, у време „златне грознице”, кренули на Дивљи запад, надалеко су се прочули експлозивним начином на који прослављају православни Божић. У Џексону, граду у Калифорнији, после литургије, пуцњавом из кратких и дугих цеви обзнањују рођење Христово, а како је фотограф Лари из тих крајева, заинтересовало га је ко су ти момци који се са једнаком страшћу моле и пуцају. Ваистину, жестоко!

Тако је Лари, оригинал Американац, истражујући потомке српских досељеника, завршио у реци, где га је у православље превео старешина Цркве Свети Сава Марко Бојовић. Кум на крштењу био му је иконописац Милоје Милинковић, који је осликао цркву у Џексону.

Није Лари, крштено Лазар, први пут у Србији. Својим објективом већ је направио велики број антологијских слика српских цркава и манастира, објављујући их у бројним публикацијама у САД. Али ово путовање било је посебно. Са свештеником који га је бућнуо у реку у Џексону, поменутим Марком Бојовићем, оцем Брацом Кршићем из Сан Дијега и још 40 Американаца који су примили православље, ове године, када Српска православна црква прославља осам векова самосталности, обишли су светиње у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. У госте их је примио, у свечаном салону Патријаршије, патријарх српски Иринеј. Био је то више него срдачан сусрет, као када деца дођу да посете родитеља кога дуго нису видела. Хиљаде километара раздаљине брзо нестану у разговору, јер време сусрета је кратко, а настоји се да се што више каже. Неколико дана касније патријарх је са сарадницима отишао у Сирију.

Американци су кренули ка Опленцу, Жичи, Студеници, па преко Дрине и Вишеградског моста стигли до Андрићграда, Сарајева и манастира Тврдош. Стотине километара прешли су наши Американци, памтећи речи публицисте Винсента Росија. И он је Американац који је примио православље. Наиме, обишавши светиње у Србији, а посебно на Косову и Метохији, Роси је рекао: „Србија је мала земља само по географском простору који заузима.”

amer.jpg Ла­ри Ан­ги­јер

Дочекивали су домаћини госте из Џексона хлебом и сољу, као да су род рођени. Истине ради, то заиста и јесу. Увече, у манастирским конацима, сабирали су се утисци, причале приче, размењивали видео и фото записи. Колико је познато, Лари, или по српски Лазар, који слави славу Светог Севастијана Џексонског, није палио логорску ватру. Група поклоника упознала се са духовношћу и културом земље и народа из којег је потекао син српских досељеника из Рисна, преподобни архимандрит Севастијан Џексонски (Дабовић), први српски православни монах рођен на тлу Америке.

Познат међу досељеницима, али и у матици, као „отац српског православља у Америци”, био је заслужан за оснивање неколико српских цркава у Сједињеним Америчким Државама. Биле су то наше прве богомоље на новом континенту. Утемељитељ православља на америчком тлу, Дабовић је у сећању Срба у САД остао због апостолског, мисионарског и књижевног четрдесетшестогодишњег рада.

Подаци кажу да је Севастијан крстио више људи од било ког свештеника западне хемисфере. Свети Николај (Велимировић), који је био његов велики пријатељ и сахранио га у манастиру Жича 1940, назвао га је „безгрешним човеком” и „највећим српским мисионаром модерних времена”. Необично је да се нико од великих српских редитеља није сетио да о првом монаху СПЦ и српским копачима злата на Дивљем западу сними велики филм.

Учешће у литургијској заједници у манастиру Светог Василија Острошког и боравак у Острогу испунили су душу православних Американаца. „Стајати поред живог светитеља и целивати његове нетљене мошти – каква је то божанска снага”, казао је Лари. Како описати сусрет са руком Светог Јована Крститеља на Цетињу? „Прођеш свет и све континенте, а ни слично не видиш”, помислио је.

На крају, или на почетку, јер изгледа да је Косово и Метохија почетак свих почетака, или крај свих крајева, како једнако говоре и наше душе и велике силе, ходочасници из Америке обишли су манастир Дечани и Пећку патријаршију.

Пред кивотом Светог Стефана Дечанског ређају се молитве за православни род и васцели свет. Пећка патријаршија, отворена за свакога ко је на боготражитељском путу, примила је и ову децу америчког континента, макар и накратко, под своје скуте.

Како изгледа Косово и Метохија данас, за Ларија и 40 Американаца? Више албанских застава него било чега другог, приметили су у чуду, јер у Сједињеним Државама сви се клањају само једној застави – америчкој. За Ларија је несхватљиво клањање барјаку неке друге државе. Узгред, за разлику од Стејт департмента, православни каубој Косово сматра делом Србије. Штета је што се, поред фотографије, не бави и политиком.


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, прошлонедељни прилог посветили смо манастиру Острог, а данас, седам дана касније, у оквиру трећег прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Морача.

      МАНАСТИР МОРАЧА - НЕМАЊИЋКА ЗАДУЖБИНА
      У српским земљама, пре епохе Немањића, цркве су биле врло малих димензија (3-6 метара дуге, а 2-4 метра широке). У тако малим црквама, при богослужењу, било је места само за свештеника и народне прваке, а народ је стајао напољу. Тек када су све области српског народа под владом Немањином спојене и постале велика сила на Балканском полуострву, почеле су се подизати веће цркве и манастири. Сам Немања је у томе дао пример својим потомцима. Он је још пре него што је постао велики жупан почео подизати цркве и манастире, а његове доцније задужбине - манастири Студеница и Хиландар - спадају у ред најзначајнијих споменика нашег културног наслеђа. Он је слао поклоне и црквама у Јерусалиму, Цариграду, Солуну, Риму и Барију. Такође, обдарио је и многе светогорске манастире. Ту његову љубав према цркви наследили су и сви Немањићи, међу којима и његов унук (син Вуканов) Стефан, ктитор и оснивач манастира Мораче.
      Једна од три области које је Вукан Немањић још за владе очеве добио на управљање, са титулом "вељи кнез", била је и Дукља (Зета). У то време, дукљанска област захватала је и земљиште дуж читавог слива реке Мораче, па је отуда и дошло до тога да Вуканов син Стефан подигне задужбину у овом крају. Кнез Стефан Немањић, који је носио и стару дукљанску краљевску титулу, подигао је манастир Морачу 1252. године, за владе краља Уроша I. Манастир је подигнут на десној обали реке Мораче, у проширеном делу кањона ове реке, названом Доња Морача, на једној тераси која надвисује речно корито за око 40 метара. У непосредној близини манастира извире јако врело, чија вода још увек служи за пиће. Ту, до самог манастира, је и обронак звани Светигора, са кога вода пада са висине од 40 метара. Ово је најлепши водопад у Црној Гори. Главна црква Морачког манастира је једнобродна базилика са куполом и пространом припратом. По свом архитектонском облику, она спада у најстарију групу српских цркава такозване "рашке школе" и грађена је по угледу на раније владарске задужбине: Студеницу, Жичу и Милешеву.

      Црква је посвећена Успенију Пресвете Богородице. Њена дужина је 22,70, ширина 6,36, а висина до крста на куполи око 23 метра. Поред олтара, средњег храма и припрате, она има још ђаконикон на јужној и проскомидију (жртвеник) на северној страни олтара, трансепте (певнице) на северној и јужној страни средњег храма, као и малу капелу посвећену архиђакону Стефану, првомученику хришћанском, на северној страни припрате. Црква је зидана сигом (тухом), донесеном из Тушине (дан хода), а портали (довратник, праг и надвратник) су од сивог домаћег мермера, који је вађен недалеко од манастира. Портали западних врата, која су висока до 3 метра, и оних на улазу из припрате у средњи храм, лепо су израђени, док су јужна врата знатно мања и простије израде. Бифоре (дводелни прозори са стубићем по средини), као и једноставни прозори, такође су од сивог мермера. Истим мермером поплочана је и црква, само што су плоче грубо обрађене. Међутим, врло пространи амвон, кружног облика, испред царских двери, управо испод куполе, необично је лепо израђен од разнобојног камена и личи на розету (округли орманент у виду руже).
      У средњем храму налази се и велики камени саркофаг - гробница, у којој је вероватно сахрањен ктитор Манастира, кнез Стефан. Двокрилна врата (тзв. "Красна врата"), на улазу из припрате у средњи храм, инкрустрирана слоновом кошћу, представљају висок домет уметничке израде. У дворишту Морачког манастира налази се још једна, мала, црква посвећена Светом Николи, старија од велике. По свом архитектонском облику, ова црквица не личи на црквену грађевину. Њен патос је за 3-4 степенице испод површине дворишта. Њена дужина је 5 метара, ширина исто толико, а висина око 6 метара. Некада је имала и припрату. Негде на почетку XVI века, Морачки манастир тешко је настрадао. Турци су тада са манстирске цркве скинули оловни кров, а кровну конструкцију спалили. После ове похаре, црква је остала без крова пуних 70 година. За то време, првобитни живопис из XIII века скоро је сав пропао. Тек 1574. године црква је обновљена и покривена. Исте године израђен је, у олтару и средњем храму, нови живопис, који и данас постоји.

      Стари живопис, из 1252. године, који је некада прекривао све зидове цркве, сачувао се сада само у ђаконикону, и то у лошем стању. Међу најзначајнијим композицијама свакако је циклус из живота пророка Илије, изложен у 11 сцена. Веома је значајан зато што представља једини познати пример овога цикуса у монументалном средњевековном живопису. Циклус је рађен у две зоне. На сваком зиду су четири композиције, сем на северном, где су само три. Ту, у горњој зони, започиње - на полукружној површини је насликано Рођење Илијино, а затим се ређају сцене које не иду хронолошким редом. Ремек дело је свакако фреска која представља пророка Илију, у часу созерцања, у пустињи крај обале реке Хората, са гавраном који га храни.
      Донедавно се још веровало да испод новијег живописа из XVI и XVII века можда постоје фреске из XIII века, али су ипитивања показала да је приликом израде новог живописа обијен стари у највећем делу цркве. Они који су припремали зидове за израду новог живописа нису имали осећај за лепо, макар то било и дотрајало и немилосрдно су, где је обијање теже ишло, изгребали стари живопис. Сликари су имали тешку дужност да, држећи се ранијег распореда монументалних фресака, у границама својих изражајних могућности, покрију велика архитектонска платна. У нескладу између њихових композиционих концепција и монументалних облика који су им се наметнули, лежи главни разлог лошег деловања њиховог сликарства. Треба истаћи, међутим, да је сликарска техника којом је рађен овај живопис, иако знатно грубља од оне из XIII века, занатски врло солидна. Боје су задржале изванредну свежину и стабилност.
      Живопис XVII века у параклису Светог Стефана и црквици Светог Николе, знатно је вишег уметничког квалитета. Он се издваја из сликарства тога времена свежином и лепотом колорита, као и композиционим решењима, и подсећа на сликарство Милутиновог периода из XIV века. Једна од главних личности у великој обнови Морачког манастира почетком XVII века је хиландарски зограф Георгије Митрофановић. Сликар фресака и иконописац, Георгије је један од најбољих сликара прве половине XVII века, који кроз своја дела, у форми, цртежу и боји, уноси новине. На морачком иконостасу се и потписао, као сликар престоне иконе Богородице са Христом.

      У Морачи се налази и једна од најлепших и најзначајнијих иконописаних целина код нас, из XVII века. На њеном стварању радили су истакнути домаћи мајстори тога времена са хиландарским зографом, Георгијем Митрофановићем, на челу. Иконостас и иконе ван њега, датиране и потписане, сведоче о постојању сликарске радионице у Морачи, која је интензивно радила у XVII веку, окупивши најбоље сликаре. Оно што импресионира код морачког иконописа је веома солидна сликарска техника, изванредна занатска обрада дубореза и његова позлата. Управо изненађује у то време тако добра техника са једне стране и богатство са друге стране. Морачки иконостас рађен је дуго, од 1596. до 1617. године, и то у тешким приликама неуспелог устанка против Турака. Само велики крст над иконостасом, рађен је и сликан 11 година, што се види из натписа на његовом подножју. Следећи етапе ликовног развоја и удео појединих уметника, могу се сагледати ликовна схватања овог културног и уметничког центра. Доста везани за старе традиције, ови мајстори се донекле инспиришу ранијим стварањем, желећи да сачувају уметност прошлих времена, али уносе и много новог, како у детаљу, тако и у општој ликовној концепцији. (Задужбине Немањића)
       
      МАНАСТИР МОРАЧА - СВЕДОК ИСТОРИЈЕ

      На десној обали реке Мораче, у проширеном делу кањона, на природној заравни сликовитог пејзажа подигнут је манастир Морача. Реч је о једној од најзначајнијих средњовековних светиња. Налази се на половини пута Колашин-Подгорица. „Тај манастир сабира у себе време и векове, историју, народну душу и сведочанство је онога што смо били и што смо кроз векове Богу приносили на дар и онога што ћемо оставити за будућа покољења", рекао је митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Он је казао да је манастир прошао кроз многа распећа, али да је остао неуништив и неизбрисив. О значају ове светиње проф. Аника Сковран је истакла „да је манастир имао важну улогу за Србију и представља један од споменика који су од оснивања до данас остали сведок историје и уметности". „Манастир Морача је изузетан споменик Немањићке лозе", казала је Сковран.
      Издавачка кућа „Светигора" издала је монографију „Манастир Морача" у којој се сажима вековни живот у том манастиру као и уметничко културне вредности које су се током више векова стварале и чувале. Морачки храм је подигао 1252. године Стефан, син краља Вукана, а унук Немањин, што се спомиње у натпису на надвратнику западног портала. Комплекс ове светиње се састоји од саборне цркве Успења Богородице, мале цркве Светога Николе и зграда конака. Порта манастира опасана је високим зидом са две капије. Саборна црква је велика једнобродна грађевина, грађена у стилу рашких цркава, са полукружном апсидом, бочним певницама и куполом и, за разлику, од цркава грађених у приморском стилу, зидови су јој омалтерисани. Уз наос је саграђена пространа припрата. Главни портал је урађен у романичком стилу.

      Поред архитектуре, посебну знаменитост манастира Морача представља његов живопис. Од првобитног сликарства из 13. века сачуван је само мањи део у ђаконикону, где се монументалношћу и снагом израза издваја 11 композиција из живота пророка Илије. Снага и монументалност тог сликарства надмашује све што је код нас у 13. веку, пре Сопоћана насликано у фреско-сликарству (раритет је слика Исуса са плавим очима). Остали део живописа страдао је у првој половини 16. века када су манастир опустошили Турци и однели оловни кров. Према забележеном предању манастир је спаљен 1505. и био пуст све до 1565. или 1570. године када је обновљен, под патронатом игумана Томе и Вукића Вучетића. Украшавање се наставља до краја 16. века и током 17. века. У 16. и 17. веку у манастиру је било преко 100 монаха. Морача је имала значајну улогу управо у 17. веку, поготово када је патријарх Јован 1608. године овде организовао сабор народних првака, а у овом манастиру је 1648. године изабран патријарх Гаврило (Рајић) за наследника патријарха Пајсија. Манастир Морача је имао, поред великог духовног, и велики политички значај за Србе, нарочито у 16. и 17. веку. Из Мораче је иницирано више устанака за ослобођење од Турака (у Банату, у Клису, око Пећи и у Црној Гори). Одржано је и неколико значајних сабора.
      Последњи турски напад на манастир догодио се 11. јуна 1877. године, када је игуман Митрофан Бан лично предводио батаљон који је одбранио манастир. Крст над иконостасом резан је и сликан од 1596. до 1607. Ту је и велико Богородичино коло (лустер) које виси испод кубета, а испод кога су се странке у споровима заклињале када није било другог начина да се утврди истина. Црква Светог Николе је старија од велике. Налази се поред ограде близу главног улаза. У овој цркви полукружна ниша са прозорчетом има улогу олтара. Лепота и очуваност боја живописа ове мале цркве плени и подсећа на то како су тек морале бити лепе фреске пре страдања и многих векова. Фреске у цркви Светог Николе, рађене 1639. су по угледу на најбоље - из времена краља Милутина. Данашњи изглед манастира потиче из 1935. године када је урађена рестаурација. (Српска Православна Црква)
      ФОНДАЦИЈА "ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ": МАНАСТИР МОРАЧА
      МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

      Храм Успења Пресвете Богородице - Подигнут је 1252. годнне, о чему говори уклесани натпис на надвратнику главног портала. Храм Успења Пресвете Богородице је једнобродно здање са куполом и пространом припратом са западне стране. На бочним странама главног дијела храма истичу се пјевнички простори, а уз сјеверни зид припрате саграђена је истовремено мања црквица – параклис посвећен Св. архиђакону Стефану. Са источне стране храм се завршава полукружном апсидом, а уз средишњи дио олтара налазе се одијељени простори проскомидије и ђаконикона. Док је унутрашњи простор храма подређен потребама православног богослужења, у спољашњем изгледу запажају се многе особености романичког градитељства (портали, прозори, кровни вијенац). Црква је дугачка 22,  а широка 13 м. Храм је зидан од ситних квадера сиге, преко којих је нанесен малтер. По разуђеноста унутрашњег простора, Морача припада споменицима рашке школе, којима је узор била Жича. У овом светом храму налази се саркофаг у којем почивају мошти кнеза Стефана Вукановог Немањића, ктитора свете обитељи ове. О умјетничким вриједностима храма Успења Пресвете Богородице др Сретен Петковић, у  публикацији ,, Манастир Морача” (Београд, 2003.г), записао је сљедеће: „Скулптура Оо умјетничкој вриједности скулптура морачког главног храма заостаје за архитектуром. Два портала – на улазу и други између припрате и наоса – лијепо су клесана, као и два дводјелна прозора, што је знак занатског искуства њених мајстора. Фигуралним представама невјешто је украшен само главни, спољашњи портал. На њему су приказани у рељефу Распеће Христово и Богородица са Христом, што је симболична представа почетка и краја Христовог овоземаљског живота. У унутрашњости храма скулпторска остварења вриједна пажње су епископски престо у олтару и камени саркофаг ктитора Стефана у наосу храма. Љепотом и складношћу се истиче епископски престо, чије су бочне стране украшене рељефима фантастичних животиња – грифона.
      Сликарство
      Ф р е с к е из XIII в и ј е к а. Првобитне фреске из средине XIII вијека очуване су дјелимично само у јужном дијелу олтарског простора – ђаконикону који је био посвећен пророку Илији. На три зидне површине приказан је живот пророка Илије у једанаест сцена, почев од његовог рођења до вазнесења на небо. На источном зиду насликана је Богородица са Христом, Благовијести и Деизис – Христос коме се обраћају Богородица и Јован Претеча. Ове фреске се убрајају у знаменита дјела српског средњовјековног сликарства. Анонимни мајстори, највјероватније домаћи, посједовали су снажно осјећање за монументалност и складна композициона рјешења. Поједини ликови лијепих пропорција зраче богатим унутрашњим животом. Фрескама посебну вриједност даје префињени колорит у коме преовлађују хладнији тонови. Као посебно успјела остварења памте се сцене Свети Илија у пустињи и Свети Илија и удовица из Сарепта. Још двије мање фреске у лунетама изнад портала припадају XIII вијеку. На обијема су приказане Богородица са Христом са по два анђела. Зидне слике XVI и XVII в и је к а. Зидне слике XVI вијека, дјело једне локалне сликарске радионице, прекривају највећи дио зидних површина у наосу и припрати главне цркве. У наосу су 1574. насликани главни хришћански празници, Христова страдања и велики број појединачних фигура, поред осталог и ликови ктитора – обновитеља кнеза Вукића Вучетића и игумана Томе. У припрати су 1577/1578, по узору на старе фреске XIII вијека, представљени, поред осталог, Седам васељенских сабора, Лоза Христових предака и монументални Страшни суд. Ове двије цјелине зидног сликарства XVI вијека, изузев неких детаља, убрајају се у слабија дјела своје епохе због многих извођачких слабости.
      Много су умјетнички вриједније зидне слике из XVII стољећа. Оне су сачуване на неколико мјеста у цркви. Георгије Митрофановић, хиландарски монах, украсио је западну фасаду фрескама 1616. и приближно у то вријеме и доњу зону источног зида припрате. Сликар знатне умјетничке културе, Митрофановић се истиче сигурношћу цртежа и лијепим осјећањем за боју. Поп Страхиња из Будимља, који је око 1616. исликао проскомидију – сјеверни простор олтара – доста је рустичнији у цртачком погледу. Тај недостатак, он надокнађује теолошком ученошћу и изражајношћу светитељских ликова. Најзначајније фреске XVII вијека у главној морачкој цркви очуване су у параклису уз припрату. Оне су настале 1642. а дјело су сликара Јована, највећег српског сликара XVII вијека. Поред сцена из живота и посмртних чуда архиђакона Стефана, патрона овог малог храма, представљени су и појединачни ликови и ктиторска композиција. Цртеж је изведен сигурном руком, а претежно хладан колорит показује истанчаност укуса. Док архитектуру и пејсаж у композицијама сликар Јован декоративно схвата, он у исто вријеме врло предано обрађује људски лик.

      Иконе
      Збирка икона XVII и XVIII вијека у манастиру Морачи је изузетно богата. Један дио налази се на раскошно резбареном иконостасу који је настао између 1600. и 1617. године. У најнижем реду икона претежно су остварења попа Страхиње из 1600. (иконе Христа, арханђела Михаила са сценама чуда, царске двери). Икону Богородице са пророцима из овог реда и цио други ред са представом Деизиса насликао је Георгије Митрофановић 1617. Најљепшу морачку икону са представом Св. Саве Српског и Симеона Српског са сценама из живота Св. Саве насликао је сликар Јован 1645. Он је аутор и мање иконе ових светитеља са ктитором Стефаном Вукановићем и Св. Кирилом Философом. По умјетничком домету Јовановим остварењима може бити такмац икона св. Луке са сценама из његовог живота, рад вјероватно сликара Радула из 1672-1673. Ове и још неколико других икона учинили су Морачу мјестом на коме су се збрале најзначајније српске иконе XVII вијека.”
      Храм Светог Николе
      У манастирском комплексу налази се и мала црква посвећена Св. Николи, подигнута око 1635, на темељима некадашње главне одбрамбене куле. Отуда је њена основа квадратна, нема споља видљиву апсиду, а није ни оријентисана у правцу исток- запад. Сликар Јован је живописао ову црквицу 1639. Светом Николи посвећено је петнаест сцена из живота и чуда, међу којима је и представа како светитељ враћа вид краљу Стефану Дечанском. У најнижој зони је приказана.уз стојеће фигуре. и ктиторска композиција. Ове зидне слике, лијепо укомпоноване на зидним површинама, сигурног цртежа и вриједног колорита, одликује наглашена склоност аутора да у религиозним композицијама реалистички приказује предмете из свакодневног живота. Спољна фасада Св. Николе била је, такође, живописана, али су фреске скоро сасвим испране током времена.
      Конак
      Порту манастира Мораче заокружује издужено крило конака, на које се, са обје стране, надовезује оградни камени зид. Манастир има двије капије, главна је са јужне стране. Уклањањем скорашњих дозиданих објеката унутар порте без икакве вриједности, поново је успостављен првобитни просторни однос цркве, конака и оградног зида, што је још једна јединствена особеност овог манастира који је и капитални споменик наше духовности и културе. У оквиру манастирског комплекса  реновирана је манастирска воденица која је по предању старија од манастира и у њеној близини направљена је мини хидроелектрана снаге 12 киловата од које је манастир добио своју струју. Исте су пуштене у рад и освећене на Госпођиндан, 28. августа 2009. године. За потребе манастира изграђен је 2008. године економски објекат (живинарник, штала  и дрвара). Манастирском комплексу припада, на простору испред улаза у порту, гувно и мост на потоку званом Врело, обновљени рибњак и кућице на Врелу ради одмора поклоника који посјећују манастир. У оквиру манастирског комплекса налази се манастирско гробље на којем су санирани и  реновирани поломљени гробови и крстови на гробовима 1995. године.
      Свете  мошти
      Од  значајних реликвија хришћанске икумене данас се у  манстиру чува рука Св. Великомученика Харалампија
      Ризница
      Oбновом куће Головића простор је адаптиран за поставку  манастирске ризнице, која је освећена 26. маја 2002. године, поводом  прославе 750 година постајања манастира. Освећење ризнице извршио је блаженопочивши патријарх српски г-дин Павле са архијерејима СПЦ. Ризница манастира Мораче посједује веома вриједне рукописне књиге из  ХVI и XVII вијека, а међу штампаним књигама вриједне су посебног помена примјерак Октоиха петогласннка из прве јужнословенске Ободско – цетињске књигопечатње  Црнојевића штампан 1493. и Острошка библија из 1581. године. На Великогоспођинском Сабору 28. августа 2010. г. отворена је витрина у манастирској ризници са одеждом патријарха Гаврила Дожића, његовим архијерејским штапом – патерицом, панагијом са којом је ухапшен од Гестапоа 1941. у манастиру Острогу и коју је носио током читавог свог страдања и изгнанства у току и непосредно након II свјетског рата, затим његовим писмом из 1947. године упућеном архимандриту Леонтију, тадашњем игуману острошком и његовим Мемоарима издатим у Паризу 1974. године. Трудом монаха др Павла Кондића, сабрата Цетињског манастира и његових сарадника, за ову прилику је изашла и обимна књига – зборник списа Патријарха Гаврила „Живимо у светињи и слободи“ на 620 страна. Ризница, поред наведеног садржи сљедеће драгоцјености:  Рукописне и  штампане књиге, окована Јеванђеља, иконе, крстове, кандила, кадионице, кивоте, дискосе, путире, дикирије и трикирије, панагију, антимис…итд
      Библиотека
      На Великогоспођинском Сабору 28. августа 2010. г. освештана је спомен плоча, образ патријарха Гаврила у барељефу постављен поводом обиљежавања 60-годишњице његовог упокојења, рад академског вајара проф. Предрага-Пеђе Милачића, а потом је освештана обновљена манастирска библиотека, која носи име патријарха Гаврила Дожића. Библиотека је обновљена након 58 година пошто су је комунисти спалили 1952. године. Тада је спашена једна од вриједнијих књига из те библиотеке – чувени Морачки поменик. Поменик је од краја 80-тих дошао до руку тадашњег епископа банатског, данашњег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је га је све до 2010. чувао, да би га  када су се стекли услови обнављањем Библиотеке, на чување предао архимандриту Рафаилу Калику, игумана манастира Мораче.
      МАНАСТИР МОРАЧА ДАНАС

      Настојатељ: архимандрит Рафаило (Калик), рођен 14.12.1940. у Скрадину, Дрниш; завршио Монашку школу у манастиру у Овчар Бањи 1964. г. Замонашио се  4.8.1963. г. у манастиру Острогу. Рукоположен за јерођакона и јеромонаха јануара 1965. г. Настојатељ манастира Морача од 1.1.1982. г. Одликован је звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 28.08.2007.г.) Братство: архимандрит Стефан (Калик) и јерођакон Игњатије (Шћепановић). (Митрополија црногорско-приморска)
       
      Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово трећи у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Морача. За недељу дана, у понедељак 29. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Савина.

       
      Прилог приредио: 
      уредник насловне странице Портала Поуке.орг
          ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:    
       
       
    • Од Логос,
      Завршен рад Црквене скупштине српских православних епархија у САД. Поднети извештаји о раду више одбора. Хиландарски игуман Методије поздравио чланове Скупштине. Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј служио је 15. јула 2019. године, на празник Полагања ризе Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Новој Грачаници.

      Јутарња пленарна седница почела је после доручка и била је посвећена безбедносним питањима која се тичу парохије и породице, као и система осигурања. Владика Иринеј је представио г. Михаела Херзака из система осигурања, који је водио дискусију. Закључке из излагања и дискусије објавиће Епархијски савет за њихово остваривање како на епархијском, тако и на парохијском нивоу.
      Време поподне је било искоришћено за праћење извештаја о раду више одбора. Владика Иринеј је том приликом поздравио архимандрита Методија, игумана манастира Хиландара, који је са своје стране поздравио Скупштину. У свом говору хиландарски игуман је истакао да му је драго видети рад летњег дечјег кампа који се одвијао истовремено са радом Скупштине. Говорио је о настојањима манастира Хиландара који у истом смислу организује кампове у Србији, а које похађају деца из свих српских крајева. У овом тренутку у њима је 400 малишана, подељених у две групе од по 200. Деца потичу из разних области у којима Срби живе у тешкој ситуацији. Током боравка у кампу деца се упознају, виде да нису сама, већ да су чланови веће српске и православне породице. Поред тога, манастир Хиландар планира да оснује православну средњу школу.
      Протојереј ставрофор Никола Чеко је говорио о раду сталних одбора и о многим подухватима које обављају поједини одбори. После кратког извештаја о здравственом свештеничком програму Лука Ерцег је говорио о раду Свештеничког пензионог програма. Џим Спрингборн је као благајник поднео извештај у име Централног црквеног савета. Презентација је одржана на тему Парохијски рад са омладином и младима, а говорили су Драган Петровић, о. Стево Рокнејџ и специјални гост о. Космас Каљас из Грчке Православне Митрополије у Чикагу. Наравно, дискусија је уследила након сваког извештаја. Поднет је извештај о Богословском факултету Светога Саве, што је довело до даље дискусије о тој богословској установи. Свети Архијерејски Синод у међувремену разматра многе предлоге везане за будућност те богословско-просветне установе.
      Скупштина је завршила рад четвртог дана, 16. јула 2019. године, расправљајући о административним питањима.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      На тениском такмичењу на Вимблдону 2019. трофеје су однела два православна хришћанина. Српски православни верник Новак Ђоковић победио је на Вимблдону у мушкој категорији Роџера Федерера, а румунска тенисерка Симона Халеп победила је у женској категорији Серену Вилијамс.

      Симона је румунска православна хришћанка за коју се наводи да је одана православној вери и да са собом увек носи православну икону. Њој је Румунска Патријаршија доделила орден Патријараршијског крста за световна лица, највише одликовање Румунске Патријаршије, након што је постала апсолутни победник у такмичењу на Вимблдону 2019. године. Иначе, Симона Халеп је 2018. године добила такође од Румунске Патријаршије крст Светог апостола Андреја.
      „Вера је важна ствар у мом животу“, рекла је она. „Верујем у Бога, не идем у цркву сваке недеље јер не стижем, али верујем у Њега и носим иконе са собом и целивам њих,“ истакла је Симона.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      У новом броју Православља, новина Српске патријаршије, од 15. јула 2019. године, читајте Апел Епархије рашко-призренске за помоћ угроженом народу на северу Косова и Метохије. О неким аспектима односа између српског и руског народа, везама између Српске и Руске Православне Цркве и црквеној кризи у Украјини можете прочитати разговор са Архиепископом верејским Амвросијем (Јермаковим), који је водио Николај Сапсај. О актуелним дешавањима у Украјини можете се информисати у тексту Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија „Узроци и посљедице лажне аутокефалије у Украјини“; овај рад је представљен на конференцији „Кршење правâ верникâ у Украјини“ одржаној у Москви 29. маја 2019. године.
      У рубрици „У спомен часних ликова“, о протосинђелу Василију Стриљчеку (1892−1958), мисионару и заштитник православних Украјинаца од иноверних насртаја, пише протосинђел Платон Јовић. Разговор са проф. др Јелицом Стојановић на тему статуса српског језика и уопште језичкој ситуацији у Црној Гори данас, који је водила Сања Пановић, објављен је под насловом „Српска Православна Црква је највећа и најважнија брана Црне Горе“. Протођакон др Дамјан Божић разговарао је на тему српске дијаспоре са др Срђом Трифковићем, политикологом, историчарем и публицистом. Ново Православље доноси овај разговор под насловом „Српска дијаспора: проблем дефиниције, стварне бројности и неефикасности деловања“.
      Наставља се и фељтон Из Старе Србије др Радована Пилиповића, директора Архива Српске Православне Цркве, а о библиотеци манастира Јазак пише библиотекар саветник Весна Петровић.
      У новом броју новина Српске Патријаршије уредништво читаоцима представља текст проф. др Ксеније Кончаревић о руским монахињама у српским манастирима између два светска рата, као и духовне поуке из пера архимандрита Емилијана Вафидиса у тексту под насловом „Захвалност долази ономе ко је радостан“.
      Осврт на актуелна дешавања у Црној Гори и неке проблеме који су задесили Митрополију црногорско–приморску прота Велибор Џомић доноси у тексту под насловом „Државно или црквено?“. У рубрици „Ходим и сведочим“ протојереј-ставрофор Василије Томић за Православље пише о еутаназији – немилосрдном убијању из „милосрђа“.
      У рубрици „Свет књиге“ професор Филолошког факултета Универзитета у Београду проф. др Дарко Танасковић пише о књигама ђакона др Александра Прашчевића, а катихета Бранислав Илић о капиталном делу епископа др Јована (Пурића) Венац Господњих и Богородичиних празника као путоказу за правилно разумевање тајне празникâ.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Одржана 22. Црквена скупштина српских православних епархија у САД од 13. до 14. јула 2019. године.
      Архијереји Српске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама сабрали су се у манастиру Покрова Пресвете Богородице - Новој Грачаници на Трећем језеру, у Илиноију. Претходно су одржана припремна заседања Епископског савета, Централног црквеног савета, Националних служби „Сталних одбора“ и Свештеничког братства. Скупштина је почела са радом 13. јула 2019. године свечаним чином призива Светога Духа који је служио председник Епископског савета Преосвећени Епископ новограчаничко-средњозападноамерички г. Лонгин у присуству Преосвећених архијереја западноамеричког г. Максима и источноамеричког г. Иринеја.
      Епископ Лонгин је најпре поздравио архијереје, свештенство, монаштво и делегате из трију српских православних епархија у Сједињеним Америчким Државама, и заблагодарио им на жртви које подносе у раду на добро своје свете Цркве. -Ова сабрања, истакао је Преосвећени, представљају и повод за радовање, али и служе као подсетник за одговорност свакога од нас за дело Цркве и свету веру коју смо наследили од наших светих отаца.
      -Ови догађаји и време чине да се радујемо у заједништву, али то је и време за размишљање. Сви смо позвани да испитамо себе, да се запитамо да ли живимо својом вером на исти начин као свети Немањићи и сви наши српски предшественици кроз векове, казао је епископ Лонгин.
      Епископ Лонгин је замолио епископа Иринеја да поздрави Скупштину и да она отпочне са радом. Преосвећени Иринеј је изложио дневни ред који су припремили Епископски савет и Централни црквени савет, који је једногласно прихваћен. У наставку је прозвао протојереја Николу Чека да укратко изложи најважније одлуке последње 21. Скупштине и одлуке Централног црквеног савета у времену од 2014. до 2019. године.
      Вечерњој служби се нашим српски јерарсима придружио Високопреосвећени Архиепископ г. Димитрије, недавно умировљени архијереј Грчке Православне Архиепископије у Америци, и Његово Високопреосвештенство Митрополит г. Калист, који је био главни говорник на свим скупштинским догађањима. После вечере, митрополит Калист је одржао своје главно предавање које су саслушали не само свештена лица и скупштински делегати него и велики број младих.
      Представници младих нараштаја почели су пристизати у суботу касно поподне ради учешћа у Омладинској конференцији одржаној то исто вече, кад је главно предавање одржао глумац и носилац награде ЕМИ, иначе привржени православни хришћанин, г. Џонатан Џексон. Он је говорио на тему „Православље је прави живот“.
      За време одржавања Омладинске конференције многи делегати су погледали филм у режији „Пријатеља Божјих“ -  „Живот Светог Мардарија“.
      Другог дана Црквене скупштине, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, служена је торжествена архијерејска Литургија у славу тих светих, у славу Светог Мардарија Либертивилског и Свеамеричког, а у молитвени спомен на 800-годишњицу аутокефалности Српске Православне Цркве, а све на славу Тројичног Бога.
      Његово Преосвештенство Епископ западноамерички г. Максим началствовао је Литургијом уз саслужење Преосвећених архијереја новограчаничко-средњезападноамеричког г. Лонгина, кливлендског г. Петра (Руска Загранична Црква), источноамеричког г. Иринеја  и умировљеног славонског г. Саве, свештенства, монаштва и ђакона из епархија широм Сједињених Америчких Држава.
      Богослужењу су присуствовали Високопреосвећени Архиепископ г. Димитрије, умировљени архијереј Грчке Православне Архиепископије у Америци, и Високопреосвећени Митрополит г. Калист.
      После вечерње и вечере, испод великог шатора постављеног пред манастирском црквом Светог Саве у Либертивилу, свештенство и верни окупили су се у великом броју око моштију Светог Мардарија Либертивилског и Свеамеричког. Величанствен призор изазвао је одушевљење у срцима свих присутних, и они су сазерцавали не само о великом јубилеју Српске Цркве, него и о сопственој историји на америчком континенту, у присуству чесних моштију првог епископа и мисионара српског. Славски колач је освећен и преломљен у част Светог Мардарија.
      Стални одбор за богослужбено певање добио је благослов од архијереја да се стара о богослужбеном појању током одржавања Скупштине. Милан Дамњановић је дириговао великим хором који је божанствено одговарао на Литургији.
      Митрополит Калист (Оксфордски универзитет) одржао је надахнуто проповед на крају Литургије у којој је нагласио важност светог причешћа и истакао своју радост што присуствује Литургији, управо као што је ту радост имао на многим Литургијама на којима све више верника приступају светој чаши. На почетку своје проповеди он је навео да током свих ових година како је православан, све више и више сазнаје о Православљу. -Тако, за време ове своје посете српском народу и Српској Цркви у Америци сазнао сам о житију Светог Мардарија које ме је веома одушевило, па ћу по свом повратку у Велику Британију у својим молитвама клицати: Свети Мардарије, моли се Богу за нас!
      Уследио је свечани програм у манастирској порти, управо на оном месту на коме су се пре много деценија православни Срби окупљали с благословом Светог епископа Мардарија. Уз велику љубав и архипастирско старање Свети Мардарије је окупљао свој народ и позивао да изграде тај велики манастир на славу Божју и на ползу будућих нараштаја српског народа.
      Богат програм којим је прослављена 800-годишњица аутокефалности Српске Православне Цркве одржан је у павиљону, који су замислили Драган Арсић и Михаила Туба. Епископ Лонгин је отворио програм и, између осталог, рекао:
      -Данас у Америци Српска Православна Црква прославља радостан догађај – 800-годишњицу своје аутокефалности. Наш брат по крви и духу Свети Сава подарио је српском православном народу непроценљиви дар у право време када су наша Црква и земља сазрели за самоуправу. Аутокефалија представља потпуну самосталност једне помесне Цркве. У овој намери, а када је Црква била духовно зрела да оправда такав чин, Свети Сава је замолио цариградског патријарха за благослов да има аутокефалну Цркву за свој народ. Она нам је подарена 1219. године... Пре 50 година одржана је слична светковина поводом 750-годишњице аутокефалности у Саборној цркви Светог Саве у Милвокију. О овоме се може прочитати у споменици објављеној о том догађају. А и та прослава, макако била радосна, била је осенчена мањком јединства међу нама у то време на овом континенту. За време наше поделе, срца су нам била хладна по питању духовности и светости. Тада нам је била најважнија освета и судска победа. А сада, хвала Богу, нема више те туге од раније. Почев од те прославе, највеће остварење Српске Цркве је њено поновно јединство постигнуто пре 27 година када је наша Српска Црква у дијаспори присаједињена нашем великом оцу, данас блаженопочившем патријарху Павлу.
      Овим поновним сједињењем наша срца су ублажена и отворена су за милост Божју. Плодови светости су просијали. У стању смо да разоткријемо наше светитеље који су делали у овој земљи: Светог Николаја Велимировића, Светог Варнаву Настића, Светог Јована Максимовића, Светог Севастијана Дабовића и Светог Мардарија Ускоковића. Бог нам је заиста откривао чудо за чудом, плодове мира и заједништва. И док данас прослављамо аутокефалност, то не значи да смо изоловани од других Православних Цркава, него да је прослављамо заједно и у јединству као једна Света Православна Црква. Зато, радујмо се, драга браћо и сестре, јер су данас највећи плодови нашег јединства и наше аутокефалности пред нама пред целебним моштима светог Мардарија. Поклонимо се пред њим с благодарношћу за све оно што је ујчинио на овом континенту, пошто је он ишао стопама Светога Саве као равноапостол и наследник на његовом престолу. Прославимо свете на овом континенту који су се чврсто држали своје вере и сачували је за нас будући далеко од наше отаџбине, и смирено, покајнички и благодарно живимо свој живот припремајући се за вечни живот, који је био циљ свих ових великих људи и циљ је сваког хришћанина...
      Ваше Високопреосвештенство Митрополите г. Калисте, поздрављамо Вас и благодаримо на томе што сте с  нама за време ових свечаности. Ваш допринос православној вери током ових многих деценија инспиративан је за многе хришћани. Многи верници наших епархија постали су православни хришћани захваљујући Вашим списима и учењу. Захваљујемо што сте могли да нам се придружите и да нас благословите Вашим надахнутим речима.
      У свом предавању за време програма митрополит Калист је још једном говорио о важности свете Евхаристије као средишњег богослужења Православне Цркве.
      Уследио је програм уз појање српских народних и духовних песама у извођењу породице Радаковића. Протојереј ставрофор Војислав Билбија извео је неколико песама, као што су „Падајте браћо“ и „Ми чекамо Христа“, док је млада и талентована уметница Бојана Пековић на традиционалном српском инстументу гуслама отпевала „Смрт мајке Југовића“. Добитник ЕМИ награде глумац Џонатан Џексон извео је први пут песму коју је он написао и посветио Косову и Метохији и страдању српског народа. После тога је аматерска уметничка група „Око соколово“ из Чикага извела две сцене из Српске Рамонде, која је написана у спомен на страдање српског народа у Првом светском рату, на српско повлачење кроз Албанију, са освртом на српску Голготу и Плаву гробницу. На крају програма, глумица Катарина Радојевић је одрецитовала Молитву за спас српског народа од Светог владике Николаја.
      Верни народ је провео поподне у разговору пред одлазак у Саборну цркву Васкрсења Христовог  у Чикагу, где је митрополит Калист одржао вечерње предавање на тему „Умни смисао Божанске Литургије“.
       
      Извор: serborth.org
×
×
  • Create New...