Jump to content
  1. Anika

    Anika

  2. Bokisd

    Bokisd

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Пастир вјере и светиње протојереј-ставрофор Мирослав Попадић, којег је 1975. године рукоположио Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Павле, потоњи блаженопочивши Патријарх српски, подијелио је са нама своја сјећања на лијепе и тешке тренутке своје свештеничке службе.   Звучни запис емисије   Рођен у Ђаковици, отац Мирослав 1983. године прелази у приштинску парохију гдје је остао до мартовског 2004. године када је чудом Божјим извукао живу главу из спаљене цркве Светог Николе.   Отац Мирослав сјећа се догађаја из 1999. година када је бомбардовано гробље и када су на све тране летјеле кости наших предака.   -Након рата отац Мирослав остаје у Приштини, гдје је живио под свакодневним притисцима Албанаца, јер није хтио да напустите цркву и стотинак преосталих Срба. Прича нам и о судбинама људи  затворених по становима и њиховим  судбинама, о пјесникињи Даринки Јверић и професорки Митри Рељић, о старцима које је обилазио у Дома стараца у Приштини.   17. марта 2004. године спаљена је црква у Приштини. Отац Мирослав је паљење дочекао у подруму одакле га је спасио КФОР. Камење, којим су га Албанци каменовали, књижевник и новинар Живојин Ракочевић гурао је малтер и греде када је црква обнављана, да се не заборави страдање оца Мирослава. У цркви су изгорела и руска јеванђеља и надалеко чувени иконостас дебарски рад.     Отац Мирослав каже да након мартовског погрома у Приштини није више исти човјек и додаје да су му дјеца којој је касније био вјероучитељ у Лешку дала снаге да настави даље.     Извор: Радио Светигора
    • By Логос
      Теолошка, пастирска и практична гледишта на тему свете тајне Евхаристије у доба Корона вируса у ексклузивном телефонском разговору за ”Саборник” износи Митрополит пергамски г-дин Јован Зизјулас.     Желимо да чујемо Ваше виђење садашње ситуације, јер Ваша теологија игра велику улогу у актуелној кризи.   Митрополит Јован Зизјулас: Моја теологија, нажалост, не може да се примени. У Грчкој су већ затворене Цркве, не врши се Литургија. Да ли у Србији служе?   С обзиром на одлуку власти да се ограничи број људи на једном месту, затим по питању кретања и удаљености једних од других, социјалне удаљености, најновија одлука Патријарха је да се служи у храмовима, али без присуства више од пет људи.   Митрополит Јован Зизјулас: То је прихватљиво.   У Америци су одлучили да буде свештеник, појац и црквењак, како би се служила Литургија и после тога да могу да имају свете тајне за причешће људи. Шта мислите Ви о томе?   Митрополит Јован Зизјулас: За мене, Црква без свете Евхаристије више није Црква. С друге стране, опасност преношења вируса другим људима намеће нам да чинимо што је неопходно, па макар и затворили Цркве. Грчка власт је донела драстичну меру пошто су врло озбиљне ствари у игри.   Многи постављају питање: шта каже Јован Зизјулас? Јер, сви знају да сте говорили да у Православљу не постоји ”приватна” Литургија.     Митрополит Јован Зизјулас: Литургија у садашњим условима ће се служити за живот света. Служиће је један свештеник како би омогућио народу да се причести. Не заборавимо, Литургија се служи и ”за оне који су одсутни из оправданих разлога”. То су они који не могу да дођу – а то су сада сви. Мислим да је прихватљиво решење да у храму служи свештеник са два-три човека. Како ће остале спречити да дођу, не знам. Мислим да је најбоље решење, уместо потпуног затварања цркава, да служи свештеник са пет људи. Дакле, у храму да се служи Литургија, али да се опасност преношења вируса сведе на нулу.   Грчка Црква ће преносити свету Литургију телеоптички. То ће неки учинити у Америци. Шта мислите о томе?   Митрополит Јован Зизјулас: Не слажем се са видео преносом свете Литургије. Ја сам затворен код куће и нема Литургије  на коју бих могао да одем. Међутим, ја нећу укључити телевизор да гледам Литургију. Сматрам то изразом непобожности. Непобожно је да неко седи и гледа Литургију.   Чули смо да ће верници у Грчкој пратити Литургију путем телевизије. Где ће се служити та Литургија?   Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да ће пренос ићи из митрополитског храма. Лично не волим пренос Литургије путем телевизијских канала. У Грчкој постоји макар та једна Литургија која ће се служити у Саборној цркви. По мени је могло да се служи у више храмова, али постоји бојазан од ширења заразе.   На Литургији је неко присутан или није присутан, то смо већ читали код Вас. Шта да учини један хришћанин у недељу ујутро када је спречен да оде на Литургију у храм и остаје код куће? Шта бисте препоручили хришћанима за садашње прилике?   Митрополит Јован Зизјулас: Нека тај хришћанин седи код куће и нека се моли. Црква може да припреми неку врсту службе како би подстакла вернике да читају, рецимо, службу јутрења у својој кући, али не да читају службу Литургију. Литургија захтева присуство. Не може се у Литургији учествовати са дистанце, са удаљености. Дакле, нека се моле хришћани.   А када кажете ”молитва”, на шта тачно мислите? Да чита оно што зна од молитава или да им епископи или свештеници нешто предложе?   Митрополит Јован Зизјулас: Епархије могу да предложе неки типик молитве; по мени је довољно Јутрење недеље. Нека Црква разашаље текст Јутрења, на пример, да га верници читају код куће у то време када је Литургија. Телевизијски пренос Литургије није исправна ствар. С друге стране, добро је решење да Литургију врши свештеник са два, три члана и ако могу да шаљу Свето Причешће верницима. Колико знам, то је сада тешко јер ми данас немамо ђаконе који би разносили верницима Причешће. У древној Цркви су одсутнима носили свето Причешће. Према томе, ако тога нема, нека буде Литургија са макар пет људи.   Шта препоручујете верницима у погледу појединачне молитве сваког хришћана?   Митрополит Јован Зизјулас: Верници треба да наставе да се моле, да узносе своје појединачне прозбе Господу.   Како бисте Ви назвали ово стање и ситуацију, пошто је ово сада ванредно? Рекли сте, Црква без Евхаристије није Црква, и треба Евхаристију сачувати. Овај тип или форма Евхаристије, како бисте је Ви назвали, да се не претвори у ”приватни” чин?     Митрополит Јован Зизјулас: Уколико на Литургију дође пет људи она тада није приватна Литургија. Важно је да дођу они који нису у опасности и који не доносе опасност другима.   По питању опасности, међутим, нико не може рећи да нема опасности по том питању преношења.   Митрополит Јован Зизјулас. Како нам саопштавају здравствени радници, опасност се своди на минимум ако се држи одстојање и поштују хигијенске мере.   Дакле, искључено је да Евхаристија буде сведена на приватну ствар. Ако се врши Литургија у присуству неколико верника та је опасност избегнута.   Митрополит Јован Зизјулас: Боље је тако него да имамо потпуно затворене Цркве.   Поједини сматрају да у овом случају лимитираног учешћа верника више не постоји Црква као евхаристијска општина и сабрање и због тога кажу да не треба да се врши Евхаристија. И додају: ако се пак не врши (што је мимо наше воље и жеље), тада нас неће оставити Бог. Зато питају: ако немамо сабрану црквену општину, зашто да служимо такву ”ограничену” Литургију?   Митрополит Јован Зизјулас: Заједница (κοινωνία) или општина (κοινότητα) никад није потпуна у смислу учешћа целокупне заједнице. Увек је присутна једна мањина која, међутим, представља или заступа све оне који су одсутни. И ми се, наравно, молимо за све оне који су ”одсутни из оправданих разлога”, тј. који су спречени да присуствују. То није нека новина у нашој Цркви. Увек су постојали они који одсуствују са Литургије. Oни који у њој учествују молили су се за оне који су одсутни. Као што знамо, неко може да буде одсутан због тога што је болестан или зато што је на путу. Међутим, неко може да буде одсутан и због тога што му држава због ванредних мера не дозвољава да присуствује. Ту не постоји суштински проблем јер постоји заједница или општина оних малобројних. Боље је да имамо заједницу малобројних, него стање у коме нема никога на евхаристијском сабрању.   Поједини сматрају да они који учествују у овој Литургији са три, четири члана да су они ”привилеговани” и да су тиме у предности у односу на друге?   Митрополит Јован Зизјулас: Шта значи привилегован? Ти који су присутни би итекако желели да и други буду ту присутни, али су свесни да не могу. Они на то не гледају са ликовањем или задовољством што других нема. Свесни су да собом представљају оне који су одсутни.   Дилема коју неки имају гласи: да ли да се лишимо Свете Евхаристије и да друге помогнемо (заустављајући тиме ширење заразе) или да служимо Евхаристију у нади да то неће донети штету другима. Да ли је довољно придржавати се свих мера да се не би пренела зараза?   Митрополит Јован Зизјулас: Треба да спречавамо ширење заразе, јер је огромна опасност преношења вируса. Не само онима који су у нашој непосредној близини него и онима који су даље. То се пружа по целом друштву и зашто ми да будемо узрок таквог ширења вируса?   Да ли слика Литургије коју сада имамо, где је она ограничена на неколико верника око свештеника, нарушава литургијски иконизам? Да ли то ограничено сабрање наставља да иконизује Царство Божије што је и смисао Литургије?   Митрополит Јован Зизјулас: Мала заједница не умањује осликавање (иконизовање) будућег Царства. Врло често сам у многим земљама Европе ишао у парохије у чијим храмовима се служило са врло мало верника. Није било пуно православних. Па ипак, целокупна Света Евхаристија се приноси за сву васељену. Та парохија не представља само заједницу тог места, него и целокупну саборно-католичанску Цркву. Према томе, и најмањи храм представља васељену и сажима собом цео свет.   Многи се боје да се из овог стања не изроди неки елитизам: оних који су у Литургији привилеговани. Да ли у томе видите опасност?   Митрополит Јован Зизјулас: Не, не видим опасност.   У ком смислу?   Митрополит Јован Зизјулас: Довољно је да месни епископ или свештеник омогући алтернативно присуство, тако да не долазе увек исти парохијани. Ове недеље их је три-четири, следеће недеље ће бити друга три-четири верника. Поступно ће се омогућити учешће и осталих све док се ово стање не оконча.   Многи ствар постављају овако: није питање да ли Црква постоји без Евхаристије, него да ли верници могу да се суздрже да не учествују у Евхаристији месец до два дана. Постоји гледиште по коме не треба сада да служимо јер је такво стање. У неким епархијама су укинуте Литургије, где су државне власти наложиле забрану окупљања на Литургији. Епископи су морали да потпуно спрече учешће верника, као у Грчкој. Да ли сте задовољни одлуком у Грчкој да се Литургија не може служити до окончања пандемије?   Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да то није добро. Верујем да су могли да нађу друго решење где се могла служити Литургија уз мало учешће лаика. Изабрали су то решење, али сматрам да то није најбоље, и да је могла да се избегне одлука о неслужењу Литургије.   Ако се то деси у целом свету, шта мислите, да ли би тада престала да постоји Црква?   Митрополит Јован Зизјулас: То је само хипотеза. Не мислим да у стварности то може да се деси. Увек ће постојати људи који ће служити Литургију, рецимо у манастирима.   Неки кажу да се тиме само ”одржава пламен”, што је лепа поетска слика. Да ли је то теолошки и суштински одговор?   Митрополит Јован Зизјулас: Није то одговор. Када год нешто није наш избор него нужност која долази споља тада чинимо оно што се зове снисхођење или икономија. Много тога у пракси није сасвим исправно, али пошто не може да важи оно што је исправно, тада га прихватамо само икономијски. И овде данас имамо управо то: икономишемо стварима да бисмо се суочили са једним озбиљним проблемом. То посматрам као једну меру икономије.   Рекли сте и писали да у еклисиологији није кључно само причешће Светињом (communio in sacris), него и учешће у заједници Светих (communio sanctorum, општење са светима). Поједини као да заборављају да се са свете Трпезе не прима нека ”ствар” која се узима и апсорбује у организам. Шта можете у епохи коронавируса да нам кажете на ту тему?   Митрополит Јован Зизјулас: Та заједница Светих постоји сваком случају, чак ако је присутан мали број верника или лаика. То је заједница Светих, а не само заједница у Светињи.   Да ли имате неки коментар за начин давања причешћа? Претпостављам да сте чули за актуелне расправе на ту тему. Док поједини инсистирају на причешћу из исте кашичице, други пак трагају за другачијим начином како би одговорили изазову епидемије и показали друштвену одговорност. Једна од помесних Цркава је наложила обавезну дезинфекцију кашичице, а друга је увела кашичице за једнократну употребу. Шта Ви кажете? Какву икономију или снисхођење ту треба применити?     Митрополит Јован Зизјулас: У Литургији Светог апостола Јакова брата Господњег верници се причешћују тако што одвојено примају Тело а одвојено Крв Христову. Према поретку ове древне литургије, то двоје се не ставља у путир. Постоје, дакле, разни начини. Не слажем се да треба имати посебну кашичицу за сваког од верника и мислим да то није добро решење. Уместо тога, боље је да верници примају или узимају Тело Христово које ће већ бити натопљено Крвљу Христовом. На тај начин ће се избећи да преношење вируса. То је један аd hoc одговор, провизорног карактера. Али, мислим да могу да се изнађу начини. Иако Црква није много размишљала о другим начинима, мислим да би то требало да учини.   Причешће кашичицом потиче из XI или XII века?   Митрополит Јован Зизјулас: Да. То је прилично познија пракса и мислим да се привремено, док траје епидемија, може вратити древним решењима. И верујем да ћемо их открити. Но, ко данас о томе размишља!?   Поједини су као решење предложили следеће. Свештеници припреме честице Тела и онда те честице натопе Крвљу Христовом. Потом народ приступа и узима то Причешће. Шта мислите о томе?   Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да је то врло добро решење, кад већ постоји страх код једног броја верника. Лично бих волео и желео да се верници ничега не боје. Сматрам да Тело и Крв Христова јесу заиста примање лека бесмртности и не мислим да је оно опасно. Лично, ништа ми не би сметало да се причестим из заједничког путира у време епидемије или, пак, заједничком кашичицом. Међутим, пошто постоје, како каже Апостол Павле, они који су слаби у вери, тада треба да избегнемо да се не саблазне. Црква и за такве треба да нађе решење, да им изађе у сусрет. Треба избећи да дође до оптужби споља како ми хришћани преносимо неку заразу или болест.   Примећујемо да је за Вас важна та оптужба која долази споља, или сведочанство споља. Сматрате ли да Црква треба да пази какву слику или утисак о себи оставља на свет и друштво?   Митрополит Јован Зизјулас: У овом случају, уколико се рашири болест, сматрам да ће многи да оптуже хришћане да су они за то криви и да ће многи рећи да је Црква пренела заразу.   Постоји ли дакле одговорност Цркве према друштву и творевини?   Митрополит Јован Зизјулас: Свакако постоји.   Дугујемо Вам велику захвалност Високопреосвећени за овај разговор. Дивно je што ће наши читаоци имати прилику да чују Ваше одговоре на ова актуелна питања.     Митрополит Јован Зизјулас: Надам се да онај који буде то читао да ће на прави начин да прочита и да ме не протумачи погрешно. Молим се Господу да помогне да се са овим стањем суочимо на прави начин.     Извор: Саборник
    • By JESSY
      Јединство у исповедању вере одликује православне хришћане. На таквом исповедању темељи се Црква. Управо у њему налазимо потврду истине - ”многи сабрани у Једноме” - поручује игуман Манастира Тумане јеромонах Димитрије.

      У овом за савременог човека тешком тренутку јединство вере много значи. Оно нас уверава да нисмо сами нити остављени. Бог је са нама и наша браћа и сестре у вери такође. Јединство почиње, али се нипошто не завршава на декларативној припадности, већ на делима, која у овим данима треба да красе свакога од нас. Пре свега ИМАЈМО РАЗУМЕВАЊА ЈЕДНИ ЗА ДРУГЕ.
      Не носи се свако са овом ситуацијом на исти начин. Нису сви довољно снажни да се идеално понесу. Зато помозимо им! Благом речију, топлим осмехом, радосним приступом. Људи су усамљени и то је страшна епидемија нашег времена. Док у празно гугламо да убијемо време, сетимо се “тих малих и самих” позивом, поруком и много ћемо урадити- јер ће осетити да нису остављени и презрени. Говоримо о љубави- покажимо је, будимо њени носиоци. Не штедимо је за себе, јер таква она ничему не вреди. Има много начина да је искажемо на прави хришћански начин- настојмо на томе!
      Пост је – постимо, али не са хистеричним читањем декларације, већ са пажњом и свешћу. Уздржавамо се од хране, одлично. Уздржимо се од љутње на ближње, осуђивања, пребацивања, гунђања. Будимо и не нападни према онима који не посте, не прождиримо их, не претимо им са “свих девет кругова пакла”. Покажимо им да је пост слободан живот у уздржању по љубави, а не по морању.
    • By Ćiriličar
      „Гледам, како над твојим скромним одром, уцвељена твоја духовна деца проливају горке сузе. Нека их, нека плачу! Нека им сузе оперу бол у души! Нека бар на тај начин сузе оперу огрешење, које га сви сносимо, које нас све притиска, за конац твога земаљског живота, кога си под туђим кровом дочекао. Прости, Свети Владико! Увек си са толико великодушности и разумевања праштао; прости и сад нама, који смо грешни и пред тобом и пред Богом! Ти си нам вазда праштао и за све се Богу молио".
      УПОКОЈЕЊЕ
       
      У суботу 17. марта Владика је служио у манастирском храму Свету Литургију и причестио се. Све је протекло у лепој молитвеној атмосфери. По обичају, после службе је свратио у монашку трпезарију на окрепљење. По сведочењу манастирског сабрата, руског монаха о. Атанасија, „Владика је приликом изласка, три пута рекао: Простите ми братије. Потом је отишао у своју келију“.
          
      Сутрадан, на покладе, у недељу 18. марта 1956. године, рано у зору, склопио је Владика Николај своје уморне очи. Иако стар и физички оронуо, духом је био веома бодар. Желео је да и тога дана служи литургију. Литија за дочек чекала га је испред храма. Није се појавио на време. Сви су се забринули, јер никада ни једног секунда није закаснио, ни на безначајне састанке, а камоли на богослужење. Брижни монаси одмах су пошли у собу. Нашли су га простртог на поду са бројаницама у рукама и моли­тве­ни­ком поред себе. Тело је било још топло. Лекар који је убрзо дошао, конста­товао је смрт. Узрок смрти је био закречење артерија.
      Вест о упокојењу Владике Николаја брзо се проширила Америком и стигла је у Србију. У Београду тог дана, зазвонила су сва звона београдских храмова истовремено. Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове богомољце. Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног светитеља на небу.
      По православном обичају руски монаси у манастиру Светог Тихона, обукли су Владику у нове свечане одежде и пренели у манастирски храм, где су непрестано читали молитве над његовим одром.
      Сутрадан 19. марта почели су стизати Владичини пријатељи, делегације и представници националних и црквених удружења из целог света. Међу првима стигао је српски епископ Дионисије и са руским епископом Јованом одслужио прву заупокојену литургију. После богослужења, професори, монаси и ученици руске Светотихонске богословије, опростили су се на потресан и дирљив начин од свога ректора и учитеља.
      ПОМЕН У ЊУЈОРКУ
      После тога колона аутомобила у пратњи Владичиног кивота, по снежној мећави, кренула је у Њујорк. Ковчег са Владичиним телом унет је у српски храм у Њујорку 20. марта у 12 сати. До увече, поред ковчега дефиловале су колоне Срба који су дошли да испрате Владику на последње земно путовање. Епископ Дионисије са свештенством служио је помен. На крају помена одржао је пригодно слово, у коме је истакао велике Владичине заслуге за Српску цркву и српски народ.
      Сутрадан, 21. марта, долази протестантски бискуп Скејф из Бафала да се поклони пред Владичином одром. Том приликом држи надахнуту проповед која је са пажњом саслушана, повремено прекидана болним уздасима и јецајима.
      Истог дана стиже и руски митрополит Леонтије са тројицом руских епископа, свештеницима и црквеном хором и држе помен. Увече у просторијама црквеног дома, по старом српском домаћинском обичају, приређена је „даћа” – вечера за све госте. На вечери је говорио руски митрополит Леонтије и један српски свештеник.
      У четвртак 22. марта ујутру, служена је заупокојена литургија, после које ковчег са Владичиним телом креће у Лакавану. Око српске цркве у овом граду, улице су пуне Срба који чекају да се поклоне своме духовном вођи. Дубока туга одражавала се на лицу и души сваког Србина. У цркви у Лакавани, непрекидно су вршене заупокојене службе и читане молитве крај одра.
      ОПРОШТАЈ У ЧИКАГУ
      У петак увече 23. марта, поворка креће у Чикаго. Тело Владичино било је изложено у српској цркви Христовог Васкрсења у суботу 24. марта од 9,30 до 4 сата поподне. Свету заупокојену литургију служио је руски епископ Дионисије са седам свештеника и два ђакона. Црква препуна народа. Сви у грчу плачу. Чују се уздаси и гласни јецаји. Руски владика држи посмртно слово у коме изражава захвалност за све што је Владика урадио за руску цркву у Америци.
      Након тога, упечатљив говор одржао је свештеник Душан Шуклетовић на енглеском језику. У говору, поред осталог је рекао:
      „Гледам, како над твојим скромним одром, уцвељена твоја духовна деца проливају горке сузе. Нека их, нека плачу! Нека им сузе оперу бол у души! Нека бар на тај начин сузе оперу огрешење, које га сви сносимо, које нас све притиска, за конац твога земаљског живота, кога си под туђим кровом дочекао. Прости, Свети Владико! Увек си са толико великодушности и разумевања праштао; прости и сад нама, који смо грешни и пред тобом и пред Богом! Ти си нам вазда праштао и за све се Богу молио.
      Склопио си своје уморне очи, Свети Владико, далеко од твоје седмоврате Жиче, од твога плавог Охридског језера, где си своје молитве тихо приносио Творцу, са тамјаном и воштаницом. Склопио си их у овој великој пријатељској земљи, коју си много волео и поштовао, и где ћемо твоје заморено тело спустити на починак у сенци манастирског храма Светога Саве. Али, заветујемо се, кад једном сине слобода над твојом и нашом питомом Шумадијом, да ћемо понети твоје свете остатке и, са пуно љубави и пијетета, пренети преко океана и положити у твоме питомом Лелићу, поред вечног почивалишта твојих племенитих блаженоупокојених родитеља, да са њима будеш и на земљи као и на небу.
      Слава ти и вечан помен, велики Архијереју наш!“
      РАДОСТ И ЖАЛОСТ
      На крају се, потресним речима окупљеном народу око Владичиног одра, обратио чикашки парох Душан Поповић:
      „Данас, када смо као одбијене и вихором разнесене гране – од нашег српског стабла – разбацани по целом свету, доживесмо, да после све наше државне и националне трагедије, из своје средине испраћамо до вечног починка највећег савременог Духовног Оца српског народа и српске емиграције. Испраћамо путовођу на трновитом путу Христовом и Светосавском…
      Све се живо српско данас развеселило и ожалостило. Развеселиле су се милионске легије Николајевске Небеске Србије; расплакале су се и ожалостиле живе српске масе у Отаџбини и туђини. Први се веселе због појачања, други се жалосте због губитка. Но, верујући да смо увек једно и преци наши на небесима и ми на земљи, туга наша за бесмртним Владиком треба и мора бити знатно ублажена.
      У трагичној и несрећној нашој данашњици, мучеништво рода свога оплакао је и праведничким сузама оросио безброј пута честити старац. Али, на плачу се његовом никада није све завршавало. Даноноћно је бдио на коленима праведни Архијереј и молио се Преблагом Спаситељу за спасење народа свога и других нам братских народа…
      Тужни српски зборе, сви смо без разлике свесни драгоценог губитка… Како из дана у дан будемо ишли у будућност, та ће нам се горка јава све јасније откривати пред очима. Опраштајући се у име Срба и Српкиња града Чикага и ближе околине, последњи пут, Свети Владико и духовни пастиру наш, поздрављамо Те тужна срца и сузних очију – поносе српски! Већ недељу дана оплакује Те и жали Србадија Твоја. И дубоко уздишући искрено се моли Свевишњем за покој Твоје племените душе…
      Молимо Те, Владико свети, буди и од сада, као и до сада, наш искрени молитвеник пред Господом; за добро целог рода људског, за добро и напредак свих православних цркава и народа, а нарочито за Твој ојађени српски род, који си неизмерно волео и због кога си под старе дане многе муке претрпео…
      Праштај Велики Владико и поздрављај све наше, на свом славном путу у велику Небеску Србију.“
      У МАНАСТИРУ СВЕТОГ САВЕ
      Из Чикага, у суботу увече, ковчег је пренет у манастир Светог Саве у Либертивил. Неколико хиљада Срба, окупило се у овом манастиру да дочекају свог упокојеног Владику. Народ је даноноћно пролазио поред његовог одра. Многи су плакали и ридали молећи за опроштај. Повремено храмом би се проломио гласни вапај: „Опрости, Свети Владико, нама грешним Србима”.
      У уторак 27. марта, у манастирском храму, српски владика Дионисије са бројним свештенством, служио је заупокојену Литургију. У свом пригодном слову над одром истакао је:
      „…Беше воља Божја да га последњих петнаест година живота испитује страдањем, оскудицама, патњама, болестима и разним тешкоћама изгнаничког живота. То је била и припрема за позивање на небо, за остављање земаљског и наслеђе небеског. Дан раније, пред смрт, он је одслужио свету Литургију, причестио се, био веома расположен и благ. То је уосталом била и црта његовог живота последњих година. Са бројаницама у рукама, ноћу између 17. и 18. марта, он се преселио у вечност, у Небеску Србију, где је срео милионе Срба, испосника, мученика, деце, људи и жена, погинулих или пострадалих за веру и отечество, за крст часни и слободу златну. Он је тамо срео Светога Саву и остале српске светитеље, почев од Светог краља Владимира па све до наших дана.
      Блажен пут којим си пошао, наш мили Епископе Николаје, наш велики духовни учитељу, а овде на земљи, нека Ти је вечан спомен“.
      ОПЕЛО
      У један сат по подне почело је свечано опело. Служили су епископ српски Дионисије и епископ руски из Чикага са преко 50 српских, руских, грчких и румунских свештеника. Присутни су били чланови певачких друштава и хорова из Чикага, Гере и Милвокија.
      Измирен са Богом и Народом српским, у манастирском храму, уз мирис цвећа и тамјана и пламен свећа и кандила, спокојно, на самртничком одру, одмарао се бесмртни Владика Николај. У храму и око храма: народ, свештеници и монаси читали су молитве, певали погребне песме, и грцали у болу и сузама…
      Стојећи погружено у молитви испред одра свог Великог Учитеља и Владике, Јован Контић, Србин из Америке, после опела написао је потресан и дирљив посмртни псалам:
      НИКОЛАЈУ НА ОДРУ
      „Заклопио си уморне очи. За увек. У простом дрвеном сандуку лежиш, покривен шареницом, тканом грубом руком сеоске жене. Њом те покрила мајка кад си угледао свет. Сада, на крају пута, као и на почетку. Завет. Огромно си се успео високо. Као планина. У животу и смрти. Не зато што ти је на глави митра. Носили су је и многи пре Тебе, па су прошли неопажено, као обичан дан у години. Тако ће проћи и многи после Тебе. Ти си великан зато што си Николај.
      На мраморном лицу стоји ти отисак спокојства и мира вечности. Одужио си дуг Богу и своме Роду. Од кад си се опасао снагом, поклонио си им сваки час и дан живота. Плодно. Зато Ти је лице блажено тако...
      Од Саве Немањића си нижи. Једино од Њега. У скромности и мучеништву сличан. Он је сагорео после физичке смрти. Ти за живота. Био си Учитељ народа Српског као и Сава. Зато си најближи Њему.
      Ти ниси водио војске у бојеве као Петар Цетињски, али си их пратио са крстом и молитвом. Из битке у битку, кроз победе у славу. За свој Српски народ стајао си усправно и пред лицем Бога. Твој народ никад није отимао туђе. Бранио је огњиште и име. Зато си за све народе увек био смео. Петру си подобан.
      Ти ниси физички водио народ испред освајача као Арсеније Чарнојевић. Просвећивао си га да судбоносне одлуке доноси сам. Духовно си водио народ као нико пре Тебе. Боље је привремено оставити дом, а сачувати веру у Бога, правду и слободу, говорио си Ти. Ми смо Те послушали. Ти си пошао с нама. Све до Голготе. Зато си са Арсенијем једнак.
      У мудрости подареној од Господа и ствараним бесаним ноћима, са Радом Његошем си раван. Од свих осталих за главу већи.
      У беседама мудрим, ораторе славни, превазишао си сваког у црној ризи од постанка имена српског до данас. У томе си још давно прешао границе своје земље и зашао дубоко у хришћански свет. Зато си Николај Златоусти.
      Сенка од Твоје огромне величине била је тешка. Малени у Твојој сенци нису могли ни да се примете. Кад људи слабог вида дуго гледају у Сунце, они ослепе. Зато су морали да буду што даље од Тебе. Опрости им!
      Учитељу српски, клекни пред ноге Господа и моли Га да нам у сваком веку дадне по једног сина као што си Ти. Бићемо богати. И снажни духом“.
      После опела ређали су се пригодни говори.
      ФИРМИЛИЈАНОВА БЕСЕДА
      Најпре се у име српског свештенства у Америци од блаженог покојника опростио архимандрит Фирмилијан, потоњи епископ амерички:
      „Ти си, Владико, био човек бриљантних способности. Сва врата највиших научних завода била су Ти отворена; парламентарне трибине очекивале се Те чежњиво; министарске прижељкивале су великог човека. Но Ти си свој тој светској сујети окренуо леђа и навукао на себе скромну монашку ризу.
      На крилима интелектуалних могућности уздигнут си у орловске висине, а Ти, скромни монах светосавске Цркве, сишао си у манастирску ћелију.
      Ти си углед нас монаха а пример Христових пастира. О, како би срећни били када би могли да Те подражавамо у Твојој скромности!
      На Твоме родољубљу вежбали смо се у љубави према нашој Отаџбини. Твоје родољубље, Владико, у српском народу постало је пословично. Твоје патриотске проповеди напајале су и напајаће многе свештеничке генерације. На извору Твога родољубља пићемо увек свежу воду. Ту ћемо црпети снагу за нашу свету српску борбу против свих народних и верских непријатеља.
      Ти си, Владико, наш живи модел патриотизма. Знамо да се Твој патриотизам није завршавао на врху Твога језика. Свака Твоја родољубива реч, засведочена је Твојим чистим животом.
      Ко се с Тобом може мерити у проповедању Господа Христа? Нико! Ти си ушао у проповедничку област као Господин и Кнез. Испретурао си стваралачком револуцијом дотадашње овештале вредности проповедника. Отпочео си са новом тематиком и обукао стару садржину у предивну нову одећу.
      Говорио си као Господар речи. Твоја реч – огледало је Твоје душе. Твоја реч – то си Ти био, Владико. Иза Твоје речи – Ти си цео стајао.
      Твој је глас помутио многа резоновања квази учених људи, многе си окренуо Христу…
      О Теби и Твојој проповеди говорило се и на Краљевом двору, и у београдским салонима, и у чобанским колибама…
      Ево, петнаест година како Те немилосрдно шиба и домаћа и туђинска канџија. Страдао си у земљи, као родољуб, богослов, проповедник вечне истине, философ – од обесног окупатора и био си прва српска жртва тевтонских окупатора.
      Знамо ми зашто си страдао. Знамо ми, иако нам ниси о томе говорио. Страдао си због тога што си свагда руке држао на плугу народном и Господњем. Орао си српску њиву и сејао Христово семе.
      Страдањем си и свој живот запечатио.
      Не жалимо Твоје страдање! Ти си нас учио да је Велики Петак пут у Васкрсење.
      Господе, прими великог српског јерарха у Твоје Божанско наручје!“
      ОПРОШТАЈ ПРОТЕ АЛЕКСЕ
      Посебно дирљив говор одржао је дугогодишњи Владичин сарадник и уредник религиозне библиотеке Свечаник, прота Алекса Тодоровић из Минхена. Између осталог прота је у свом говору рекао:
      „У превеликој тузи и прегоркој жалости прибирамо снагу да сузбијемо тугу и плач. Имамо разлог за утеху и радост, јер твоја света душа, Владико свети, узнела се на престо Свевишњега и стала поред Саве Светог да продужи молитве за нас жалосне и грешне. А остале су нам мошти твоје свете као неоцењива драгоценост. И оставио си нам, духовниче предивни, пребогату ризницу твојих списа, који ће нам бити најсигурнији путоказ за узвишени живот на земљи и пут у Свету Србију небеску”.
      САХРАНА У ЛИБЕРТИВИЛУ
      После опела, свештеници су три пута обнели ковчег око храма, по православном обичају, а потом га положили у припремљен гроб са десне стране цркве близу олтара, поред гроба песника Јована Дучића, Владичиног великог пријатеља. Над гробом су настављени говори. Посмртна слова држали су представници српских националних организација из Америке.
      Председник Српске Народне Одбране, угледни Михаило Дучић одржао је говор у стилу и духу свог сродника Јована Дучића:
      „Свестан сам да је моја реч немоћна да осветли величину Твоју. Њој приличи само надахнуто слово. Крилата реч која са гусала полеће или се искива у огњу стваралачком. Због тога се и клоним да у бледим речима својим изражавам апостолску славу Твоју, које сам дубоко свестан.
      Величина Твоја вечно ће живети у делу Твом, неприкосновено родољубивом и христољубивом. Свесни су је Срби који у Бога верују и за Српство се жртвују. Сви који су данас на окупу око Твоје вечне куће. И сви који духовно бдију над Твојом раком са отаџбинског тла мученичког. Са свих страна, где српске душе живе, чују се уздаси за Тобом, уз молитвени завет Теби – духовни предводниче српског рода на голготском друму.
      Посустао си на земљи пре остварења идеала, за чије си оживотворење сагоревао кроз свој светитељски допринос. Кренуо си Богу на истину, где си и за живота више био него на грешној земљи.
      Запутио си се пред Сведржитеља да се молиш за спас Српства. Достојнији молитвеник српски није данас могао да дође пред престо Господњи. Отуда и ми црпимо утеху у неизмерном болу. И убеђење да ће Небеска Србија – јеча данас него икада – извојевати победу над сатаном који нам је Отаџбину оковао и свет угрозио.
      Кроз молитве скрушене, поткрепљене делима достојним Тебе, пратићемо Те на небу, као што смо Те следовали на земљи.
      Слава Ти и вечан помен, бесмртниче Светосавља!
      ПОДУШЈЕ У МАНАСТИРУ
      После тога по гробу је посута земља донета из манастира Жиче, коју су осветили монаси манастира Враћевшнице. Постављен је дрвени крст, такође, донет из Жиче. Ковчег је био прекривен шареницом коју су ткале љубостињске монахиње и послале пре шест месеци своме „Деки” на дар и молитвену успомену.
      После сахране одржано је у манастиру подушје по српским обичајима. Држани су бројни говори. Говорили су угледни представници српских националних и културних организација у Америци.
      У име српске омладине, коју је Владика нарочито волео и о којој се непрекидно старао, говорио је истакнути српски омладинац Светозар Врањеш, председник Српског Певачког Савеза.
      „Ни на једној сахрани до сада нисам осетио тежину већег губитка по Српство, отаџбинско и америчко. И никада у својих тридесет година нисам заплакао пре данашњег дана. Није то био случај ни при погребу сродника и најближих пријатеља. Данас сам проплакао, јер сам свестан губитка који нам наноси пресељење у вечност једног од најдостојнијих следбеника Светог Саве…
      Све акције српске омладине у Америци, увек су наилазиле на очинско разумевање и свесрдну подршку Владике Николаја. Због тога је српска певачка омладина у Америци данас са осталим Србима и Српкињама дубоко уцвељена над Његовим одром. И у скрушеној молитви за Његову узвишену душу светосавску. И у завету да ће га следовати упокојеног као живог.
      Слава Ти ненадмашни духовниче Српске Православне Цркве и Предводниче Српства на Голготи!“
      ЋУЈИЋЕВА БЕСЕДА
      Настао је тајац кад је проговорио легендарни и харизматични динарски војвода Момчило Ђујић, који је одлучно и храбро са својим борцима, ишчупао Владику Николаја и Патријарха Гаврила из чељусти немачких фашиста у Фелдену марта 1945. године. Болом рањеним срцем и гласом славни командант је рекао:
      „У овом величанственом и тужном часу, ево и мене грешног, Владико наш свети, да се покајнички сагнем над одром Твојим и молитвено опростим с Тобом на Твоме путу у вечност.
      Да се опростим са Тобом, Владико наш, у име непобедивих српских бораца чије си Ти заставе освећивао, када смо Те, у последњем часу, у планинама Словеније, отргли и избавили из Хитлерова логора смрти…
      Како ћемо сад без Тебе, Владико наш?
      Ко ће нас тешити, ко нас путевима Божјим предводити, ко наше ране видати? Ко се за нас светитељски Богу молити, ко у кандило вере наше уље доливати, да се не угаси на ветрометним странама света, у свеколиким искушењима кроз које пролазимо и понижењима, увредама и клеветама којима смо засипани са свих страна…
      Да плачемо над одром Твојим, Владико наш, и да се кајемо… До неба згрешисмо и до гроба Твога о Тебе се огрешисмо. Јер, Ти ниси био само изгнаник са нама заједно, него понекад и изгнаник и прогнаник међу нама самима, од нас самих!
      Међу нама ситим и пијаним, одевеним и обувеним – Ти си и слабо одевен и обувен, и гладан и жедан ходио и за нас се Богу молио. О, како је света и племенита душа Твоја, колико ли пострада и напати се тело Твоје!
      Међу својима си био и они те често не познаше и не послушаше. А међу стране си одлазио и они се радоваше и нудише Ти и своје душе да их лечиш, и своје домове да се у њима одмориш.
      О, колико ли части за њих, колико ли бола за Тебе, колике ли срамоте и понижења за нас!
      Ево нас пред одром Твојим, погружени у болу и покајању.
      Опраштај свима, Владико наш свети, и молим се Господу за све: да нас пламен љубави, кроз веру у победу што пре захвати и понесе
      Да се Српство сложи, обожи и умножи – по молитви Твојој и вољи Божјој!“
      На самом крају, после свих, руски епископ Дионисије, задивљен опроштајем великог мноштва српског народа и свештенства са својим вољеним Владиком, одржао је дирљив говор и на крају рекао: „Блажени Владико, нека је благословен велики српски народ који уме на овакав начин да се опрости са својим великаном”.
      САУЧЕШЋЕ АМЕРИЧКОГ КОНГРЕСА
      На вест о Владичиној смрти, многи угледни Срби и Американци, угледне личности из културе, јавног, политичког и научног живота, бројне институције и организације упутили су телеграме саучешћа.
      Телеграм саучешћа Америчко-канадском Владици Дионисију упутио је из Француске, Краљ Петар II Карађорђевић, који је био спречен да присуствује сахрани:
      „Ваше Преосвештенство,
      Са великим болом у души примих вест о смрти Преосвећеног Владике Николаја.
      Ја Вас молим, да примите моје дубоко саучешће као представник наше Цркве у Америци и Канади, поводом овог великог нашег губитка, којим је погођена Црква и цело Српство. У тој жељи, молим Вас, Преосвећени Владико, да пред представницима тамошњег Српства будете тумач мога саучешћа“.
      Амерички конгрес изгласао је Резолуцију у виду саучешћа српском народу поводом Владичине смрти која гласи:
      „Представнички дом Сједињених Америчких Држава, примио је са дубоком жалошћу вест о смрти Епископа Николаја, највећег сина нашег достојног Српског савезника у два светска рата, и духовног вође Српског народа у Југославији. Представнички дом овим упућује саучешће српском народу због губитка свог великог Духовног вође и заслужног сина”.
      По манастирима и црквама широм Србије, свакодневно су звонила звона и служене заупокојене литургије. Црква у Србији, утамничена и под будним оком УДБЕ и комунистичке власти, тиховала је „стиснутих уста и зуба“ иако је изгубила једног од највећих јерараха у својој историји. Југословенска штампа није ни једном речју објавила вест о Владићином упокојењу. Ни црквена штампа, разумљиво, није се могла огласити макар једним малим некрологом, нити је донела вест о упокојењу.
      „ЦАРЕВ“ ЗАПИС
      Док су главешине Свештеничког удружења ба­хато игнорисале вест о смрти Владике Николаја, а његова „братија“ епископи „страха ради јудејскога“ немо ћутали, дотле су његови богомољци, верни Божји народ у Цркви, свештеници и монаси, храбро и достојанствено одавали пошту и јавно изражавали дивљење и поштовање према своме великом духов­ном вођи и пастиру.
      У бројним црквеним летописима тога времена, остали су потресни и дирљиви записи свештеника на вест о смрти Владике Николаја.
      Сведочанства ради, у Летопису цркве у селу Добрићу код Шапца, под легендарним Цером (данас манастир Св. апостола Петра и Павла), млади свеш­теник, са две године парохијске службе – Степан Јанковић, школски друг данашњег Српског Патријарха Иринеја, кога су у призренској Богословији ђаци зва­ли „Цар“, записао је:
      „Велика незгода задесила је нашу намучену Српску цркву, дана (празан простор) 1956. године, умро је Његово Преосвештенство Епископ др Николај Велимировић. Нисам га лично познавао али сма­трам да је то један од наших највећих људи које је дао српски народ.
      Чувени проповедник говорио је увек чистим на­родним језиком; Просветитељ, револуционар, мисио­нар, и прогањан Србин од стране (зацрњена реч). На­жалост, смрт његову, смрт једног великана српског, нису огласиле ни једне новине, ни Борба, ни Полити­ка, којима и не замерам толико јер су државни листо­ви, али нажалост, по сто пута нажалост, ни Весник, лист Удружења свештеничког, а на још већу жалост ни Гласник, службени лист Српске православне цркве, не објављује смрт нашег тако славног Епископа кога жали цео хришћански свет свих вероисповести и нација, кога жали сваки онај ко је чуо за име Епископа др Николаја.
      Још ни до данас, ни ја као православни свештеник у селу Добрићу, немам података о смрти др Николаја, јер ништа о томе нигде нисам прочитао, већ само незванично сазнао. Па зато и пишем ових неко­лико редака, нека знају и наша поколења како смо се грдно обрукали ми Срби у овом иако тешком време­ну за нас јер не написасмо ни у нашем службеном ли­сту бар три речи „Умро је Епископ Николај“.
      На данашњи дан пре 64 године, Велики Владика преселио се у Небеску Србију.
      На крају, додајмо и ово: Није Небеска Србија у плавим даљинама, иза звезда и галаксија, магли и облака, иза девет гора и мора, како неки у незнању мисле и говоре. Небеска Србија је у душама и срцима српског верујућег Божјег народа. Ту живе сви наши свети преци, све велико и славно у нашој историји, од Светог Саве и Светог Симеона до великих отаца цркве наших дана, на челу са Светим Владиком Николајем.
      Протођакон др Љубомир Ранковић Епархија сремска
      20 / 03 / 2020
    • By Логос
      Млади људи чезну за оним што је вјечно и непролазно, и кад се то пробуди у њиховим душама, то је од изузетног значаја. То се сада догађа на овим нашим литијама, и ја сам задивљен колико их је, чак и некрштених, рекао је синоћ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије гостујући на таласима Радија “Светигора” и званичној фејсбук страници и инстаграм профилу “Не дамо светиње”.     “Задивљен сам колико је младих људи и колико је младих парова који овдје са дјецим својом долазе у цркву Христовог Васкрсења. Нијесу имали неко црквено, поготово домаће црквено васпитање. То је баш неко Божје чудо, гдје је та жеђ младог човјека за оним што је вјечно и непролазно. Кад се она пробуди, онда она чисти све и неустрашиво иде. То је много значајно, та слобода која се преко литија пројавила у Црној Гори”, казао је Митрополит црногорско-приморски.   Цитирао је стихове из “Горког вијенца” пучина је стока једна грдна, добре душе кад јој ребра пучу.    “То је нешто што се догађало с народом и у току Другог свјетског рата и у вријеме тог антифашизма, с једне стране, и с друге стране, у вријеме тог несрећног братоубилаштва. Народ се заиста, велики његов дио, претворио у пучину – стоку грдну, добре душе је био док су ребра пуцала. Е сад ми имамо један народ овдје у Црној Гори. И то би требало да схвате ови који су у власти да је ово народ, поготово млади – који је слободан, који се понаша као слободни народ са пуном слободом. Радујем се што се то догађа у мојој Црној Гори. То се нигдје у Европи не догађа у наше вријеме”, рекао је он.   Објаснио је да је то значајно у контексту кризе хришћанства у Европи и да се сада безбожни дух бољшевичког братоубилаштва спаја са хедонизмом западне цивилизације.   “Још су древни Римљани говорили: Хљеба и игара! То је био предуслов пропасти великог Римског царства – када је оно изгубило све друге идеје и идеале и само је остало на хљебу и на играма, на задовољењу људских страсти. Бојати се да је сад Запад, уствари, прихватиивши тај атеизам од некадашњег Совјетског Савеза и наших држава, кренуо тим путем. Спојио се тај хедонизам са тим и таквим атеизмом и стога се сад рађају, по мом осјећању, чудовишта незапамћена у историји човјечанства. И велика је несрећа што се то рађа у једној цивилизацији која је изворно хришћанска”, објаснио је Владика Амфилохије.   Додао је да јсу на Истоку, у Русији и код нас, Црква и Дух Божији опстали.   “И врши се једна духовна обнова. Узмите само Русију: стотине нових епископа до Синира. У свим областима некадашњег Совјетског Савеза је дошло до духовне обнобве, и код нас овдје, као што видите. Најдивније и најчудесније свједочанство је баш ово шт се догађа у Црној Гори. Мислили су да је Црна Гора атеизирана, са атеизмом малтене равним ономе Енвера Хоџе који је основао прву атеистичку државу у свијету. Црна Гора је у пракси била то. Е сад, наједанпут, тај народ је дарнут у дамар, у живац. И пробудила се, поготово код младих људи та чежња за оним што је вјечно и непролазно и ми имамо ове чудесне литије”, нагласио је Владика Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...