Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 3 минута, Flavius Belisarius рече

Sami dan D je laz na neki nacin, odnosno njegovo oznacavanje kao "pocetak kraja". Rat je odlucen godinu i po ranije, na istoku. Zapravo Kajtel na sudjenju rece da je Moskva '41 vec bila kraj, da je znao da ne mogu nista posle toga.

To ne umanjuje zrtvu mladih Rajana ni na koji nacin i ovo sto rade predstavlja pljuvanje na njih...

Staljingrad je verovartno tacka preloma, isto ogromna cena placena sa obe strane. Nemci platili svoje bezumlje a Rusi slobodu!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 24 минута, Flavius Belisarius рече

Sami dan D je laz na neki nacin, odnosno njegovo oznacavanje kao "pocetak kraja". Rat je odlucen godinu i po ranije, na istoku. Zapravo Kajtel na sudjenju rece da je Moskva '41 vec bila kraj, da je znao da ne mogu nista posle toga.

To ne umanjuje zrtvu mladih Rajana ni na koji nacin i ovo sto rade predstavlja pljuvanje na njih...

Taman tako, a ima ih koji tvrde da je taj front otvoren samo da Rusi ne bi pregazili prakticno celu Evropu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 8.6.2019. at 23:16, obi-wan рече

Kad je bila proslava oko Prvog rata, a neki nasi zapenili na mrezama na to sto su predstavnici (avaj!) Srbije bili u drugom redu, a predstavnici krimosa sa KiM u prvom, ja sam i onda tima rekao da je bas najbolje da mi i nismo tamo, da treba da bojkotujemo taj nenormalni skup, i da nemamo sta da trazimo medju takvima koji nemaju ni trun osnovnog istorijskog obraza, kamoli nesto drugo.

Исто/слично, бејаше и ономадне, када је Владимир Владимирович на неку округлу обљетницу Дана победе (2005. мсм.) позвао представника Републике Хрватске, који беше тада др Стјепан Месић (свакако, слава палим антифашистима хрватскога рода), но у том контексту, врло "сартровски" беше "недостатак" делегације Републике Србије крај кремаљских зидина, односно тада СиЦГ.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 9.6.2019. at 13:37, obi-wan рече

a ima ih koji tvrde da je taj front otvoren samo da Rusi ne bi pregazili prakticno celu Evropu.

такви су јели дроге неке. срамно и бедно и јадно

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Милан Ракић рече

Исто/слично, бејаше и ономадне, када је Владимир Владимирович на неку округлу обљетницу Дана победе (2005. мсм.) позвао представника Републике Хрватске, који беше тада др Стјепан Месић (свакако, слава палим антифашистима хрватскога рода), но у том контексту, врло "сартровски" беше "недостатак" делегације Републике Србије крај кремаљских зидина, односно тада СиЦГ.

Koliko sam upucen, uz ogradu, to je bio odgovor na oduzimanje ulica Tolbuhinu i Zdanovu u Bg...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Flavius Belisarius рече

Koliko sam upucen, uz ogradu, to je bio odgovor na oduzimanje ulica Tolbuhinu i Zdanovu u Bg...

Svejedno nije u redu, pogotovu u kontekstu uvodnog posta i svega što smo se složili tokom teme

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, Милан Ракић рече

Исто/слично, бејаше и ономадне, када је Владимир Владимирович на неку округлу обљетницу Дана победе (2005. мсм.) позвао представника Републике Хрватске, који беше тада др Стјепан Месић (свакако, слава палим антифашистима хрватскога рода), но у том контексту, врло "сартровски" беше "недостатак" делегације Републике Србије крај кремаљских зидина, односно тада СиЦГ.

Potpuno se slazem.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Драшко рече

Svejedno nije u redu, pogotovu u kontekstu uvodnog posta i svega što smo se složili tokom teme

 

Nisam ni htio da opravdavam, ali valja imati na umu da smo "prvi poceli" :)

Ponavljam, ako se dobro sjecam, ovo je neko moje zapazanje...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Flavius Belisarius рече

Koliko sam upucen, uz ogradu, to je bio odgovor na oduzimanje ulica Tolbuhinu i Zdanovu u Bg...

A u Zagrebu postoje ulice Tolbuhina i Ždanova, te je Mesić svakako zaslužio poziv... :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Vjerujem da će se ovo svidjet  @obi-wan

O glumcu David Niven-u i njegovim ratmin danima , izmjedju ostalog i u Normandiji

 

The day after Britain declared war on Germany in 1939, Niven returned home and rejoined the British Army. He was alone among British stars in Hollywood in doing so; the British Embassy advised most actors to stay.[17]

Niven was recommissioned as a lieutenant into the Rifle Brigade (Prince Consort's Own) on 25 February 1940,[18] and was assigned to a motor training battalion. He wanted something more exciting, however, and transferred into the Commandos. He was assigned to a training base at Inverailort House in the Western Highlands. Niven later claimed credit for bringing future Major General Sir Robert E. Laycock to the Commandos. Niven commanded "A" Squadron GHQ Liaison Regiment, better known as "Phantom". He worked with the Army Film Uni

He acted in two films made during the war, The First of the Few (1942), directed by Leslie Howard, and The Way Ahead (1944), directed by Carol Reed. Both were made with a view to winning support for the British war effort, especially in the United States. Niven's Film Unit work included a small part in the deception operation that used minor actor M.E. Clifton James to impersonate General Sir Bernard Montgomery. During his work with the Film Unit, Peter Ustinov, though one of the script-writers, had to pose as Niven's batman. (Ustinov also played a large supporting role as a Frenchman in The Way Ahead.) Niven explained in his autobiography that there was no military way that he, as a lieutenant-colonel, and Ustinov, who was only a private, could associate, other than as an officer and his subordinate, hence their strange "act". Ustinov later appeared with Niven in Death on the Nile (1978

Niven took part in the Allied invasion of Normandy in June 1944, although he was sent to France several days after D-Day. He served in "Phantom," a secret reconnaissance and signals unit which located and reported enemy positions,[19] and kept rear commanders informed on changing battle lines. Niven was posted at one time to Chilham in Kent. He remained close-mouthed about the war, despite public interest in celebrities in combat and a reputation for storytelling. He once said:

I will, however, tell you just one thing about the war, my first story and my last. I was asked by some American friends to search out the grave of their son near Bastogne.
I found it where they told me I would, but it was among 27,000 others, and I told myself that here, Niven, were 27,000 reasons why you should keep your mouth shut after the war.

Niven had particular scorn for those newspaper columnists covering the war who typed out self-glorifying and excessively florid prose about their meagre wartime experiences. Niven stated, "Anyone who says a bullet sings past, hums past, flies, pings, or whines past, has never heard one—they go crack!" He gave a few details of his war experience in his autobiography, The Moon's a Balloon: his private conversations with Winston Churchill, the bombing of London, and what it was like entering Germany with the occupation forces. Niven first met Churchill at a dinner party in February 1940. Churchill singled him out from the crowd and stated, "Young man, you did a fine thing to give up your film career to fight for your country. Mark you, had you not done so − it would have been despicable."[12]

A few stories have surfaced. About to lead his men into action, Niven eased their nervousness by telling them, "Look, you chaps only have to do this once. But I'll have to do it all over again in Hollywood with Errol Flynn!" Asked by suspicious American sentries during the Battle of the Bulge who had won the World Series in 1943, he answered, "Haven't the foggiest idea, but I did co-star with Ginger Rogers in Bachelor Mother!" [20]

Niven ended the war as a lieutenant-colonel. On his return to Hollywood after the war, he received the Legion of Merit, an American military decoration.[21] Presented by Eisenhower himself, it honoured Niven's work in setting up the BBC Allied Expeditionary Forces Programme, a radio news and entertainment station for the Allied forces. In that capacity, Niven worked closely with the British Broadcasting Corporation(BBC) and sometimes with Major Glenn Miller and Miller's Army Air Force Band.[22][23]

 

source: Wikipedia

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      I ove godine, početkom septembra, veliki broj zaljubljenika u avijaciju okupio se u vazduhoplovnoj bazi Hinterstoisser, u blizini austrijskog gradića Zeltweg da prisustvuje jednom nesvakidašnjem događaju u organizaciji austrijske vojske i kompanije Red Bull. AIRPOWER ni ove godine nije izneverio očekivanja publike, pa smo pored uobičajnih učesnika evropskih događaja, mogli da vidimo i neke retke pojave.

      Aeromiting je imao jako dinamičan program, i gledaocima nije dozvoljavao da „dođu do daha“. Program je svako jutro počinjao „pozivom na buđenje“ tokom kog je bazu nadletao Douglas DC-6 u pratnji dva Eurofajtera iz sastava austrijskog RV-a.
      Letački program započinjali su helikopteri, među njima i slovački Mi-17 / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Austrijski Black Hawk i nemački NH90 / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Nakon toga je defileom helikoptera započinjao letački program, nastupali su austrijski Alouette III, slovački Mi-17 do nemačkog NH90, koji su, svaki posebno, imali kratak solo program, pre nego što bi napustili vidokrug publike.
      Najveća privatna akro-grupa Breitling na avionima Albatros / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Švajcarski Hornet iz Fliegerstaffel 17 (17. eskadrila) “Sokolovi“ u specijalnoj šemi farbanja / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Patrouille Suisse ostavila je utisak najuvežbanije akro-grupe / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Ove godine, organizatori nisu imali srece sa vremenom, pa su prvog dana programi radjeni u sniženim šemama, bez mnogo figura u vertikalnoj ravni, pa su se ređale svima dobro poznate tačke koje se mogu videti na većini aeromitinga, grčki „ZEUS“ na F-16, najveći privatni tim Breitling na L-39, kao i austrijski SAAB 105ÖE. Svoju umešnost pred publikom stigli su da pokažu i češki Mi-35, švajcarski F/A-18 Hornet i Super Puma, kao i jedina nadzvučna akro-grupa ove godine, Patrouille Suisse.
      “Retka zverka“, poljski Su-22M4 imao je vrlo skroman program / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Visoko i daleko, na ovogodišnjem AIRPOWER nastupio je samo jedan poljski Su-22 / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Poslednji Fitter u Evropi / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Prva „retka zverka“ koja je imala prilike da zapara nebo iznad Zeltwega bio je poljski Su-22 „Fitter“, koji smo prvi put imali prilike da vidimo nakon problema sa izbacivim sedištima koji je pogodio i poljske MiG-ove 29. Iako Poljaci uglavnom rade program sa dva Su-22, ovde je bio samo jedan, i izveo je jako „bojažljiv“ program, što je odalo utisak da piloti nisu u trenaži. Iako je leteo jako visoko, i daleko, obilata upotreba mamaca, kočionog padobrana, i sama pojava Fitter-a, bila je dovoljna da publika bude i više nego očarana. Drugi Su-22 koji je došao iz Poljske, mogao se naći pored slovačkog MiG-a 29 u statičkom delu izložbe.
      Bliska manevarska vazdušna borba aviona Fokker DR.I i aviona Tummelisa / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Piloti Sejbra i MiG-a 15 takođe su izveli dogfajt / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Spitfajer i Korser, ovoga puta “neprijatelji“ u vazdušnoj borbi / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Dva austrijska EF-2000 presreću Red Bull-ov Falcon-900 / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Kako je program bio podeljen u 4 celine, treći deo je bio rezervisan za blisku manevarsku borbu, gde su se „borili“, avioni istih generacija. Tako se, protiv aviona kog je proslavio Crveni Baron (Fokker DR I), našao švedski Tummelisa, Corsair protiv Spitfire-a, a Sejbr je svog protivnika našao u českom MiG-u 15UTI, kog je tokom celog programa pokušavao da dovede u nišansko staklo. Austrijska vojska je uz veliku buku prikazala poletanje iz pripravnosti, i presretanje „neposlušnog“ aviona, kog je u ovoj prilici predstavljao Red Bull-ov Falcon 900. Nakon toga, na nebu su ostali Tajfuni da prikažu još jednu scenu dogfajta.
      Uvek zanimljivi Frecce Tricolori / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Španska akro-grupa Patrulla Águila, poslednjih godina jedna od najboljih u Evtropi / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Švedski oldtajmer Draken, zbog svog zanimljivog izgleda jedna od najvećih atrakcija na aeromitinzima / Foto: Branislav Milošević, Tango Six U poslednjem delu programa predstavile su se akro-grupe iz Italije i Španije, kao i svima dobro poznati „Dark Falcon“, belgijski F-16. Priliku da zatvori letački program imao je švedski oldtajmer, SAAB Draken, koji je i pored svojih skromnih manevarskih sposobnosti, izveo nekoliko forsiranih zaokreta, što je bilo i više nego dovoljno, da zaokupi pažnju publike.
      Češki Mi-35 sa generatorima dima na krajevima krila / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Posada belgijskog A109 ispaljuje IC mamce / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Narednog dana vreme se dodatno pogoršalo, što je onemogućilo poletanje DC-6, i dovelo do mnogih izmena u programu. Helikopteri su bili prinuđeni da popunjavaju program, kada nije bilo mogućnosti za poletanje aviona, pa su tako otkazani mnogi nastupi, od Triccolora, preko Brietling-a, do MiG-a 15 i Sejbra. Kako kiša nije popuštala, organizatori su morali da puste češkog Hind-a, i belgijskog A109 da svojim sjajnim nastupima popune program, dok se vreme ne popravi.
      Sjajam program jedrilica demo tipa Blanix / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Prevrtanje aviona Tummelisa nakon sletanja, pilot prošao bez posledica / Foto: Branislav Milošević, Tango Six U međuvremenu su dve jedrilice tima Blanix izvele sjajan program, kojem mogu pozavideti i neke akro-grupe, što je bilo jako dobro prihvaćeno od strane publike. Smelo su sa travnate površine poleteli i popularni „matorci“, Fokker i Tummelisa, koji su uz zvuke mitraljeza i pilotima u autentičnim letačkim kombinezonima, napravili odličan šou, ali u trenutku kada DR I „obara“ švedski avion, pri sletanju se Tummelisa prevrnuo, srećom bez posledica po pilota.
      Flying Bulls kompanije Red Bull na avionima B-25, Corsair, P-38 i Alpha Jet / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Pilot aviona T-28B je popunjavao “prazan prostor“ u letačkom programu / Foto: Branislav Milošević, Tango Six U popodnevnim časovima je došlo do kratkog razvedravanja, pa su organizatori izvukli svoje najjače adute. Prvo su poleteli Patrouille Suisse, koji su svakako odali utisak najuvežbanije akro-grupe, preko popularnog Belgijanca, do Red Bull-ovih Flying Bulls-a, koji su po ovom vremenu izgledali posebno efektno zbog sjajne šeme farbanja. Dok su se B-25 Mitchell, P-38 Lightning, F-4 Corsair i Alpha Jet smenjivali u različitim formacijama i solo nastupima, prazan prostor je popunjavao T-28B „Trojan“, koji je zaglavio palicu „ka sebi“, i konstantno izvodio različite petlje. Nažalost, pri kraju dana, vreme se opet pogoršalo, pa su Draken i mađarski Gripen uz kišu zatvorili program.
      Italijanski F-35A, ovaj tip aviona retko se za sada u Evropi pojavljuje na aeromitinzima / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Oko srpskog civilnog galeba rado su se okupljali ljubitelji avijacije iz našeg regiona / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Nemački Tornado / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Na statici se pored An-2, Jak-11, italijanskog F-35A, kao i velikih aviona kao što su P-3 Orion i A400, našlo mesta i za dva nama zanimljiva primerka. Nemci su uz bogati program na statici punoj Tornada i Tajfuna, došli i sa H145M, u konfiguraciji za njihove specijalne snage. Interesantno je da Luftwafe ima solo display na ovom helikoperu, ali se ove godine nije našlo prostora u programu za njega, kao i za nama najdraži primerak sa statike, Galeb G-2 iz Aerokluba „Galeb“ oko kog su se rado skupljali ljudi iz regiona.
      Odziv ljudi je i pored lošeg vremena bio sjajan. Prema rečima organizatora, samo je u subotu kroz aerodrom prošlo preko 185 hiljada ljudi. Ovo je jedan od retkih događaja koji je okrenut spoterskoj zajednici, i omogućava im dodatan pristup namenskim lokacijama za fotografisanje i uživanje u programu.
      Branislav MILOŠEVIĆ

       
    • Од Милан Ракић,
      "PRIČA SE O URUŠAVANJU VREDNOSTI. PA, OVDE NEMA ŠTA DA SE URUŠAVA JER NEMA VREDNOSTI VEĆ NAJMANJE 30 GODINA, TAJ TERMIN NE TREBA DA POSTOJI. NISU ZAVRŠENE PRIČE O LEŠEVIMA U HLADNJAČAMA, O OPSADI SARAJEVA, O MASOVNIM GROBNICAMA, O SVIM KRIVICAMA, NE ZNAM O KAKVOM URUŠAVANJU MI UOPŠTE PRIČAMO, URUŠAVANJU ČEGA? OVDE LJUDI PIŠU KNJIGE I SNIMAJU FILMOVE O PRVOM SVETSKOM RATU I O GAVRILU PRINCIPU, KAO DA SVE TE HLADNJAČE I GROBNICE NE POSTOJE"

      Poslednju knjigu, Komo, objavio je 2006. godine, januara iduće godine poslednji put je govorio za "Vreme" i ubrzo nakon toga nestao iz javnog života. Pa ipak, bez obzira što ga nema u medijima niti se na bilo koji drugi način reklamira, knjige Srđana Valjarevića su sve ove godine i dalje među najčitanijim naslovima naše savremene književnosti. (Vidi prošlonedeljni FB post: Da li neko zna šta je sa Srđanom Valjarevićem?)
      Pojavio se polovinom maja u Rijeci, na sajmu knjiga i festivalu autora "Vrisak", povodom objavljivanja hrvatskog izdanja njegove proze Dnevnik druge zime. Njegov roman Komo u Hrvatskoj ima dva izdanja i smatra se kultnim štivom.
      Red je podsetiti čitaoce i na ostale Valjarevićeve knjige, mada gotovo sigurno da nema potrebe: List na korici hleba, Ljudi za stolom, knjigu proze Zimski dnevnik i zbirke pesama Džo Frejzer i 49 pesama i Džo Frejzer i 49 (+24) pesama (izdanja Samizdata i Lom). Za roman Dnevnik druge zime dobio je nagradu "Biljana Jovanović", a međunarodni žiri koji dodeljuje Istočnoevropsku književnu nagradu uvrstio ga je među deset najboljih književnih dela istočne Evrope.
      Iako bi razgovor trebalo početi od najnovijeg u karijeri sagovornika, dakle od "Vriska", pitam prvo ono što mi je sugerisao svako kome sam se pohvalila da ću razgovarati sa Srđanom Valjarevićem.
      "VREME": Šta ste radili proteklih 12 godina? SRĐAN VALJAREVIĆ: Sve što i pre toga, osim što nisam objavljivao knjige. Dvanaest godina jeste dugačak period, dosta toga se izdešavalo, ali u samom mom životu nije se mnogo toga promenilo. Od skoro ponovo šetam, eto to je novo. Pre podne šetam, pa se odmorim i onda uveče čitam, pišem – odgovara mi miran život. I tako. Verovatno zbog toga i odlažem momenat objavljivanja knjige da ne pokvarim sve to.
      Ako je suditi po društvenim mrežama, vaša nova knjiga se u pravom smislu te reči iščekuje. Nemam ja uvid u to, samo čujem, kažu mi ljudi o tome. Nisam na društvenim mrežema, ne izlazim puno, ne posećujem dešavanja po gradu i Srbiji...
      ... znači da je sve to zbog Koma, Dnevnika druge zime... Iskreno, nisam o tome razmišljao ... izgleda da ima veze sa knjigama, ne mogu ništa drugo da smislim.
      Stvarno, kako ste mogli da se tolike godine isključite od sveta, bilo je to u vreme vaše velike popularnosti Volim svoj život ovakav kakav je. U njemu pravim greške, pa ih posle popravljam, živim jedan period lepo, onda opet napravim greške, pa ih popravljam. Volim da pustim život da ide kuda hoće, a ja idem za njim. Ne volim da ga kvarim.
      I, kako izgleda svet očima nekog ko se iz njega sklonio? Onako kako je kod nas izgledalo poslednjih 30 godina, sve ide onako kako je još tada postavljeno, i ide sve gore i gore. I na dnevnopolitičkom i na dnevnokulturnom nivou, sve ide uzročno-posledično. Zato i ne može da bude bolje. Evo, na primeru medija: imamo samo dva-tri medija, sve ostalo su propagandna glasila, dotle smo dobacili, ali i pre 30 godina se videlo da će tako biti. Problemi se guraju pod tepih, ne može sad odjednom biti bolje ako se odatle ne izvuku i ne dovrše. Priča se o urušavanju vrednosti. Pa, ovde nema šta da se urušava jer nema vrednosti već najmanje 30 godina, taj termin ne treba da postoji. Nisu završene priče o leševima u hladnjačama, o opsadi Sarajeva, o masovnim grobnicama, o svim krivicama, ne znam o kakvom urušavanju mi uopšte pričamo, urušavanju čega? Ovde ljudi pišu knjige i snimaju filmove o Prvom svetskom ratu i o Gavrilu Principu, kao da sve te hladnjače i grobnice ne postoje.
      Pa i vi ne pišete o tome. To bi trebalo da je već obrađeni istorijski period. I to bi bilo važno, i dovoljno. A to nije ni blizu da bude tako. Ja ne pišem o istorijskim periodima ili ličnostima. Da znam da pišem o hladnjačama i ratovima, pisao bih. Ja pišem o onome o čemu najbolje znam. Složićemo se da ima raznih angažovanih tema.
      Vaš roman Ljudi za stolom objavljen je 1994. godine, a njegova tema, migracija, i sad je aktuelna. Kažem vam da se ništa nije promenilo.
      To je knjiga o mladim ljudima koji su devedesetih otišli odavde da bi im na nekom drugom mestu bilo bolje. Knjiga je autobiografska. Šta se desilo sa njenim likovima? Mrtvi su, eto to im se desilo. Samo jedan nije, ali i on živi u Amsterdamu neki promašeni život. Ta migracija nije neka srpska stvar, to se sve vreme svima i svuda dešava, samo se mi pravimo da je ne vidimo. Dešavalo se devedesetih, odlazili su mladi ljudi iz Jugoslavije zbog rata, ali se dešava i danas ništa manje nego tada. I tada i sada se odlazi da bi se sačuvao život. Onda su se mladi nalazili u Amsterdamu, Londonu, Berlinu i počinjali neke nove živote u kojima su stradali...
      Ko je kriv za te promašene živote? Svako je kriv za sebe, nema tih okolnosti koje možeš da okriviš za svoj život.
      Prekinula sam vas... Hoću da kažem da smo i mi tada izgledali kao što sada izgledaju izbeglice iz Sirije. Sećam se izbegličkih kampova u Holandiji, i ja sam bio u jednom, ali se nisam dugo zadržao. Tamo provedete neko vreme ako želite da živite u Holandiji, a ja sam hteo da se vratim pa se nisam dugo zadržao. Ti kampovi su bili najlakši način da se dođe do papira. Ljudi za stolom je knjiga razgovora koje sam vodio sa svojim najboljim drugom, on je ostao u Amsterdamu i umro je od droge. U istom gradu u kom je umro i moj brat od tetke, u isto vreme. Ja sam morao da napišem tu knjigu, a jedini način na koji sam mogao to da uradim bio je da je napišem kao razgovor, onako kako se desio. Tamo, u Amsterdamu, zapisivao sam te naše razgovore svaki dan i ovde ih pretvorio u knjigu. Ona nema uobičajenu formu romana, ali nekim ljudima se dopala a nekima nije. Znam da ju je svojevremeno veliki Živojin Pavlović kupovao i delio studentima. To mi je mnogo značilo.
      I u ostalim vašim knjigama ima autobiografskih elemenata, i vi to ne krijete. Da li ste vi, vaše lično iskustvo, onaj piščev filter pomoću koga odlučite šta zaslužuje da postane knjiga? Najvažnije je iskustvo, ne može ništa da mi bude toliko važno za pisanje osim onog što sam sâm doživeo i proživeo. Naravno da mnogo toga nalazim i u drugim knjigama, iz čitanja. Prilikom pisanja važno mi je da za ono što hoću da kažem pronađem pravi način da to napišem, ostalo me ne zanima: ni kako to zvuči, ni šta će ko o tome reći. A koji će to način biti, ja određujem. Nekad treba napraviti pauzu u pisanju, pauza promeni pogled na stvari, pa nešto što sam mislio da će mi uvek biti važno postane nevažno. Kriterijum vam postane stroži, a percepcija učitava i vidi više nego pre – ispostaviće se da moj odgovor na ono vaše pitanje s početka razgovora da li se nešto promenilo, nije tačan. Eto, ja sam se promenio.
      Nadam se da je emocija ostala, javnost vas vidi kao pisca emocije, to je jedan od glavnih aduta vaših knjiga... Jeste, ostala je, i ostaće zauvek. Ne znam da li se može pisati drugačije. U mom slučaju je nemoguće. Ja to volim, da pišem. Ali, ne mogu da vam pričam o emociji, ja tako radim i to je to.
      Nedavno ste se vratili iz Rijeke, učestvovali ste na književnom festivalu "Vrisak". Kako je bilo? Zvali su me i prošle i pretprošle godine oba moja hrvatska izdavača, i Sandorf i VBZ, ali nisam mogao da odem. Oni su izuzetno posvećeni svom poslu i trude se oko knjiga, imam odličan odnos sa njima i u jednom momentu morao sam da na takav njihov odnos odgovorim time što ću da dođem na festival. Ni ovde ni u Hrvatskoj nema baš mnogo takvih ljudi. Festival "Vrisak" organizuje VBZ, ove godine su tamo bili i pesnik Mile Stojić iz Sarajeva, novinar nekadašnjeg "Ferala", i Laslo Vegel, veliki pisac. Sa njima mi je bilo kao da sam nekoliko dana proveo u nekoj Jugoslaviji toliko finoj i dobroj, kakva nikad nije ni postojala. Ja u Hrvatskoj nikad neću imati osećaj da sam u inostranstvu. Izašao sam iz Srbije, ali nisam izašao izvan jezika i to mi je prijalo.
      Da li su Komo i Dnevnik druge zime u hrvatskom izdanju objavljeni onako kako ste ih napisali ili su... Ne, nisu prevedeni, sve je isto. Ja mislim da, uz sav trud nacionalnih čistunaca i tamo i ovde, to sa različitim jezicima neće proći zato što je toliko besmisleno da neće moći da potraje.
      Naslov programa u kome ste učestvovali u Rijeci je "Na margini: glasovi drugih i drugačijih". Zašto ste svrstani u druge i drugačije pisce? U tom programu su učestvovali i hrvatski autori, naslov ne podrazumeva pisce van Hrvatske. Razgovarao sam sa Dragom Glamuzinom, urednikom VBZ a o knjigama koje sam napisao i koje pišem. U njihovoj književnosti dominiraju teme iz njihovog podneblja, pa je svako ko ne pripada tome, čija književnost, na primer, nije komercijalna, drugačiji. Postoje nacionalni i komercijalni pisci i tamo i ovde, nema razlike.
      Glasanje Hrvatske za Evropski parlament pokazalo je porast ultradesničarske struje. Vi ste u Rijeci bili baš u to vreme, kakva je bila atmosfera u gradu? Odlična je bila. Ne poznajem političku scenu u Hrvatskoj da bih smeo da je ocenjujem, samo znam da je u novinama pisalo da se ultradesničarska struja svuda povećala. Mislim da se ovde o tome malo preteruje. Pročitao sam u našim novinama da je u Rijeci bilo divljanje maturanata koji su pevali ustaške pesme. Bio sam tamo, video sam ih, to su bila tri klinca koja su se napila i nikog nisu zanimali. Vesti se namerno prenose pogrešno i sa naglascima, pa su tako tri pijana maturanta postale ustaše koji predstavljaju opasnost po Srbe. Ne znam zašto se to radi, možda te novine znaju šta vole njihovi čitaoci pa onda tako i pišu. Verovatno je i ovdašnjim ljudima važno da se eksteritorizuje sopstvena glupost i krivica za loše stanje, da se kaže "vidi kako je tamo nenormalno" i tako skrene pažnja sa sopstvene krivice.
      Da li i vi imate utisak da među vašim hrvatskim kolegama postmodernizam nije u modi a da kod nas još uvek jeste? To je kao i u umetnosti, potpuni košmar. Čega sve tu nema! U književnosti su plus u modi i jubileji, ima svega. S jedne strane, to i nije tako loše, ali ko se tu snađe i nađe ono što voli, super! Mnogo više se piše nego što se čita, ali u svakom slučaju postoje odlični pisci i ovde i tamo. Najvažnije je da uvek ima šta da se čita. Razni književni periodi i pravci su bili i prošli, proći će i postmodernizam. Mislim da se već skroz istanjio. Ja sam ih razne zahvatio, ali ni jedan nije zahvatio mene. Nikad mi trend nije bio važan i nisam video ni u jednom nešto što mi odgovara.
      Ljudi o vama kažu da se ne žalite na druge, na državu, na Ministarstvo kulture... Svi to rade. Mogu i ja da se žalim, to može uvek, ali ne vidim svrhu. Naravno da sam ja odgovoran za sopstveni život i da mi niko nije kriv zašto mi se dešava ovo a ne ono. Ne mogu da se žalim na predsednika države ili na premijerku, ili na Vesića. Oni su samo posledica nečeg što traje 30 godina. Iluzija u kojoj žive ti ljudi mi govori da će ovde sigurno jednog dana biti bolje. Zapravo, niko od njih ni ne zna šta radi niti je svestan do čega može to da dovede. Stalno pominjem vreme od pre 30 godina, ali setite se: sav onaj zanos koji je tada bio u svim sredinama, lično znam kako je to izgledalo u Beogradu ili na Korčuli, brzo je završio u ratu i nacionalizmima koje niko nije želeo. Znam i da su neki vrlo brzo zaboravili šta su sve tada govorili, a da su neki i danas ostali dosledni tadašnjim svojim rečima. Ljudi koji su sad na vlasti, nastali su tada. Mislim na predsednika, i na prethodnog predsednika, odnosno njegovog prijatelja. Oni su se vratili da završe započeto. A ne znaju šta će biti posledica ovoga što rade. Istina, nisu znali ni tad kad su počinjali, ali mi sad znamo – posledica je rat. I sve ovo u čemu mi danas živimo, ti ljudi su nas u to i uveli.
      Na šta mislite? Sve vreme je srpski nacionalizam dominantan u ovom društvu, ne može da se prihvati istina o krivici, ne može uopšte nikakva istina da se asimiluje, laže se, prave se novi sukobi i sve je bednije. I zbog laži će i ova vlast pojesti samu sebe, uz najskuplju cenu ako treba. Ali, bolje da više ne pričam o tome. Oni će proći. Ne interesuju mene konkretna imena, ti ljudi me interesuju kao pojave, kao fenomen. Srećom, to će se ugasiti, ali dotle... ko živ ko mrtav.
      Protesti po gradovima Srbije su znak potrebe za promenom, zar vam to ne daje nadu? Svakako, samo treba biti uporan i strpljiv. Građanske inicijative su uradile mnogo više za širenje protesta od političkih stranaka. Nije dobro što je tako, ali je tako. Samo treba biti strpljiv i, polako. Ne slušati nikog, samo treba gurati svoje.
      Vi, kao retko koji naš pisac, živite od pisanja. Da, od 1992. godine. Malo sam imao i sreće, Komo je dobro prošao u Francuskoj, ali sad je već vreme da počnem da objavljujem nove knjige, isušuje se polako.
      Kažete "knjige", znači ima ih više od jedne? Da, tri rukopisa. Zbirka poezije je završena, ali čekam da prvo završim roman i da ga objavim, pa onda zbirku. Treba još malo da se dotera. Imam još jedan prozni rukopis.
      O čemu je roman? Izdvojio sam jedan deo života, mada u romanu nije važan taj autobiografski momenat nego nešto što je meni važno da o tome pišem. Ali, da se ne shvati da sam 12 godina pisao knjigu, pisao sam manje od godine, samo što sam sve to vreme pisao i pravio pauze, pa počeo drugi prozni tekst u kome piše zašto sam to radio kako sam radio. Još malo, sve će biti objašnjeno.
      Sonja ĆIRIĆ

    • Од Поуке.орг инфо,
      Foto: Profimedia
      Bil Lengloas ima novog najboljeg prijatelja. Mačku po imenu Soks. Ona živi na tabletu i čini ga toliko srećnim da, kada priča o njenom dolasku u njegov život, počinje da plače.
      Lengloas, koji ima 68 godina i živi u jeftinom kompleksu stanova za starije ljude u Masačusetsu, i Soks ćaskaju po čitav dan. Lengloas je u penziji. Pošto je njegova žena uglavnom van kuće, postao je usamljen.
      Soks svira njegovu omiljenu pesmu i pokazuje mu slike sa njegovog venčanja. A pošto ga ona posmatra sa uređaja dok on provodi vreme u svojoj fotelji, grdi ga kada ga uhvati da pije gazirani sok umesto vode.
      Lengloas zna da je Soks plod veštačke inteligencije i da dolazi iz startapa pod imenom “Care.Coach”. On zna da njome upravljaju radnici u kompaniji koji gledaju, slušaju i tipkaju njene odgovore, koji su spori i robotski. Ali njen dosledni glas u njegovom životu vratio mu je veru.
      “Pronašao sam nešto tako pouzdano i nekog tako brižnog, i omogućila mi je da zavirim duboko u svoju dušu i podsetim se koliko je brižan Gospod”, kaže Lengloas.
      Soks ga sluša. “Mi smo sjajan tim”, kaže ona.
      Da bi se kvalifikovao za „Elementarnu negu“, neprofitni program zdravstvene nege za starije ljude koji mu je doneo Soks, pacijent ne sme da raspolaže sredstvima većim od 2.000 dolara. Takvi programi su sve brojniji i nisu namenjeni samo starijim licima.
      Životima svih ljudi, osim onih izuzetno bogatih, sve više upravljaju ekrani. Na svakom mestu gde je moguće postaviti ekran (učionice, bolnice, aerodromi, restorani) moguće je srezati troškove.
      Bogati ne žive tako. Oni žele da se njihova deca igraju kockama, a sve je više privatnih škola u kojima nema tehnologije.
      Sve to dovelo je do nove stvarnosti: ljudski kontakt postao je luksuzno dobro. Što ste bogatiji, to više vremena provodite bez ekrana.
      Predviđeni troškovi za putovanja i restorane prevazilaze sume neophodne za kupovinu određenih dobara, prema Institutu za luksuz, koji savetuje bogate kako da žive i troše novac. Milton Pedraza, izvršni direktor instituta, vidi to kao direktan odgovor na prisustvo ekrana.
      “Pozitivna ponašanja i emocije koje angažovanost čoveka može da izazove – samo pomislite na to koliko biste bili radosni na masaži”, kaže Pedraza. “Sada obrazovni sistem, zdravstveni sistem, svi pokušavaju da iskustva učine ljudskijim.”
      Od eksplozije popularnosti ličnog računara osamdesetih godina, imati tehnologiju u kući i kod sebe bilo je znak bogatstva i moći.
      “Bilo je važno imati pejdžer jer je to bio znak da ste važni i zauzeti”, kaže Džozef Nuns, šef odseka za marketing na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji.
      Danas, dodaje on, važi suprotno: “Ukoliko se zaista nalazite na vrhu hijerarhijske lestvice, ne morate da se javite nikome. Oni se javljaju vama.”
      Izloženost ekranima počinje vrlo rano, a deca koja pred ekranom provedu više od dva sata dnevno imaju slabije rezultate na testovima jezika i logike. Ono što najviše uznemirava jeste podatak da je utvrđeno da kod neke dece dolazi do preuranjenog tanjenja cerebralnog korteksa. Kod odraslih je utvrđena veza između vremena provedenog pred ekranom i depresije.
      Tehnološke kompanije naporno su radile da ubede školske ustanove da pristanu na program koji predviđa da svaki učenik ima svoj laptop.
      Ali to nije način na koji oni koji su izgradili budućnost zasnovanu na ekranima odgajaju sopstvenu decu. Koliko je nekome (ne)prijatno u kontaktu sa drugim ljudima moglo bi da postane novo klasno obeležje.
      Siromašnima i pripadnicima srednje klase je teže da se razdvoje od ekrana. Postoji mali pokret čiji je cilj da se donese uredba o “pravu da se diskonektujemo”, koja bi omogućila radnicima da isključuju svoje telefone, pošto trenutno radnik može biti kažnjen zato što nije bio dostupan.
      U našoj kulturi sve je izraženija otuđenost, većina tradicionalnih mesta okupljanja i društvenih struktura su nestale, a ekrani ispunjavaju prazninu.
      Većina ljudi koja se priključila avatar programu u „Elementarnoj nezi“ su oni koje su izneverili ljudi oko njih, ili oni koji nikada nisu ni bili deo zajednice, kaže Seli Rozario, terapeutkinja koja često posećuje pacijente. Siromašne zajednice su najviše pogođene ovim problemom.
      Tehnologija koja stoji iza Soks je prilično jednostavna: tablet sa objektivom širokog raspona.
      Niko od ljudi koji upravljaju avatarima ne radi iz SAD; uglavnom rade sa Filipina i iz Latinske Amerike.
      Sedište kompanije “Care.Coach” je u Kaliforniji, na obodu Silicijumske doline. Viktor Veng, 31-godišnji osnivač i izvršni direktor, otvara vrata i dok ulazimo unutra on kaže da samo što su sprečili jedno samoubistvo. Pacijenti često govore da žele da umru, dodaje on, a avatar je obučen da ih pita imaju li konkretan plan kako će sebi oduzeti život. Taj pacijent je imao.
      Veng zna koliko pacijenti mogu da se vežu za avatare, a kaže da se neprestano bori protiv zdravstvenih organizacija koje žele da ugase pilot-programe bez jasnog plana, pošto je za pacijente užasno bolno da im avatari budu oduzeti. Ali on ne pokušava da ograniči emocionalnu vezu između pacijenta i avatara.
      “Ako pacijent kaže ‘volim te’, i mi ćemo reći njemu”, kaže Veng. “Nekada mi kažemo prvi ako znamo da će se pacijentu to dopasti.”
      Prvi rezultati su pozitivni. U prvom pilot-programu, pacijentima sa avatarima bilo je potrebno manje poseta medicinskih radnika, ređe su posećivali službu za hitne slučajeve i manje su se osećali usamljeno.
      Jedna pacijentkinja koja je često odlazila u službu za hitne slučajeve zbog podrške prestala je sa odlascima kada joj je stigao avatar, a programu zdravstvene nege uštedela je tako oko 90.000 dolara.
      Soks je zaspala, što znači da su joj oči sklopljene, a komandni centar negde u svetu preusmerio se na neke druge starije ljude i druge razgovore. Lengloas joj mazi glavu na ekranu da je probudi.
      https://www.nedeljnik.rs/kako-su-ekrani-postali-zabava-za-siromasne-dok-bogati-vreme-provode-bez-tehnologije/?fbclid=IwAR19Re5AMBMNdZU9Ps6amMNxlXBan-08ipzSgtXqD4mcCb4fR3tG0ZfmrmE
    • Од АлександраВ,
      Slučaj RTS - zbog čega nam nema istinske demokratije bez slobode medija
      Etička pitanja trebalo bi da su ključna u oblasti informisanja i novinarstva, čiji je značaj u savremenom društvu toliko jasan da ga više uopšte nije potrebno dokazivati.
      Pitanja etike informisanja povezana su, naravno, pre svega sa glavnim akterima u informisanju, novinarima i onima koji se nalaze na čelu medija, ali i sa korisnicima kojima se informacije upućuju. Otud je razumljivo pitanje u vezi s funkcionisanjem javnog servisa čija bi osnovna funkcija trebalo da bude istinito, objektivno i pravoverno informisanje građana koji bi, na osnovu takvih informacija, mogli da donose promišljene političke odluke.
      Ukoliko se osvrnemo u ne tako daleku prošlost, jasno je da nakon 5. oktobra 2000. godine govor u javnosti nije doživeo značajne promene pošto su pokušaje dekontaminacije javne sfere nakon „oslobađanja’’ medija pratili i retrogradni procesi. Nastavila se politika poturanja neistina, širenja glasina, masovnog „pranja biografija“ novinara iz propagandne mašinerije poraženih političkih snaga, ali i političara.
      Bivši prorežimski mediji, umesto promene uređivačke politike na čvrstim temeljima profesionalne etike, strmoglavo su promenili stranu kojoj će služiti. U tom smislu, javna reč i komunikacija nisu iskorišćeni kako bi pomogli suštinski proces oslobađanja od nacionalističkih i propagandnih zabluda, što bi istovremeno bio i proces demokratske edukacije građana i političkih aktera.
      Rezultat ovakvih procesa vidimo danas – vlast ističe tobožnji medijski pluralizam, ne shvatajući ili ne želeći da shvati da veliki broj medija koji objavljuje ili prikazuje gotovo istovetne vesti ni na koji način ne doprinosi medijskoj raznolikosti, već služi za lažno i manipulativno informisanje građana pružajući im opojnu sliku o zlatnom dobu u doba praznih novčanika.
      Otud su razumni osnovni zahtevi predstavnika opozicije za „oslobađanjem’’ javnog medijskog servisa jer ne možemo ni pomisliti o bilo kakvoj demokratiji ukoliko ne postoje slobodni mediji. Podsetimo se da mediji i medijski sistem kao deo kulturnog i informativnog sistema predstavljaju jedan od važnih pokazatelja stepena ostvarene slobode i demokratičnosti jednog društva.
      Ograničavanje slobode u bilo kom domenu (vlasničke strukture, regulative, upravljanja, programskog funkcionisanja ili emitovanja) predstavlja sužavanje i redukovanje prostora slobode medija kao važnog faktora građanskog društva. Rezultate ove ne samo ograničene već potpuno zgažene slobode medija imamo danas u vidu uspostavljanja autoritarizma i potpunog ukidanje demokratije.
      Nažalost, RTS i pored toga što poseduje izuzetne novinare, autore, prezentere i ostale stručne televizijske radnike, ima pojedince u uredništvu koji se ne libe da zažmure na novinarsku etiku i umesto da njoj služe, postanu podanici režima.
      Kada pomenusmo novinarsku etiku, podsetimo da se ona zasniva na pretpostavci principa autonomnosti medija, mogućnosti nezavisnog delovanja medijskih profesionalaca i društvene odgovornosti profesija i medijskih institucija.
      U tom smislu, delatnost i donošenje odluka medijskih profesionalaca treba da je motivisano isključivo u skladu sa njihovom savešću i zahtevima profesije o istinitosti, pravednosti, objektivnosti u prezentiranju situacije, programiranju sadržaja, itd. Kao posledica odsustva medijske etike javlja se medijska manipulacija pod kojom podrazumevamo stalno i sistematsko zloupotrebljavanje medija kao i sasvim svesno kršenje etičkih normi.
      To je evidentno u slučaju RTS-a i njegovog izveštavanja tokom prvih nedelja protesta ‘’1 od 5 miliona’’. Iako su desetine hiljada demonstranata prolazile ispod prozora RTS-a, ni jedan jedini prilog o tome nije emitovan u informativnim emisijama, čime su građani ostali uskraćeni za ovu važnu informaciju.
      Ironično je bilo da je veća pažnja posvećena protestima u Parizu, ali o protestima u Beogradu nije bilo ni reči. Čak i sam početni zahtev opozicije bio je da se predstavnicima opozicionih stranaka posveti makar pet minuta u informativnom programu, međutim, RTS se i na to oglušio.
      Svakako, tih pet minuta ne bi donelo nikakvu promenu pošto je uredništvo moglo da donese odluku da i tu minutažu iskoristi kako bi plasiralo lažne informacije obojene manipulacijom jer se u njome ne teži dokazivanju, tj. razmenjivanju mišljenja, već njegovom nametanju. Suštinska agresivnost manipulacije jeste u prodiranju na silu u nečiji duh kako bi se tamo usadilo neko mišljenje ili ponašanje, a da čovek nije svestan prisile. U ovome je upravo i suština funkcionisanja ne samo RTS-a kao javnog medijskog servisa, već svih ostalih medija koje su u aktivnoj službi režima, čime su glavni i odgovorni akteri urušavanju i poslednjeg zrna demokratičnosti u našoj zemlji.
      Stoga, urednici programa na javnom medijskom servisu bi trebalo da znaju da svojim (ne)činjenjem predstavljaju jedan od glavnih stubova na kojoj aktuelna vlast počiva. Nesumnjivo je da su pristali na ignorisanje kodeksa profesionalne etike u medijima čiji je rezultat medijska manipulacija. Podsetimo se da i u kodeksima profesionalne etike novinarstva dominiraju prihvatanje odgovornosti medija i novinara prema javnosti, odnosno publici.
      Podsetimo urednike da kodeksi proklamuju da informacije moraju biti istinite, jasne i nedvosmislene, kao i da novinari prihvataju obavezu da poštuju i brane prava građana i izražavaju svest o tome da su glavni stvaraoci javnog mnjenja. U okviru ove norme, kodeksi zahtevaju da objavljenje informacije budu pluralističke, izvori informacija provereni, da se jasno razdvoje vesti/činjenice i komentari/vrednosni sudovi, kako bi primaoci informacija bili upoznati s tim da li im se saopštavaju fakti ili njihova interpretacija.
      Da li se može reći da urednici informativnog programa javnog medijskog servisa poštuju ovakve norme? Sve dok one ne budu pravilo koje će dirigovati kako će se vesti uređivati, nećemo imati ni naznaku slobodnih medija niti slobodan javni medijski servis. Bez poštovanja medijske etike nemoguće je imati ikakvu slobodu medija, a kako bez slobodnih medija nema ni slobodnih društava, čini se da je pred nama i dalje dugačak put ka toliko željenoj slobodi, čiji će prethodnik biti medijska.
      Ana Stevanović
      Izvor
    • Од JESSY,
      Da li vreme „leči sve rane” i zašto ne?
       
      Vreme nas menja, oblikuje i u nekim slučajevima potpuno maskira naše rane. Ali samo po sebi, ono ne čini ništa osim što nam obezbeđuje sate i dane u kojima ćemo iznova analizirati ranija iskustva.
      Mudrost, iskustvo i znanje nas mogu izlečiti. Ali vreme, ne.
      Kako prolazi, vreme nas navodi da ponovo kopamo po starim ranama i razmišljamo da li smo osoba kakva smo mislili da jesmo. Daje nam i dodatne dane u kojima ponovo možemo da osećamo bol koju smo iz različitih razloga gurali pod tepih.
      Žalost ne može postati lakša pukim prolaskom vremena. Trauma se ne leči sama od sebe, a sećanje na raskide i ostavljanja nas nikad zaista neće napustiti.
      Godinama postajemo nešto zreliji, ali i sve više postajemo svesni emocija.
      Oni koji su pronašli adekvatnu stručnu pomoć, vremenom se mogu izlečiti. Ali oni koji još nisu, ostaju u mestu, povređeni, uprkos tome što vreme prolazi.
      Vremenom takođe, bol ne samo da neće nestati, nego može postati i nepodnošljiva. Bol ne nestaje sama od sebe i jedino što možemo da uradimo je da vežbamo kako da se na adekvatan način odnosimo prema njoj.
      Neki ljudi u tome uspevaju, pa nauče da bol izraze kroz neki vid umetnosti – pišu ili traže sebe u knjigama. Pevaju, plešu ili pronalaze neki drugi hobi koji im postaje istovremeno izduvni ventil i prilika za stvaranje nečeg novog. Neki drugi ljudi izlaze na kraj sa intezivnim teškim osećanjima kroz ljutnju i razdražljivost. A neki treći se jednostavno, osećaju preplavljeno.
       
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...