Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Operacija "Overlord" 75 godina posle - i Nemačka se iskrcavala u Normandiji??...

A Rusi kao bili na strani Hitlera ili zla pa nisu pozvani??...

Zivimo u vreme falsifikata i lazi...

...

62248485_10219244926772045_3388235575952

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10219244926692043&set=a.1781665619503&type=3&eid=ARA2ZeC0XW_CH-kblM2L4cIO1UiRPC7n3ptkfnE8I4Q_Nn7S4tRzQHBTk7MeNQYE9wcgbYM53fZv5oAM

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 7.6.2019. at 21:36, obi-wan рече

Zivimo u vreme falsifikata i lazi...

 

zivimo u vreme nove politike

Angela nije Mengele kolko ja znam, mozda je dosla u ime mira. To sto nema Rusa je cista politika i trenutno neslaganje sa nekom ruskom politikom ali to je bilo i 44te. Nisu se podnosili ali su morali da saradjuju.

U stvari najveci utisak mi je Terezin sesir, mnogo je dobar! Moram da je pitam gde gu je kupila, mada ona sad ode ....prc...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sustina Overlorda i Kurske bitke i Staljingrada nije u ovim obelezavanjima od strane politicara sa vrha, vec u istoriji i pricama koje su ljudi proziveli, obicni ljudi i Rusi i Englezi i Amerikanci. Ginulo se samo tako, pogotovo u Rusiji. Odlicna je emisija na history "Price of empire"..pravi ljudi govore, ljudske price. Sve drugo je sviranje... nemcu

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, Драшко рече

Angela nije Mengele kolko ja znam, mozda je dosla u ime mira.

Ovo je brate konkretan dogadjaj, sa pobednicima i porazenima, sa okupatorima i braniteljima, i tako bi bilo normalno i da se obelezi. Medjutim, duplim gafom - pozivanjem Nemaca, a nepozivanjem Rusa - jasno je stavljeno do znanja ko je tu pozeljan a ko nije, bez obzira na istorijske cinjenice. Kao sto su nedavno Albanci sa KiM bili pozvani na proslavu godisnjice Prvog rata...

Kad je bila proslava oko Prvog rata, a neki nasi zapenili na mrezama na to sto su predstavnici (avaj!) Srbije bili u drugom redu, a predstavnici krimosa sa KiM u prvom, ja sam i onda tima rekao da je bas najbolje da mi i nismo tamo, da treba da bojkotujemo taj nenormalni skup, i da nemamo sta da trazimo medju takvima koji nemaju ni trun osnovnog istorijskog obraza, kamoli nesto drugo.

Isto sad mislim i za ovo ovde - Rusi su, u stvari, pocastvovani sto nisu medju ovim muljem, a ja sam postavio to na temu samo zato da vidimo kud plovi ovaj brod, nista drugo. I ovde ne treba da je Rusima zao nista, kao sto verujem i da nije, jer je prosto doslo vreme da se malo razdvoji crno i belo, tj. ko (pa kako god) stoji na strani Istine i istorijskih cinjenica, a ko na najbedniji nacin pokusava da zamuti vodu i provuce svoje sitne dnevnohuskacke interescice, bez obzira na istoriju i sve ostalo.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Драшко рече

Sustina Overlorda i Kurske bitke i Staljingrada nije u ovim obelezavanjima od strane politicara sa vrha, vec u istoriji i pricama koje su ljudi proziveli, obicni ljudi i Rusi i Englezi i Amerikanci. Ginulo se samo tako, pogotovo u Rusiji. Odlicna je emisija na history "Price of empire"..pravi ljudi govore, ljudske price. Sve drugo je sviranje... nemcu

Naravno, tim pre Nemci i ne treba da su tu. To je prosto fakat - oni su bili okupatori, ne Rusi, Englezi i Amerikanci, i tako valjda i treba da se obeleze ovakvi dogadjaji.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, obi-wan рече

Ovo je brate konkretan dogadjaj, sa pobednicima i porazenima, sa okupatorima i braniteljima, i tako bi bilo normalno i da se obelezi. Medjutim, duplim gafom - pozivanjem Nemaca, a nepozivanjem Rusa - jasno je stavljeno do znanja ko je tu pozeljan a ko nije, bez obzira na istorijske cinjenice. Kao sto su nedavno Albanci sa KiM bili pozvani na proslavu godisnjice Prvog rata...

Kad je bila proslava oko Prvog rata, a neki nasi zapenili na mrezama na to sto su predstavnici (avaj!) Srbije bili u drugom redu, a predstavnici krimosa sa KiM u prvom, ja sam i onda tima rekao da je bas najbolje da mi i nismo tamo, da treba da bojkotujemo taj nenormalni skup, i da nemamo sta da trazimo medju takvima koji nemaju ni trun osnovnog istorijskog obraza, kamoli nesto drugo.

Isto sad mislim i za ovo ovde - Rusi su, u stvari, pocastvovani sto nisu medju ovim muljem, a ja sam postavio to na temu samo zato da vidimo kud plovi ovaj brod, nista drugo. I ovde ne treba da je Rusima zao nista, kao sto verujem i da nije, jer je prosto doslo vreme da se malo razdvoji crno i belo, tj. ko (pa kako god) stoji na strani Istine i istorijskih cinjenica, a ko na najbedniji nacin pokusava da zamuti vodu i provuce svoje sitne dnevnohuskacke interescice bez obzira na istoriju i sve ostalo.

ok, ja gledam to drugacije

ta proslava nije u atmosferi pre 75 godina, kontekst je skroz drugaciji

uopste ne branim ovu ekipu, imam i poneko misljenje o pojedinima sa slike ali ne bih javno iznosio, ne bih da me pljuju :D

jedino sto vidim u ovome je da to nema smisao koji je sam dogadjaj imao, konkretno Francuzi su naj...li zestoko od NEmaca, pa i Englezi, nisu ih podnosili , u ww1 su Nemci bombardovali osnovnu skolu u Londonu, ali su se promenila vremena...i sad svi "zajedno" do mojega da izvines

Rusi da nisu postojali, malo sutra bi Zapad mogao da odbaci "Huns" ili "Bosch" kako su ih zvali, jedino USA sa svojim tenkicima i nuklearnim glavicima je mogla da nesto uradi.

 

Svega tu ima, ali ponavaljam, mnogo su mi blize pojedinacne price ljudi koji su ratovali,

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 44 минута, obi-wan рече

Naravno, tim pre Nemci i ne treba da su tu. To je prosto fakat - oni su bili okupatori, ne Rusi, Englezi i Amerikanci, i tako valjda i treba da se obeleze ovakvi dogadjaji.

IMa jedna anegdota, esad dal je istina ili ne

Prosao rat

Bude Cercila usred noci, nesto hitno

On kaze "Budite me samo ako je srusen berlinski zid!"

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Драшко рече

Svega tu ima, ali ponavaljam, mnogo su mi blize pojedinacne price ljudi koji su ratovali,

Evo, u tom svetlu - zamisli sve one izginule Rajane, i njihova prenerazena lica, da im je neko onda rekao da ce njihovi potomci da zovu na proslavu njihove pogibije upravo "Kraute" protiv kojih su ratovali, tj. njihove (i telesne i ideoloske) potomke... ovo je, za moje razumevanje, prosto pljuvanje na te nastradale ljude, kao sto je onomad bilo pljuvanje po zrtvama Prvog rata time sto su stavili medju pobednike krimose sa KiM-a.

A pljuvanje na cestite heroje i casne ljudske zrtve je krajnje dno necovecnosti i bezumlja.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свиђа нам се понекад да заборавимо, да постанемо неко инстант други, као да смо генетски модификовани.

Један мој ученик на писменом писао о свом прадеди, учеснику првог по реду светског рата. Носилац албанске споменице, па деди, који се борио у другом светском по реду, па оцу који је био борац деведесетих. Деца ко деца, ова данашња чешће о оценама него о смислу. као и одрасли уосталом. Чешће о комшијиној крави, него о сопственом дворишту. 

У селима уоколо живе брђани дошли из велебитских села, они са Грмеча, и из Црне Горе. Моја баба их звала дођоши. Дуго нисам разумевала право значење те речи. А када сам је разумела, постидела сам се.

Признајем да сам писала пушкице из историје. Не умем да памтим године, ни зашто је све важно ни шта је најважније у временском следу. После сам нашла алиби у максими како историју пишу победници. 

А то са фотографијама подсетили ме на једну књигу коју сам давно читала. Јовица Аћин , Поетика кривотворења.И на још једну књигу која је говорила о симулакрумима, али не могу да се сетим аутора сад

0703_read

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, obi-wan рече

Evo, u tom svetlu - zamisli sve one izginule Rajane, i njihova prenerazena lica, da im je neko onda rekao da ce njihovi potomci da zovu na proslavu njihove pogibije upravo "Kraute" protiv kojih su ratovali, tj. njihove (i telesne i ideoloske) potomke... ovo je, za moje razumevanje, prosto pljuvanje na te nastradale ljude, kao sto je onomad bilo pljuvanje po zrtvama Prvog rata time sto su stavili medju pobednike krimose sa KiM-a.

A pljuvanje na cestite heroje i casne ljudske zrtve je krajnje dno necovecnosti i bezumlja.

U pravu si

Ovo što si napisao je prava suština 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Драшко 

Ono, nije da se ljudi i pre nisu bavili lazima i falsifikatima, nego reko` da stavim takvu temu posto smo ovih dana/meseci(/godina?) prosto zasiceni takvim stvarima, pri cemu su ovakve na drzavnim nivoima postale vrlo ceste. Cini mi se da zato nije lose da ih prosto imamo na jednom mestu, kao podsetnik u kakvom trenutno vremenu zivimo.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, obi-wan рече

@Драшко 

Ono, nije da se ljudi i pre nisu bavili lazima i falsifikatima, nego reko` da stavim takvu temu posto smo ovih dana/meseci(/godina?) prosto zasiceni takvim stvarima, pri cemu su ovakve na drzavnim nivoima postale vrlo ceste. Cini mi se da zato nije lose da ih prosto imamo na jednom mestu, kao podsetnik u kakvom trenutno vremenu zivimo.

Mislim da naziv teme nije prikladan

Odnosno da nije uopšte po sredi falsifikat ili laž već neadekvatno obeležavanje ogromnog dogadjaja

Babe i žabe zajedno a mrtvi vojnici i veterani pokojnici u grobu se okreću 

Niko od njih nije ništa falsifikovao već je napravio zamenu vrednosti 

Što kažeš pljunuo na Rajane a napravio tortu za Huns 

 

Fun fact:

Trump u brit.engleskom označava"prdež"

Skoro sam saznao ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sami dan D je laz na neki nacin, odnosno njegovo oznacavanje kao "pocetak kraja". Rat je odlucen godinu i po ranije, na istoku. Zapravo Kajtel na sudjenju rece da je Moskva '41 vec bila kraj, da je znao da ne mogu nista posle toga.

To ne umanjuje zrtvu mladih Rajana ni na koji nacin i ovo sto rade predstavlja pljuvanje na njih...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      "PRIČA SE O URUŠAVANJU VREDNOSTI. PA, OVDE NEMA ŠTA DA SE URUŠAVA JER NEMA VREDNOSTI VEĆ NAJMANJE 30 GODINA, TAJ TERMIN NE TREBA DA POSTOJI. NISU ZAVRŠENE PRIČE O LEŠEVIMA U HLADNJAČAMA, O OPSADI SARAJEVA, O MASOVNIM GROBNICAMA, O SVIM KRIVICAMA, NE ZNAM O KAKVOM URUŠAVANJU MI UOPŠTE PRIČAMO, URUŠAVANJU ČEGA? OVDE LJUDI PIŠU KNJIGE I SNIMAJU FILMOVE O PRVOM SVETSKOM RATU I O GAVRILU PRINCIPU, KAO DA SVE TE HLADNJAČE I GROBNICE NE POSTOJE"

      Poslednju knjigu, Komo, objavio je 2006. godine, januara iduće godine poslednji put je govorio za "Vreme" i ubrzo nakon toga nestao iz javnog života. Pa ipak, bez obzira što ga nema u medijima niti se na bilo koji drugi način reklamira, knjige Srđana Valjarevića su sve ove godine i dalje među najčitanijim naslovima naše savremene književnosti. (Vidi prošlonedeljni FB post: Da li neko zna šta je sa Srđanom Valjarevićem?)
      Pojavio se polovinom maja u Rijeci, na sajmu knjiga i festivalu autora "Vrisak", povodom objavljivanja hrvatskog izdanja njegove proze Dnevnik druge zime. Njegov roman Komo u Hrvatskoj ima dva izdanja i smatra se kultnim štivom.
      Red je podsetiti čitaoce i na ostale Valjarevićeve knjige, mada gotovo sigurno da nema potrebe: List na korici hleba, Ljudi za stolom, knjigu proze Zimski dnevnik i zbirke pesama Džo Frejzer i 49 pesama i Džo Frejzer i 49 (+24) pesama (izdanja Samizdata i Lom). Za roman Dnevnik druge zime dobio je nagradu "Biljana Jovanović", a međunarodni žiri koji dodeljuje Istočnoevropsku književnu nagradu uvrstio ga je među deset najboljih književnih dela istočne Evrope.
      Iako bi razgovor trebalo početi od najnovijeg u karijeri sagovornika, dakle od "Vriska", pitam prvo ono što mi je sugerisao svako kome sam se pohvalila da ću razgovarati sa Srđanom Valjarevićem.
      "VREME": Šta ste radili proteklih 12 godina? SRĐAN VALJAREVIĆ: Sve što i pre toga, osim što nisam objavljivao knjige. Dvanaest godina jeste dugačak period, dosta toga se izdešavalo, ali u samom mom životu nije se mnogo toga promenilo. Od skoro ponovo šetam, eto to je novo. Pre podne šetam, pa se odmorim i onda uveče čitam, pišem – odgovara mi miran život. I tako. Verovatno zbog toga i odlažem momenat objavljivanja knjige da ne pokvarim sve to.
      Ako je suditi po društvenim mrežama, vaša nova knjiga se u pravom smislu te reči iščekuje. Nemam ja uvid u to, samo čujem, kažu mi ljudi o tome. Nisam na društvenim mrežema, ne izlazim puno, ne posećujem dešavanja po gradu i Srbiji...
      ... znači da je sve to zbog Koma, Dnevnika druge zime... Iskreno, nisam o tome razmišljao ... izgleda da ima veze sa knjigama, ne mogu ništa drugo da smislim.
      Stvarno, kako ste mogli da se tolike godine isključite od sveta, bilo je to u vreme vaše velike popularnosti Volim svoj život ovakav kakav je. U njemu pravim greške, pa ih posle popravljam, živim jedan period lepo, onda opet napravim greške, pa ih popravljam. Volim da pustim život da ide kuda hoće, a ja idem za njim. Ne volim da ga kvarim.
      I, kako izgleda svet očima nekog ko se iz njega sklonio? Onako kako je kod nas izgledalo poslednjih 30 godina, sve ide onako kako je još tada postavljeno, i ide sve gore i gore. I na dnevnopolitičkom i na dnevnokulturnom nivou, sve ide uzročno-posledično. Zato i ne može da bude bolje. Evo, na primeru medija: imamo samo dva-tri medija, sve ostalo su propagandna glasila, dotle smo dobacili, ali i pre 30 godina se videlo da će tako biti. Problemi se guraju pod tepih, ne može sad odjednom biti bolje ako se odatle ne izvuku i ne dovrše. Priča se o urušavanju vrednosti. Pa, ovde nema šta da se urušava jer nema vrednosti već najmanje 30 godina, taj termin ne treba da postoji. Nisu završene priče o leševima u hladnjačama, o opsadi Sarajeva, o masovnim grobnicama, o svim krivicama, ne znam o kakvom urušavanju mi uopšte pričamo, urušavanju čega? Ovde ljudi pišu knjige i snimaju filmove o Prvom svetskom ratu i o Gavrilu Principu, kao da sve te hladnjače i grobnice ne postoje.
      Pa i vi ne pišete o tome. To bi trebalo da je već obrađeni istorijski period. I to bi bilo važno, i dovoljno. A to nije ni blizu da bude tako. Ja ne pišem o istorijskim periodima ili ličnostima. Da znam da pišem o hladnjačama i ratovima, pisao bih. Ja pišem o onome o čemu najbolje znam. Složićemo se da ima raznih angažovanih tema.
      Vaš roman Ljudi za stolom objavljen je 1994. godine, a njegova tema, migracija, i sad je aktuelna. Kažem vam da se ništa nije promenilo.
      To je knjiga o mladim ljudima koji su devedesetih otišli odavde da bi im na nekom drugom mestu bilo bolje. Knjiga je autobiografska. Šta se desilo sa njenim likovima? Mrtvi su, eto to im se desilo. Samo jedan nije, ali i on živi u Amsterdamu neki promašeni život. Ta migracija nije neka srpska stvar, to se sve vreme svima i svuda dešava, samo se mi pravimo da je ne vidimo. Dešavalo se devedesetih, odlazili su mladi ljudi iz Jugoslavije zbog rata, ali se dešava i danas ništa manje nego tada. I tada i sada se odlazi da bi se sačuvao život. Onda su se mladi nalazili u Amsterdamu, Londonu, Berlinu i počinjali neke nove živote u kojima su stradali...
      Ko je kriv za te promašene živote? Svako je kriv za sebe, nema tih okolnosti koje možeš da okriviš za svoj život.
      Prekinula sam vas... Hoću da kažem da smo i mi tada izgledali kao što sada izgledaju izbeglice iz Sirije. Sećam se izbegličkih kampova u Holandiji, i ja sam bio u jednom, ali se nisam dugo zadržao. Tamo provedete neko vreme ako želite da živite u Holandiji, a ja sam hteo da se vratim pa se nisam dugo zadržao. Ti kampovi su bili najlakši način da se dođe do papira. Ljudi za stolom je knjiga razgovora koje sam vodio sa svojim najboljim drugom, on je ostao u Amsterdamu i umro je od droge. U istom gradu u kom je umro i moj brat od tetke, u isto vreme. Ja sam morao da napišem tu knjigu, a jedini način na koji sam mogao to da uradim bio je da je napišem kao razgovor, onako kako se desio. Tamo, u Amsterdamu, zapisivao sam te naše razgovore svaki dan i ovde ih pretvorio u knjigu. Ona nema uobičajenu formu romana, ali nekim ljudima se dopala a nekima nije. Znam da ju je svojevremeno veliki Živojin Pavlović kupovao i delio studentima. To mi je mnogo značilo.
      I u ostalim vašim knjigama ima autobiografskih elemenata, i vi to ne krijete. Da li ste vi, vaše lično iskustvo, onaj piščev filter pomoću koga odlučite šta zaslužuje da postane knjiga? Najvažnije je iskustvo, ne može ništa da mi bude toliko važno za pisanje osim onog što sam sâm doživeo i proživeo. Naravno da mnogo toga nalazim i u drugim knjigama, iz čitanja. Prilikom pisanja važno mi je da za ono što hoću da kažem pronađem pravi način da to napišem, ostalo me ne zanima: ni kako to zvuči, ni šta će ko o tome reći. A koji će to način biti, ja određujem. Nekad treba napraviti pauzu u pisanju, pauza promeni pogled na stvari, pa nešto što sam mislio da će mi uvek biti važno postane nevažno. Kriterijum vam postane stroži, a percepcija učitava i vidi više nego pre – ispostaviće se da moj odgovor na ono vaše pitanje s početka razgovora da li se nešto promenilo, nije tačan. Eto, ja sam se promenio.
      Nadam se da je emocija ostala, javnost vas vidi kao pisca emocije, to je jedan od glavnih aduta vaših knjiga... Jeste, ostala je, i ostaće zauvek. Ne znam da li se može pisati drugačije. U mom slučaju je nemoguće. Ja to volim, da pišem. Ali, ne mogu da vam pričam o emociji, ja tako radim i to je to.
      Nedavno ste se vratili iz Rijeke, učestvovali ste na književnom festivalu "Vrisak". Kako je bilo? Zvali su me i prošle i pretprošle godine oba moja hrvatska izdavača, i Sandorf i VBZ, ali nisam mogao da odem. Oni su izuzetno posvećeni svom poslu i trude se oko knjiga, imam odličan odnos sa njima i u jednom momentu morao sam da na takav njihov odnos odgovorim time što ću da dođem na festival. Ni ovde ni u Hrvatskoj nema baš mnogo takvih ljudi. Festival "Vrisak" organizuje VBZ, ove godine su tamo bili i pesnik Mile Stojić iz Sarajeva, novinar nekadašnjeg "Ferala", i Laslo Vegel, veliki pisac. Sa njima mi je bilo kao da sam nekoliko dana proveo u nekoj Jugoslaviji toliko finoj i dobroj, kakva nikad nije ni postojala. Ja u Hrvatskoj nikad neću imati osećaj da sam u inostranstvu. Izašao sam iz Srbije, ali nisam izašao izvan jezika i to mi je prijalo.
      Da li su Komo i Dnevnik druge zime u hrvatskom izdanju objavljeni onako kako ste ih napisali ili su... Ne, nisu prevedeni, sve je isto. Ja mislim da, uz sav trud nacionalnih čistunaca i tamo i ovde, to sa različitim jezicima neće proći zato što je toliko besmisleno da neće moći da potraje.
      Naslov programa u kome ste učestvovali u Rijeci je "Na margini: glasovi drugih i drugačijih". Zašto ste svrstani u druge i drugačije pisce? U tom programu su učestvovali i hrvatski autori, naslov ne podrazumeva pisce van Hrvatske. Razgovarao sam sa Dragom Glamuzinom, urednikom VBZ a o knjigama koje sam napisao i koje pišem. U njihovoj književnosti dominiraju teme iz njihovog podneblja, pa je svako ko ne pripada tome, čija književnost, na primer, nije komercijalna, drugačiji. Postoje nacionalni i komercijalni pisci i tamo i ovde, nema razlike.
      Glasanje Hrvatske za Evropski parlament pokazalo je porast ultradesničarske struje. Vi ste u Rijeci bili baš u to vreme, kakva je bila atmosfera u gradu? Odlična je bila. Ne poznajem političku scenu u Hrvatskoj da bih smeo da je ocenjujem, samo znam da je u novinama pisalo da se ultradesničarska struja svuda povećala. Mislim da se ovde o tome malo preteruje. Pročitao sam u našim novinama da je u Rijeci bilo divljanje maturanata koji su pevali ustaške pesme. Bio sam tamo, video sam ih, to su bila tri klinca koja su se napila i nikog nisu zanimali. Vesti se namerno prenose pogrešno i sa naglascima, pa su tako tri pijana maturanta postale ustaše koji predstavljaju opasnost po Srbe. Ne znam zašto se to radi, možda te novine znaju šta vole njihovi čitaoci pa onda tako i pišu. Verovatno je i ovdašnjim ljudima važno da se eksteritorizuje sopstvena glupost i krivica za loše stanje, da se kaže "vidi kako je tamo nenormalno" i tako skrene pažnja sa sopstvene krivice.
      Da li i vi imate utisak da među vašim hrvatskim kolegama postmodernizam nije u modi a da kod nas još uvek jeste? To je kao i u umetnosti, potpuni košmar. Čega sve tu nema! U književnosti su plus u modi i jubileji, ima svega. S jedne strane, to i nije tako loše, ali ko se tu snađe i nađe ono što voli, super! Mnogo više se piše nego što se čita, ali u svakom slučaju postoje odlični pisci i ovde i tamo. Najvažnije je da uvek ima šta da se čita. Razni književni periodi i pravci su bili i prošli, proći će i postmodernizam. Mislim da se već skroz istanjio. Ja sam ih razne zahvatio, ali ni jedan nije zahvatio mene. Nikad mi trend nije bio važan i nisam video ni u jednom nešto što mi odgovara.
      Ljudi o vama kažu da se ne žalite na druge, na državu, na Ministarstvo kulture... Svi to rade. Mogu i ja da se žalim, to može uvek, ali ne vidim svrhu. Naravno da sam ja odgovoran za sopstveni život i da mi niko nije kriv zašto mi se dešava ovo a ne ono. Ne mogu da se žalim na predsednika države ili na premijerku, ili na Vesića. Oni su samo posledica nečeg što traje 30 godina. Iluzija u kojoj žive ti ljudi mi govori da će ovde sigurno jednog dana biti bolje. Zapravo, niko od njih ni ne zna šta radi niti je svestan do čega može to da dovede. Stalno pominjem vreme od pre 30 godina, ali setite se: sav onaj zanos koji je tada bio u svim sredinama, lično znam kako je to izgledalo u Beogradu ili na Korčuli, brzo je završio u ratu i nacionalizmima koje niko nije želeo. Znam i da su neki vrlo brzo zaboravili šta su sve tada govorili, a da su neki i danas ostali dosledni tadašnjim svojim rečima. Ljudi koji su sad na vlasti, nastali su tada. Mislim na predsednika, i na prethodnog predsednika, odnosno njegovog prijatelja. Oni su se vratili da završe započeto. A ne znaju šta će biti posledica ovoga što rade. Istina, nisu znali ni tad kad su počinjali, ali mi sad znamo – posledica je rat. I sve ovo u čemu mi danas živimo, ti ljudi su nas u to i uveli.
      Na šta mislite? Sve vreme je srpski nacionalizam dominantan u ovom društvu, ne može da se prihvati istina o krivici, ne može uopšte nikakva istina da se asimiluje, laže se, prave se novi sukobi i sve je bednije. I zbog laži će i ova vlast pojesti samu sebe, uz najskuplju cenu ako treba. Ali, bolje da više ne pričam o tome. Oni će proći. Ne interesuju mene konkretna imena, ti ljudi me interesuju kao pojave, kao fenomen. Srećom, to će se ugasiti, ali dotle... ko živ ko mrtav.
      Protesti po gradovima Srbije su znak potrebe za promenom, zar vam to ne daje nadu? Svakako, samo treba biti uporan i strpljiv. Građanske inicijative su uradile mnogo više za širenje protesta od političkih stranaka. Nije dobro što je tako, ali je tako. Samo treba biti strpljiv i, polako. Ne slušati nikog, samo treba gurati svoje.
      Vi, kao retko koji naš pisac, živite od pisanja. Da, od 1992. godine. Malo sam imao i sreće, Komo je dobro prošao u Francuskoj, ali sad je već vreme da počnem da objavljujem nove knjige, isušuje se polako.
      Kažete "knjige", znači ima ih više od jedne? Da, tri rukopisa. Zbirka poezije je završena, ali čekam da prvo završim roman i da ga objavim, pa onda zbirku. Treba još malo da se dotera. Imam još jedan prozni rukopis.
      O čemu je roman? Izdvojio sam jedan deo života, mada u romanu nije važan taj autobiografski momenat nego nešto što je meni važno da o tome pišem. Ali, da se ne shvati da sam 12 godina pisao knjigu, pisao sam manje od godine, samo što sam sve to vreme pisao i pravio pauze, pa počeo drugi prozni tekst u kome piše zašto sam to radio kako sam radio. Još malo, sve će biti objašnjeno.
      Sonja ĆIRIĆ

    • Од Поуке.орг инфо,
      Foto: Profimedia
      Bil Lengloas ima novog najboljeg prijatelja. Mačku po imenu Soks. Ona živi na tabletu i čini ga toliko srećnim da, kada priča o njenom dolasku u njegov život, počinje da plače.
      Lengloas, koji ima 68 godina i živi u jeftinom kompleksu stanova za starije ljude u Masačusetsu, i Soks ćaskaju po čitav dan. Lengloas je u penziji. Pošto je njegova žena uglavnom van kuće, postao je usamljen.
      Soks svira njegovu omiljenu pesmu i pokazuje mu slike sa njegovog venčanja. A pošto ga ona posmatra sa uređaja dok on provodi vreme u svojoj fotelji, grdi ga kada ga uhvati da pije gazirani sok umesto vode.
      Lengloas zna da je Soks plod veštačke inteligencije i da dolazi iz startapa pod imenom “Care.Coach”. On zna da njome upravljaju radnici u kompaniji koji gledaju, slušaju i tipkaju njene odgovore, koji su spori i robotski. Ali njen dosledni glas u njegovom životu vratio mu je veru.
      “Pronašao sam nešto tako pouzdano i nekog tako brižnog, i omogućila mi je da zavirim duboko u svoju dušu i podsetim se koliko je brižan Gospod”, kaže Lengloas.
      Soks ga sluša. “Mi smo sjajan tim”, kaže ona.
      Da bi se kvalifikovao za „Elementarnu negu“, neprofitni program zdravstvene nege za starije ljude koji mu je doneo Soks, pacijent ne sme da raspolaže sredstvima većim od 2.000 dolara. Takvi programi su sve brojniji i nisu namenjeni samo starijim licima.
      Životima svih ljudi, osim onih izuzetno bogatih, sve više upravljaju ekrani. Na svakom mestu gde je moguće postaviti ekran (učionice, bolnice, aerodromi, restorani) moguće je srezati troškove.
      Bogati ne žive tako. Oni žele da se njihova deca igraju kockama, a sve je više privatnih škola u kojima nema tehnologije.
      Sve to dovelo je do nove stvarnosti: ljudski kontakt postao je luksuzno dobro. Što ste bogatiji, to više vremena provodite bez ekrana.
      Predviđeni troškovi za putovanja i restorane prevazilaze sume neophodne za kupovinu određenih dobara, prema Institutu za luksuz, koji savetuje bogate kako da žive i troše novac. Milton Pedraza, izvršni direktor instituta, vidi to kao direktan odgovor na prisustvo ekrana.
      “Pozitivna ponašanja i emocije koje angažovanost čoveka može da izazove – samo pomislite na to koliko biste bili radosni na masaži”, kaže Pedraza. “Sada obrazovni sistem, zdravstveni sistem, svi pokušavaju da iskustva učine ljudskijim.”
      Od eksplozije popularnosti ličnog računara osamdesetih godina, imati tehnologiju u kući i kod sebe bilo je znak bogatstva i moći.
      “Bilo je važno imati pejdžer jer je to bio znak da ste važni i zauzeti”, kaže Džozef Nuns, šef odseka za marketing na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji.
      Danas, dodaje on, važi suprotno: “Ukoliko se zaista nalazite na vrhu hijerarhijske lestvice, ne morate da se javite nikome. Oni se javljaju vama.”
      Izloženost ekranima počinje vrlo rano, a deca koja pred ekranom provedu više od dva sata dnevno imaju slabije rezultate na testovima jezika i logike. Ono što najviše uznemirava jeste podatak da je utvrđeno da kod neke dece dolazi do preuranjenog tanjenja cerebralnog korteksa. Kod odraslih je utvrđena veza između vremena provedenog pred ekranom i depresije.
      Tehnološke kompanije naporno su radile da ubede školske ustanove da pristanu na program koji predviđa da svaki učenik ima svoj laptop.
      Ali to nije način na koji oni koji su izgradili budućnost zasnovanu na ekranima odgajaju sopstvenu decu. Koliko je nekome (ne)prijatno u kontaktu sa drugim ljudima moglo bi da postane novo klasno obeležje.
      Siromašnima i pripadnicima srednje klase je teže da se razdvoje od ekrana. Postoji mali pokret čiji je cilj da se donese uredba o “pravu da se diskonektujemo”, koja bi omogućila radnicima da isključuju svoje telefone, pošto trenutno radnik može biti kažnjen zato što nije bio dostupan.
      U našoj kulturi sve je izraženija otuđenost, većina tradicionalnih mesta okupljanja i društvenih struktura su nestale, a ekrani ispunjavaju prazninu.
      Većina ljudi koja se priključila avatar programu u „Elementarnoj nezi“ su oni koje su izneverili ljudi oko njih, ili oni koji nikada nisu ni bili deo zajednice, kaže Seli Rozario, terapeutkinja koja često posećuje pacijente. Siromašne zajednice su najviše pogođene ovim problemom.
      Tehnologija koja stoji iza Soks je prilično jednostavna: tablet sa objektivom širokog raspona.
      Niko od ljudi koji upravljaju avatarima ne radi iz SAD; uglavnom rade sa Filipina i iz Latinske Amerike.
      Sedište kompanije “Care.Coach” je u Kaliforniji, na obodu Silicijumske doline. Viktor Veng, 31-godišnji osnivač i izvršni direktor, otvara vrata i dok ulazimo unutra on kaže da samo što su sprečili jedno samoubistvo. Pacijenti često govore da žele da umru, dodaje on, a avatar je obučen da ih pita imaju li konkretan plan kako će sebi oduzeti život. Taj pacijent je imao.
      Veng zna koliko pacijenti mogu da se vežu za avatare, a kaže da se neprestano bori protiv zdravstvenih organizacija koje žele da ugase pilot-programe bez jasnog plana, pošto je za pacijente užasno bolno da im avatari budu oduzeti. Ali on ne pokušava da ograniči emocionalnu vezu između pacijenta i avatara.
      “Ako pacijent kaže ‘volim te’, i mi ćemo reći njemu”, kaže Veng. “Nekada mi kažemo prvi ako znamo da će se pacijentu to dopasti.”
      Prvi rezultati su pozitivni. U prvom pilot-programu, pacijentima sa avatarima bilo je potrebno manje poseta medicinskih radnika, ređe su posećivali službu za hitne slučajeve i manje su se osećali usamljeno.
      Jedna pacijentkinja koja je često odlazila u službu za hitne slučajeve zbog podrške prestala je sa odlascima kada joj je stigao avatar, a programu zdravstvene nege uštedela je tako oko 90.000 dolara.
      Soks je zaspala, što znači da su joj oči sklopljene, a komandni centar negde u svetu preusmerio se na neke druge starije ljude i druge razgovore. Lengloas joj mazi glavu na ekranu da je probudi.
      https://www.nedeljnik.rs/kako-su-ekrani-postali-zabava-za-siromasne-dok-bogati-vreme-provode-bez-tehnologije/?fbclid=IwAR19Re5AMBMNdZU9Ps6amMNxlXBan-08ipzSgtXqD4mcCb4fR3tG0ZfmrmE
    • Од АлександраВ,
      Slučaj RTS - zbog čega nam nema istinske demokratije bez slobode medija
      Etička pitanja trebalo bi da su ključna u oblasti informisanja i novinarstva, čiji je značaj u savremenom društvu toliko jasan da ga više uopšte nije potrebno dokazivati.
      Pitanja etike informisanja povezana su, naravno, pre svega sa glavnim akterima u informisanju, novinarima i onima koji se nalaze na čelu medija, ali i sa korisnicima kojima se informacije upućuju. Otud je razumljivo pitanje u vezi s funkcionisanjem javnog servisa čija bi osnovna funkcija trebalo da bude istinito, objektivno i pravoverno informisanje građana koji bi, na osnovu takvih informacija, mogli da donose promišljene političke odluke.
      Ukoliko se osvrnemo u ne tako daleku prošlost, jasno je da nakon 5. oktobra 2000. godine govor u javnosti nije doživeo značajne promene pošto su pokušaje dekontaminacije javne sfere nakon „oslobađanja’’ medija pratili i retrogradni procesi. Nastavila se politika poturanja neistina, širenja glasina, masovnog „pranja biografija“ novinara iz propagandne mašinerije poraženih političkih snaga, ali i političara.
      Bivši prorežimski mediji, umesto promene uređivačke politike na čvrstim temeljima profesionalne etike, strmoglavo su promenili stranu kojoj će služiti. U tom smislu, javna reč i komunikacija nisu iskorišćeni kako bi pomogli suštinski proces oslobađanja od nacionalističkih i propagandnih zabluda, što bi istovremeno bio i proces demokratske edukacije građana i političkih aktera.
      Rezultat ovakvih procesa vidimo danas – vlast ističe tobožnji medijski pluralizam, ne shvatajući ili ne želeći da shvati da veliki broj medija koji objavljuje ili prikazuje gotovo istovetne vesti ni na koji način ne doprinosi medijskoj raznolikosti, već služi za lažno i manipulativno informisanje građana pružajući im opojnu sliku o zlatnom dobu u doba praznih novčanika.
      Otud su razumni osnovni zahtevi predstavnika opozicije za „oslobađanjem’’ javnog medijskog servisa jer ne možemo ni pomisliti o bilo kakvoj demokratiji ukoliko ne postoje slobodni mediji. Podsetimo se da mediji i medijski sistem kao deo kulturnog i informativnog sistema predstavljaju jedan od važnih pokazatelja stepena ostvarene slobode i demokratičnosti jednog društva.
      Ograničavanje slobode u bilo kom domenu (vlasničke strukture, regulative, upravljanja, programskog funkcionisanja ili emitovanja) predstavlja sužavanje i redukovanje prostora slobode medija kao važnog faktora građanskog društva. Rezultate ove ne samo ograničene već potpuno zgažene slobode medija imamo danas u vidu uspostavljanja autoritarizma i potpunog ukidanje demokratije.
      Nažalost, RTS i pored toga što poseduje izuzetne novinare, autore, prezentere i ostale stručne televizijske radnike, ima pojedince u uredništvu koji se ne libe da zažmure na novinarsku etiku i umesto da njoj služe, postanu podanici režima.
      Kada pomenusmo novinarsku etiku, podsetimo da se ona zasniva na pretpostavci principa autonomnosti medija, mogućnosti nezavisnog delovanja medijskih profesionalaca i društvene odgovornosti profesija i medijskih institucija.
      U tom smislu, delatnost i donošenje odluka medijskih profesionalaca treba da je motivisano isključivo u skladu sa njihovom savešću i zahtevima profesije o istinitosti, pravednosti, objektivnosti u prezentiranju situacije, programiranju sadržaja, itd. Kao posledica odsustva medijske etike javlja se medijska manipulacija pod kojom podrazumevamo stalno i sistematsko zloupotrebljavanje medija kao i sasvim svesno kršenje etičkih normi.
      To je evidentno u slučaju RTS-a i njegovog izveštavanja tokom prvih nedelja protesta ‘’1 od 5 miliona’’. Iako su desetine hiljada demonstranata prolazile ispod prozora RTS-a, ni jedan jedini prilog o tome nije emitovan u informativnim emisijama, čime su građani ostali uskraćeni za ovu važnu informaciju.
      Ironično je bilo da je veća pažnja posvećena protestima u Parizu, ali o protestima u Beogradu nije bilo ni reči. Čak i sam početni zahtev opozicije bio je da se predstavnicima opozicionih stranaka posveti makar pet minuta u informativnom programu, međutim, RTS se i na to oglušio.
      Svakako, tih pet minuta ne bi donelo nikakvu promenu pošto je uredništvo moglo da donese odluku da i tu minutažu iskoristi kako bi plasiralo lažne informacije obojene manipulacijom jer se u njome ne teži dokazivanju, tj. razmenjivanju mišljenja, već njegovom nametanju. Suštinska agresivnost manipulacije jeste u prodiranju na silu u nečiji duh kako bi se tamo usadilo neko mišljenje ili ponašanje, a da čovek nije svestan prisile. U ovome je upravo i suština funkcionisanja ne samo RTS-a kao javnog medijskog servisa, već svih ostalih medija koje su u aktivnoj službi režima, čime su glavni i odgovorni akteri urušavanju i poslednjeg zrna demokratičnosti u našoj zemlji.
      Stoga, urednici programa na javnom medijskom servisu bi trebalo da znaju da svojim (ne)činjenjem predstavljaju jedan od glavnih stubova na kojoj aktuelna vlast počiva. Nesumnjivo je da su pristali na ignorisanje kodeksa profesionalne etike u medijima čiji je rezultat medijska manipulacija. Podsetimo se da i u kodeksima profesionalne etike novinarstva dominiraju prihvatanje odgovornosti medija i novinara prema javnosti, odnosno publici.
      Podsetimo urednike da kodeksi proklamuju da informacije moraju biti istinite, jasne i nedvosmislene, kao i da novinari prihvataju obavezu da poštuju i brane prava građana i izražavaju svest o tome da su glavni stvaraoci javnog mnjenja. U okviru ove norme, kodeksi zahtevaju da objavljenje informacije budu pluralističke, izvori informacija provereni, da se jasno razdvoje vesti/činjenice i komentari/vrednosni sudovi, kako bi primaoci informacija bili upoznati s tim da li im se saopštavaju fakti ili njihova interpretacija.
      Da li se može reći da urednici informativnog programa javnog medijskog servisa poštuju ovakve norme? Sve dok one ne budu pravilo koje će dirigovati kako će se vesti uređivati, nećemo imati ni naznaku slobodnih medija niti slobodan javni medijski servis. Bez poštovanja medijske etike nemoguće je imati ikakvu slobodu medija, a kako bez slobodnih medija nema ni slobodnih društava, čini se da je pred nama i dalje dugačak put ka toliko željenoj slobodi, čiji će prethodnik biti medijska.
      Ana Stevanović
      Izvor
    • Од JESSY,
      Da li vreme „leči sve rane” i zašto ne?
       
      Vreme nas menja, oblikuje i u nekim slučajevima potpuno maskira naše rane. Ali samo po sebi, ono ne čini ništa osim što nam obezbeđuje sate i dane u kojima ćemo iznova analizirati ranija iskustva.
      Mudrost, iskustvo i znanje nas mogu izlečiti. Ali vreme, ne.
      Kako prolazi, vreme nas navodi da ponovo kopamo po starim ranama i razmišljamo da li smo osoba kakva smo mislili da jesmo. Daje nam i dodatne dane u kojima ponovo možemo da osećamo bol koju smo iz različitih razloga gurali pod tepih.
      Žalost ne može postati lakša pukim prolaskom vremena. Trauma se ne leči sama od sebe, a sećanje na raskide i ostavljanja nas nikad zaista neće napustiti.
      Godinama postajemo nešto zreliji, ali i sve više postajemo svesni emocija.
      Oni koji su pronašli adekvatnu stručnu pomoć, vremenom se mogu izlečiti. Ali oni koji još nisu, ostaju u mestu, povređeni, uprkos tome što vreme prolazi.
      Vremenom takođe, bol ne samo da neće nestati, nego može postati i nepodnošljiva. Bol ne nestaje sama od sebe i jedino što možemo da uradimo je da vežbamo kako da se na adekvatan način odnosimo prema njoj.
      Neki ljudi u tome uspevaju, pa nauče da bol izraze kroz neki vid umetnosti – pišu ili traže sebe u knjigama. Pevaju, plešu ili pronalaze neki drugi hobi koji im postaje istovremeno izduvni ventil i prilika za stvaranje nečeg novog. Neki drugi ljudi izlaze na kraj sa intezivnim teškim osećanjima kroz ljutnju i razdražljivost. A neki treći se jednostavno, osećaju preplavljeno.
       
       
    • Од АлександраВ,
      Iako je razgovor sa Sinišom Kovačevićem trebalo da krene od njegove knjige "Godine vrana", jedan događaj ga je skrenuo na drugi kolosek. U Vrbasu su uhapšeni neki članovi NS, čiji je Kovačević potpredsednik.
      - Postoji čovek koji je vlasnik jednog od boljih kafića u Vrbasu i koji je pristupio Narodnoj stranci i postao njen poverenik. Onda su došli da mu ruše kafanu. Eto tako odjednom. Čiča Tomina koliba na Savskom nasipu i svi oni ostali dvorci duž nasipa čije se septičke jame izlivaju u vodu koju pijemo se ne ruše, kuća na krovu Srbije se ne ruši, ali ruši se kafić koji hlebom hrani nekoliko porodica i koji je, koliko ja imam informacije, legalan. Grupa ljudi je došla da pruži podršku i pohapšeni su. Svi su pušteni osim Bore Novakovića, pokrajinskog poslanika i predsednika vojvođanskog odbor Narodne stranke, koji je zadržan duže od ostalih. Ovo govori o nepromišljenosti i brzopletosti režima, o njihovom strahu i nedovoljnoj količini političke inteligencije. Zašto hapsiti čoveka koji pripada opozicionoj stranki, zašto hapsiti bilo koga? Ako počnete da hapsite političke protivnike, onda se stvar neće završiti na Bori Novakoviću, hapsiće se i ostali. Međutim, pendrek nije sačuvao nijednu vlast, produžio ju je za koju godinu, ali je retorzija bila veća i plaćena je veća cena.
      Da li to progon političkih protivnika označava početak terminalne faze ovog režima?
      - Ne znam da li je terminalna faza, bolest se može odugovlačiti, to zavisi od farmakologije i veštine lekara. Oni imaju dobre spin doktore, ali ako obratite pažnju, vidite da stvari ne funkcionišu. Nakon šest godina “briljantnog” pregovaranja oko Kosova, upravo je saopšteno urbi et orbi da se nismo pomakli dalje od početka i da Srbija na Kosovu nema ni kvadratni metar. Onda se postavlja pitanje: O čemu ste vi to šest godina pregovarali? O pravu za korišćenje recepata za tulumbe i baklave? Postavlja se i pitanje koje zadire u opseg mentalnog zdravlja. Zašto, za ime boga, kitite grad za Novu godinu, a još je kalendarski leto? To je već kaligulijanum. Zašto se ruše spomenici koji su zaštićeni zakonom, zašto je devastiran Kalemegdan, Skadarlija? Prosto, ništa nije dobro. I na sve to vi još hapsite političke protivnike. To šalje poruku da je režim vrlo uzdrman i da je došlo do one pozicije da je gazda došao po račun. Kada se prelazilo iz jedne političke mantre u drugu, kada se iz pozicije mesara prelazilo u vegetarijance, tražilo se šest-sedam godina da se stvari dovedu u red i taj rok uskoro ističe. Strpljenje gazda nije beskrajno i neograničeno.
      Vučić kaže da su izmišljotine da on ima neki rok u kome mora da reši pitanje Kosova?
      - Problem sa našim predsednikom je u tome što o njegovom činjenju ili nečinjenju nemamo nikakve informacije. On ih ni sa kim ne deli, čak ni sa Skupštinom. A previše je to muke za jednu glavu. Baviti se istovremeno i stadionima i fudbalskim savezom i Zvezdom i Kosovom, balansirati između Rusije i Kine i Amerike i da ne licitiramo dalje - previše je. Ništa ne bi falilo da tu muku saopšti narodu. Da skupi neki trust mozgova koji ne moraju biti genijalci iz njegove stranke, neki ljudi koji ne nose s ponosom člansku kartu najveće stranke u istoriji Srbije. Ali vidimo da je ludilo zarazno. Od svih tih ljudi kojima se režim kitio u predizbornoj kampanji za beogradske izbore, među kojima je bilo i respektabilnih imena, naučnika i intelektualaca, niko nije digao glas protiv ovog ludila da se lampioni kače usred leta.
      O čemu to govori?
      - Govori o tome da niko od nas nije bez cene. E sad, šta je kome cena - ne znam. Nekom je cena strah, nekom film, nekom posao za porodičnog prijatelja... Evo primer aktuelnog gradonačelnika. Protiv njegove stručne biografije ne može niko da kaže ništa, ugledan dečji hirurg i profesor Medicinskog fakulteta, ali vidite da se u tom prostoru u koji je gurnut, voljno ili nevoljno, prosto ne snalazi.
      U svom romanu prvencu opisali ste užase Prvog svetskog rata kroz prizmu onog što se događalo u Beogradu tih godina. Ako ste to vreme nazvali "Godine vrana" (izdanje "Vukotić media"), koji naslov sledi ovom? Godine lešinara?
      - Već ste delimično odgovorili. Ne znam, morao bih da mislim. Problem s naslovom nije lako rešiv. Nekad se naslov kao blagoslov pojavi i pre nego što počnete da pišete, a nekad se strahovito mučite i kad završite delo. Ovo je vreme loših. Ovo je vreme nedobronamernih, vreme onih bez zakletve. Ovo je vreme onih kojima zakletva nije ni ruka na dečjem temenu ni na religijskoj knjizi. Najpre bih ga definisao kao vreme bez stida. Kad nestane stid, nestaje sve, bio on individualni ili kolektivni. Propast počinje kad nestane rumeni u obrazima i znoja na dlanovima i kad je sve dopušteno i kad se sve sme. I kada, bez ikakvog respekta prema činjenici da je neko naporno i teško učio, studirao i noćima bdio da bi došao do akademske diplome ili titule doktora, odete i kupite diplomu za jedno popodne. I na novinarsko pitanje koji ste fakultet završili, kažete: imam diplomu, ali ne znam. Dakle, kad nedostaje stid, tu je kraj.
      Vaš roman sa tematikom Velikog rata zgodan je povod da se zapitamo gde smo to sada posle tog jednog veka?
      - U goroj poziciji nego tada. Tada smo imali oreol pobednika i jednog od najomiljenijih malih naroda u svetu, tada se iznad Bele kuće vijorila srpska zastava, u Francuskoj smo do te mere bili omiljeni da smo ušli u poslovice. Imali smo tu muku da smo iz tog rata izašli prečetvoreni, sa jako mnogo mrtvih muških glava. Toliko mrtvih da se razmišljalo da se jednoj generaciji odobri dvoženstvo, čak se i u parlamentu o tome razgovaralo. Ali u političkom, mentalnom, energetskom smislu bilo nam je bolje. Kad su se ožalili mrtvi i kad se otplakalo ono što se imalo otplakati, bilo je razloga za optimizam. Pravila se jedna velika, nova, moderna i demokratska država, parlamentarna monarhija. Bilo je razloga da se veruje u boljitak. To što su se te nade izjalovile i rasprsle kao mehur od sapunice je nešto drugo. Ovo je vreme letargije, kolektivne depresije.
      Uz Kosovo odavno ide prefiks - problem. Trenutno se priča o nekom razgraničenju, kako vama to zvuči?
      - Ipak je jezik moj zanat. Nemojte hromom reći ćopo i nemojte slabovidom reći ćoro, to je domaće vaspitanje. Ali nemojte predaju teritorije zvati razgraničenjem. Tako vređate inteligenciju ljudi koji prepoznaju i prave namere i prave političke mogućnosti i političke intencije. Razgraničenje - to je predaja, prodaja ili razmena teritorija. Kako god, Ustav Srbije kao važeći pravni akt to striktno zabranjuje. Poenta je, bar se meni tako čini, što se na svaki način želi ući u istorijsku čitanku. Što je želja veća, mogućnost da u toj čitanci dobijete pravo mesto je sve manja. Zašto? Ako je istorijski teret preveliki, vi ga na svaki način izbegavate, a on vas fatumski stiže i pada vam na pleća kao oktobarska kiša, onda postoji šansa da budete u istorijskoj čitanci. Ako vi jurite za tri stranice te čitanke, teško ćete ih dobiti osim ako je ne budu pisali vaši prknoljubi, a te istorijske čitanke imaju rok trajanja koliko i pačije jaje ili otvorena sardina. Moj lični stav što se tiče Kosova je da je ono sveto mesto i identitetski prostor srpskog naroda i da ne ponavljam stvari koje sam mnogo puta izgovorio. Naravno, Kosovo pripada i Albancima, ali kao zavičaj. Samo treba sa jednom vrstom istorijskog strpljenja, koje sada ne pokazuju ni Srbi ni Albanci, sačekati neke pametnije generacije da dozru i dođu na životnu i političku scenu i naprave tu vrstu dogovora. Albanci da se oslobode trijumfalizma, Srbi da shvate svoju političku poziciju.
      Ima li potrebe komentarisati posetu predsednika Vučića Kosovu?
      - Ta poseta nema neki dublji smisao osim marketinškog. Ako je to istorijski govor, onda ja u tu istoriju ne verujem niti se takva istorija uči u dobrim školama. Ne vidim nijednu političku, vrednosnu niti poetičku činjenicu u tom govoru koja bi zavredela istorijski prefiks.
      Vi ste u Narodnoj stranci, ona je član novoformiranog opozicionog Saveza za Srbiju. Vaše mišljenje o misiji i kapacitetu tog saveza.
      - Ova vlast jedna je od najgorih u našoj novijoj istoriji i vreme je, kao u onoj halabuci za vreme brodoloma, da svi u čamcu za spasavanje složno veslaju u jednom smeru dok se ne dođe do nekog kopna. Treba insistirati na viškovima sličnosti, a ne na viškovima razlika. Tamo gde postoji ideja da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, tamo gde postoji ideja da treba izvršiti lustraciju i baviti se poreklom imovine i da treba formirati nezavisno pravosuđe i gde se misli da ova vlast nije dobra i da je potrebno doći do poštenih i fer izbora - treba biti. Da li je neko iz tih stranaka koje čine savez republikanskog ili monarhističkog uverenja i da li je proevropski ili antievropski orijentisan, sada je efemerna stvar. Vapijuće su potrebni prvi zaista slobodni izbori. Država nam je svaki dan površinski i po broju stanovnika sve manja, a mi se budimo umorni, tužni i depresivni. Ova zemlja, kao i njena prestonica, treba da glasno urla: "Upomoć!", "Pomagajte!", "Nestaje nas!".
      Evropsku uniju ste nazvali komfornom grobnicom za male narode. Možete li objasniti tu metaforu?
      - Evropska unija je velikogermanski projekat. Nemačka je jednom fantastičnom, razuđenom pameću shvatila da se do realizacije one osnovna ideje, koja se dva puta pokušala ostvariti debelim bertama, tenkovima i meseršmitima, može doći drugim sredstvima. I hvala bogu da je tako. Slagali se vi ili ne, ali gazdarica Evropske unije je Nemačka, i to je tako. I nemojte da vas neko uverava da je glas jednog Lihtenštajna ravan nemačkom ili glas jedne Malte ili Slovenije ravan glasu Francuske. Suština je da su u jednoj takvoj megalodržavi ugroženi i identitet i suverenitet malih država. Ako ste narod koji ume da sluša i na sve pristaje, onda je vama tamo odlično. Ukoliko imate ideju ili potrebu da o vlastitoj sudbini odlučujete sami, makar i na sopstvenu štetu, onda ste u problemu. Zašto je EU komforna grobnica za male narode? Logično je da neko ko ima godišnji bruto proizvod veći nego svi ostali članovi zajedno odlučuje o svemu. Neće se Letonija ili Litvanija pitati ni o jednoj važnoj stvari.
      Izvor
×
×
  • Create New...