Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Извор:https://pravoslavie.ru/srpska/121713.htm
       
         
      Фото: www.globallookpress.com    
      Римски папа Фрања је одобрио ново издање књиге „Мисал“ која прописује поредак служења мисе уневши измену у текст јеванђељске Молитве Господње, познатије као „Оче наш“. Тако ће у новој редакцији речи молитве „не уведи нас у искушење“ (non indurci in tentazione) бити замењене са „не дозволи нам да подлегнемо искушењу“ (non abbandonarci alla tentazione). Ову одлуку папе Фрање, као и евентуалну посету римокатоличког поглавара Русији за телевизијски канал „Царград“ прокоментарисао је заслужни професор Московске духовне академије, доктор теологије, професор Алексеј Иљич Осипов.

      Алексеј Иљич Осипов. Фото: www.mpda.ru    
      Алексеју Иљичу, папа Фрања је још 2017. године изјавио да није задовољан јеванђељским текстом Молитве Господње, пошто речи „не уведи нас у искушење“ у верницима изазивају погрешно схватање: да наводно Сам Бог може да искуси човека. Међутим, овога пута то није само лично мишљење ватиканског поглавара: измене су унете у богослужбене текстове. Који је узрок овога што се десило и да ли је дозвољена оваква „редактура“ речи Самог Христа?
      Узрок је очигледан: заиста се ове речи Молитве Господње понекад не тумаче потпуно правилно. Али обратите пажњу на следеће: кад у научној литератури цитирамо речи чак и неког аутора који се ни по чему не истиче, без обзира на то како се изразио и да ли је то довољно јасно, да ли је довољно књижевно, његове речи наводимо без измена. А након што га цитирамо, уколико је то потребно, дајемо коментаре. Или директно или у дословном преводу.
      Ово су лично Христове речи! Како се усуђујемо да их мењамо?! Ако хоћете, прокоментаришите их, али рећи да Молитву Господњу треба изговарати „ево овако“, а Ти си, Господе Исусе, рекао „мало незграпно“ сматрамо изразом потпуног непоштовања Самог Христа. И то је још један доказ за то да папска титула „Христовог намесника на Земљи“ нису само формалне речи, већ да је то права гордост, премда је људи нису потпуно свесни. То је још један доказ за то шта је католицизам заправо.
      Али зашто Римокатоличка црква раније није дозвољавала себи овакве ствари? Чак ни на Другом Ватиканском сабору (1962-1965) који је познат по својим несрећним реформама либералног новачења.

      Фото: Andreas Zernd / Shutterstock.com    
      Вероватно још ниједан папа није био либералан као што је Фрања. Раније сам мислио да нико не може бити гори од Јована-Павла II, али се испоставило да може. Ево, прошли папа Бенедикт XVI је био прави католик, озбиљан и убеђен. Међутим, испоставило се да им он не одговара. А Фрања не само да је човек данашњице у смислу времена, већ је човек данашње мисли и данашњег духа. То је човек који се не стиди да чини кораке који превазилазе границе поштовања према Светом Писму, према Христовом учењу.
      Сећате ли се како се усудио да назове Христа „ђаволом“: у проповеди која је трајала неких пет минута неколико пута је употребио ову реч тумачећи једну апостолску изреку. Језуита! Ето шта је језуитизам! Узгред речено, Јуриј Фјодорович Самарин (руски философ-словенофил – прим. Царграда) је одлично описао језуитизам у својој брошури „Језуити и њихов однос према Русији“.
      Узгред речено, овај моменат је данас крајње актуелан. Испоставља се да је у богословским питањима папа Фрања сушти либерал, али је што се тиче његове власти и утицаја, укључујући чак и Украјину, где унијатска Грчко-католичка црква ради шта хоће, тоталитаран?
      Тоталитаризам је и тамо, и овде: радим оно што хоћу. Не водим рачуна о светом предању Цркве. И што се тиче покушаја успостављања власти над свим оним што му припада, а тим пре што би желео да му припада папа Фрања у потпуности спроводи ранију политику Рима.
      Овде (у богословским питањима – прим. Царграда) видимо какве „стварчице“ искачу. То је „намесник Христа на Земљи“! Још је Цицерон објашњавао реч религију од речи „благоговјеније“ (свештени страх). А где нема свештеног страха, тамо заиста нема религије. А овде се под параваном тога да „треба да објаснимо људима шта је Христос подразумевао“ неки усуђују да мењају Његове речи!
      У овом контексту морам да поставим питање за крај. Недавно је у току своје посете Бугарској у коју није био позван (од стране Бугарске Православне Цркве) папа Фрања изразио жељу да „сврати у Русију“. Како се односите према самој могућности овакве посете?
      Не видим никакве позитивне моменте који би могли постојати за нашу Цркву и наш народ услед овакве посете. Али зато негативних има колико хоћете.
      Сећате се чиме су биле праћене папске посете православних земаља (Украјине, Грузије и исте ове Бугарске). Долази огроман број страних новинара, сва штампа виче и пишти: „Папа! Папа!“ и за многе људе који се још нису утврдили у вери, који не схватају каква је разлика између католицизма и Православља оваква посета може представљати ударац чекићем по њиховој вери. Зато сматрам да папина посета може задати врло јак ударац свем нашем народу и православним верницима. Треба имати на уму: дух католицизма је апсолутно светован, у њему практично нема вишег ничег верског. Још је у XIX веку светитељ Теофан Затворник врло лепо и тачно рекао да католици немају Цркву, већ политичку корпорацију. Тако да ова посета неће бити ни од какве користи, а у то да ће нанети штету нашој Цркви и нашем народу – не треба ни да сумњамо.
      Професор Алексеј Осипов
      Разговарал Михаил Тјуренков
      Са руског Марина Тодић
      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Фото: www.globallookpress.com    
      Римски папа Фрања је одобрио ново издање књиге „Мисал“ која прописује поредак служења мисе уневши измену у текст јеванђељске Молитве Господње, познатије као „Оче наш“. Тако ће у новој редакцији речи молитве „не уведи нас у искушење“ (non indurci in tentazione) бити замењене са „не дозволи нам да подлегнемо искушењу“ (non abbandonarci alla tentazione). Ову одлуку папе Фрање, као и евентуалну посету римокатоличког поглавара Русији за телевизијски канал „Царград“ прокоментарисао је заслужни професор Московске духовне академије, доктор теологије, професор Алексеј Иљич Осипов.

      Алексеј Иљич Осипов. Фото: www.mpda.ru    
      Алексеју Иљичу, папа Фрања је још 2017. године изјавио да није задовољан јеванђељским текстом Молитве Господње, пошто речи „не уведи нас у искушење“ у верницима изазивају погрешно схватање: да наводно Сам Бог може да искуси човека. Међутим, овога пута то није само лично мишљење ватиканског поглавара: измене су унете у богослужбене текстове. Који је узрок овога што се десило и да ли је дозвољена оваква „редактура“ речи Самог Христа?
      Узрок је очигледан: заиста се ове речи Молитве Господње понекад не тумаче потпуно правилно. Али обратите пажњу на следеће: кад у научној литератури цитирамо речи чак и неког аутора који се ни по чему не истиче, без обзира на то како се изразио и да ли је то довољно јасно, да ли је довољно књижевно, његове речи наводимо без измена. А након што га цитирамо, уколико је то потребно, дајемо коментаре. Или директно или у дословном преводу.
      Ово су лично Христове речи! Како се усуђујемо да их мењамо?! Ако хоћете, прокоментаришите их, али рећи да Молитву Господњу треба изговарати „ево овако“, а Ти си, Господе Исусе, рекао „мало незграпно“ сматрамо изразом потпуног непоштовања Самог Христа. И то је још један доказ за то да папска титула „Христовог намесника на Земљи“ нису само формалне речи, већ да је то права гордост, премда је људи нису потпуно свесни. То је још један доказ за то шта је католицизам заправо.
      Али зашто Римокатоличка црква раније није дозвољавала себи овакве ствари? Чак ни на Другом Ватиканском сабору (1962-1965) који је познат по својим несрећним реформама либералног новачења.

      Фото: Andreas Zernd / Shutterstock.com    
      Вероватно још ниједан папа није био либералан као што је Фрања. Раније сам мислио да нико не може бити гори од Јована-Павла II, али се испоставило да може. Ево, прошли папа Бенедикт XVI је био прави католик, озбиљан и убеђен. Међутим, испоставило се да им он не одговара. А Фрања не само да је човек данашњице у смислу времена, већ је човек данашње мисли и данашњег духа. То је човек који се не стиди да чини кораке који превазилазе границе поштовања према Светом Писму, према Христовом учењу.
      Сећате ли се како се усудио да назове Христа „ђаволом“: у проповеди која је трајала неких пет минута неколико пута је употребио ову реч тумачећи једну апостолску изреку. Језуита! Ето шта је језуитизам! Узгред речено, Јуриј Фјодорович Самарин (руски философ-словенофил – прим. Царграда) је одлично описао језуитизам у својој брошури „Језуити и њихов однос према Русији“.
      Узгред речено, овај моменат је данас крајње актуелан. Испоставља се да је у богословским питањима папа Фрања сушти либерал, али је што се тиче његове власти и утицаја, укључујући чак и Украјину, где унијатска Грчко-католичка црква ради шта хоће, тоталитаран?
      Тоталитаризам је и тамо, и овде: радим оно што хоћу. Не водим рачуна о светом предању Цркве. И што се тиче покушаја успостављања власти над свим оним што му припада, а тим пре што би желео да му припада папа Фрања у потпуности спроводи ранију политику Рима.
      Овде (у богословским питањима – прим. Царграда) видимо какве „стварчице“ искачу. То је „намесник Христа на Земљи“! Још је Цицерон објашњавао реч религију од речи „благоговјеније“ (свештени страх). А где нема свештеног страха, тамо заиста нема религије. А овде се под параваном тога да „треба да објаснимо људима шта је Христос подразумевао“ неки усуђују да мењају Његове речи!
      У овом контексту морам да поставим питање за крај. Недавно је у току своје посете Бугарској у коју није био позван (од стране Бугарске Православне Цркве) папа Фрања изразио жељу да „сврати у Русију“. Како се односите према самој могућности овакве посете?
      Не видим никакве позитивне моменте који би могли постојати за нашу Цркву и наш народ услед овакве посете. Али зато негативних има колико хоћете.
      Сећате се чиме су биле праћене папске посете православних земаља (Украјине, Грузије и исте ове Бугарске). Долази огроман број страних новинара, сва штампа виче и пишти: „Папа! Папа!“ и за многе људе који се још нису утврдили у вери, који не схватају каква је разлика између католицизма и Православља оваква посета може представљати ударац чекићем по њиховој вери. Зато сматрам да папина посета може задати врло јак ударац свем нашем народу и православним верницима. Треба имати на уму: дух католицизма је апсолутно светован, у њему практично нема вишег ничег верског. Још је у XIX веку светитељ Теофан Затворник врло лепо и тачно рекао да католици немају Цркву, већ политичку корпорацију. Тако да ова посета неће бити ни од какве користи, а у то да ће нанети штету нашој Цркви и нашем народу – не треба ни да сумњамо.
      Професор Алексеј Осипов
      Разговарал Михаил Тјуренков
      Са руског Марина Тодић
    • Од Логос,
      Бог ствара свет и човека из љубави, са циљем да човек постане што сличнији Њему, да се обожи и да сву творевину приведе Творцу, како би се спасао и задобио вечни живот. У овој тајни спасења света и човека учествују сва Три Лица Свете Тројице – Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух.
       
      На страницама Новог Завета, конкретно, у Делима апостолским, читамо о догађају Педесетнице. Празник који претходи догађају Педесетнице јесте Вазнесење Господа нашег Исуса Христа – дан када се Господ вазнео на небо. Христос управо тада, пре свога Вазнесења, најављује ученицима Свој одлазак речима „...ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи“, а затим и „Умолићу Оца да вам да другог Утешитеља који ће бити са вама заувек“. Дакле, Христос одлази, вазноси се на небо како би сједињење људи са Господом било слободно, како бисмо ми својом слободном вољом ступили у заједницу са Богом. Десети дан након Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, апостоли су окупљени у јерусалимској горњици (у којој је Спаситељ пред своје добровољно страдање и животворну смрт савршио Тајну вечеру, установивши Свету Евхаристију), и чује се шум и хука ветра и огњени језици се спуштају на сваког од ученикâ. Дух Свети силази у виду огњених језика, Дух Утешитељ којег је Христос најављивао и Он се свима подједнако раздаје. Тада ученици почињу да говоре другим језицима које до тад нису разумевали.
      Све ово се дешава за време јеврејског празника Педесетнице, када су многи људи из дијаспоре дошли, те су и они изненађени када су чули проповед апостолâ, сваки на свом језику. На овај начин Господ шаље апостоле да проповедају и благовесте реч Еванђеља Његовог по васцелом свету, свим народима.
      Празник Свете Педесетница има три назива – Тројица, Духови и Педесетница. На тај дан у храм се уноси трава. Највероватније се ово чини по угледу на старозаветни јеврејски обичај за празник Седмицâ – празник почетка жетве пшенице и дан када је Мојсеју, на гори Синају, дарован Закон Божији. Овај празник Јевреји су звали још и Сукот и Педесетница. Трава би онда могла својом зеленом бојом да символише обновљење - зеленило обновља природу, а Дух Свети обнавља душе наше. За време Литургије сабрани верни народ плете венце, који символизују нови живот, обнављање новог живота. Плетење венчића би, такође, могло да се везује за овај старојеврејски празник Сукот. Тада су правили колибице, односно сенице – кућице од прућа. Празник Сукот, Јевреји су славили као успомену изласка из Египта и дуг пут до Обећане земље, те би ове сенице могле да назначују „нове станове“, символичку слику последњих времена, када ће људи становати без потребе да имају заштиту од кише, ветра, Сунца и од другог човека.
      На Светој Литургији, приликом прослављања празника Свете Педесетнице и одежде свештенослужитељâ јесу зелене боје, сходно схватању о Духу Светом као Духу Живота. Педесетница је рођендан Цркве, дан нашега спасења и дан када је Црква установљена, када је успостављено сједињење свих људи са Христом. Зато са великом радошћу прослављамо Онога који је на нас излио дар откривења и моћ исцелења, заједно са Оцем и Сином, Свету Тројицу Јединосушну и Нераздељиву, сада и увек и у векове векова. Амин. 
       
      Вероучитељица Николина Новаковић
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      У суботу, дана 08. јуна 2019. године, када Црква прославља светог апостола Карпа и Алфеја, свету архијерејску Литургију у Пачетину служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству су саслуживали: протојереј Љубенко Јовић, парох бршадински, протојереј Горан Горановић, парох боботски, протонамесник Ненад Кесоња, парох пачетински, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј Вукашин Цветојевић, парох друге вуковарске парохије и ђакон Радован Арсеновић из Трпиње. 
       
      Овогодишња кума је била госпођа Душанка Гаглијано из Пачетина, а за идућу се годину кумства примио господин Срђан Секулић из Пачетина.  Владика Херувим је беседио после заамвоне молитве:
      - У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан милости и љубави Божје која нас је сабрала у Светониколајевски храм овде у Пачетину. Сабрали смо се да прославимо име Божје и светог апостола Карпа који је заштитник овога села. 
      Из житија овог великог апостола можемо да видимо да је био благе нарави, бистрог ума, велики ревнитељ за Реч Божју. Свети апостол Карп био је епископ на Криту, а највише сведочанства о њему имамо код светог Дионисија Ареопагита. Свети апостол Карп је као посланик Божји сејао семе Јеванђеља Христовог не само на Криту него и по васцелој васељени која је жедна љубави и мира који произилазе из Јеванђеља. 
      Апостоли су проносили Јеванђеље о Васкрсењу које је печат нашега живота, следећи Божју реч трудили су се да обоже народ учећи их да се крсте у име Оца и Сина и Светога Духа. 
      Господ Исус Христос је преко Апостола наложио целокупној јерархији наше свете Цркве да проповедамо Реч Јеванђеља и крстимо све народе у име Оца и Сина и Светога Духа. На крштењу добијамо печат и залог Небеског Царства да бисмо у Цркви кроз Литургију умножавали врлински живот. Суштина нашега живота је у Литургији, ако нисмо сједињени у Литургији ми не живимо као хришћани. Апостоли заједно са светим апостолом Карпом су нам преносили управо такво предање. Није случајно што смо данас окупљени да прво Литургијиски прославимо име Божје, а затим да одемо до наших поља и молитвом их учинимо благословенима и роднима. Родна поља су нам потребна како бисмо могли и биолошки живети. Помолили смо се да Господ благослови житна поља да би народ могао да живи, да од полодова дела руку својих може да живи и храни своју фамилију. Надамо се да ће свети аспотол Карп заштитити од свих пошасти од временских непогода. Надамо се да ће поља бити благородна како би и житнице биле пуне. 
      Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан који нас је сабрао да прославимо име Божје и светог апостола Карпа. Амин!
      Трудом ЦО Пачетин и надлежног свештеника оца Ненада Кесоње испред храма у Пачетину приређен је ручак за све присутне.

      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске „Светигора“ синоћ је у Београду представила комплет Изабраних дјела Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија.
       
      На промоцији су говорили Његово високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки  Јоаникије, академик Матија Бећковић, проф. др Мило Ломпар и у име редакције Желидраг Никчевић.
      Светигора је свој темељни издавачки и духовни подухват Изабрана дијела Митрополита Амфилохија, 30 наслова у 36 књига, представила у препуној крипти Храма Светог Саве на Врачару, међу којима су били архијереји СПЦ, монаштво и свештенство из више епархија, академици, професори Богословије, Богословског и других факултета у Србији, књижевници, представници културног живота и многобројни вјерни народ.
      Основна идеја приређивача је, како је истакао Желидраг Никчевић,  да се читаоцима вјерно предочи Митрополитово пастирско, духовно, интелектуално дјеловање:
      „Да се овим књигама истинито посвједочи колико је та служба била племенита, како су у његовим предавањима, текстовима, бесједама и у живом контакту са људима формулисана нека од најтежих питања не само наше вјере, него и наше стварности, савјести и људске одговорности.“
      Ове књиге су припремане и штампане дуже од једне деценије, саборно као производ бриге и љубави, најприје пастира према својој духовној дјеци и љубави уздарију те духовне дјеце према свом родитељу, истакао је Никчевић и додао да су у њиховом настајању учествовали владике, свештеници, монаси и мирјани, преко тридесет Митрополитових духовних чеда са владиком Јоаникијем на челу. Овај издавачки подухват је заједничко дјело двају епархија Српске православне цркве: Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке.
      „Прикупљајући књиге, текстове, предавања и бесједе, дискове и касете са звучним и видео-записима, схватили смо да је то огроман материјал искуства, вјере, богољубља и човјекољубља. Ово дјело, које је настало без директних литерарних претензија и можемо слободно рећи из скромног осјећања дужности према ближњему и  своме народу, није само теологија, нити философија, нити поезија, ни бесједништво, већ је оно мирно у својој снази, озбиљно и достојанствено у изразу и доброј намјери, суштински збир свега тога.“
      Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је нагласио да му је велика част што учествује у представљању монументалног, књижевног и теолошког, дјела Митрополита Амфилохија, истичући велики труд оца Радомира Никчевића који је формирао тим, управљао и осмишљава овај издавачки подухват.
      Владика Јоаникије је направио провизорну периодизацију Митрополитовог књижевнога рада и подсјетио да се, иако је почео да пише много раније, као теолог пројавио и објавио са својим докторатом о Светом Григорију Палами.
      „Говорило се, и то је тако, да је то најбољи докторат на теолошким наукама код Срба. Њему је свакако било од огромне користи изучавање Светих отаца, посебно Светог Григорија Паламе, чије дјело не само да је добро изучио и обрадио, него и усвојио, преточио у своје искуство.“
      По ријечима владике Јоаникија види се, и кроз његово теолошко и књижевно дијело, да је он ослоњен на мисао и опит Светих отаца из Свете Горе Атонске.
      „Када је радио свој докторат и када се бавио науком најозбиљније, Митрополит Амфилохије се истовремено везивао за Свету Гору да се научи не само слову из књига, него да осјети слово Божије, ријеч Божију у тишини Светогорској. Та чежња да доживи ријеч Божију, да уђе у њен смисао, отворила му је неслућене видике.“
      Након тог дјелања у Грчкој, књижевног, теолошког и проповједничког, како је рекао Преовећени владика, Митрополит је, као професор Богословског факултета, наставио да ствара у другачијим условима:
      „Нарочито се бавио тумачењем Светог писма, и Старог и Новог завјета, бавио се философијом хришћанског васпитања и о томе написао изваредну књигу која служи као уџбеник на богословском факултету. Тада је постао познат и као проповједник живе ријечи Божије која је заиста била и богонадахнута и стваралачка, што се види по препороду који је настао управо у Београду, око Теолошког факултета, као и око манастира Ваведења и Ћелија, гдје је предавао, проповједао и служио тадашњи јеромонах Амфилохије.“
      Владика Амфилохије је наставио да се озбиљно бави богословљем, али свега је више привлачио пастирски рад. Пуних 35 година, Митрополит Амфилохије ствара као архијереј, прво у Банату у много лакшим условима, иако је и тамо било проблема разних, а затим у Црној Гори:
      „Ту можемо видјети какав је Митрополит стваралац. Просто није кабинетски човјек. За многе од нас стварати било шта ваљано у таквим условима у којима је он живио, у једном огњу и сталној борби, под сталним притисцима и оптужбама, не би било могуће. У његовом случају те тешкоће, препреке и проблеми били су изазов, то је још више пробудило и мотивисало њега као ствараоца. Посебно, дакле, у овом његовом књижевном дјелу треба истаћи проповиједи које имају пастирски и понекад пророчки карактер“, истакао је, између осталог, Преосвећени Епископ Јоаникије.
      Академик Матија Бећковић се присјетио дана Митрополитове хиротоније на Цетињу када му је рекао да ако пожели да буде светац нигдје зато неће имати бољих услова:
      „Нисам ни слутио колико сам погодио. Најмања држава, с најмање свога народа, земља с најмање земље, окамењена српска вјера, како је назвао Лазар Костић, све више личи на препилану колијевку. Власт се не устеже да насрће на васкрслу, већ једном распету и убијену Митрополију, чијим се мученикословом може похвалити мало која митрополија на свијету. “
      Бећковић је казао да као што мрак чини да се звјезде виде, тако и црногорске прилике чине да Митрополит Амфилохије буде виднији:
      „Црногорско-приморска митрополија је једина вишенационална институција у Црној Гори чији су духовници исте вјере, али нису исте нације. Умјесто да се тиме дичи, режим пријети да ће им ускратити гостопримство, тако да је неким чудом жив игуман Стефан, имао би проблема са мјестом боравка.“
      Свијету одлученом од истине својим примјером владика Амфилохије је показивао да без истине нема слободе, истакао је Бећковић и додао:
      „Своју Митрополију украсио је стотинама богомоља, разрастао је себе и вјером заштитио и постао не само тврђава Српске православне цркве, него један од стубова православља. Представљамо његова изабрана дјела у 35 књига, а његово право најзначајније ремек-дјело је његов 80 – годишњи живот и животни пут. Представљамо их у Храму Светог Саве на Врачару, а он је један од најзаслужнијих што је изборено право да се тај храм подигне. Молим се за још многаја љета Митрополита Амфилохија!“
      Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије нагласио је да иза ових књига стоји један у правом смислу те ријечи духовни горостас.
      Владика је на почетку свог обраћања са присутнима подијелио сјећање да је као студент треће године Философског факултета посјећивао предавања широм Београда. Тада се код њега искристалисао став да би волио да се бави теологијом, а послије једног предавања Митрополита Амфилохија на Богословском факултету осјетио је лично унутарње просветљење – чуо глас да мора да упише Богословски факултет, што је и учинио.
      Била су то времена, по његовом казивању, када се наш народ будио с једне стране из летаргије богозаборава, а с друге стране превазилазио у себи богоборство гдје, поред неколико великих имена и отаца наше Цркве једно од најважнијих мјеста заузима управо Митрополит Амфилохије.
      „Наш Господ је рекао Идите и проповједајте Јеванђеље и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Светога Духа. Дакле није рекао идите и пишите књиге, зато када стојимо пред оволиким хиљадама страница неко се може запитати гдје је ту послушност тој ријечи Божијој и да ли су ове књиге, исписане љубављу и вјером Митрополита Амфилохија, у супротности са том ријечју Христовом. Наравно да није у супротности са ријечју који је Господ упутио својим апостолима, јер поред тога стоји и она ријечи лете, оно што је записано остаје.“
      Оно што је квинтесенција свих страница Изабраних дјела Митрополита Амфилохија је, по мишљењу владике Порфирија, управо у складу са том ријечју Христовом:
      „Иако је Митрополит Амфилохије ступио на српску сцену као доктор наука, дакле као научник, та његова прва књига, али и све потоње странице које су исписане, јесу у правом смислу те ријечи наука. Али не наука онако како смо често навикли да је разумјевамо у сколастичком смислу те ријечи, не наука која је сама себи циљ и нема везе са животом његовим прије свега, а онда и шире животом Цркве Христове. Ријечи све од прве до последње, које се налазе у ових 37 томова, имају нераскидиву везу са животом Цркве и нису ништа друго него управо у служби крштавање свих народа у име Оца и Сина и Светога Духа.“
      Владика Порфирије је нагласио да ријеч записана у овим књигама, није ријеч Митрополита Амфилохија. То су ријечи Господа Исуса Христа Спаситеља нашег и само у том смислу су и ријечи Митрополита Амфилохија:
      „То значи да су то ријечи које нису проистекле из интелектуалних промишљања, гимнастика и акробација, него прије свега из његове живе, пламене, огњене, како је рекао владика Јоаникије, вјере. Сигуран сам да ће свако ко отвори било коју страницу ове књиге, чути глас Митрополита Амфилохија, али ће иза његовог гласа, још громогласније, чути ријеч Божију – ријеч Христову. Зато слободно могу да кажем да су ове књиге Јеванђеље Христово, или боље рећи продужено Јеванђеље Господа нашег Исуса Христа“, закључио је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије.
      Проф. др Мило Ломпар је казао да је у осветљавању разнородне и различите личности писца ових изабраних дјела, у дочаравању различитих активности којима је Митрополит испунио свој дуги и плодоносни живот, можемо узети у обзир различите чиниоце, али је он као професор књижевности ставио нагласак на чињенице које се у овим дијелима дотичу подручја књижевности.
      „Књижевност није неко случајно подручје у духовном искуству Митрополита Амфилохија, она је у извјесном смислу један специфични медијум кроз који се његова мисао пробија достижући различите аспекте његовога лика, па нам његови увиди у књижевно искуство веома често дочаравају унутрашње језгро тог лика, његову богословску, филозофску и активну пастирску улогу.“
      Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је благословећи овај скуп, захвалио учесницима и организаторима, нагласивши да се, слушајући излагања ових умних људи, питао ко је тај о коме се говори, јер све што је речено говори не о ономе о коме се говори, него о онима који је су уградили своју вјеру и своју мисао у њега. Подсјетио је да су на промоцији поменути Свети Владика Николај и отац Јустин, као и да су обојица у вријеме кад је он био студент били забрањени.
      „Међутим, међу књигама у нашој Богословије, гдје сам био и библиотекар, пронашао сам списе владике Николаја, па чак и неке од оних који су штампани у иностранству, које је владика Лаврентије послије штампао и тајно уносио у нашу земљу. Тај сусрет са владиком Николајем је нешто што је просто за мене као младог човјека било откровење у тим временима великог притиска на Цркву, на вјеру.“
      Такође је и сусрет са старцем Јустином Ћелијским 1959. година на сахрани госпође Барловец, његове духовне ћерке, на Новом гробљу утицао на Митрополита:
      „То виђење оца Јустина, тог огња који је избијао из њега, то је нешто што се мене дотакло тако дубоко. Онда су га свештеници питали колико ће трајати његова бесједа, бојећи се шта ће рећи јер је био под присмотром, а он каже кад говорим о вјечности заборављам на вријеме. Није дуго говорио, али је тако потресно говорио, са таквим огњем и дубоком вјером, до земље се клањајући пред госпођом Љубицом Барловец.“
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...