Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У навечерје празника Светог пророка Михеја, 26. августа 2020. лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, из подгоричког Светогеоргијевског храма у Момишићима, емитовано је уживо једанаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост  емисије био је протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ ове подгоричке светиње и главни и одговорни уредник васељенског радија Светигора. Музички део емисије милозвучним појањем украсили су полазници веронауке под уметничким руководством Марије Јовићевић, дипломираном црквеном музичком уметницом. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић.     Филм о страдању Момишићких мученика - Свјетлост Христова просвећује све     Овонедељна емисија почела служењем акатиста Светим новомученицима Момишићким у храму на подгоричкој момишићкој гори у којем се чувају мошти светих новомученика Момишићких - двојице свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака. Акатист је пред моштима служио настојатељ храма протопрезвитер Никола Пејовић, уз ангелско појање деце са веронауке која су овом приликом актуализовала речи псаламског стиха: Из уста деце и одојчади начинио си Себи хвалу! (Пс. 8, 3)     У оквиру првог дела емисије прота Никола је казивао о почецима свог духовног живота, о првом сусрету са Светим Василијем Острошким, као и о путу ка свештеничкој служби. Обитељ манастира Дајбабе била је за мене Бања Витезда благодарећи којој сам осетио Божји призив којим сам кренуо, а који ме је довео до узвишене свештеничке службе која је велики дар љубави Божје, нагласио је наш гост, стављајући акценат на ослушкивању и корачању путем призива Божјег на узвишено свештенослужење.        Овај храм у подгоричком насељу Момишићи мален је по димензима, али је духовно велики јер се у њему чувају мошти Светих новомученика Момишићких, истакао је отац Никола говорећи о овој подгоричкој светињи. Свети Момишићки новомученици, двојица свештеника учитеља и четрдесеторо ученика, живели су током седамнаестога века у месту Момишићи, које и данас постоји као предграђе Подгорице. У време тешког страдања српскога рода, при храму момишићком, двојица свештеника, чија су имена Богу позната, основаше школу у којој истини Христовој учаше благочестиву децу својих парохијана (према предању њих четрдесеторо), преносећи им у срца љубав према истинитој вери и своме роду. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 17. маја 2012. лета Господњег прибројани су лику светих.      Упознајући нас са богатим духовним животом у окриљу кивота момишићких новомученика, отац Никола је говорио о значају веронауке коју при храму руководи вероучитељица Зорка Пејовић, руководећи младе христочежњиве духе ка радости Царства небеског. Поред богатог богослужбеног живота и делатне катихезе, при момишићкој парохији делује и удружење добровољних даваоца крви које за духовне патроне има новомученике Момишићке. У плану је да се у порти храма сагради први православни вртић за дјецу, гдје ће поред општег васпитања дјечица моћи духовно да узрастају у окриљу овог светог мјеста, нагласио је настојатељ храма у Момишићима.     Будући да се налази на послушању главног и одгворног уредника васељенског Радија Светигора, прота Никола је говорио и о значају медија који су посебно у нашем времену од изузетног значаја за мисију Цркве. Како су медији већ одавно постали „свеприсутни и свепрожимајући чинилац друштвених токова“, то је обавеза Цркве да буде дио тих токова и да на тој „пијаци богова“, како је говорио преподобни Јустин Ћелијски, понуди и ријеч Јеванђеља Христовог, да би се у људима, слушајући и читајући проповиједи, рађала вјера, јер „Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повјероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника?“ (Рим. 10,14.), поучио је отац Никола Пејовић.      Наша улога је да вршимо мисију Цркве, да искористимо оно што су плодови људског достигнућа и да их ставимо у службу Божију. Оно што не може увијек свештеник, епископ, то чини Црква Православна путем медија. Улази у сваки дом, болницу, затвор, канцеларију, аутомобил и проповиједа Ријеч Божију. А она је путоказ ногама нашим, многима утјеха, укрепљење, поука, пут до истинског Богопознања, рекао је наш саговорник који нас је упознао са историјатом и богатим информативно-катихетским програмом васељенског радија Светигора, искористивши прилику да похвали све медијске делатнике овог најстаријег црквеног радија на територији Српске Православне Цркве.      Полазници веронауке су својим дивним појањем улепшали емисију и посведочили да се Господ најлепше велича кроз славопој који се произноси са дечијих усана и из дечјег срца. Међу дечицом која су под уметничким водством Марије и Милене Јовићевић појала у славу Бога, била је и мала Уна која у дечјем узрасту не само песмом и молитвом, већ и делатним примером сведочи да Господ призива све у радост свог небеског Царства које већ овде и сада предокушавамо животом у Цркви Његовој.      Пред крај емисије отац Никола је упутио пастирску поруку указавши на значај празника Успенија Пресвете Богомајке у чијем се претпразништву налазимо, позвавши све да останемо у молитвеним мислима једни са другима, следујући речима Апостола Павла да чинимо добро да нам не досади.    Приредио: Катихета Бранислав Илић   Фото: Срећко Радовић
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Следујући благослову и устаљеној пракси да се емисије средом посвећују подршци праведној борби за очување светиња и умножења љубави у Црној Гори, ново издање емисије "Живе речи" на програму "Живе речи ТВ" биће уживо емитовано из подгоричког Светогеоргијевског храма, у среду 26. августа 2020. Лета Господњег од 20:00ч.    Служба и акатист Светим новомученицима Момишићким /PDF/     На почетку наше емисије пред моштима Светих новомученика Момишићких биће служен акатист посвећен овим угодницима Божјим који су одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 17. маја 2012. лета Господњег прибројани лику светих.      Специјални гост биће протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ подгоричког храма Светих новомученика Момишићких и главни и одговорни уредник васељенског Радија Светигора.    Музички део емисије милозвучним славопојем украсиће хоровођа Марија Јовичевић, дипломирана црквена музичка уметница.    Модератор емисије је катихета Бранислав Илић
      Линк за емисију уживо: 

          Повест о момишићким новомученицима   Тропар, глас 4.   Двојица свештеномученика момишићких, побожно поживјеше и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове; тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета.   Кондак, глас 8.   На небозарној Гори момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше и посташе обиталиште   Пресвете Тројице.  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки Иринеј: „Само кроз Христа и у Христу могућно је истинско општење са Богом или боговиђење. То виђење је духовно, благодатно, натприродно, које Бог дарује и које није могућно по било каквој људској способности и снази, него једино по дару Божјем. Врхунац искуства заједнице са Живим Богом овде на земљи јесте у светој Литургији, у светом Причешћу, у којем се – под видљивим хлебом и вином – причешћујемо, постајемо заједничари са Сâмим Христом и, кроз Њега, са Светом Тројицом.”     Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији на празник Преображења Господњег, у среду, 6/19. августа 2020. године, у Саборном храму у Новом Саду. Преосвештеном владици Иринеју су саслуживали: Епископ мохачки г. Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони.   Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Епископ бачки г. Иринеј је говорио о значају празника Преображења Господњег. „Данашњи велики Господњи празник познат је као празник Преображења Господњег. Христос је Оваплоћени Бог Који је постао човек и ушао у нашу историју да би спасао човека, да би уништио триптих зла – грех, смрт и ђавола – да би нас вратио у првобитно стање чистоте и боголикости, али и да би нам подарио и више од тога, а то је управо вечно блаженство, вечна радост и искуство вечног гледања Бога, вечне заједнице са Богом. Само кроз Христа и у Христу могућно је истинско општење са Богом или боговиђење, које није обично, физиолошко виђење. То виђење је духовно, благодатно, натприродно, које Бог дарује и које није могућно по било каквој људској способности и снази, него једино по дару Божјем, који се не даје свакоме, него онима који истински љубе Бога. Зато сви свети кроз историју Цркве имају ово исто искуство виђења Христа у слави, које су имали апостоли на гори Тавору. Данас се у празничним песмама наглашава да је догађајем Преображења Господ Исус Христос хтео да охрабри Своје ученике да схвате шта је Његово добровољно страдање за живот света, и да покаже зашто је Он дошао на земљу – да донесе Царство Божје. У догађају Преображења Христос показује праву људску природу – ону за коју је намењен човек и на коју je призвано свако људско биће. Зато је Он дошао на земљу да се преобрази, не ради Себе, него ради нас људи; да буде, како је рекао свети старац Јустин Ћелијски, Живи Подсетник ученицима и људима на шта су призвани, шта је циљ нашега живота и нашега пребивања у Цркви Божјој – да постанемо једно са Њим, и да то искуство непосредне заједнице са Христом у светлости нетварној буде садржај нашег живота кроз сву вечност. Врхунац искуства заједнице са Живим Богом овде на земљи јесте у светој Литургији, у светом Причешћу, у којем се – под видљивим хлебом и вином – причешћујемо, постајемо заједничари са Сâмим Христом и, кроз Њега, са Светом Тројицом. Овај празник је не само подсетник или указивање на смисао нашег живота, него и непресушни извор духовне, благодатне снаге – силе Духа Светога, без које не можемо проћи кроз двери вечнога живота. Нека би Преображени Господ помогао свима нама да се наше биће, наша срца, наше душе, наше савести увек преображавају на путу добра, врлине, љубави и свега онога што нас чини учесницима у гледању славе Божје у Личности Христовој”, рекао је владика Иринеј.   После заамвоне молитве, епископи Иринеј и Исихије су – према устаљеном и благословеном поретку – освештали нови род винове лозе.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Вукашин,
      Сергеј Фудељ: КЊИЖЕВНИК ДОСТОЈЕВСКИ ЈЕ ВИДЕО СВОГ ХРИСТА
            Предсмртна болест Достојевског је почела изненада крварењем плућа 26. јануара 1881. Смрт је наступила 28. јануара (по старом календару), на дан спомена на преподобног Јефрема Сирина у чијој покајничкој молитви је писац видео суштину хришћанства. Смрт Достојевског нас запањује својом лакоћом, која је налик на милосрђе. Сетимо се како је страшно умирао Тургењев. Достојевски је већ увече позвао свештеника како би се исповедио и причести. „Кад је свештеник отишао, — сећа се Ана Григорјевна, — ушла сам с децом у кабинет да честитам Фјодору Михајловичу причешћивање Светим Тајнама, он је благословио мене и децу, молио их је да живе у миру, да се воле, да мене воле и чувају. Опростивши се са децом Фјодор Михајлович ми се захвалио за срећу коју сам му дала и замолио ме је да му опростим ако ме је нечим ражалостио. Стајала сам ни живи, ни мртва, немајући снаге да било шта одговорим.“ Кћерка Достојевског се сећа да је отац опраштајући се с децом заповедио њиховој мајци да наглас прочита 15. главу Јеванђеља по Луки — причу о блудном сину коју је изузетно волео. Коначно се враћао у Очев Дом. 
      „Око седам ујутро (28. јануара) видела сам, — пише Ана Григорјевна, — да муж гледа према мени… ‘Знаш Ања, — рече Фјодор Михајлович полушапатом — већ три сада не спавам и стално мислим и тек сад сам постао потпуно свестан да ћу данас умрети… Упали свећу, Ања, и додај ми Јеванђеље.’ Ово су Јеванђеље Фјодору Михајловичу у Тобољску (кад је ишао на робију) поклониле жене декабриста. Увек се налазило у мужевљевом видокругу, на писаћем столу, и он би често, замисливши се о нечему или кад би осетио недоумицу, отварао Јеванђеље где се отвори и читао је оно што би се налазило на првој страници (с леве стране). И сад је Фјодор Михајлович желео да своју сумњу провери по Јеванђељу. Сам је отворио свету књигу и замолио да му прочитам. Отворило се Јеванђеље по Матеју, гл. III, ст. 14—15: ‘А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду’ ‘Чујеш? — ‘остави сада’ значи, умрећу,’ — рекао је муж и затворио књигу… Око девет ујутру Фјодор Михалович је мирно уснуо не испуштајући моју руку… У осам сати и тридесет осам минута увече Фјодор Михајлович је отишао у вечност.“
      /…/ „Никада раније нико није имао такву сахрану; Петербург ништа слично није видео, — пише И. Аксаков неколико дана после погреба. — Све ове изненадне, неприпремљене, непланиране и зато несумњиво искрене изјаве саучешћа, захвалности и поштовања, — све ово указивање части, до чега је дошло тако  изненада, само по себи је надахнуто — и испуњено важним смислом.“
        Убрзо после сахране, у фебруару 1881. године И. Аксаков је писао Победоносцеву: „Смрт Достојевског је права казна Божија. Тек сад се у потпуности открива његов морални значај као учитеља младих душа. У њему су ослонац и смелост имали највиши, морални идеали, које је нејасно и бојаживо у души носио овај или онај младић. Јер, у суштини, ‘пониженим’ и ‘увређеним’ треба сматрати религиозно и морално осећање у средини руске интелигенције. Младом човеку је потребно много храбрости и самосталности да се усуди да га гаји и исповеда.„
      „Отишао сам да се поклоним његовом праху, — пише Кони. — На полумрачном и непријатном степеништу куће на углу Јамске и Кузнечне улице, где је покојник живео било је већ много људи који су се кретали ка вратима опшивеним похабаном мушемом. Иза њих се налазило мрачно предсобље с истим таквим оскудним и неугледним намештајем који сам већ имао прилике да видим. Фјодор Михајлович је лежао на ниском одру, тако да су сви могли да виде његово лице. Какво лице! Оно се не може заборавити… На њему није било ни оног као зачуђеног, ни оног камено-спокојног израза који имају мртви људи… Ово лице је било речито, изгледало је продуховљено и дивно… Трулеж га се још није дотакла и на њему се није видео печат смрти, већ као да је на њему био одсјај другог, бољег живота… Дуго нисам могао да одвојим поглед од овог лица које је изгледало као да свим својим изразом говори: „Па да! Тако је — увек сам говорио да мора бити тако, а сад знам.“ 
      И Ана Григорјевна се сећа: „Нешто пред поноћ наш драги покојник је већ лежао на смртном одру насред свог кабинета. Покрај узглавља је стајала полица с иконом и упаљеним кандилом. Покојниково лице је било мирно и чинило се да није умро, већ спава и осмехује се у сну некој ‘великој истини’ коју је сад сазнао.“ 
      Постоји још један документ који  у потпуности потврђује речи и Ане Григорјевне и Конија — изванредан цртеж оловком „Ф.М. Достојевски на смртном одру“ који је Кримски урадио сутрадан после смрти. На лицу покојника је ‘мир суботњег дана’.
      Књижевник Достојевски је видео свог Христа и Његов Васкрс. 
      Сергеј Фудељ, НАСЛЕДСТВО ДОСТОЈЕВСКОГ, (одломак, стр. 208-212) Панонске нити, Крушчић, 2019.
      Превели: Драган Буковички и Марина Тодић
       

    • Од JESSY,
      Данас смо чули недељно Јеванђеље о свадби, о свадбеном и несвадбеном руху. Ова прича нам одсликава ту свадбу Јагњета Божијег о коме говори Откровење (19; 9). То вече које ће доћи на крају дана када настане крај историје, када наступи последња жетва смрти после последње битке за људске душе између Бога и ђавола. И ми нисмо само посматрачи у тој бици – ми у њој учествујемо и позвани смо да уђемо у победу Господа нашег, на тај празник на који нас Он све позива.
      У тој причи говори се да се Царство Божије “уподобило човеку цару” и потом се описује историја позивања на свадбу. То значи да се у људској историји отвара Царство Божије, позивнице су као што знамо, не једном у историји већ биле послане и већ биле одбачене. На крају крајева Господ се обраћа свима – први пут после одбацивања од стране богоизабраног народа израиљског, потом после одбацивања међу вернима – како нико не би био лишен те Божанске радости.
      Како кажу Свети Оци, Христос је Младожења, а Невеста је Црква и сви верни учествују у том браку. У празнику који је припремљен ради брака, где се свакоме даје опроштај грехова и ми сазнајемо како је Господ милостив према нама. То је утеха од Самог Утешитеља, Духа Светог и испуњење свих завета. У том царском празнику љубави могу учествовати они који знају шта је љубав Божија и који су се придружили тој љубави.
      Ко је позван? Свако ко је бар једном чуо речи Јеванђеља, нека то тумачи као лични позив њему од стране Господа да дође на тај празник. Нико није искључен осим оних који сами себе искључују.
      Како Христос брине о свакој души! Када позвани оклева да дође, он шаље своје слуге да зове друге који желе. Двери Небеског Празника остају увек отворене, чак и онда када је свадба почела. Још се може доћи и све је за нас припремљено. Небо је спремно да нас прихвати. Ми смо само дужни да за то будемо спремни. Како узвикује преподобни Силуан Атонски и сви свети: “Господе, зар је све то за нас?” Како каже света праведна Јелисавета: “Откуда то да Сама Мајка Господа мојега дође код мене!” Сама Мајка Божија позива лично сваког од нас да буде учесник Божанске свадбе Његовог Сина.
      И тако, у причи нам је показано како људи дочекују такав позив. Позвани нису хтели да дођу. Узрок због кога они не прилазе Христу није у томе да они не могу доћи, него у томе што неће. Штавише, идући за својим послом они су презрели позив. Они презриво сматрају да не треба да иду на Божански празник: “Ми сами можемо организовати свој сопствени празник. Ми можемо имати свој сопствени земаљски празник и не треба да идемо тамо, то не завређује нашу пажњу”.
      Велики број људи умире због таквог немара. Они нису непријатељски расположени према христу и Цркви, они су апсолутно равнодушни према ономе што се тиче спасења њихове душе. Земаљске бриге – поље или трговина како је речено у Јеванђељу и због тога они одбијају позив.
      Заиста, земно захтева марљивост и труд и Господ то благосиља – човек мора да се труди на земљи у зноју лица свога. Но, тешко нама када то земаљско испуњава не само наше руке, него и цео наш ум, и наше срце, па постаје непремостива препрека између нас и Христа!
      И не треба да нас чуди то како су поступили са посланицима Цара – ухватили их и унизили и убили. Јер ми знамо да су увек, у свој људској историји, тако поступали са пророцима Божијим. Тако су убили и Претечу – највећег рођеног од жене. Тако су убијали и Христове апостоле. Тако се јавио венац старих и нових мученика на челу са царским страстотрепцима. И сви ми које Господ свакодневно позива на празник, треба да будемо за то спремни.
      Даље ми видимо како праведни гњев Божији стиже злочинце. Цар се разгњевио јер је грех убиства слугу Божијих прешао све границе и уистину вапије ка Небу. У Јеванђељу је речено да је цар послао војску, истребио убице и спржио њихов град. Убиство слугу Божијих и прогон Цркве, брже од свега осталог препуњава чашу трпљења Господњег и испуњава меру кривице народне који попушта да се све то догоди.
      Господ, како је речено у причи, посећује тај народ великим катастрофама. Тако је било у Израиљу, тако је било, тако је и данас са Русијом. Ми смо на крају ипак прославили царске страстотрепце и читав венац нових руских мученика и исповедника. То нам даје наду да ће сва Црква и сав народ наш постати свестан шта се са нама догађа и да ће се заиста суд Божији променити у милост. Но, то не сме бити само спољашње прослављање – сва Црква и сав народ треба да се прикључе томе.
      Одбацивање Бога увек у себи скрива погибију. Сам Бог шаље посебне невоље таквом народу. У Јеванђељу је речено да је цар послао Своју војску против убица. И римска војска која је седамдесете године разрушила Јерусалим – буквално неколико година пошто је Спаситељ у причи предсказао тај догађај – била је војска Божија. И како каже свети Јован Златоусти, сва војска, све армије света које постоје, припадају Богу. Оне су у власти Божијој ма како страшно та војска изгледала. Па тако и немачко-фашистичка војска и војска унутрашња која је војевала и може да војује против сопственог народа, и војска НАТО која уништава Србију, и чеченски бандити. И оне војске које стоје на источним границама наше Отаџбине и само чекају тренутак када ће их Господ послати да испуне своје назначење. Нема двовлашћа на земљи, сам ђаво чини само оно што му Бог попусти да учини и Бог то попушта ради добра, у сврху Својих циљева.
      То не значи да Бог фаворизује непријатеље изабраног народа Божијег, према непријатељима народа који чува истину православља, истинску веру. Али само зарад очувања те истинске вере захваљујући којој људи могу ући у Царство Божије, шаљу се туге и невоље. И Господ користи тај Свој бич како би уразумио верне и како би зли могли избљувати своју нечастивост. Они такође неће избећи своју казну, ти нечастивци, него је само погоршавају. Но, њима Господ и даје слободу да пројаве себе када се ми одричемо истинске слободе од тог позива на свадбу вечне радости коју нам нуди Господ.
      И ми слушамо каква је туга код Домаћина свадбе за оне који Га одбацују. Брачно весеље је готово, а позвани нису били достојни. Они су игнорисали предност што су први позвани. И сви они који гину, гину само по својој кривици – не зато што Бог тако жели, него зато што су они дали предност своме, у односу на оно што Бог нуди.
      Ужасне су спољашње туге и невоље и неће их избећи нико ко одбацује Господа. Али како се испоставља, није то најстрашније. Најстрашније је доћи на свадбу и бити са ње истеран. Најстрашније је лишавање те радости коју је Господ приготовио нама.
      Како се испоставило, није у брачном руху тај човек – један од злих којим се попунило сабрање (свадбени скуп се напунио добрим и злим, свима онима који су пожелели да дођу). Обратите пажњу како је откривен човек који није обукао свадбено рухо. Он је откривен када је цар изашао да осмотри госте на банкету. Сваки спољашњи изглед пред очима цара нестаје, све постаје обнажено. Нико није могао приметити лицемера да није обучен у свадбено рухо, док није дошао сам цар и осмотрио све госте. Само Бог може знати ко од нас испуњава своје истинско служење, а ко не испуњава. Ми можемо да се заваравамо у односу према људима, а Господ никада. И пре Васкршњег празника Он показује Цркви Своје светитеље обучене у беле одежде и саветује нама да их својим трудом и покајањем такође купимо док није касно.
      Како се испоставило, неко од нас је обучен у свадбену одежду, а неко није. Ако се тако деси да свештеник изненада дође у храм без расе или без свештеничке одежде уђе у олтар, он говори саслужитељима: “Опростите, нисам у свадбеном руху”. Чак и спољашња одежда свештеника на одређен начин симболизује свадбену одежду којом је Дух Свети обукао своје служитеље. Но, Господ говори о већем.
      Преподобни Силуан прича како му је једном у Великом посту Господ омогућио да види јеросимонаха старца духовника у лику Христовом, како стоји са епитрахиљем и исповеда: “Када је на исповест стигао овај монах (преподобни Силуан говори о себи), он је увидео да је младо лице као у дечака тог духовника, седог старца, који је сав сијао и личио на Христа. Тада је тај монах схватио да тај духовник врши службу у Духу Светом и Духом Светим се праштају греси онима који се кају”. И преподобни Силуан додаје: “Кад би људи видели у каквој слави служи свештеник, они би пали од тог виђења. И кад би сам свештеник видео себе у каквој небеској слави он стоји вршећи своју службу, он би постао велики подвижник како ничим не би увредио благодат Светог Духа која живи у њему”.
      Ја сам вам већ приводио причу једног епископа о свештенику који је живео лењо и немарно. И када је умро, стао је пред Господа. Видећи да не може рећи ништа у своје оправдање, да он не предстојава у свадбеној одежди пред Господом, он је рекао: “Господе, ја сам 40 година стајао пред Престолом!” и Господ му је одговорио: “Ја тебе тамо ни једном нисам видео”.
      То значи да наше спољашње служење не може бити никакво оправдање за нас. Преподобни Силуан говори о слави у којој предстојава сваки свештеник. А Свети Оци говоре да је сваки човек обучен у ту славу – славу подобија Божијег. Посебно крштен човек. Сви ми који смо се у Христу крстили, у Христа смо се обукли. Ако би ми видели ту своју славу, ми би схватили какав дар духовни од Господа издајемо.
      Нико се не може сакрити од Господа – ето о чему говори данашња прича. Само што је ушао цар, одмах је његов поглед пао на човека који није био у свадбеној одежди. Нека се нико не нада да ће се прикрити у великом мноштву људи ма колико их било, у гужви или у храму где је мноштво људи као за Васкрс. И када сав народ Божији, цео род људски буде сабран за васкрсење из мртвих – такав човек ће увек бити видљив. Зашто је увек видљив такав човек? Зато што он присуствује на Царској небеској свадби а његово срце није тамо. А Господ срцевидац види да нема тог човека у Божанској радости.
      Свети оци говоре да је свадбено рухо у ствари настројење срца где је сав наш живот у сагласности са Христовим Јеванђељем. Погледајте, тај човек на свадби није био наг и није био у ритама. Он је био обучен, можда и сасвим пристојно. Али он није имао свадбено рухо. Само они који се тако обуку у Христа, за које је сијање Духа Светог постало њихова одећа, спремни су за свадбу. Само они за које је Христос све – могу присуствовати празнику Господњем у свадбеном руху. Ето какво треба да буде наше покајање.
      Христос се обраћа човеку који није био у брачном руху: “Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?” Какво ненадано питање за онога који је гордо седео на свадби, како му се чинило на месту које му је поуздано припадало. Долази такав човек у храм и зна да је он ту, ево стоји поред те иконе, и чини му се да нико више не може претендовати на то место. Он се већ осећа као код куће, још мало и он ће прећи у Царство Небеско. “Пријатељу – говори му Господ и та реч удара право у срце. “Ти се само претвараш да се држиш завета својих, како си ти овамо доспео? Како си се усудио доћи овамо и помешати се са мноштвом људи када си знао да је твоје срце потпуно криво пред Богом? Колико си пута у животу занемарио позив Господњи! – рећи ће нам Господ на свом последњем брачном празнику. – Колико пута си ти пропустио недељну службу, празнична богослужења! Колико пута си приступио тајинствима без расуђивања о Телу и Крви Господњој! Како си ти доспео овамо на Господњу трпезу, у таквом време, без смирења Христовог, без освећења Бога – не кроз двери, него неким другим путем, као лопов и разбојник?”
      Запитајмо сами себе сви ми који стојимо у храму: “Како сам ја доспео овамо? Да ли код мене има брачног руха? Да ли сам јуче приликом читања правила за свето причешће, обратио пажњу на речи у молитвама о томе да ли на мени има тог свадебног руха, а ја сам се дрзнуо да уђем у небеске одаје? Када би ми судили себи, не би нам било суђено.
      Он је, говоримо о том човеку, ћутао. Човек је стајао нем, разобличен сопственом савешћу. Зато што нема ничег тако тешко опростивог, нема већег греха, него стајати без покајања усред Божије благодати. Стајати тамо где је Божанска светлост и Божанска љубав – без љубави, без упознавања са њеном светлошћу.
      Сетимо се каква је пресуда била изречена том човеку. “Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба”. Али само опасним криминалцима се везују ноге и руке! Свети оци говоре да ми ако не творимо дела која су нам заповеђена, ако не будемо ишли путем Господњим, онда ће нам бити свезане и руке и ноге. Ми смо већ свезани и немогуће нам је противити се казни Божијој. Нико не може побећи од вечне казне.
      Тај човек се истерује са блиставог свадбеног весеља у таму. Пакао, то је спољна тама. То је оно што је изван Небеса – тамо где нема ни зрачка светлости, где нема никакве наде на светлост. И много је званих на свадбену свечаност, говори Господ, но мало је изабраних. Бог одбацује све који желе ући у царство Његово, без испуњења воље Његове. Он их низвргава у таму најдубљу – тамо где бораве спољни, они који су одбацили Бога, тамо где је пакао.
      Ми данас живимо у таквом свету где спољњи свет постаје све већи пакао. Где је грех већ норма, и као да му више не треба покајање. И у том паклу, када се у потпуности разоткрије његов садржај, показаће се и они међу нама који су само споља припадали Цркви Христовој.
      Како велика и како страшна може бити казна Божија! Каквим катастрофама може задесити Господ сваког човека који је у вери лицемеран, и сву Цркву и сав народ. Но, бесконачно је страшно бити лишен радости да се са Господом присуствује свадбеном весељу Његовом. Сједињење хиљаду геена, говорио је свети Јован Златоусти – то није ништа у поређењу са тим да човек може бити одбачен од лица Божијег. Нема веће казне него бити лишен те радости. Зато што нема већег блаженства него бити са Богом у свему што он има.
      https://facebookreporter.org/2015/09/26/протојереј-александар-шаргунов-нико/
       
×
×
  • Креирај ново...