Jump to content
marija

Aва Јустин Поповић

Оцени ову тему

Recommended Posts

Срна у воденици смрти

Аутор: Бошко Обрадовић, Број 1012, Рубрика Црква и друштво

Свет је богојављење, Човек је богослужење! Да је само ова два стиха написао необични српски песник Јустин Поповић (јер све што је написао заправо су песме у прози), било би то више него довољно да се данас саберемо овде и дивећи се овим стиховима покушамо да их тумачимо и из њих се учимо тајни Бога и тајни човека. А написао је много више од тога.

Тешко је данас овде у Ваљеву, у толикој близини Светих и чудотворних моштију које почивају у манастирима Лелић и Ћелије, говорити пред ученицима Светог Оца нашег Јустина, као живим сведоцима Очевог житија и поука. Али по позиву и послушању покушаћу нешто да кажем у име своје генерације и онога што је за нас, изгубљене, значио сусрет са књижевним делом Светог старца ћелијског.

Постављена слика

Припадам генерацији која је долазила на овај свет у годинама када га је о. Јустин напустио. Не могу да говорим о њему из угла личног познанства. Једино што могу то је да настојим да објасним шта о. Јустин данас значи Младој Србији. А за то је потребно одговорити на три питања.

Прво гласи: ко је био Јустин Поповић?

ДРУШТВЕНИ АНГАЖМАН

Познато је да је о. Јустин један од највећих православних теолога 20. века. Зна се да се ради и о једном од најаутентичнијих проповедника, сведока, исповедника и благовесника истине Божије у прошлом веку. Тек у наше време јасно је и о каквом се духовнику радило и колико је ученика и нових мисионара засејао широм света.

Али оно што је остало недовољно примећено, под утиском његове повучености у манастир Ћелије након Другог светског рата, где га је заправо изоловао комунистички режим, јесте његова интелектуална и друштвена ангажованост између два светска рата. Наиме, о. Јустин је веома присутан у бројним медијским и културним ратовима тога времена, пише и сарађује са најважнијим црквеним, политичким и културним листовима тога доба у Србији, и увек када је потребно устаје у одбрану истине и правде, вере и нације. Такав је остао и у времену комунистичке диктатуре, не одступајући од исповедања вере и истинског националног идентитета. Тај Јустинов интелектуални и друштвено-ангажовани пример, који га нимало случајно приближава његовом иначе личном пријатељу и поштоваоцу Александру Солжењицину, јесте оно што нам је данас подједнако важно знати и следити.

ЈУСТИНОВ ЗАВЕТ

Друго питање је шта нам је о. Јустин оставио у аманет? За Младу Србију довољна је једна и то мала његова књига: „Светосавље као философија живота”. У њој се крију одговори која је то философија живота српског народа и како се она односи према кључним питањима света, човека, прогреса, просвете, културе, друштва... Та књига нам је открила програм нашег деловања данас и зато смо Јустиновци – јер је о. Јустин Светосавац, јер нам је открио Светосавље, реч која је иначе и настала у српском језику тек у његово време и у кругу сарадника истоименог часописа студената Богословског факултета СПЦ у Београду. Знајући колико је нових речи изобразио, а не знајући ко је аутор ове кованице, можемо се слободно понашати као да је њен аутор о. Јустин, који јој је дао суштинску садржину.

ПРОГРЕС У ВОДЕНИЦИ СМРТИ

Треће и завршно питање, ако се смемо усудити да на њега дамо одговор, јесте шта би о. Јустин рекао и поручио нама данас?

Пратећи његову мисао о цивилизацији која је протерала Бога из овога света и на његово место поставила човека, Човекобога, долазимо до нашег времена и питамо се где је завршила та цивилизација коју је о. Јустин још тада видео као „прогрес у воденици смрти”?

Сигурни смо да би се данас јавно запитао докле нас је одвео тај европски Човекобог? И отворено указао на све његове лажи: његова берза – лаж, његове банке – лаж, његове хартије од вредности – лаж, његово целокупно финансијско тржиште – лаж, његова демократија – лаж, његови медији – лаж! Све лаж до лажи, ето шта је савремени европски човек који је настао на идеји Човекобога.

И где је данас тај „непогрешиви” човек из Рима, па онај „непогрешиви” из Берлина, па онај „непогрешиви” из Лондона, и онај „најнепогрешивији” из Вашингтона?

Постхришћанска цивилизација која је пола века ратовала са људским заједницама брака, породице, парохије, нације и државе, и желела да их избаци из савременог света, данас, на рубу пропасти, нема другог излаза изузев друштвене солидарности која се једино може изнова остварити управо кроз протерани свет традиционалних заједница.

И шта нам данас остаје, када се та цивилизација човекоцентризма урушава на наше очи, изузев да се вратимо светосављу као философији живота и свету традиционалних вредности?

Ми пут свој знамо, пут Богочовека, по речима песника Алексе Шантића. Ми своје ауторитете имамо и знамо за ким треба да идемо, а то су Свети Сава и два највећа Србина после Њега - Свети Николај Жички и Свети Јустин Ћелијски. Ми све време заправо само следимо ону Јустинову срну, из његове најлепше песме у прози „Срна у изгубљеном рају”, са циљем да будемо скромни наследници најбољих особина Христових Срба, међу којима важно место у Календару Светих чека и Јустина Српског.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свети Јустин Ћелијски

КУДА ИДЕШ, СРБИЈО?!

(Беседа на Светога Саву 1966. године у манастиру Ћелије)

Данас је Свети Сава, али данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде највећи празник после Ускрса, а данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде празник највећи после Божића, али ово је данас српски Велики Петак. Гле, како је тужна земља Србија, како је мрак попао земљу Србију. Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!

Хајде да учинимо један кратак хаџилук по земљи Српској, хајде да видимо како се празнује Свети Сава по земљи Српској. Хајдемо до Београда, старе српске престонице. У Београду, шта је? Све радње отворене, сва надлештва раде. Људи, шта је то? Ево одговора: На Теразијама Свети Сава распет на крсту, на Теразијама београдским, на главном тргу, на главној раскрсници, на главном путу и путевима раскршћа Европе, Азије и Африке, ето Срби подигли крст и распели на њему Светога Саву. А он тужан и пун љубави за несрећно потомство своје, вапије са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде.

Хајдемо мало даље, хајдемо до Универзитета. Шта је то? Празан, нигде никога нема, нигде никога на Светога Саву на Универзитету. Омладина! Ко? Ко је води? Нема Светога Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема? Крст пред Универзитетом и на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Хајде даље по несрећном Београду и тужном хаџилуку нашем, хајдемо до Патријаршије. Гле, и пред Патријаршијом крст, гле и на крсту распет Свети Сава! Шта је то? Откуда то? Од раскола! Свети Сава распет јауче и плаче пред Патријаршијом и вапије са крста: Господе, опрости им јер на знају шта раде!

Такав је мрак, такви крстови по Београду. А Свети Сава где се у Београду слави? По црквицама, по црквама као по збеговима, тамо дечица, тамо њихови родитељи, ето они славе Светога Саву, а храм Светога Саве који је почео да се зида пре толико деценија претворен у гаражу! И пред тим храмом крст и Свети Сава плаче над кукавним Српством и вапије: Господе опрости им, јер не знају шта раде!

Хајдемо даље, напустимо мрачни и срамни Београд. Хајдемо у Шумадију, хајдемо у наша шумадијска села. Данас је Свети Сава. Школе треба да брује од песме Светоме Сави, а тамо у сваком селу школа затворена, нигде ђака у њој, нигде ученика, нико не слави Светога Саву. Школа устала против Светога Саве. Пред сваком школом у сваком селу шумадијском, било то у Љигу, у Милановцу, у Петровцу, Јагњиловцу... Пред сваком школом крст, и на крсту распет Свети Сава, а његова болна и тужна уста понављају непрекидно: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Хајдемо даље по варошима српским, по варошима Српске земље. Шта је то? Крагујевац, Ниш, Лесковац, Врање, Нови Сад, Сарајево, Бања Лука, Цетиње, Никшић, шта је то? Што је толико крстова пред толиким здањима, пред црквама, пред школама? И на свима тим крстовима Свети Сава вапије Господу: Господе, опрости им, јер не знају шта раде! Не знају, Господе. Оставише Тебе, једини смисао свих светова, оставише Тебе Који нам дајеш Вечни Живот, оставише Тебе Који нам дајеш Вечну Правду, и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без Бога!

А шта човек може учинити без Бога у овоме свету? Можеш ли, траво, да порастеш без Бога? Можеш ли пшеницу своју, кукуруз свој, да однегујеш без Бога? Можеш ли теле да одгајиш без Бога? Може ли врабац над кућом да прхне без Бога? Може ли сунце да се носи над земљом без Бога? А ето, полудео је европски човек, полудела европска наука, полудели европски мудраци, хоће свет да уреде без Бога. И ето, уредили га! Видимо како уређују. Крв, ратови, несреће, буне, побуне. Нигде мира, нигде спокојства, све трчи, за ким, за чим? - за, авај, пропадљивим самоуживањима, страстима и сластима овога света.

Хајдемо, хајдемо широм Српске земље. Тамо, далеко у сумаглици, стоји Црна Гора. Српска Црна Гора! А у њој скоро све цркве затворене, претворене у магацине. Затворене и служба се Божја не служи. И пред сваком црквом, не један крст, него стотине крстова, и на свима њима Свети Сава распет! О Господе, опрости нам јер, збиља, не знамо шта радимо!

Хајде даље, српски човече, Србине, ако си остао Србин до данашњега дана, ако се ниси одрекао, ако ниси бивши Србин, хајдемо даље. Гле, погледај онај манастир. Тамо, тамо се чује концерт, тај манастир је претворен у музеј, тамо данас на дан Светога Саве нема службе! Пред манастиром огроман крст и на крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога Саву и дали му сва богатства неба. Дали му Вечну Истину, Вечну Правду, дали му Вечни Живот, и он га дао српском роду. Дао и Вечну Истину, и Вечну Правду, дао Истинског Бога и Господа Христа. То монаштво, ето, манастир претворило у музеј. И шта ја да радим, Господе, пред Тобом, сем да вапијем: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Тамо по српским шумама, по долинама, гудурама, српски манастири. Зидали их свети цареви и краљеви, зидали их свети Срби, оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање. Биоскопи пре свега, и позоришта изнад свега.

А монаштво, свето монаштво, које је држало Српски народ кроз векове и векове и дало све што је највеће, јер ништа веће нема Српски народ од светих монаха, Светог Саве, Светог Петра Цетињског, Светог Николаја Охридског. Монах и Владика, то је највеће у српскоме роду, највећи учитељи, највећи просветитељи. А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви шаљете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то понекад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати душу Српскога народа? Свима до уживања и уживања стало. А пут манастирски, пут Светога Саве кроз Вечну Истину води у Живот Вечни. Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Тако, оставивши тај светосавски пут, пут манастирски, пут монашки, Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европском. О лешеви српски! Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта, осим лажног задовољства? Шта, осим лажних уживања? Шта вам дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе своје. Где су вам душе? А душа је важнија од свега; не од твога имања само, од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него, о, душа је важнија од свих светова. То је вечно у теби, човече. То је оно што не умире. То је оно што гроб не може да ухвати. И ти душом својом мораш из овога света у онај свет. Шта ћеш радити у моменту смрти? Пише о једном догађају један Свети Отац: Била два друга. Један од младости своје решио да се одрекне света и уживања светских и да постане монах. А други, његов друг од младости, почео да исмева Еванђеље Господа Христа и веру. И заиста, овај први се замонаши и постаде монах. Онај други оде својим путем, ружећи све што је Христово, што је еванђелско. Деси се да тај младић умре пре монаха, и овај његов друг монах, тужан и сетан што му је друг такве душе отишао на онај свет, стаде се молити Богу да му покаже где је душа његовог друга у ономе свету, шта је са њом. - Ето, он није веровао у Тебе, Господе, он је Твоје Еванђеље одбацивао, вери се Твојој ругао, шта је с њим? Неколико дана молио се монах од свег срца плачући и молећи Господа да му открије ту тајну. Једнога дана тајна му би откривена. Његов друг дође, јави му се. А он монах, одмах га упита: Молим те, реци ми како ти је горе? Како се осећаш? - О, то ли хоћеш да сазнаш? Мени, мени је врло тешко и претешко. - Па добро, у чему је твоја тешкоћа, шта ти је тешко? - То се не може описати - одговара младић. - А што? - Зато што моје патње, моје муке, превазилазе све што људске речи могу описати. Али када већ хоћеш ја ћу ти показати само један делић моје патње. Тада он подиже крај од своје хаљине и показа му ногу. И монах угледа огромног црва који нагриза ногу. И удари страшан смрад, ужасан смрад, тако да монах скочи, полете да изађе из келије, отвори врата, излете из келије и побеже чак ван манастира. Његовог друга нестаде, а смрад се разли по целоме манастиру и то такав смрад, да су монаси морали да напусте манастир и да траже уточиште далеко на другом месту. А овај монах који се молио да му се јави тај друг, целог живота није могао да спере са руке своје смрад који је наишао на ту руку од присуства тог несрећног младића.

Таква је судбина душа које неће Христа у овоме свету. Таква је судбина човека који хоће без Христа да живи у овоме свету. Таква је судбина и вама, несрећни Срби, који сте се одрекли Светога Саве, који сте се одрекли Господа Христа, одрекли се свога живота. Шта те чека у ономе животу ако душа твоја у овоме свету не стекне Христа и не испуни себе божанским мирисом, светим врлинама, светим животом, светим заповестима Христовим? Шта ће бити од твоје душе, шта ће се у њој накупити? Смрад! Смрад! Смрад! - од кога се нећете моћи спасти никада, и трајаће вечне муке.

Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више, опустело је у Српској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром, скоро, распет Свети Сава. И он тужан и јадан гледајући своје потомке, своју несрећну паству, како пропада у гресима, страстима и сластима и у лажним културама и цивилизацијама, јауче са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Да, тужна је судбина Светога Саве, највећег и најсветијег Србина, највећег и најпрослављенијег Србина у свима световима, сем на земљи Српској сада.

А данас, данас на небу је српски Ускрс. Данас сва небеса, Свети Апостоли, Свети Пророци, Мученици, Исповедници славе Светога Саву. Данас сам Господ грли Светога Саву, највећег и најсветијег Србина, најљупкије и најмилије српско дете Растка! А он клечи и плаче. Плаче над несрећним српским родом, плаче над земаљском Србијом. Сва Небеска Србија слави Светитеља Саву, а ви несрећни Срби све сте његово заборавили на земљи.

Ти земаљска Србијо, куда идеш? Шта је твој крај? Шта, ако не пропаст, погибија? Пропаст, погибија српских душа, покољ српских душа! Ето, то је Српска земља. А то је сваки Србин добровољно дао, добровољно убијао своју душу. Мајка која слуша дете како псује, отац који псује, шта раде? Убијају душу у детету свом, и душу своју убијају и спремају пакао и себи и деци својој. О, свака крађа, сваки грех, све је то убица који јури на тебе. Свака ружна реч, свака ружна помисао, свако рђаво дело, све су то силе демонске које те гађају да те устреле, да ти душу убију.

Пуна је Српска земља лешева духовних. Душа до душе, ох, леш до леша! То су мање више данашњи Срби. Све што је Божје, мање-више, заборавило се. А све што би дало задовољство овога света, уживања овога света, ето за тим трче данашњи Срби, и губе душу своју и губе оно што је вечно. Али у ономе свету видеће сваки шта је зарадио.

Свети Сава распет на безброј крстова по Српској земљи! Свети Сава распет на свима крстовима који ограђују Српску земљу. Са свих тих крстова, он, он највећи Мученик српски, вапије пред Господом: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

О Свети Оче Саво, опрости и помози! Опрости и помози, опрости и помози нама духовним мртвацима по земљи српској. Васкрсни нас из мртвих, васкрсни душе наше из мртвих. Васкрсни их покајањем, васкрсни их вером у Господа Христа. Васкрсни их нашим новим животом по Еванђељу.

Ти нас покај, ти нас приведи Господу Христу, иначе српска земља претвара се у огромно гробље, леш до леша, мртвац до мртваца. И авај, ако не васкрсне ка Христу, ускоро ће се претворити Српска земља у огромно гробље српских душа. Гробље душа које су извршиле самоубиства и убиства, презревши Господа Христа, одбацивши Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Даваоца вечнога живота и бесмртнога, и јединог Имаоца и Даваоца Вечне Истине и Правде.

О Свети Оче Саво, васкрсни нас из мртвих. Васкрсни нас на веру у Господа Христа. Да ништа на овом свету не ценимо као Њега и да никога не љубимо више од Њега. Јер, ето, Он нам кроз Себе даде сва небеска блага и Царство Небеско. Дај нам силе и моћи да и ми исто тако усвојимо веру у Њега, љубав к Њему, молитву к Њему.

Свети Оче Саво, опрости и помози! И моли Господа Христа да све нас, српске мртваце, мртваце душом, васкрсне из свих смрти ка Њему, ка Небеској Правди ка Вечном Животу кроз све векове. Амин.

Преподобни Отац Јустин, Празничне беседе, Сабрана дела Светог Јустина Новог, Београд, 1998, стр. 137 - 142.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ава Јустин (Поповић) - Срна у изгубљеном рају

Tagged:

    * Катедра

    *

    * Наслов: Avva Justin (Popovic)

    * Албум: Katedra

    * Година: 2008

    * Величина: 88:09 минута (12.63 МБ)

    * Формат: MP3 Mono 11kHz 20Kbps (VBR)

Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско - приморски Г. Амфилохије и Њихова Преосвештенства Господа Епископи умировљени Захумско - херцеговачи и Приморски Атанасије, Бачки Иринеј и Рашко - призренски Артемије говоре о свом духовном оцу ави Јустину Ћелијском.

"Дјело аве Јустина није само производ напора и труда једног умног и изузетно даровитог човјека већ је дјело запечаћено дивним печатом и дивним и чудесним мирисом Божјег присуства у њему. Оно је проширено, продубљено и освијетљено свјетлошћу дубинског егзистенцијалног Богопознања, себепознања и познања творевине у њеној свеукупности", каже Архиепископ Амфилохије.

    * Преузмите аудио датотеку

    * 705 преузимања

    * 314 слушања

http://www.svetigora.com/node/3956

Share this post


Link to post
Share on other sites

СВЕТОСАВЉЕ КАО ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА

Одломци из књиге Др. Јустина Поповића

Ми Срби живимо на географској И духовној вододелини између два света, између две културе, између истока и запада. Наша народна душа послата је у овај загонетни свет, И речено јој је: живи на оштрици мача! Може ли ико од нас без опасности да живи на оштрици мача? С једне стране, душу нашу привлачи метежни запад, магнетском тежом својом, а с друге мами нас спокојни исток тајанственом красотом својом. И тако нас растржу два света. Куда ћемо ићи на исток или на запад. Наша душа мора да буде снажна и видовита да би могла изабрати пут који се не завршава њеном смрћу. Не треба да се наша душа народа нашег раздели па да пола пође на исток а пола на запад. Пријатељи , може ли око твоје гледати ако га разделиш? може ли срце твоје осећати ако га расечеш? може ли царство опстати ако се раздели. Саме чињенице сведоче да неможе. Како онда душа народа нашег може живети и не умрети, и бесмртна постати, ако се раздели.

А ми сви прави Срби смо део те народне душе. Треба се навићи на мисао да народна душа није нешто одвојено од појединаца; она је органско јединство свих душа свих појединаца. Ма шта ти радио, ма шта осећао,- твој рад, твоја мисао, твоје осећање, прониче сву народну душу, улази у њу са свим својим пороцима и врлинама, гадостима и радостима. За здравље наше народне душе одговоран је сваки од нас, и највећи и најмањи, и најученији и најписменији, и највиђенији и најпониженији .

Када је ова наша народна душа први пут устумарала на раскрсници између два света, Свети Сава највећи српски светитељ ју је одлучно повео путем богочовека Христа. До њега она је била слепа ; кроз њега она је прогледала први пут угледала вечну истину И вечни смисао живота. Од смртног, он је душу нашу окренуо бесмртном, од времена - вечном, од човечјег-Богочовечном. Коме ћемо ићи пријатељи моји када се душа наша, плава птица наша, устумара у кавезу тела нашег, устумара мучена вечним питањима: шта је живот? шта смрт? нашто се даје живот човеку када се завршава смрћу? Спопадну ли нас та језива питања, ко ће нам одговорити на њих: да ли европски човек или светосавски богочовек.

Шта нас чека на једном а шта на другом путу? Чиме се завршава један а чиме други пут? На чему почива култура европског човека а на чему култура светосавског Богочовека?

Европска култура почива на човеку као на темељу. човеком се исцрплује њен програм и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект.Сва је изграђена на софистицком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих и то европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи за истину, смисао живота је оно што он прогласи за смисао, добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко и искрено речено европски човек је себе прогласио за бога. Зар нисте приметили како он неизмерно воли да Богује, да Богује науком и техником, философијом и културом, религијом и политиком, уметношћу и модом, да Богује по сваку цену, макар инквизицијом и папизмом, макар мачем и огњем. Он је језиком своје хуманистичко-позитивистичке науке објавио да-нема Бога. И вођен том логиком он је смело извео закључак из тога: пошто нема Бога, онда сам ја - Бог!

Ништа више не воли европски човек него да се представља као Бог. Да би показао и доказао своје боговство, он је објавио да су сви светови над нама пусти без бога И без живих бића. Он пошто пото хоће да овлада природом, да је потчини себи, зато је и организовао систематски поход на природу и тај поход назвао културом. У њега је упрегао своју философију и науку, своју религију и етику, своју политику и технику. Борећи се са материјом није успео да је очовечи него је материја успела да га сузи и оповршини, да га њега самог сведе на материју. Иронија је да је култура учинила човека робом материје, робом ствари. Очигледна је истина европски цовек робује стварима не Богује над њима.

Он је све заменио и небо и душу и бесмртност и вечност и Бога нашег живог, живог и истинског. И културу или интелект је прогласио за Бога. Јер на овој помраченој звезди човек не може да издржи без Бога без ма каквог Бога макар био и лажан.

Зар нисте приметили да је европски човек у својој културоманији, претворио Европу у фабрику идола? Готово сва култура постала је идол. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се не живи тако за ствари И ради ствари као у Европи. То је идолопоклонство најгоре врсте, јер је то клањање пред иловачом. Реците зар се европски човек не клања риђој иловачи када за свој идеал проглашава класу, или народ или шовечанство.

Нема сумње европа не пати од атеизма већ од политеизма ; не пати од немања Богова, већ од премногих Богова. Изгубивши правога Бога она је хтела да своју глад за Богом засити стварањем многих лажних Богова, идола. Од науке и њених хипотеза- створила је идоле; од технике и њених изума створила је идоле; од религије и њених представника - створила је идоле; од политике и њених партија створила је идоле; од моде и њених манекена створила је идоле. А посред свих идола на бастиони трон егоизма посадила је европског човека, европског Далај-ламу.

Зар европска култура није прогласила науку за свог Бога и идола за главни принцип живота-борбу за самоодржање; свим средствима бори се ако треба људождерством ! Главно је одржати се у животу! Како? То питање не подилази под контролу савести. Живот је кланица на којој јачи има право да закоље слабијег. Штавише слабији су људи материјал за јаче. Пошто ни Бога ни бесмртности нема, онда је човеку ради самоодржања-све допуштено. Допуштен је грех, допуштено зло, допуштен злочин. Позитивистичка филозофија је објавила : све што бива, бива по природним законима, а у природи влада као врховни закон-закон неопходности. Тај закон неопходности влада и над људима и над свима њиховим мислима, осећанима, стремљенима, поступцима. Када греше људи греше по неопходности. Човече ти ниси крив ни за највећи преступ свој-ниси крив јер све што чиниш чиниш по природној неопходности� не чудите се ! Грех не може постојати за човека, за кога не постоји Бог, јер је грех - грех пред Богом. Ако Бога нема, онда ни греха нема, ни зла нема, ни злочина нема.

Треба се ослободити Бога - то је јавна или тајна чежња многих неимара европске културе. Они на томе раде кроз хуманизам и ренесансу, кроз русовљевски натурализам и разбарусени романтизам, кроз позитивизам и агностицизам, кроз рационализам волунтаризам кроз парламентаризам и револуционализам! Смелији међу свим тим европским интелектуалцима и филозофима створили су нову лозинку: треба убити Бога! И најзад највећи од свих тих европских филозофа Ниче, са врха човечије пирамиде егоизма, објавио је вест: " Умро је Бог ! "

Када нема ни вечног Бога ни бесмртне душе онда нема ничега апсолутног, ничега свевредносног, све је релативно, све пролазно, све смртно.

И нема сумње релативизам је и логика и природа и душа хуманизма. Ајнштајнова теорија релативитета је завршна збирна резултанта хуманизма и свих његових филозофских, научних, техничких и полицких огранака. И не само то у последној линији својој, хуманизам није ниста друго до нихилизам јер човек нема никакве апсолутне вредности.

Ако следимо ту логику до краја, морамо доћи до закључка да је релативизам - отац анархизма. Пошто су сва бића релативна , онда ниједно од њих нема права да себе наметне другима. Покуша ли треба ратовати до истребљења. Пошто су све вредности релативне, какво право има ма која од њих , да себе наметне за највећу за врховну? На основу чега твоја истина пријатаљу потискује моју када су и једна и друга релативне? Пошто нема ничега апсолутног онда не постоји ни хијерархија бића, ни хијерархија вредности; постоји само анархија.

Нихилизам и анархизам су логични завршетак европске културе, завршна форма европског хуманизма И релативизма.

Европски човек заљубљен у ствари најзад је и сам постао ствар. Није више цео, бесмртан боголичан човек већ само разломци човека, телесна љуштура из које је протеран бесмртни дух.

Европска култура је обездушила човека и механизирала она личи на чудовишну машину која гута људе и прерађује их у ствари.

А каква је браћо култура Светог саве нашег светитеља? На чему почива она?

Она сва почива на личности богочовека Христа. Бог је постао човек да би човека уздигао до Бога. То је почетак и завршетак, између којих се креће православна, светосавска култура.

У центру светова стоји божији син Христос; Он је осовина око које се крећу сви светови и горњи и доњи. Он је тајанствени центар душа, ка коме гравитирају све душе све истине и сви животи. Он је програм и извор свих стваралачких сила светосавске културе. Ту Бог ради човек сарађује; Бог ствара човеком, човек ствара Богом. Ради тога човек износи из себе све што је божанско, ставља га у акцију у стваралаштво у живот. Но да би човек успешно сарађивао са Богом, мора навикнути себе да мисли Богом, да осећ Богом, да ствара Богом. А све то разоткрива нам циљ светосавске културе.

Циљ је да све више Божанског унесе и оствари у човеку и у свету око човека, јер човеку, који служи Богу, служи и природа. И тако се човек преображава изнутра преобрађује душу и душом тело и самим тим преображава материју.

Али како постићи тај циљ?

Тај циљ се може постићи само кроз еванђелске врлине а то су:: Вера и љубав, нада и молитва, пост и смерност, кроткост и жалостивост, богољубље и братољубље. Са тим сјајним врлинама човек тело своје претвара у рам, у који урамљује христолику душу своју. Тако човек стиче власт над собом и над природом око себе. Тако он изгони грех и изгони дивљу и разорну силу, преображава и укроћује природу у себи и око себе.

Браћо знате ли шта значи следити светога Саву и градити православну културу?

- То значи : да ви изграђујете улепшавате, обесмрћујете и своју душу и душу нашег народа када верујете и љубите господа Христа када му се молите и када постите, када чините милостињу, када изгоните грехе из себе, када волите свој народ, када благосиљате оне који вас куну, када добро чините онима који вас мрзе, када се богу молите за оне који вас гоне. Једном речју када испуњујете Еванђеље Христово.

Бити православац то још значи борити се са страстима и гресима у себи и у свету око тебе, борити се са сиромаштвом са похотом. Борити се са смрћу са ђаволом и увек победити себе и природу кроз Бога и сина Божијег.

Share this post


Link to post
Share on other sites

O Владици Николају - Ава Јустин Поповић

Постављена слика

Комарац треба да говори о узлетима и полетима орла. Највећег Српског орла у историји Српског народа и овог светог краја. Шта комарац може да одзуји? Шта!? Шта свећица да каже о Сунцу? Како ће свећица да хвали Сунце? Опростите, али сви данашњи Срби — ситне смо мале свећице, а Сунце, запловило по српскоме небу, друго сунце, је Свети Владика Николај. Ми, крпељи, данашњи Срби, крпељи, не можемо да видимо Сунце. Зарили смо се у руно европске културе: биоскопе, позоришта, благостања, гардеробе, јеловнике... Крпељи! Нама блиста сунце а очима га не видимо. Многи су Срби тако рођени. Многи намерно ослепели себе данас. Гле, зар ти можеш ценити сунце, када Творца сунца не признајеш. Ти, угашена свећицо Србска! Кад не би Господ сваку моју реч претворио у Херувима, у Серафима, у Анђела, ја не бих могао достојно, ни изблиза достојно, похвалити највећег Србина после Светог Саве, Равноапостолног Светог Владику Николаја Србског.

Два човека има Српска Црква и Српски народ. Први Свети Сава, једино до сада Равноапостолни. Опрости Свети Владико! А ти за мене и за све здраве Српске душе, други си Равноапостолни Владика Жички. Српски Свети Златоуст!

И све што је рекао — небеско је благо. Све што је написао — непропадљиво, небеско, вечно злато. Заиста, ако учините излет кроз велике светитеље Божије, кроз велике свете писце Цркве Христове, после Светог Јована Златоустог, Цариградског Свесунца, најближи њему је Свети Владика Николај и Свети Дамаскин и још мало њих. Како је он неисказано велики. О Срби, бедни, несрећни Срби! Видесте ли свог Владику у Академији наука Српских? Не, не, не!

Срби, мутави народ, муцави народ... Да није овог славног Златоуста Српског, зар би Србиново песништво и свег Српства постојало? Ево Србског Светог Дамаскина. Ево у истину највећег песника Српског. Већег од свих славних великих песника. Само да је оставио Духовну Лиру, био би раван Светом Дамаскину. А он? Свака му је реч песма, песма вечна, песма о Вечности. Песма о Вечној Истини, песма о Вечној Правди, песма Једином и Истинитом Богу свих светова — Господу Христу.

Данас, то је мит, легенда. Легенда за кога? За кога?! Творац свега највећег у Српској историји, свега највећег у историји рода људског и ове губаве звезде што се земља зове — Господ Христос, за многе и многе Србе после Светога Саве. Господе, опрости Србима!

Шта Србин зна о Српској науци? О Србској Црквеној науци? О науци уопште? Ево Српског Светог Василија Великог. Шта је био Свети Василије? У IV веку био је највећи и најученији човек свога доба и Светитељ Божији. Али је он знао да учење ништа не значи без Светитељства Божијег. Данас, ми Срби имамо њега — Српског Светог Василија Великог, у истину великог. И све тајне, тајне велике, тајне свих светова Божијих, сусрећемо у његовим делима. Сећате се његових беседа које је говорио као млади Јеромонах до његових дивних химни Господу Христу, до акатиста Васкрситељу Христу. Сва бића, од молекула до Арханђела, све је захватила његова света и велика душа. Његов огромни ум дао је науку какву српски човек и српски народ знао није. Сви муцави, сви мутави до њега! Кроз њега је проговорила Српска душа, проговорила Светосавски сјајно, Херувимски, громовски проговорила оглувелој Српској души. Оглувелој од политике, од странаштва... Оглувелој за све што је вечно, за све што је Христово за све што је Светосавско. И он, он прост Јеромонах исмевани Калуђер Србски, Београдским улицама иде у најскромнијој мантији. Многи се стиде и гнушају Њега. А, он? Он овамо диже устанак, највећи устанак после Светог Саве који је учињен у Српскоме роду. Тај је духовни устанак створио млади Јеромонах Николај. Почео као млади Јеромонах а завршио као Равноапостолни Светитељ Охридски и Жички. То је Црквена философија, Црквена мудрост! А Српска философија, философија наших универзитета? Авај!

А он? У философији Српској у ствари једино философ. Он, Свети Григорије Богослов — Српски Свети Григорије Богослов. Кад то кажем, ја кажем највећи комплимент, највећу похвалу која се може рећи. Григорије Богослов, највећи ум који је сагледао тајне божанског бића. Више него ико од људи по дару Божијем. Ето, њему слична дао је Господ Српскоме роду. Српски вечни Григорије Богослов.

Али, комарац има још да зуји! Еванђелист међу Светим Еванђелистима. Ево Српског Светог Еванђелиста. Замислите, свака реч његова је блага вест. Свака реч његова — мало Еванђеље. Као мирисави корен, што га више тареш, то више мирише. Тако, када читаш Владику Николаја, што га више читаш, ти се више молиш кроз Његова читања и осећаш колико небеског мириса Арханђелског у његовим делима. Колико Еванђеља вечног, оног Еванђеља у које Анђели желе завирити. Он, он је нама Србима то Еванђеље казао најречитије. Најречитије за човека па и за Анђеле.

Међу Светим Апостолима, ево њега Српског Светог Апостола! О, ко је тако Српску земљу проходио, Еванђеље Христово и Благовест Христову проповедао као он? Од Охрида до Будима, од Пирота до Врања, од Прохора Пчињског до Ријеке. Нико као он, Апостол — Епископ. Апостол и Епископ — Равноапостолни Свети Владика Николај.

Ево највећег Мученика Српског после Светога Саве. Шта кажем, после Светога Саве? Јер Мученик Свети Сава, није дао мира непријатељима Крста Христова. Непријатељима истинитога Бога није дао мира док му нису спалили тело на Врачару у Београду. Мученик и после смрти, Свети Сава Мученик и сада, гледајући Српски род и у њему хиљаде издајица Светосавског аманета. Мученик је Свети Владика био на земљи. Они који знају његов (у малом), и најинтимнији живот, знају његов плач чести. Знају његово јецање љубостињско за време рата. Знају Немци, непријатељи ондашњи наши, шта је за њих значио Владика Николај. Та је уста требало ућутати. Њих ућутати, ућутао си Српски род. Гле, Он који је у Светој Љубостињи оплакао тужну Српску судбину за време рата, оплакао братоубиство међу браћом Србима, оплакао све муке и невоље Српскога рода, постао је заточеник Манастира Војловице потом одведен у Дахау на смрт ради Бога, ради нас свих Срба. Мученик над Мученицима — то је Владика Николај!

И данас, данас он са неба више плаче над нама Србима земаљским него ли што се радује. И ради чега? Шта је главно за Светитеља Божијег, за човека који с неба гледа све светове? Шта је главно? Бог, истинити Бог. Његова Вечна Правда — Господ Христос. А шта Срби раде са Господом Христом? Шта Срби раде са својом вером? Шта Срби раде са својом славом? Кукавице! Многи не славе, многи Иконе склањају из својих домова, многи их крију по орманима, крију их по подрумима и таванима. Бестидно стадо, слепо отпало стадо од Светога Саве. Шта је то, какав је то зечији дух ушао у Српску душу? Где је Обилић? Где је Обилић да брани своју веру, да брани свој вечни образ, да брани своју историју? Да, Свети Мученик Српски, ето ко је Владика Николај.

Међу Светим Исповедницима, ево Српског Светог Исповедника, равног Светом Максиму Исповеднику, Светом Теодору Студиту, Светом Николају Грузијском Исповеднику и многим другим Светим Исповедницима. Он је тако смело, тако неустрашиво проповедао и исповедао Истину Господа Христа, Истину твоју Србине несрећни! Истину целе Српске историје! Истину свега рода људског. Нико као он, нико тако исповедао није у Српском роду.

Када су у тешким невољама умукла многа Српска уста он је немачким тиранима говорио: "Ево мене испред моје пастве. Ви стрељате моју децу по Краљеву, дошао сам да мене прво стрељате па онда њих". Био је збуњен официр и командант немачки. Говорио је савршеним немачким језиком.

Онда Љубостиња. Док су с њим ишли професор Пешић и други, вођен је у Крушевац под стражом немачких војника. Тамо, тамо се тако неустрашиво држао. Немцима је рекао сву истину, све им прорекао. Да, заиста Српски Свети човек.

Међу Светим Врачима, међу лекарима, међу Чудотворцима, ево Српског Светог Лекара — Светог Владике Николаја. Реците ви мени, ко може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у Српскоме народу?! Ко може набројати болеснике које је он исцелио? Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко? Заиста, Он лекар душа и савести Српских. Небески лекар савести Српских.

А међу Светим задужбинарима — ко је он? Нови Српски задужбинар. Највећи после Светих Немањића. Да, ви сте сведоци тога. Од Охрида до Жиче, подизао је и обнављао Манастире до у срце Шумадије, и изван Шумадије. Свуда његов дух. Он, неуморни зидар, неуморни неимар, обнавља задужбинарство Светих Немањића.

Тако је то — зује комарци по земљи Србији. Међу тим комарцима најгори Архимандрит Јустин. Земаљска Србијо! Где је рођен Владика Николај? Где су његове Свете Мошти? У туђини! Ниси био достојан Србине да највећи Србин иза Светог Саве издахне у Србији и пошаље душу своју у онај свет где га чека Свети Сава. Било је много муке у души великог Светог Саве, када је напустио земљу и умро у Бугарској. Једна поука за ондашње Српске владаре, за ондашње Српске земље, за ондашњи Српски народ. И ево друга поука, друга историјска поука се понавља. Владика Николај умире у Америци, тамо у Либертвилу. Симболично браћо моја драга и предрага. Симболично и страшно. Други највећи човек умире ван наше земље. О, како смо недостојни! О, како је срамно бити човек издавши највеће људе своје, највеће Светитеље своје. О, како је страшно бити Србин без Христа! Како је страшно бити Србин без Светога Саве! Злочин до злочина!

Десет година званична Српска Црква није издала парастос највећем Српском Владици. Шта је то? Каква то мрачна и страшна легенда хода Србском земљом? Ми се и даље мучимо. Ми се са земље непрекидно мучимо. Ми, који смо то мученици Господе, када своје издајемо?

Данас Небеска Србија, данас, о не само Небеска Србија, него Православна Црква Небеска, слави Највећег Мученика у роду Српском после Светога Саве, Светог Равноапостолног Србског Николаја. Данас њега славе Серафими и Херувими, јер им је раван по благовестима које је ширио земљама, свима земљама Европе, Америке и Азије као Херувим! Њега данас сигурно грли — ко? Свети Сава грли свог Најмилијег Сина у Српскоме роду. А са њим, око њега, и многобројни Србски Светитељи са Светим Савом, Светим Симеоном Мироточивим и осталим Српским Светитељима. Данас на небу, Небеска Србија слави највећег Српског Светитеља. Данас Сви Свети, све велможе, сви Свети Немањићи на небу, поздрављају Новог Српског Мученика, Највећег Српског Новог Еванђелиста, Највећег Новог Српског Апостола—Светог Владику Николаја.

Данас, сви они што гинуше за Крст Часни и Слободу Златну, сви они протерани од НДХ-а, свих оних стотине хиљада Срба што за Православну веру изгубише животе, сви они стоје на ногама и на молитви и прослављају највећег Србина, Светог Владику Николаја. И причаће се Београдом, причаће се у Скопљу, у Загребу, у Москви, у Вашингтону, причаће се свом земљом! Лелић, Лелић је дао Српскоме роду Највећег Светитеља, Највећег Човека после Светога Саве.

Ми данашњи Срби, ми не знамо шта имамо? Али ето, Бог нам је послао и Пророка, и Апостола, и Еванђелиста! А зашто смо ми, ова генерација наша — најгори Срби! Зато што смо издали све што се не сме издати! Зато што издајемо Господа, Његову Истину, Вечни Живот, Царство Небеско! За све што видиш очима, за биоскопе, за позоришта и за телесна уживања!

Авај! Авај! Да молимо Светог Владику Исповедника да нас спасава из пакла, из нашег најдубљег пакла. Нас савремене Србе. Да нас сврста у Своју Небеску војску, да нам да Херувимску неустрашивост да Господа Христа изнад свега волимо и љубимо, као он. То је његов аманет. Цео његов живот је био аманет и тестамент Светосавски, Косовски! Све жртвовати за Христа. Христа низашта. То је аманет Светог Владике Николаја. То је аманет Светога Саве. То је аманет Светога Кнеза Косовског.

Питај себе, питај данас себе о овогодишњем парастосу Светог Владике Николаја. Нема већег Учитеља, нема већег Небеског звона над Српском земљом од Светог Владике Николаја. Громовник као Свети Илија, али и благ и милосрдан попут Господа Христа. Ми, ми имамо само један пут, један излаз из нашег пакла, један једини пут у рај наш — то је пут Светога Саве и Светога Николаја.

Нека би благи Господ пробудио Српске душе за све што је вечно, за све што је Свето. И нека би Свети Владика Николај умножио своје молитве у Небеској Србији за нас многогрешне на земљи. Нека преклиње са Светим Савом и свима Српским Светитељима Господа Христа да Србе умудри, да Србе опамети, да Србе приведе вери. Да их Васкрсне из свих безбројних гробова њихових. Гробова саможивости, братомржње, братоубиства. Авај, свих размирица и несрећа. Мржња је опчинила Србе. Господе уклони са Српске душе братомржњу.

Свети Исповедниче, са Свима Светитељима моли се, да се Срби опамете. Да се браћа измире, да нестане раскола те највеће куге — куге данашње којом се заразио Српски народ.

Опрости Свети Исповедниче Равноапостолни, ето ја, комарац Српске земље, одмуцах Теби или мени. Амин!

Беседа Оца Архимандрита Јустина на 10-годишњем парастосу Светог Владике Николаја у Лелићској цркви у недељу Митара и Фарисеја 1966. године

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архимандрит Јустин Поповић Православна Црква и екуменизам, манастир Хиландар 1995. II издање, стр. 117.

"... Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства и за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на нелу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: "свејерес"...

о. Јустин Поповић, (преузето из књиге – јеромонах Сава Јањић Екуменизам и време апостасије, Призрен,1995. г. стр. 6.)

"... На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно Богочовек је смањиван, преиначаван, сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешивог човека у Риму, и не мање непогрешивог човека у Лондону и Берлину. Тако је постао папизам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у папизму и у протестантизму на место Богочовека истављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум. Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, Његовог дела и Његовог учења. Истрајно и упорно трудио се папизам да Богочовека замени човеком, док у догмату о непогрешивости папе - човека, Богочовек није заувек замењен пролазним "непогрешивим" човеком. Јер овим догматом папа је одлучно и јасно проглашен не само за нешто више од човека, него и од Светих Апостола, и од Светих Отаца, и од Светих Васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од Васељенске Цркве као Богочовечанског организма,папизам је превазишао Лутера, творца протестантизма. У самој ствари, први, радикални протест у име хуманизма против Богочовека Христа и Његовог Богочовечанског организма - Цркве - треба тражити у папизму, не у лутеранизму. Папизам је стварно први и најстарији протестантизам.

Не треба се варати: папизам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека. И то прогласио за најглавнији догмат, а то значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније мерило свих бића и ствари у свима световима. А протестанти су само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. У самој ствари, протестантизам није ништа друго до генерално примењени папизам. Јер је у протестантизму, основно начело папизма спроведено у живот од стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог чо-века у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризирани папизам, само лишен мистике, ауторитета и власти. Свођењем Хришћанства. са свима његовим бескрајним истинама богочовечанским, на човека, учињено је то, да је западно хришћанство претворено у хуманизам. Ово може изгледати парадоксално, али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом историјском стварношћу. Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо, а на Његово упражњено на земљи место постављен је Његов заменик, Vicarius Christi папа. Каква трагична нелогичност: свуда присутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству: црква је претворена у државу, папа је постао владар, владике су проглашене за кнезове, свештеници су постали вође клерикалних партија, верници су проглашени за папске поданике, Еванђеље је замењено ватиканским зборником канонског права, еванђелска етика и методика љубави замењена је казуистиком, језуистиком и "светом" инквизицијом. А то значи: систематским уклањањем, уништавањем свега што не клања папи, па чак и насилним превођењем у папску веру и спаљивањем грешника у славу Кроткога и Благога Господа Исуса!

Господо, све се ове чињенице саме сливају у један неодољиво логичан закључак: на Западу нема Цркве, нема Богочовека, зато нема ни правог богочовечанског друштва; друштва, у коме је човек човеку бесмртни брат и вечни сабрат. Хуманистичко хришћанство је у ствари најодлучнији протест и устанак против Богочовека Христа и свих еванђелских, богочовечанских вредности и мерила..."

Архим. др Јустин Поповић, професор Универзитета (Светосавље као философија живота, Ваљево, 1993., стр. 83-85

Share this post


Link to post
Share on other sites

Boško Bojović profesor na Univerzitetu društvenih nauka u Parizu.

- Volite da kažete da ste imali privilegiju da budete u društvu sa takvim čovekom kao što je ava Justin Popović. Pričajte nam o njemu.

- Pričato o avi Justinu nije lako. Bio je izuzetan čovek. Upoznao sam ga 1971. godine na Duhove, na Svetu Trojicu, na drugi dan Svete Trojice u manastiru Ćelije gde došao sam zajedno sa Milanom Krainovićem iz Pričevića kod Valjeva, jednim mladićem koji je živeo u Parizu i prisluživao u crkvi i tako sam ga upoznao, a sada je monah Simeon na Karulji podno Atosa u Svetoj Gori. Mogu da kažem družio sam se sa avom Justinom do njegovog upokojenja, znači nekih 8 godina sam odlazio u Ćelije, bio je to period kada sam imao privilegiju da budem u društvu sa takvim čovekom kao što je bio o. Justin Popović.

- Da li je davao neke pouke?

- Pouke! Njegova sama ličnost je bila pouka! I njegove reči su bile pouka! Dobrim delom i ono što sam govorio potiče od, da kažem njegovih pouka. Zapravo nije on bio čovek koji je davao pouke, on je govorio i iznosio svoje mišljenje, ali je više voleo da pita ljude i da ih sluša nego da on sam govori. Naravno, slušali smo njegove komentare, njegove reakcije, njegove stavove, njegove kritika on ih nije krio. Poznata je njegova kritika i tadašnje Crkve, SPC i Pravoslavlja i sveta, dešavanja u svetu, bio je jedan otvoren čovek, jedan slobodan čovek, nije bio podložan klišeima i stereotipima, bio je jedan evropejac ja bih rekao koji je kritikovao i ljuto ridao, mučio se nad problemima Evrope, Srpskim problemima kao svojim probleima. Njegova molitva je bila "Bože smiluj se mnogogrešnom i mnogostradalnom rodu Srpskome". Stiče se utisak da se onaj prvi deo negde usput zagubio posle njega.

- U Francuskoj postoji Udruženje poštovalaca o. Justina, a u Srbiji ima ljudi koji ne znaju ništa o o.Justinu.

- Ja sam bio u Grčkoj šest meseci i tražili su mi iz manastira Vatopeda, to je drugi po veličini manastir u Svetoj Gori, vrlo aktivan, vrlo živ sa mladim bratstvom, tražili su mi slike o. Justina i deo filma koji ja imam i ja sam im to dao, zato što pripremaju veliku monografiju o novim Svetima, zapravo Svetima koji još nisu kanonizovani, koji su na putu kanonizacije. A to što ga ovde ljudi ne poznaju, ne poštuju to nije tako novo. Još u ono vreme znači 70.tih godina o. Justin je bio daleko više poznat van granica ove zemlje nego ovde, u celom svetu i Zapadnom i u Grčkoj. Interesantna stvar, dolazili su ljudi i tada iz celog sveta da ga posete a on je nekako bio ponajmanje poznat u svojoj zemlji.

- Zašto?

- Prvo zato što je on na neki način bio smatran državnim neprijateljem u to vreme, on je bio u konfinaciji u manastiru Ćelije. Smatran je državnim neprijateljem jer nikada nije priklonio vrat, nikada se nije priklonio tom sistemu. On je bio kritičan i u odnosu na crkvenu hijerarhiju Srpske crkve, odnosno na njihova dela kao što je bio raskol u Americi i druge stvari, on nije krio svoje mišljenje, ali to nije bilo samo u vreme komunizma. On je bio i u onoj prvoj Jugoslaviji takođe kritičan prema crkvenoj hijerarhiji tako da je i tada bio ako ne konfiniran, stavljen u kućni pritvor, nego je bio skrajnut u Bitolj kao profesor univerzieta. On je vodio "Hrišćanski život" časopis koji je jedini tada a bojim se i do sada, otvoreno govorio o tekućim problemima života crkve. Znači ne o ceremonijalnim i retoričkim pojavama, govorima i zvaničnim izjavama nego otvoreno, javno bez uvijanja, bez prikrivanja o problemima života koji naravno uvek postoje.

- Govorite li o farisejima i licemerima?

- Naravno, njih ima, uvek ih je bilo ali nije to stvar fariseja i licemera, nego jednostavno je stvar ja bih rekao društvenog razvoja. Evo u Grčkoj postoje kao i svuda struje u društvu, postoje škole mišljenja razlike i to je na javnoj sceni i svako može da vidi, da bira, da se opredeljuje, da menja mišljenje ako treba. Kod nas je nekako sve zakukuljeno i zamumuljeno, kod nas postoje samo centri moći, ti centri moći to je despotokratija. Znate o. Justin je kritikovao Zapad i u prvom redu katolički Zapad zbog idolokratije, zbog stvaranja idola od čoveka, zbog stvaranja boga od čoveka. Pitam se da li mi to nešto slično ne radimo usitnjavajući samo tu metodologiju? Da li mi ne gradimo idole od ljudi, i od institucija na jedan stihijski način, da li se mi toliko baš razlikujemo? Ali, o. Justin je istovremeno govorio...ja se klanjam pred verom svakog pobožnog katolika!

Mislim da je ava Justin u sadašnjoj interpretaciji takođe zloupotrebljen, kao što je Sveti Sava zloupotrebljen, kao što je sve zloupotrebljeno. Otac Justin nije bio to kako se predstavlja. Ja sam svedok toga do koje mere je on bio napadan od strane zilota u to vreme kao i od strane da kažem ekumenista, eto, ja mislim čak više od strane zilota u to vreme. Dakle, nije to kao što izgleda sada. On jeste bio kritičan, ali ta njegova kritičnost nije bila jedna fundamentalistička, uska, sebična, zatucana kritičnost. To je kritičnost jednog širokog čoveka, tolerantnog čoveka.

- Kakav je bio o. Justin prema sagovornicima, da li je nekada bio grub u ophođenju?

- Bio je divan domaćin, i ne mogu reći da je bio grub. Mada, ako može da se kaže grub, onda je bio grub samo prema episkopima, rekao bi svašta, mogao bi svašta da saspe u lice ali onda kaže... ali ja se klanjam pred vašim činom! Otac Justin nije laskao slabostima roda svoga, kao što se to danas radi, nego je žigosao njegove slabosti. Njegov stav je bio drugačiji nego današnji naših duhovnika i propovednika, on nije hrabrio narod na putu ka propasti, nego je on žigosao. E to je proročki format, jer proročki format nije da predviđa budućnost nego da žigoše slabosti, odnosno da se na neki način suprotstavi svojoj zajednici, zato su proroke kamenovali, zato su proroke ubijali, zato je između ostalog i on bio skrajnut, on je bio skrajnut od strane hijerarhije a ne od naroda, nije on imao problem sa narodom, imao je problem sa hijerarhijom, pa isto kao i vladika Nikolaj. Ava Justin je bio živa savest Srpske crkve i ne samo Srpske crkve i ne samo hijerarhije nego i naroda. Kad je o.Justin umro, starac Sofronije u Eseksu koji je učenik Svetog Siluana, inače intelektualac, Rus, kada sam mu javio telefonom, rekao mi je: "E moj sinko, takvih više nema.

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=533

Share this post


Link to post
Share on other sites

Беседа на парастосу Владици Николају

Аутор: Ава Јустин, Објављено: 01. 12. 2007.

Комарац треба да говори о узлетима и полетима орла! Највећег српског орла у историји Српског народа и овог светог краја. Шта комарац може да одзуји? Шта!? Шта свећица да каже о Сунцу? Како ће свећица да хвали Сунце? Опростите, али сви данашњи Срби - ситне смо мале свећице, а Сунце, запловило по српскоме небу, друго сунце је Свети Владика Николај. Ми, крпељи, данашњи Срби крпељи, не можемо да видимо Сунце. Зарили смо се у руно европске културе: биоскопе, позоришта, благостања, гардеробе, јеловнике… Крпељи! Нама блиста Сунце, а очима га не видимо. Многи су Срби тако рођени. Многи намерно ослепели себе данас. Гле, зар ти можеш ценити Сунце, када Творца сунца не признајеш. Ти, угашена свећицо српска! Кад не би Господ сваку моју реч претворио у Херувима, у Серафима, у Анђела, је не бих могао достојно, ни изблиза достојно, похвалити највећег Србина после Светог Саве, Равноапостолног Светог Владику Николаја Српског.

Два човека има Српска Црква и Српски народ. Први Свети Сава, једино до сада Равноапостолни. Опрости Свети Владико! А ти за мене и за све здраве српске душе, други си Равноапостолни Владика Жички, Српски Свети Златоуст!

И све што је рекао - небеско је благо. Све што је написао -непропадљиво, Небеско, вечно злато. Заиста, ако учините излет кроз велике Светитеље Божије, кроз велике свете писце Цркве Христове, после Светог Јована Златоустог, цариградског свесунца, најближи њему је Свети Владика Николај, Свети Дамаскин, Григорије Палама и још мало њих. Како је он неисказано велики. А Срби, бедни, несрећни Срби! Видесте ли свог Владику у Академији наука српских? Не, не, не!

Срби, муцави народ, муцави народ… Да није овог славног Залтоуста Српског, зар би Србиново песништво и свег Српства постојало? Ево Српског Светог Дамаскина. Ево у истину највећег песника српског. Већег од свих славних великих песника. Само да је оставио Духовну Лиру, био би раван Светом Дамаскину. А он? Свака му је реч песма, песма вечна, песма о Вечности. Песма о Вечној Истини, песма о Вечној Правди, песма Једином и Истинитом Богу свих светова - Господу Христу.

Данас, то је мит, легенда! Легенда за кога? За кога?! Борац свега највећег у српској историји, свега највећег у историји рода људског и ове губаве звезде што се земља зове - Господ Христос, за многе и многе Србе после Светога Саве. Господе, опрости Србима!

Шта Србин зна о српској науци? О Српској црквеној науци? О науци уопште? Ево Српског Светог Василија Великог. Шта је био Свети Василије? У четвртом веку био је највећи и најученији човек свога доба и Светитељ Божији. Али је он знао да учење ништа не значи без светитељства Божијег. Данас, ми Срби имамо њега - Српског Светог Василија Великог, у истину Великог. И све тајне, тајне велике, тајне свих светова Божијих, сусрећемо у његовим делима. Сећате се његових беседа које је говорио као млади јеромонах, до његових дивних химни Господу Христу, до акатиста Васкрситељу Христу. Сва бића, од молекула до Арханђела, све је захватила његова света и велика душа. Његов огромни ум дао је науку какву српски човек и Српски народ знао није. Сви муцави, сви мутави до њега! Кроз њега је проговорила српска душа, проговорила светосавски сјајно, херувимски, громовски проговорила оглувелој српској души. Оглувелој од политике, од странаштва… Оглувелој за све што је вечно, за све што је Христово за све што је светосавско. И он, он прост јеромонах, исмевани калуђер српски, београдским улицама иде у најскромнијој мантији. Многи се стиде и гнушају њега. А он? Он овамо диже устанак, највећи устанак после Светог Саве, који је учињен у Српскоме роду. Тај је духовни устанак створио млади јеромонах Николај. Почео као млади јеромонах, а завршио као Равноапостолни Светитељ Охридски и Жички. То је црквена философија, црквена мудрост! А српска философија, философија наших универзитета? Авај!

А он? У философији српској, у ствари једини философ. Он, Свети Григорије Богослов - Српски Свети Григорије Богослов. Кад то кажем, ја кажем највећи комплимент, највећу похвалу која се може рећи. Григорије Богослов, највећи ум који је сагледао тајне Божанског Бића. Више него ико од људи по дару Божијем. Ето, њему слична дао је Господ Српскоме роду. Српски вечни Григорије Богослов.

Али, комарац има још да зуји! Еванђелист међу светим Еванђелистима. Ево Српског Светог Еванђелиста. Замислите, свака реч његова је блага вест. Свака реч његова - мало Еванђеље. Као мирисави корен, што га више тареш, то више мирише. Тако, када читаш Владику Николаја, што га више читаш, ти се више молиш кроз његова читања и осећаш колико Небеског мириса арханђелског у његовим делима. Колико Еванђеља Вечног, оног Еванђеља у које Анђели желе завирити. Он, он је нама Србима то Еванђеље казао најречитије. Најречитије за човека, па и за Анђеле.

Међу Светим Апостолима, ево њега Српског Светог Апостола! О, ко је тако Српску земљу проходио, Еванђеље Христово и Благовест Христову проповедао као он? Од Охрида до Будима, од Пирота до Врања, од Прохора Пчињског до Ријеке. Нико као он, Апостол - Епископ. Апостол и Епископ - Равноапостолни Свети Владика Николај.

Ево највећег Мученика Српскога после Светога Саве. Шта кажем, после Светога Саве? Јер Мученик Свети Сава, није дао мира непријатељима Крста Христова. Непријатељима Истинитога Бога није дао мира док му нису спалили тело на Врачару у Београду. Мученик и после смрти, Свети Сава Мученик и сада, гледајући српски род и у њему хиљаде издајица светосавског аманета. Мученик је Свети Владика био на земљи. Они који знају његову младост, његов најинтимнији живот, знају његов плач чести. Знају његово јецање љубостињско за време рата. Знају Немци, непријатељи ондашњи наши, шта је за њих значио Владика Николај. Да му уста треба запушити, њега ућуткати, ућуткати Српски род. Гле, он који је у Светој Љубостињи оплакао тужну српску судбину за време рата, оплакао братоубиство међу браћом Србима, оплакао све муке и невоље Српскога рода, постао је заточеник манастира Војловице, потом одведен у Дахау на смрт ради Бога, ради нас свих Срба. Мученик над мученицима - то је Владика Николај!

И данас, данас он са неба више плаче над нама Србима земаљским него ли што се радује. И ради чега? Шта је главно за Светитеља Божијег, за човека који с неба гледа све светове? Шта је главно? Бог, Истинити Бог, Његова Вечна Правда - Господ Христос. А шта Срби раде са Господом Христом? Шта Срби раде са својом вером? Шта Срби раде са својом Славом? Кукавице! Многи не славе, многи иконе склањају из својих домова, многи их крију по орманима, крију их по подрумима и таванима. Бестидно стадо, слепо отпало стадо од Светога Саве. Шта је то, какав је то зечији дух ушао у српску душу? Где је Обилић? Где је Обилић да брани своју веру, да брани свој вечни образ, да брани своју историју? Да, Свети Мученик Српски, ето ко је Владика Николај.

Међу Светим Исповедницима, ево Српског Светог Исповедника, равног Светом Максиму Исповеднику, Светом Теодору Студиту, Светом Николају Грузијском Исповеднику и многим другим Светим Исповедницима. Он је тако смело, тако неустрашиво проповедао и исповедао Истину Господа Христа, Истину твоју, Србине несрећни! Истину целе српске историје! Истину свега рода људског. Нико као он, нико тако исповедао није у Српском роду.

Када су у тешким невољама умукла многа српска уста, он је немачким тиранима говорио: „Ево мене испред моје пастве. Ви стрељате моју децу по Краљеву, дошао сам да мене прво стрељате па онда њих“. Био је збуњен официр и командант немачки. Говорио је савршеним немачким језиком.

Онда Љубостиња. Док су с њим ишли професор Пешић и други, вођен је у Крушевац под стражом немачких војника. Тамо, тамо се тако неустрашиво држао. Немцима је рекао сву истину, све им прорекао. Да, заиста српски Свети Човек.

Међу Светим Врачима, међу лекарима, међу чудотворцима, ево српског светог лекара - Светог Владике Николаја. Реците ви мени, ко може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у Српскоме народу?! Ко може набројати болеснике које је он исцелио? Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко? Заиста, он лекар душа и савести српских. Небески лекар савести српских.

А међу Светим Задужбинарима - ко је он? Нови Српски Задужбинар. Највећи после Светих Немањића. Да, ви сте сведоци тога. Од Охрида до Жиче, подизао је и обнављао манастире, до у срце Шумадије, и изван Шумадије. Свуда његов дух. Он, неуморни зидар, неуморни неимар, обнавља задужбинарство Светих Немањића.

Тако је то - зује комарци по земљи Србији. Међу тим комарцима најгори архимандрит Јустин. Земаљска Србијо! Где је рођен Владика Николај? Где су његове свете мошти? У туђини! Ниси био достојан, Србине, да највећи Србин иза Светог Саве издахне у Србији и одавде пошаље душу своју у онај свет где га чека Свети Сава. Било је много муке у души великог Светог Саве, када је напустио земљу и умро у Бугарској. Једна поука за ондашње српске владаре, за ондашње Српске земље, за ондашњи Српски народ. И ево друга поука, друга историјска поука се понавља. Владика Николај умире у Америци, тамо у Либертвилу. Симболично, браћо моја драга и предрага. Симболично и страшно. Други највећи човек умире ван наше земље. О, како смо недостојни! О, како је срамно бити човек издавши највеће људе своје, највеће Светитеље своје. О, како је страшно бити Србин без Христа! Како је страшно бити Србин без Светога Саве! Злочин до злочина!

Десет година званична Српска Црква није издала парастос Највећем Српском Владици! Шта је то? Каква то мрачна и страшна легенда хода Српском земљом? Ми се и даље мучимо. Ми се са земље непрекидно мучимо. Ми, који смо то мученици Господе, када своје издајемо?

Данас Небеска Србија, данас, о не само Небеска Србија, него Православна Црква Небеска, слави највећег Мученика у роду Српском после Светога Саве - Светог Равноапостолног Српског Николаја. Данас њега славе Серафими и Херувими, јер им је раван по Благовестима које је ширио земљама, свима земљама Европе, Америке и Азије, као Херувим! Њега данас сигурно грли - ко? Свети Сава грли свог најмилијег сина у Српскоме роду. А са њим, око њега, и многобројни српски Светитељи са Светим Савом, Светим Симеоном Мироточивим и осталим Српским Светитељима. Данас на небу, Небеска Србија слави највећег Српског Светитеља. Данас сви Свети, све велможе, сви Свети Немањићи на небу, поздрављају новог српског Мученика, највећег српског новог Еванђелиста, највећег новог српског Апостола - Светог Владику Николаја.

Данас, сви они што гинуше „за Крст часни и Слободу златну“, сви они протерани од НДХ-а, свих оних стотине хиљада Срба што за Православну веру изгубише животе, сви они стоје на ногама и на молитви и прослављају највећег Србина, Светог Владику Николаја. И причаће се Београдом, причаће се у Скопљу, у Загребу, у Москви, у Вашингтону, причаће се свом земљом! Лелић, Лелић је дао Српскоме роду највећег Светитеља, највећег човека после Светога Саве.

Ми данашњи Срби, ми не знамо шта имамо? Али ето, Бог нам је послао и Пророка, и Апостола, и Еванђелиста! А зашто смо ми, ова генерација наша - најгори Срби!? Зато што смо издали све што се не сме издати!? Зато што издајемо Господа, Његову Истину, Вечни живот, Царство Небеско! За све што видиш очима, за биоскопе, за позоришта и за телесна уживања!

Авај! Авај! Да молимо Светог Владику Исповедника да нас спасава из пакла, из нашег најдубљег пакла. Нас савремене Србе. Да нас сврста у своју Небеску војску, да нам да херувимску неустрашивост да Господа Христа изнад свега волимо и љубимо, као он. То је његов аманет. Цео његов живот је био аманет и тестамент светосавски, косовски: Све жртвовати за Христа, Христа низашта! То је аманет Светог Владике Николаја. То је аманет Светога Саве. То је аманет Светога Кнеза Косовског.

Питај себе, питај данас себе о овогодишњем парастосу Светог Владике Николаја. Нема већег Учитеља, нема већег Небеског звона над српском земљом од Светог Владике Николаја. Громовник као Свети Илија, али и благ и милосрдан попут Господа Христа. Ми, ми имамо само један пут, један излаз из нашег пакла, један једини пут у рај наш - то је пут Светога Саве и Светога Николаја.

Нека би Благи Господ пробудио српске душе за све што је вечно, за све што је свето. И нека би Свети Владика Николај умножио своје молитве у Небеској Србији за нас многогрешне на земљи. Нека преклиње са Светим Савом и свима Српским Светитељима Господа Христа да Србе умудри, да Србе опамети, да Србе приведе вери. Да их васкрсне из свих безбројних гробова њихових. Гробова саможивости, братомржње, братоубиства. Авај, свих размирица и несрећа. Мржња је опчинила Србе. Господе, уклони са српске душе братомржњу.

Свети Исповедниче, са свима Светитељима моли се, да се Срби опамете. Да се браћа измире, да нестане раскола, те највеће куге - куге данашње којом се заразио Српски народ.

Опрости, Свети Исповедниче Равноапостолни, ето ја, - комарац српске земље, одмуцах теби или мени. Амин!

(У Лелићу 1966. године)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...