Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

НОВОСТИ: УЈЕДИЊЕЊЕ, ПА ПРИЗНАВАЊЕ? На помолу крај раскола православља у Северној Македонији

Оцени ову тему

Recommended Posts

На помолу наставак замрзнутог дијалога СПЦ и непризнате цркве у Северној Македонији. О решавању статуса најпре са аутономном православном Охридском архиепископијом

 

РЕШАВАЊЕ црквеног раскола у православљу у Северној Македонији је на помолу! Како "Новости" сазнају, у току су интензивне припреме стратегије за релативно брзи наставак замрзнутог дијалога комисије Српске православне цркве и неканонске цркве у Северној Македонији.

 

Поново испољену спремност СПЦ за дијалог како би се коначно достигло решење проблема на аутентично канонској основи, како је то потврђено у саопштењу Светог архиерејског сабора после мајског заседања у Београду, владике неканонске Македонске православне цркве - Охридске архиепископије (МПЦ-ОА), званично засад не коментаришу. Према поузданим сазнањима "Новости", темељно, међутим, раде на стратегији за наставак разговора у ишчекивању одговора на њихову молбу и молбу премијера Зорана Заева васељенском патријарху Вартоломеју "за одлуку утврђивања статуса цркве у овој земљи, прикључењем признатим црквама у православном свету".

Портпарол Синода МПЦ, владика Тимотеј, није желео да коментарише евентуалне потезе, уз примедбу "да ће владике заседати и разматрати евентуалну понуду СПЦ за наставак дијалога када то званично стигне у Скопље". Према делу тих припремних питања, како наводи извор нашег листа, опрез је разумљив, поготово у могућој солуцији отварања иновираних етапних преговора за решавање статуса МПЦ-ОА, најпре са аутономном Православном охридском архиепископијом (ПОА), архиепископа охридског и митрополита скопског Јована (Вранишковског).

- Тај приступни квалификациони део могућих постепених преговора пожељан је и упутан, независно колико болан, јер би евентуалним прикључењем МПЦ у ПОА, био обезбеђен неопходан канонски услов стицања претходне аутономије, на путу ка самосталности, захтевом за аутокефалију - тумачи извор "Новости", подсећајући да је патријаршијски и Саборски томос о аутономији ПОА у литургијском и канонском јединству са СПЦ, дат 24. маја 2005. са потписом тадашњег патријарха српског Павла.

Саборна црква у Скопљу / Фото М. Станчић

04-05-02.jpg

 

Уколико би та "прва етапа" обновљених преговора била задовољена, реална су очекивања да би захтев за статусно решење самосталности МПЦ био брзо разматран у СПЦ.

ПРОБЛЕМ ОД 1967.НЕКАНОНСКА МПЦ-ОА пребива у расколу још од 1967. године. Тада је дошло до једностраног издвајања од мајке СПЦ, проглашењем аутокефалије коју до сада није признала ниједна помесна црква у православном свету.

Евентуална резервна солуција могла би да буде припремљена и у пакету трилатералних разговора комисија СПЦ, ПОА и МПЦ-ОА. И за такав "обрт", како се објашњава, чекаће се и одговор Васељенске патријашије на писано реаговање СПЦ, због евентуалне одлуке о стављању на дневни ред питања за отпочињање разматрања захтева из Скопља за решавање статуса МПЦ-ОА.

Оптимизам владика неканонске МПЦ оснажен је после решења спора између Скопља и Атине због службене употребе имена државе потписивањем Преспанског споразума, али и контроверзне одлуке васељенског патријарха Вартоломеја о признању самосталности парацрквене структуре у Украјини.

Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован

04-05-02-VRANISKOVSKI-.jpg

 

ВЛАДИКА ПЕТАР БИО У БЕОГРАДУ

ЗА време заседања Архијерејског сабора СПЦ, у Београду је боравио владика Петар из неканонске МПЦ-ОА у настојању да, потврђено је "Новостима", издејствује убрзање дијалога, који никада није био ни прекидан, већ замрзнут у периоду док је поглавар ПОА, у литургијском и канонском јединству са СПЦ, митрополит Јован био у затвору.

Иако је најпре негирао, владика Петар је, иако невољно, ипак, потврдио да је заиста боравио у Београду, и да је "у једном ресторану" надомак Патријаршије, разговарао са неким од владика СПЦ, "старим пријатељима са којима је заједно студирао".

 

НОВОСТИ http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:797019-УЈЕДИЊЕЊЕ-ПА-ПРИЗНАВАЊЕ-На-помолу-крај-раскола-православља-у-Северној-Македонији


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Црква Светих апостола Петра и Павла, у славонском селу Кућанци, код Доњег Михољца, родном мјесту патријарха Павла, подигнута је из темеља и биће освећена 16. новембра, а на родном имању патријарха биће обновљена кућа која ће бити претворена у музеј. На имању ће бити подигнута и задужбина, а читаво здање ће личити на мали Призрен, сазнају „Новости“.

      Како је за тај лист потврдио парох кућаначки, протојереј Драган Гаћеша, тада ће на великом народно-црквеном сабору бити обиљежено  800 година аутокефалности Српске православне цркве, а сабору би требало да присуствује и српски патријарх Иринеј са више архијереја, Срби из цијеле Хрватске, политичари и друге истакнуте личности.
      – Црква у којој је патријарх Павле крштен изграђена је 1928. године, али је пред поноћ, 20. децембра 1991. године, минирана и дигнута у ваздух – подсјећа парох и додаје да је остао само звоник, који су обновили и потом изградили нову цркву од темеља. Током љета, каже, требало би да буду завршени епископски трон од камена, горње мјесто, полијелеј (главни лустер у цркви) и још два лустера.
      Радове „потписује“ београдски академски вајар Митар Петковић, познат као идејни творац решења чувеног Ордена српске заставе, који су, између осталих, добили руски државници и дипломате Сергеј Шојгу, Сергеј Лавров, Александар Чепурини Виталиј Чуркин, као и француски писац и новинар Патрик Бесон.
      За освећење Цркве светих апостола у Кућанцима изабран је празник Ђурђиц, 16. новембра, дан након што се највољенији српски патријарх упокојио 2009. године. Церемонији освећења претходиће свечана академија, 15. новембра, у Слатини.
      Осим Цркве, обнавља се и парохијски дом, прекопута богомоље, а на родном имању некадашњег српског патријарха биће обновљена кућа и изграђена задужбина.
      – Уз благослов епископа пакрачко-славонског Јована, на родном имању патријарха Павла обновићемо постојећу кућу. То није његова родна кућа. Она је срушена и умјесто ње је подигнута ова, 1968. године. Кућа ће бити претворена у музеј посвећен патријарху Павлу, а поред ће бити кућица за дочекивање гостију. У дубини имања, у парку, с временом ће бити подигнута патријархова задужбина – црквица са конаком за пријем дјеце из цијелог свијета – каже кућаначки свештеник.
      Цијело здање личиће на мали Призрен, јер је патријарх Павле најдуже био у Призрену као епископ рашко-призренски, од 1957. до 1990. године, када постаје 44. српски патријарх.
      Кућанци су, у вријеме када је рођен као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914, припадали аутономном Краљевству Хрватске и Славоније у склопу Аустроугарске.
      Рођен је у земљорадничкој породици и рано је остао без родитеља. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Монашки живот почео је у Манастиру Свете Тројице у Овчару, када је, за вријеме Другог свјетског рата, радио и као вјероучитељ дјеце избјеглица у Бањи Ковиљачи. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946.
      Као епископ рашко-призренски, остао је упамћен по сведочењу у УН о проблемима Срба на Косову и Метохији. Током рата у БиХ говорио је да страдају и Срби, и Хрвати, и Муслимани, као и да је мир свима потребан, „јер смо сви ми дјеца Божија“, и да за хришћанина свако убиство човјека човјеком значи братоубиство.
      У вријеме које је провео на трону СПЦ, вјеронаука је, 2002. године, уведена у школе, а Богословски факултет враћен у оквире Београдског универзитета.
      Народ је волио патријарха Павла због његове једноставности и скромности. Често је Београдом ишао пјешице или се возио градским превозом. Умро је у 96. години и сахрањен је на црквеном гробљу у београдској Раковици.

      Извор: Новости
    • Од Логос,
      Алмашки крај проглашен је на седници Републичке владе за заштићену културно-историјску целину, непуну годину од подношења таквог предлога, а три од како је новосадски Завод за заштиту споменика културе покренуо процедуру да се тај део Новог Сада, који спада у најстарије, стави под претходну заштиту. 

      Према речима директора Завода за заштиту споменика културе града Новог Сада Синише Јокића, вишегодишњи труд стручњака те установе да се заштити Алмашки крај као један од најстаријих српских делова града, крунисан је успехом у виду проглашења за просторно културно-историјску целину.
      - То је гаранција да ће овај део града сачувати своју аутентичност, породични начин живота и специфичну амбијенталну вредност – рекао је за „Дневник” Синиша Јокић. – Захваљујући овој одлуци Републичке владе која долази две године од прославе три века Алмашког краја  биће то нова  туристичка дестинација. То значи да ће Нови Сад као Европска престоница културе 2021. године задржати свој идентитет. Поред Петроварадинске тврђаве и градског језгра, добијамо и трећу културно-историјску целину од изузетног значаја. То показује и зрелост, озбиљност и одговорност Новог Сада и његовог руководства.
      Алмашки крај у себи чува све слојеве културно – историјског развоја града. Много тога у њему је јединствено и вредно спомена, од приче о његовом настанку, до преосталих старих кућа које одолевају налетима рушења као знамење прошлих времена. Неправилан сплет улица и јединствени дух места чине га посебним.
      Крајем прошле године добио је и дигитални водич настао као резултат сарадње између Удружења грађана „Алмашани”, које је много учинило за афирмацију и очување аутентичности овог краја Новог Сада  и компаније Oroundo Mobile GmbH, уз финансијску подршку градске Управе за културу.

      Извор: Дневник

      Погледајте кратак филм о новосадском Алмашком храму:
       
       
       
    • Од Логос,
      Страдање је одредило нашу историјску судбу, жртвом смо себи и другима показали, и још увијек показујемо, да је „земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека“. Патња се дубоко укоријенила у нашу националну душу. 

      Српска књижевност саткана је од бола, туге, патње и прогона, али и жеље да се надживи свака од пошасти која нам је одредила земаљски пут. Зато знамо да смо живи док страдамо, да смо Христови док нас распињу, да смо Господњи док нас прогоне. Сваки нам је дан борба за голи опстанак, да јесмо и да нас буде, да баштинимо баштину својих предака, да вјерујемо исто онако као и они чија крв тече нашим венама. Зато нам је важно Косово, да нас буди и разбуђује из дубоког сна данашњег конформизма, гдје је важније имати него бити, гдје је важније уживати него живјети, гдје је прихватљивије трошити него стварати… 
      Постали смо ендемична врста, коју не прихвата логика данашњег Новог Вавилона. Због тога нас мрзе они који за то разлога немају, због тога нас прогоне они које смо задужили… Због тога смо, поред Распетог Косова, добили Ново Косово – Црну Гору, некад земљу славних Петровића, земљу Светаца и јунака, а данас државу која би да нас из темеља раскући, да нам поништи трајање, да нас искоријени са тла из којег смо поникли. 
      Због тога молитвено вапијемо Светом Петру Цетињском, Василију Острошком, Арсенију Сремцу, Стефану Пиперском, Јовану Владимиру, те многим другим, знаним и незнаним угодницима Божијим, да пробуде нашу заспалу браћу из кошмарног сна у којег су их увели лажни душебрижници; да се пробуде и врате себи, својим коријенима, и њиховој и нашој Црној Гори, којом смо се, све до скора, с правом поносили, називајући је Српском Спартом. 
      Сви ми, којима је Црна Гора у срцу, сви ми који уснама и срцем свакодневно призивамо молитвену помоћ Острошког Чудотворца – Светог Василија, патимо и страхујемо, молећи Свемилосног Господа, да се не пролије ниједна кап братске крви, да не завлада омраза међу истима, да се поврати љубав међу потомке оних истих предака, који су ту исту Црну Гору бранили од Турака, чувајући своје светиње, храмове и гробља, па чак и онда када се битка чинила унапријед изгубљеном. 
      Прошлост Црне Горе је наша историјска читанка, наш понос и путоказ, док је данашња Црна Гора једна од најтамнијих страница наше слободорске, светосавске и страдалне историје. Не дозволимо да та страница затамни вијекове поноса и славе, вијекове вјере и жртве, а свако од нас, у љубави Божијој, дужан је да помогне да наша заблудјела браћа схвате да гонећи Српску Цркву заправо прогоне сами себе, да суде својим прецима и да своје потомке лишавају прошлости којом треба да се, с правом, поносе. По ријечима Светог Петра Цетињског: „Ко учини колико је кадар, учинио је колико је дужан!“ 
      Дужни смо Светом Василију, и никада му се нећемо моћи одужити, јер сам Светитељ, исцјељујући све и свакога, вјерујем, плаче због нас. Његових суза нисмо достојни, његову милост нисмо заслужили, јер смо, вољом трећих, покидали ланце братске љубави. 
      Тројичиндански сабор један је од вапаја наше Цркве и народа, нашег митрополита и наших епископа, али и свештенства, монаштва и вјерног народа, да се злу истином стане у крај, да се љубављу заустави лавина мржње. Зато ниједан Србин у Црној Гори, ма колико му данас тешко било, не смије се осјећати сам и усамљен, јадан и понижен, јер је васколико српство, иако фрагментирано вјештачким границама, заједно је у истој жељи – да се очува мир, да се сачувају светиње које су чувале нас, ма гдје се налазили. Јер, све док пати макар један Србин на Косову и Метохији, или данас у Црној Гори, ниједан други Србин, гдје год се налазио, нема право да се осјећа срећним, јер као што каже Свети Апостол Павле: „И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ“ (1. Кор. 12, 26-27). 
      Нека би дао Господ да опет и изнова васкрсне братска љубав у Српској Спарти – Црној Гори, да се разбраћена браћа опет врате себи и својим коријенима, а ми их дочекајмо братском љубављу, оним истим жаром као што је Отац дочекао Блудног сина. У супротном, оствариће се она народна изрека: „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара!“

      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Логос,
      Спорт је човеку потребан да би радио и да би ратовао. У сваком случају, да би ратовао са собом. И још је потребан да би се битанге из краја организовале у спортски тим и да би млади мангуп који може завршити у затвору постао шампион, да би се његова смелост и енергија претопили у златну олимпијску медаљу и још један повод да с поносом чујемо звуке националне химне.

      Спорт је такође изузетно потребан градском становништву. Зато што тесар, ковач или баштован жуљеве на рукама у току дана добијају и без вратила и тегова. А канцеларијски радник не. Грађанину који се сатима гура у превозу, који је преоптерећен информацијама, засићен стресовима и који се надисао аутомобилских гасова на градским улицама потребни су стаза за трчање, базен и тренажер. Спорт му је потребан да би живео. Не само зато што је срце спортисте здравије, а нерви су му јачи, већ и због тога што се ознојеном човеку, уморном од физичког напора враћа животни укус. Обична вода за њега поново поприма укус и потискује укус кока коле. И он поново открива сласт чврстог сна. И ако је човек ово раније добијао од употребе косе, струга и тестере, сад то већини људи дају скије, конопац за прескакање или тег.
      Неке врсте спортова су се у потпуности родиле из животних потреба. Тако је, на пример, данашњи бијатлониста дојучерашњи ловац из тајге. Скије и оружје су значили хлеб за његову породицу. И рибар није веслао како би развијао мишиће и рамени појас, већ ради улова којим се храни и он сам и његова породица. Данашњи спорт нам може рећи нешто о томе колико је био тежак овај свакодневни рад обичног човека.
      Други спортови су настали из војних вежби. Рвање, стрељаштво, мачевање, трчање и коњички спортови се нису родили из забаве, већ из вежби у доба мира како би човек пре или касније остао жив у борби. Данас спортисти најбоље знају колико је тежак овај ратни подвиг и припрема за њега. Сам језик спортских такмичења се понекад не разликује од ратне лексике. „Штаб селектора“, „тактички цртеж“, „муњевити напад“, „уиграна одбрана“. Ко није чуо ове и сличне изразе? И ко у њима није препознао сродство с ратним активностима?
      Има спортова који се по лепоти и сложености могу мерити с уметношћу. Уметничко пливање и уметничко клизање су ближи балету него рату. Али не заборавимо да је тежина балетске уметности једнака тежини рада рудара у рударском окну и играчи балета праведно одлазе у пензију онда кад многи заправо нису још почели да раде. Исто се може рећи и за гимнастичаре и клизаче на леду.
      Тако да врхунски спорт у сваком случају значи напоран рад који прославља земљу и који меље спортисту до краја, као војника. И ако је народ у стању да обара спортске рекорде, он је способан и на све остале тешке и велике ствари. На основу спортских достигнућа може се доћи до мишљења о физичком и моралном стању народа блиском истини.
      А да ли је спорт потребан православним хришћанима? И ако им је потребан, зашто?
      Потребан им је зато што су људи. И њима су потребна здрава деца, пубертетлије који се баве нечим корисним и не губе време на улици или за компјутером, потребни су им снажни мушкарци и старци који дуго година чувају „ватру у жилама“ и животни тонус. Потребно нам је све у чему нема греха. Потребно нам је све што је од користи разуму, савести, породици и земљи. Љубитељи статистике уколико то желе могу бројкама да нам докажу да амплитуда болести, као и амплитуда криминала и греховне зависности у свакодневном животу опада тамо где расте амплитуда масовног бављења спортом. За човека реч „живот“ не означава само биолошко постојање. Треба живети без греха, бодро и корисно. Ми би то требало да разумемо подједнако као и сви остали.

      Извор: Православие.ру
    • Од александар живаљев,
      Издавачки црквено-научни пројекат Московске патријашије "Православна енциклопедија" објавила је књигу о историјији уједињења Кијевске митрополије и Московске патријаршије (Руске православне цркве) 1868. Књига доноси збирку углавном до сада непубликованих докумената из Цариграда, Москве и Кијева, које показују да је уједињење не само спасло украјинско православље од тешког положаја у ондашњој Пољској и Литванији, него је омогућило и моћан развој богословља и образовања у јединственој Светој Руси.
      Насупрот тврдњама садашње управе Цариградске патријаршије да је Кијевска митрополија 1686. била само привремено и ограничено додељена на управу московском патријарху Јоакиму, јасно се доноси Саборски акт којим је је одређено да Кијевска митрополија "буде потчињена Светом престолу московском", дакле патријарху Јоакиму и његовим прејемницима. Овај акт до скоро није оспоравала ниједна Помесна црква.
      Књига доноси 276 изворних докумената из периода 1676-1686. и више истраживачких радова.
      Припремили су је историчари Руске академије наука и пројекта "Православна енциклопедија".
      Писац предговора, митрополит волоколамски Иларион, изарзио је наду да ће књига значајно допринети разумевању једног од најважнијих догађаја у историји Руске цркве.
       
       
×
×
  • Create New...