Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Одпоздрав стручњаку за светост, Родољубу Лазићу

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 3 часа, Нифада рече

Навешћу један пример који може да да допринос правилном разумевању лика и речи З.Ђ.

Сећам се једног путовања у Грчку у време студија.Група колегиница и колега. Једна група девојака обучена у дуге сукње,коса исплетена у кике,равна обућа,дискретан и с мером,смех,што има своју лепоту..и друге групе,међу којима је једна девојка у мајици са деколтеом,дужине до пупка.Комлексна ситуација у Атини,тражимо пут до неког смештаја у интернату за једну групу,па онда треба на други крај Атине,за другу,11 сати ноћу,лепо атинско вече,девојка са кикицама плаче,она већ у 11 мора да се тушира и да иде у кревет,а ова се деколтеом,опуштено каже,ма спаваћемо у бусу,ако треба.Било је још примера.Зато када процењујемо некога,треба добро закопати у његову личност и ткиво,јер неретко буде лепих изненађења,како пронађете бисер тамо где га не очекујете,и чешће буде тамо где је мало интригантно,дискутабилно,провоцирајуће,него где је све уштогљено,преподобно и по неким неписаним канонима. 

И мислим да су људи изгубили добар смисао за хумор,не разумеју га, сви воле да се шале на туђи рачун,само они најбољи на сопствени:slikanje:

 

Nešto je samo primer koji može da ima određeno značenje.Inače,lično niti nosim duge suknje,niti idem u neku drugu krajnost,samo sam htela da kažem da spoljašnje zna da zavara.Sve češće u poslednje vreme srećem ili čitam nekakve analitičare,psihologe i sl.koji žele neku svoju percepciju da vam prenesu,pa je uviju u nekakvu psihološku paradigmu,da bi svom stavu dali kao neku naučnu podlogu,a stav može biti izraz nečije prepotentnosti,narcisoidnosti,kompleksa i sl.i da nema nikakvo realno utemeljenje.Često imaju dva-tri šablona ličnosti u koje pokušavaju da strpaju sve ljude,pa kada sretnu autentičnu ličnost koja iskače iz klišea,onda su malo zbunjeni i ne znaju kako da je uklope  u gotove kalupe.

Ponekad zaborave da postoji i dobar smisao za humor kao način komunikacije,ili ironija kao odgovor na neke besmislene komentare.

Mogao se steči utisak da u nekim aktivnijim profilima ovde imamo povremeno različite stilove u okviru određenog profila i jedne teme,što može da bude,ali ne mora da znači:algabacaju:,a i ne smeta,čak i da jeste.

 

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Није везано за тему али је у складу са традицијом на теми: да се постављају чуда светих, а будући да се чудо десило у сну таман је и за лаку ноћ :) 
 

НЕДАВНО ЧУДО СТАРЦА ПАЈСИЈА У СЕРУ

Пре неколико недеља, у грчком градићу Сер догодило се најновије чудо Старца Пајсија. Описао га је Амфилохије, ипођакон Саборне цркве у Серу.

Млади Пантелис, иначе наркоман, имао је страшну незгоду са својим мотоциклом у непосредној близини свог града, којом приликом је задобио озбиљне повреде главе – претрпео је контузију мозга. У тренутку несреће вероватно је био под утицајем супстанци јер, иако је био на рехабилитацији, демон хероина није га напуштао. Примљен је на одељењe интензивне неге Опште болнице у Серу.

Лекари су га прикључили на апарате и закључили да је у коми. На крају, донето је мишљење да је Пантелис претрпео мождану смрт. Лекари су, немајући никаквих других могућности, саопштили његовој мајци, Анастасији, да је живот њеног сина сада искључиво у Божијим рукама.

Лекари су овакво мишљење донели 13. јула. Сутрадан, 14. јула, Пантелис би напунио 18 година, и уместо уласка у пунолетство, његова мајка је гледала како води битку, али не битку против дроге, већ битку за сам живот.

Дивна госпођа Анастасија није желела да исход чека скрштених руку. Са благословом њеног духовника, оца Атанасија, она је сутрадан аутобусом отишла до Солуна, а одатле у манастир Светог Јована Богослова у Суротију.

Знала је за величину Старца Пајсија, али није знала да се тог дана, 14. јула, навршавало тачно 18 година од његовог упокојења. Када је стигла и видела хиљаде људи који су дошли да се поклоне Старчевом гробу, била је изненађена, али када јој је речено да је њен син јединац рођен истог дана кад се Старац Пајсије упокојио, скоро се онесвестила. У том тренутку је осетила нешто што и даље не може да опише. Сагласје са божанским, ауру светог Старца, и уопште осећај да ће нешто добро проистећи из тога.

Упркос критичном стању њеног сина, она то није искористила да гробу приђе преко реда, већ је смирено чекала, клечећи четири сата, док најзад и на њу није дошао ред да се поклони месту на коме почива Старац Пајсије. Помолила се за своје дете и са гроба узела мало земље, од које је њен духовни отац направио амајлију. Госпођа Анастасија је затим отрчала у болницу и ставила је испод јастука њеног сина.

Те исте ноћи у сну јој се јавио Старац Пајсије, говорећи: “Не бој се, Пантелис ће бити добро.”

Следећег јутра Пантелис се пробудио и био је здрав, што лекари никако нису могли да објасне. Оштар мирис је испунио собу и убрзо су утврдили да долази из јастука на којем је Пантелис лежао, а под којим је његова мајка тајно поставила амајлију – грумен земље са гроба Старца Пајсија.

Једина ствар коју је Пантелис запамтио из свог дубоког сна је фигура старца обученог у црно, који му је рекао: “Хајде, момче, устани и пођи са својом мајком. Твоје жито још није скувано. Проћиће још много времена пре него што ћемо га појести.”

Од тог јутра Пантелис презире дрогу, здрав је и планира да упише факултет. Исповедио се код духовника његове мајке и жели да се о овом чуду, које је његова породица доживела, прочује, уз помоћ ипођакона Амфилохија.

“Бог, понекад, када нека особа не разуме добро, пошаље јој искушење, како би се опаметила. Када не би било мало бола, болести, итд, људи би постали звери, и никада не би пришли Богу.” - СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ.

Извор: https://www.facebook.com/Istocnikk/posts/341548883218904

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Жичанин рече

Где? У Голубу код Томкета? :)))

На почетку са десне стране, близу данашње Амаде :naklon:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Аристарх рече

Ава је црногорац, није он из кв12:smeha:

Од тамо су ми корени. Ћале се родио у Обрви, а његови су дошли из Бјелопавлића. У Даниловграду су убили неког Турчина. Онда су отишли на Пештер, Сјеница да би избегли освету. И ту убију неког Турчина. Мој ђед, Владимир Ђуровић се одсели у Обрву код Краљева. Прађед се врати на Пештер да покупи овце, али га ту смлати Шпанска грозница. Отац ми се роди у Обрви, мајка му умре на порођају. Сељаци рекли: Дај да подбацимо и дете кад је сахрана, шта да расте без мајке. Чули то ујаци мог оца, украду дете и однесу у шталу. Била 1936, нису се нешто обазирали на персоне, тек се неко сети да фали дете. Где је? После неколико дана чују да неко кмечи у штали. Ови дечаци обливали млеком мог оца. Матори онда рекоше: Ај, сад, кад је ту да га држимо. Ђед Владимир ожени другу, маћеха била зла и стално правила батине мом оцу. Ђед убије неког четника секирчетом, не из идеолошких разлога, него је овај остао код њих у кући и није хтео да иде са својима јер га убиле чизме. Владимир га молио да оде, јер ако наиђу Немци, могу да му побију породицу. Овај му рекао: Ј... ми се за твоју породицу. Прво га је располутио по глави, онда умотао у ћилим, и бацио у Мораву. 

Ронио је зими да извуче неку воденицу, и кажу да је тада навукао плућну болест. Извукао је из бунара неку жену коју су четници били заклали, а бацио се на ледину кад ју је извукао јер није могао да дише. У кафани уби неког Жићу коцкара жарачом, јер га је 2 пута упозорио да не вара на картама. За њега је лежао 6 месеци. Убио је и оца Лепе Лукић, јер је он крао по селима (Мрчајевци, Лађевци, Обрва...), али за њега није одговарао. То је било као по америчком закону... Изубијао га проштацом кад је овај бежао са сланинама. Линија тих убистава се завршила са мојим оцем. Он није никога убио, али је тукао раднике. Забрањено је било да се пије на грађевини. У подне он види двојицу (Славко Лепи и Бобан) да тетурају. Узе да их следи, они иду у једну собу и пију млеко. Дође мој ћале, проба то млеко, а они у ракију сипали млеко! Онда узме летву и издевета ове маторе људе. Ја гледао. Држи човека да не може да побегне и бије га летвом по дупету! Није хтео неко да му погине на градилишту. 

Можда је сада јасније зашто ја бијем по гузици све ове заблуделе. Генетика ми так'а. Да им из дупета уђе у главу. Боље да те издеветам, него да ми погинеш. 

Отац радио у Каблару, после оде у Спич (Сутоморе) да зида неке куће, ту видео са скеле неке лепе ноге, а њихова власница је била моја мајка. Ту се узму и родим се ја као прво мушко у линији очевој. Кад је из Сутомора отишао телеграм за Краљево да се родило мушко, направе фешту, а ту се моја баба/ујна на Ратарском напије и заспе на вц шољи. Морали да провале да би је извадили напоље! Од првог дана су ме пратила знамења. 

Ава је сељачко дете. 

zTP3SM0.jpg      

Овде као муња да ме је прошла:

Z3wxtVZ.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da rezimiramo malo ;) sta kaze Sv vladika Nikolaj - kako govore Sv Boziji ljudi . Dakle , nema nicega o hvalisanju ( da li je primereno ili ne - a i ako je " hvalisanje " ( tj nekom se cini da je hvalisanje ) po Duhu je i ne govore u smirenju ( mada mogu i u smirenju ) ( smirenje je svakako prisutno sustinski u Duhu ali interpretacija moze biti na razlicite nacine i spolja ne mora nuzno izgledati dopadljivo slusaocu ili u ovom konkretnom slucaju citaocu )
p.s. text je copy paste na cirilici :)

Sv vladika Nikolaj Velimirovic

Научени од Светога Духа говорите свети Божији људи (II Петр. Ј, 21)

Ово сведочи онај који је и сам био свети Божји човек, апостол Петар, камен вере и витез крста. Као свети Божји човек он, по сопственом свом искуству, објашњава, како су говорили и како говоре свети Божји људи, и каже: научени од Светог Духа говорише они. Не говораху, дакле, они по своме умовању, ни по свом памћењу, ни по свом слућењу, ни по свом учењу, ни по својој речитости, него говораху од Духа и по Духу Светоме. Мудрост Божја изливаше се кроз њих и истина Божја откриваше се кроз њих..... Често и не хотећи, па чак и противећи се, они су морали да пишу, као што сведочи свети пророк Јеремија говорећи: и рекох, нећу га (Бога) више помињати, нити ћу више говорити у име његово: али би у срцу мом као огањ разгорео, затворен у костима мојим, и уморих се задржавајући га, и не могох више. (20, 9)..."

Послато са SM-J530F користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites

Цитат гласи: он није никога убио

Брате, твоји побише пола среза :))

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Zoran Đurović

Oно кад ти родослов гласи: Књига Зорана Ђуровића, унука дединог, чији чукиндеда уби Турчина, а прадеда уби Турчина, а деда уби још једног Турчина и четника... 😁

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ima to neke veze s Cg.. Tamo svaciji rodoslov slicno glasi:)) bre to bila neka najezda Turaka kad je bilo da ih iz svake familije po neko rokne a jos i da preteknu:))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Јелена011 рече

Ima to neke veze s Cg.. Tamo svaciji rodoslov slicno glasi:)) bre to bila neka najezda Turaka kad je bilo da ih iz svake familije po neko rokne a jos i da preteknu:))

Мој је сличан његовом, разумем га у потпуности :))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, The Godfather рече

и рекох, нећу га (Бога) више помињати, нити ћу више говорити у име његово: али би у срцу мом као огањ разгорео, затворен у костима мојим, и уморих се задржавајући га, и не могох више

То је. А нека блеје Родољуби и ко год хоће! Могао бих да водим леп и миран живот, јер од уметности и науке може да се живи, али ме Исус малтретира. И зато не могу да одустанем. А овај пак пут видим најуметничнијим што може да буде.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 24 минута, Милан Ракић рече

Ne kapiram

Двапут сте исту поруку залепили одговоривши да му је отац из Обрве, зато рекох, са и трећи пут потврдите. 

Мени за утеху, да се и Вама десило. 

Пре неки дан сте исто коментарисали на мој рачун па сам се зато нашалио. Заправо, покушао сам да се нашалим. :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.

      View full Странице
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.
    • Од Логос,
      Реаговање на чланак у ”Политици” од петка 7.6.2019.
      ”Подељена мишљења правника о еутаназији.Смрт од туђе руке је убиство, смрт од своје руке је самоубиство, а смрт од државне руке је извршење смртне казне”
       
      Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.
      У савременом друштву измењених епистемолошких парадигми које се у Немачкој зове Wissensgesellschaft («друштво знања”, по аналогији са појмом „knowledgeable societies“, насталом у англосаксонској социологији), уочавају се све бројнији примери стремљења људи ка ”самоодређењу часа сопствене смрти”. Овај феномен је, можда више но у другим земљама Европе, водио ка сучељењу политичких дискурса. У мешовитом хору опонената посебно место имају велике Цркве у Немачкој које се интензивно и гласно укључују у јавне контроверзне дебате. Њихове биополитичке примедбе и интервенције су легитимисане еклисиолошким начелима у форми ауторитативног гласа о ”друштвеном”,  односно ”моралном надзору” Цркве.
      Овакав етички мандат Цркава почива на темељима хришћанске антропологије, односно хришћанске слике о човеку. О томе да ли је преимплантативна дијагностика етички одговоран чин или не, или о питањима еутаназије, односно асистенције при самоубиству (суициду), расправљало се у стотинама интервјуа и проповеди како евангелистичких бискупа и пастора, тако и њихових римокатоличких колега, са циљем да се утиче на формирање или коректуру мишљења чланова немачког Парламента (Бундестаг). То је кардинал из Келна  Велки (Woelki) у једној својој омилији пред Немачком бискупском конференцијом назвао ”лобијем за живот”. У овом јавном дискурсу учествују и друге друштвене организације, као што су ”Савезна комора лекара у Немачкој”, ”Немачки етички савет”, ”Удружење за палијативну медицину”, представници удружења за помоћ на самрти ”Дигнитас Немачка”, као и ”Каритас”, ”Колпингверк”, Дијаконија”, као и друге личности политичког и јавног живота Немачке. У овој поворци учесника дебате учествују и различити протагонисти философских, теолошких и медицинских факултета, као и оних који се баве биоетиком и медицинском етиком.
      Клерикалне позиције и аргументи
      Ставови водећих представника Цркава су сложеније од ставова других учесника у овој комплексној дискусији и широком спектру сукобљених мишљења. Они морају да своје аргументе заснују и развију на аутентичним хришћанским погледима и да их теолошки легитимизују. Но у Старом и Новом Завету нема одвећ спојних тачака за модерне био-етичке конфликте о почетку и концу живота. Аргументативни мост је најчешће постулат из преамбуле устава Немачке о ”неповредивости људског достојанства”. За теологе је овај постулат само правна конкретизација јудео-хришћанског учења о човеку као слици Божјој (Imago-Dei-учење).
      Иако има разлога за скепсу када је реч о анкетама и статистикама о јавном мнењу, ипак је алармантна чињеница да, сходно Emnid-анкети (институт за испитивање јавног мњења), три четвртине грађана Немачке жели аутономно одређење часа смрти. У Швајцарској је тај квоцијент можда још виши, будући да су Швајцарци у више референдума позитивно гласали за асистенцију при самоубиству, те је она конформна са законима, односно легитимна.
      Теолошка борба за доминацију у тумачењу
      Једно време се веровало да је над питањима живота и смрти међу Црквама на снази екуменски консенс, али се то уверење убрзо показало као илузија. Пету заповест Декалога - ”не убиј” - веле критичари из крила секуларних циника – Црква је небројено пута прекршила апологијама ”праведног рата” (bellum iustum). Међу протестантима има многих заступника ”новог протестантизма” и њеног ”апостола” Ернста Трелча (Ernst Troeltsch), који је у учењу  о ”Imago-Dei” видео индивидуално право човека да
      одреди своју смрт. Овоме је у директној и апсолутној супротности католичко учење о самоубиству као тешком греху, будући да је живот per definitionem ”Божји дар”. Нека буде препуштено историчарима идеја да се споре око тога у којој је мери из античке Стое пренесени, а потом и од стране ренесансног мислиоца Пико дела Мирандоле (Pico della Mirandola) реформулисани појам ”људског достојанства” утицао на теолошке нијансе Imago Dei доктрине. Међу критичарима има и оних који веле да је код човека, за разлику од животиња, на делу расудна моћ интелекта (рефлексивна моћ ума), чиме је човек предодређен за слободу. Дакле, веле они, човек није само примио ”дар живота”, већ и рефлексивну снагу саморазликовања своје пререфлексивне природне датости. Из тога би консеквентно следило да се ”живот сме вратити у Божје руке”. У томе је, позивају се они на Хегела, хришћанство ”религија слободе”. Узети себи живот и вратити га у Божје наручје је за ове опречне аргументативне ста вове ”акт највишег поверења у Бога”.
      Опречна гледишта: Ханс Кинг и Хајнрих Бедфорд-Штром
      У савременој дискусији су можда - pars pro toto - репрезентативна мишљења двојице угледних теолога, проминентног католичког теолога Ханс Кинга, емеритуса из Тибингена,  и савременог и утицајног Хајнриха Бедфорда-Штрома, евангелистичког бискупа Баварске и председавајућег Евангелистиче цркве Немачке (EKD).
      Питањем «ars moriendi», „умећа умирања“, бави се Ханс Кинг још од педестих година прошлог века. Тада је његов старији брат Георг дуго боловао од тумора на мозгу, свршивши самоугушењем у агонији. Недавно је Кинг доживео и тешку смрт свог колеге, професора реторике у Тибингену, Валтера Јенса који је умро вегетирајући под дугом и тешком деменцијом (Алцхајмерова болест). Кинг, који и сам болује од Паркинсонове болести, одлучио је да не жели да му се живот на овај или онај начин продужи, већ ће се, будући швајцарског порекла, подвргнути услузи једне швајцарске организације за асистенцију на самрти. О томе је Ханс Кинг прошле године  објавио књигу, зацело дијалог са популарном немачком talkmaster Ане Вил, насловљену ”Срећно умрети” - Hans Küng: «Glücklich sterben.» Mitautorin: Anne Will, Piper, 2014. Шта значи за Кинга ”срећно умрети?” Лапидарно речено, без горчине и опроштајних болова, већ са  унутарњим миром, као и  ”при потпуној (само)свести да сам човек”, а не у дементној помрчини, сведен на вегетативну егзистенцију. Кингов есенцијални аргумент гласи: ”Из поверења у Бога самовољна смрт је могућа”.
      Евангелистички бискуп Бедфорд-Штром, иначе професор систематског богословља на универзитету у Бамбергу, у својој најновијој књизи Heinrich Bedford-Strohm: "Leben dürfen - Leben müssen. Argumente gegen die Sterbehilfe", Kösel Verlag, противи се прокламовању активне помоћи на самрти, односно асистенције на самрти, већ пледира за консеквентну и достојанствену негу до свршетка живота, дакле за палијативну асистенцију, не суицидалну, чије границе и могућности још нису исцрпљене.
      Сазерцавање или правно-јуридички и морало-етички аспекти
      Старогрчки неологизам εὐθανασία, „лепа смрт“, сусреће се први пут у хеленистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку, у смислу смрти олакшане посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално обелеле деце и одраслих.
      Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива, оличеног у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција. Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но онај ко се одлучио на суицид, тај се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица пак тим чином нанесе трошкове, онда је у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу приватна ствар. Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује. Морална осуда самоубиства се може сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”Ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је развио кроз праксу својеврсну казуистику, често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Суицидом се човек искључује из правне сфере. Но то не важи за онога ко помаже, асистира у суициду друге личности. То је чин у коме су две личности на асиметричан начин укључене. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира и изопштава самога себе из универзалне заједнице људи. Самоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода, када је субјект могуће слободе уништен, као што погрешно учи Жан-Пол Сатр. Нама се чини да сва настојања заступника принципа еутаназије у јавном дискурсу Европе воде фаталној легализацији и тиме полагању фундамената танатологије или цивилазације смрти.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...