Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Одпоздрав стручњаку за светост, Родољубу Лазићу

Оцени ову тему

Recommended Posts

1 hour ago, Поуке.орг инфо рече

Верујемо да ће @Родољуб Лазић да се јави на теми... да буде занимљивије :)

Ево нек се јави, ја обећавам да га нећу ништа питати. :) Препустићу га у руке Авине. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Види, немам намеру да се с тобом препуцавам нити да слушам твоје неваспитане испаде. Дакле то "јајара" и сличне изразе, доказе твоје светости, или чега већ, или изостави, или завршавамо.

Са Александром Лазићем се договорај и преговарај, то није моја ствар. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Александар Милојков рече

Ево нек се јави, ја обећавам да га нећу ништа питати. :) Препустићу га у руке Авине. :)

Јер је страшно пасти у руке Аве живога!:))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Tristatri рече

Vrlo treba postovati zene koje se razumeju u auta!! Naravno i ove druge. Jos ako vozis Alfu ja se klanjam. :1405_love:

Vozim jedan lep,elegantan auto. Da,Alfa je lep i moćan auto.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Александар Милојков рече

Ма какав Хегел, тај ни Канта није укапирао, а ни да је постојала византијска философија на Истоку (за коју је тврдио да је сува дреновина, а за нас источњаке да смо дивљаци који су се тукли због једне "јоте" - то је мислио на омоусијане и омиусијане :) ). Он је мала маца за ловћенског Тајновидца. ;)

Александре, нема потребе за овим. Буди на нивоу. Свако добро од Господа ти желим. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Родољуб Лазић рече

Види, немам намеру да се с тобом препуцавам нити да слушам твоје неваспитане испаде. Дакле то "јајара" и сличне изразе, доказе твоје светости, или чега већ, или изостави, или завршавамо.Са Александром Лазићем се договорај и преговарај, то није моја ствар. 

Шећеру, ја не могу да нађем адекватнијег израза до јајара за тебе. 

Ти си износио доказе како нисам светац. И сада ти не прија кад те кара Ава са контра аргументима? Ти би да ти причам како сам грешник, а не пророк? Не бише ли Јеремију и бацаше га у рупу, такви праведници као ти, а њему није пало на памет да порекне да је пророк? Треба ли да ти пошаљем фотку кад вршим малу нужду? Па да ти то буде "васпитан испад"? Ти си крајње перверзан тип. Зато си се ухватио под руку са презимењаком. Туђи сте свакој Господњој благодати. Ја знам Лазића јако добро, и да лаже како зине. Написа ми једном: Слагао сам, па шта? Ви не знате шта је лаж, шта је грех, немате осећаја за то. 

И сад си стао на страну Максима и Фанара. Колико мора да ме мрзиш! То све сведочи да ви само лапрдате о родољубљу, а да са њиме немате везе. Заложио сам главу у борбу против источног папизма, ви и ову прилику користите (двојац Лазића) да ми је скинете! И онда се жалите што вас називам јајарама? Удружено ми пуцате у леђа. Само немојте да мислите да вас људи не читају. За вас не постоји одговарајућа квалификација! Када бих вас поредио са неком од животиња, увредио бих животињу!        

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Нифада рече

 Обично сви користе латинске сентенце, кад хоће да кажу неку мудрост,као нпр.Аquila non capit muscas (Орао не лови муве),међутим и наш народ има сјајне  мудрости,као што је ова-За добрим коњем прашина се диже !:mahmah:

Орао не лови муве ,односно  Aquila non capit muscas  може се тумачити на разне начине,нпр.док орао лети високо (орао се иначе слика поред Јована Богослова,не случајно),муве се ниско сударају у лету и оговарају орла :) Има ту још могућих тумачења.:D Но,ова наша мудрост- да се за добрим коњем прашина диже нема много тумачења,ту је бар све јасно,односно требало би да је јасно:citac:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 38 минута, Родољуб Лазић рече

Александре, нема потребе за овим. Буди на нивоу. Свако добро од Господа ти желим. 

Ето, одмах се човек наљути. :)

Христос Васкре, брате Родољубе!

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Родољуб Лазић рече

Види, немам намеру да се с тобом препуцавам нити да слушам твоје неваспитане испаде. Дакле то "јајара" и сличне изразе, доказе твоје светости, или чега већ, или изостави, или завршавамо.

Са Александром Лазићем се договорај и преговарај, то није моја ствар. 

Само, савет за Вас: обновите своје познавање правописа . 

Наводници у оба коментара вам не ваљају јер нису у складу са правописом нашег језика.

Друго, именица је договор а облик другог лица императива глагола договарати гласи договарај а не договорај.

Тако, ако попа Ђуровића могу некако да разумем кад погреши, наравно, с обзиром на то да преко 10 година не живи на српском говорном подручју - Вас не могу, и не желим.

Стварно, најбоље је да баталите те форе исправљања нечијег правописа а уствари користећи argumentum ad hominem. 

Дакле, чекамо текст. :0205_whistling:

FB_IMG_1558911004036.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 26 минута, Нифада рече

Орао не лови муве ,односно  Aquila non capit muscas  може се тумачити на разне начине,нпр.док орао лети високо (орао се иначе слика поред Јована Богослова,не случајно),муве се ниско сударају у лету и оговарају орла :) Има ту још могућих тумачења.:D Но,ова наша мудрост- да се за добрим коњем прашина диже нема много тумачења,ту је бар све јасно,односно требало би да је јасно:citac:

Свуда је прашина нешто што је лоше. Оговарања, лажи, увреде, псовања итд. Нигде не постоји позитивна конотација те речи. Зато је и значење те изреке да ће за добрим човеком увек неко да псује, пљује и остало. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Александар Милојков рече

Ма какав Хегел, тај ни Канта није укапирао, а ни да је постојала византијска философија на Истоку (за коју је тврдио да је сува дреновина, а за нас источњаке да смо дивљаци који су се тукли због једне "јоте" - то је мислио на омоусијане и омиусијане :) ). Он је мала маца за ловћенског Тајновидца. ;)

@Родољуб Лазић да не буде забуне, ја ово написах за Хегела не за Тебе. Хегел није укапирао Канта, лупетао је о византијској философији и око спора између omoousios и omoiousios...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Александар Милојков рече

@Родољуб Лазић да не буде забуне, ја ово написах за Хегела не за Тебе. Хегел није укапирао Канта, лупетао је о византијској философији и око спора између omoousios и omoiousios...

Сад и ја видим да се стварно односило на Хегела а испрва сам помислио на г. Лазића. :coolio:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ваља подражавати светима. Молитвом, постом, милостињом, уздржањем и сваком добродетељи. Упркос сиротињском стању својих талената, слабости воље и одсуству веће памети. 

Уместо на добродетељ, З.Ђ. по дубини своје звероподобне озлобљености и пакости је одлучио да се фокусира на чин пражњења  црева. У једној реченици говори о екскременту а наставља у истој или у следећој о светињи. Каква гадост. Његова писаније је као вербална дијареја, смрадна  бљувотина просута по златним словима светих списа. По духу, зломислије ватикански надахнутог провокатора. Без стида и срама.

Бога не можеш унизити, али неке од лаковерних слабе памети можеш завести на погибао душевни. То ти и јесте посао. Покај се несретниче. 

pexels-photo-682375.jpeg?auto=compress&c

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Леон Професионалац

Врло духовито. Импресиониран сам.

@Zoran Đurović

Што си толико узбуђен? Какве везе има што те ја не сматрам пророком ни светим? Имаш толико људи овде, а и шире, које си успео да убедиш у то. Вероватно су они читали неку другу хришћанску литературу. У оној коју сам ја читао, почев од Јеванђеља па надаље, сви свети људи су себе називали грешницима и своје духовне дарове су скривали. И сваки покушај да их други узнесу пред људима, био им је мрзак. Бежали су од славе и од похвала. Ти се намећеш као пророк и светац и на разне начине градиш и подстичеш култ своје личности. Своје духовне "дарове" износиш јавно, хвалиш се њима. Претиш људима који те не узносе да ће им се десити нешто лоше. Ко је то пре тебе чинио? Седи, смири се, размисли о себи, дођи к себи. Немам разлога да те мрзим.

На почетку свог одговора испричао си лажну причу о мени и еп. Иринеју. Или си је измислио, или ти је неко нешто погрешно рекао а ти си поверовао. Како год, то што си испричао једноставно није истина. Већ само то је довољно да те дисквалификује за даљу причу. Ако си пророк и прозорљивац, то си морао да знаш.

Они који те хвале и који ти се клањају као пророку и свецу, нису ти пријатељи. Већина то чини несвесно и некима од њих није замерити. Али их има који (би требало да) знају да је овакво твоје понашање доказ духовне самообмане. Свештеници, студенти теологије, доктори теологије...

Ови потоњи би морали да знају да постоје и лажна чуда и лажни чудотворци. Није их мало забележено у историји хришћанства. О томе је писао и преп. Јован Касијан у разговору са светим подвижницима. Писао је и преподобни Никон Антиохијски у 9-10 веку. И свети Игњатије Брјанчанинов.

Шта да ти кажем? Нека ти је Бог у помоћи. Бићу тужан ако наставиш да упропашћаваш себе и оне којима хоћеш да се наметнеш као пророк и светац. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 36 минута, Родољуб Лазић рече

@Леон Професионалац

Врло духовито. Импресиониран сам.

@Zoran Đurović

Што си толико узбуђен? Какве везе има што те ја не сматрам пророком ни светим? Имаш толико људи овде, а и шире, које си успео да убедиш у то. Вероватно су они читали неку другу хришћанску литературу. У оној коју сам ја читао, почев од Јеванђеља па надаље, сви свети људи су себе називали грешницима и своје духовне дарове су скривали. И сваки покушај да их други узнесу пред људима, био им је мрзак. Бежали су од славе и од похвала. Ти се намећеш као пророк и светац и на разне начине градиш и подстичеш култ своје личности. Своје духовне "дарове" износиш јавно, хвалиш се њима. Претиш људима који те не узносе да ће им се десити нешто лоше. Ко је то пре тебе чинио? Седи, смири се, размисли о себи, дођи к себи. Немам разлога да те мрзим.

На почетку свог одговора испричао си лажну причу о мени и еп. Иринеју. Или си је измислио, или ти је неко нешто погрешно рекао а ти си поверовао. Како год, то што си испричао једноставно није истина. Већ само то је довољно да те дисквалификује за даљу причу. Ако си пророк и прозорљивац, то си морао да знаш.

Они који те хвале и који ти се клањају као пророку и свецу, нису ти пријатељи. Већина то чини несвесно и некима од њих није замерити. Али их има који (би требало да) знају да је овакво твоје понашање доказ духовне самообмане. Свештеници, студенти теологије, доктори теологије...

Ови потоњи би морали да знају да постоје и лажна чуда и лажни чудотворци. Није их мало забележено у историји хришћанства. О томе је писао и преп. Јован Касијан у разговору са светим подвижницима. Писао је и преподобни Никон Антиохијски у 9-10 веку. И свети Игњатије Брјанчанинов.

Шта да ти кажем? Нека ти је Бог у помоћи. Бићу тужан ако наставиш да упропашћаваш себе и оне којима хоћеш да се наметнеш као пророк и светац. 

Било је случајева да су светитељи причали о својим даровима да би било на корист другима. Један од новијих примера је Старац Порфирије а доста њих и раније. Не знам како би читао да нису говорили или писали. Због тога су нападали Преподобног Симеона Новог Богослова, Светог Григорија Паламу итд. Тако да не знам коју си литературу читао. И апостол Павле износи мада говорећи знам човека, а има где пише да се трудио више од свих апостола.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.

      View full Странице
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.
    • Од Логос,
      Реаговање на чланак у ”Политици” од петка 7.6.2019.
      ”Подељена мишљења правника о еутаназији.Смрт од туђе руке је убиство, смрт од своје руке је самоубиство, а смрт од државне руке је извршење смртне казне”
       
      Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.
      У савременом друштву измењених епистемолошких парадигми које се у Немачкој зове Wissensgesellschaft («друштво знања”, по аналогији са појмом „knowledgeable societies“, насталом у англосаксонској социологији), уочавају се све бројнији примери стремљења људи ка ”самоодређењу часа сопствене смрти”. Овај феномен је, можда више но у другим земљама Европе, водио ка сучељењу политичких дискурса. У мешовитом хору опонената посебно место имају велике Цркве у Немачкој које се интензивно и гласно укључују у јавне контроверзне дебате. Њихове биополитичке примедбе и интервенције су легитимисане еклисиолошким начелима у форми ауторитативног гласа о ”друштвеном”,  односно ”моралном надзору” Цркве.
      Овакав етички мандат Цркава почива на темељима хришћанске антропологије, односно хришћанске слике о човеку. О томе да ли је преимплантативна дијагностика етички одговоран чин или не, или о питањима еутаназије, односно асистенције при самоубиству (суициду), расправљало се у стотинама интервјуа и проповеди како евангелистичких бискупа и пастора, тако и њихових римокатоличких колега, са циљем да се утиче на формирање или коректуру мишљења чланова немачког Парламента (Бундестаг). То је кардинал из Келна  Велки (Woelki) у једној својој омилији пред Немачком бискупском конференцијом назвао ”лобијем за живот”. У овом јавном дискурсу учествују и друге друштвене организације, као што су ”Савезна комора лекара у Немачкој”, ”Немачки етички савет”, ”Удружење за палијативну медицину”, представници удружења за помоћ на самрти ”Дигнитас Немачка”, као и ”Каритас”, ”Колпингверк”, Дијаконија”, као и друге личности политичког и јавног живота Немачке. У овој поворци учесника дебате учествују и различити протагонисти философских, теолошких и медицинских факултета, као и оних који се баве биоетиком и медицинском етиком.
      Клерикалне позиције и аргументи
      Ставови водећих представника Цркава су сложеније од ставова других учесника у овој комплексној дискусији и широком спектру сукобљених мишљења. Они морају да своје аргументе заснују и развију на аутентичним хришћанским погледима и да их теолошки легитимизују. Но у Старом и Новом Завету нема одвећ спојних тачака за модерне био-етичке конфликте о почетку и концу живота. Аргументативни мост је најчешће постулат из преамбуле устава Немачке о ”неповредивости људског достојанства”. За теологе је овај постулат само правна конкретизација јудео-хришћанског учења о човеку као слици Божјој (Imago-Dei-учење).
      Иако има разлога за скепсу када је реч о анкетама и статистикама о јавном мнењу, ипак је алармантна чињеница да, сходно Emnid-анкети (институт за испитивање јавног мњења), три четвртине грађана Немачке жели аутономно одређење часа смрти. У Швајцарској је тај квоцијент можда још виши, будући да су Швајцарци у више референдума позитивно гласали за асистенцију при самоубиству, те је она конформна са законима, односно легитимна.
      Теолошка борба за доминацију у тумачењу
      Једно време се веровало да је над питањима живота и смрти међу Црквама на снази екуменски консенс, али се то уверење убрзо показало као илузија. Пету заповест Декалога - ”не убиј” - веле критичари из крила секуларних циника – Црква је небројено пута прекршила апологијама ”праведног рата” (bellum iustum). Међу протестантима има многих заступника ”новог протестантизма” и њеног ”апостола” Ернста Трелча (Ernst Troeltsch), који је у учењу  о ”Imago-Dei” видео индивидуално право човека да
      одреди своју смрт. Овоме је у директној и апсолутној супротности католичко учење о самоубиству као тешком греху, будући да је живот per definitionem ”Божји дар”. Нека буде препуштено историчарима идеја да се споре око тога у којој је мери из античке Стое пренесени, а потом и од стране ренесансног мислиоца Пико дела Мирандоле (Pico della Mirandola) реформулисани појам ”људског достојанства” утицао на теолошке нијансе Imago Dei доктрине. Међу критичарима има и оних који веле да је код човека, за разлику од животиња, на делу расудна моћ интелекта (рефлексивна моћ ума), чиме је човек предодређен за слободу. Дакле, веле они, човек није само примио ”дар живота”, већ и рефлексивну снагу саморазликовања своје пререфлексивне природне датости. Из тога би консеквентно следило да се ”живот сме вратити у Божје руке”. У томе је, позивају се они на Хегела, хришћанство ”религија слободе”. Узети себи живот и вратити га у Божје наручје је за ове опречне аргументативне ста вове ”акт највишег поверења у Бога”.
      Опречна гледишта: Ханс Кинг и Хајнрих Бедфорд-Штром
      У савременој дискусији су можда - pars pro toto - репрезентативна мишљења двојице угледних теолога, проминентног католичког теолога Ханс Кинга, емеритуса из Тибингена,  и савременог и утицајног Хајнриха Бедфорда-Штрома, евангелистичког бискупа Баварске и председавајућег Евангелистиче цркве Немачке (EKD).
      Питањем «ars moriendi», „умећа умирања“, бави се Ханс Кинг још од педестих година прошлог века. Тада је његов старији брат Георг дуго боловао од тумора на мозгу, свршивши самоугушењем у агонији. Недавно је Кинг доживео и тешку смрт свог колеге, професора реторике у Тибингену, Валтера Јенса који је умро вегетирајући под дугом и тешком деменцијом (Алцхајмерова болест). Кинг, који и сам болује од Паркинсонове болести, одлучио је да не жели да му се живот на овај или онај начин продужи, већ ће се, будући швајцарског порекла, подвргнути услузи једне швајцарске организације за асистенцију на самрти. О томе је Ханс Кинг прошле године  објавио књигу, зацело дијалог са популарном немачком talkmaster Ане Вил, насловљену ”Срећно умрети” - Hans Küng: «Glücklich sterben.» Mitautorin: Anne Will, Piper, 2014. Шта значи за Кинга ”срећно умрети?” Лапидарно речено, без горчине и опроштајних болова, већ са  унутарњим миром, као и  ”при потпуној (само)свести да сам човек”, а не у дементној помрчини, сведен на вегетативну егзистенцију. Кингов есенцијални аргумент гласи: ”Из поверења у Бога самовољна смрт је могућа”.
      Евангелистички бискуп Бедфорд-Штром, иначе професор систематског богословља на универзитету у Бамбергу, у својој најновијој књизи Heinrich Bedford-Strohm: "Leben dürfen - Leben müssen. Argumente gegen die Sterbehilfe", Kösel Verlag, противи се прокламовању активне помоћи на самрти, односно асистенције на самрти, већ пледира за консеквентну и достојанствену негу до свршетка живота, дакле за палијативну асистенцију, не суицидалну, чије границе и могућности још нису исцрпљене.
      Сазерцавање или правно-јуридички и морало-етички аспекти
      Старогрчки неологизам εὐθανασία, „лепа смрт“, сусреће се први пут у хеленистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку, у смислу смрти олакшане посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално обелеле деце и одраслих.
      Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива, оличеног у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција. Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но онај ко се одлучио на суицид, тај се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица пак тим чином нанесе трошкове, онда је у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу приватна ствар. Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује. Морална осуда самоубиства се може сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”Ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је развио кроз праксу својеврсну казуистику, често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Суицидом се човек искључује из правне сфере. Но то не важи за онога ко помаже, асистира у суициду друге личности. То је чин у коме су две личности на асиметричан начин укључене. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира и изопштава самога себе из универзалне заједнице људи. Самоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода, када је субјект могуће слободе уништен, као што погрешно учи Жан-Пол Сатр. Нама се чини да сва настојања заступника принципа еутаназије у јавном дискурсу Европе воде фаталној легализацији и тиме полагању фундамената танатологије или цивилазације смрти.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...