Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Одпоздрав стручњаку за светост, Родољубу Лазићу

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 42 минута, Милан Ракић рече

Подсети ме ово на песмичак што написах прошле године на теми о јеромонаху Макарију

Наш си Данте и митрољезац!:)) Момо колашинац је био митрољезац у Сутомору (тамо се није говорило феминизирано митраљезац:smeh1:). Ишао ја у војску сам, он ме сретне пред станицу, и запрепасти се: Како ти твојизи нису правили испраћај? (Ја рекао мојима да не праве испраћај јер се враћам за 3 дана). Узе чоек, маши се за џеп, извади паре и рече: Да ти се нађе, јуначе! - И остаде Момо сада забележен за векове као једини који је за мој војнички подвиг дао паре!:)) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Милан Ракић рече

Брко, отварај! Шта чекаш? Одавно нисмо имали неку педерску тему. 

Ма за мене је то решена тема, ја сам анти-геј као сваки часни православац :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Родољуб Лазић рече

Видиш, драги мој. То је оно о чему ти говорим све време.  Падаш у невиђени ватру на сваку реч која те оспорава. Вређаш и понижаваш опонента који се усудио да ти нешто каже.  То свети људи не раде. 

Ajd kruva ti i Boga reci šta sveti ljudi rade??

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, dragisa рече

doktore, ... pacijent Dragiša,.... u vezi drkanja....

a ako ima proroštvo sledeći put donosim viski

Molim administraciju u vezi karanja Vedrana da malo promotri ove riječi..

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Isusovo magare рече

Molim administraciju u vezi karanja Vedrana da malo promotri ove riječi..

Око карања је ствар разрешена, а код Драгише није било никакве зле намере. Јавиће се он приватно Ави. Нећу да ово што имам да му кажем буде јавно, иако би били од опште користи, - и не знам како га баш у то убодох (по демонском надахнућу, рекао би Рођа) - али је ствар озбиљна и кроз разговоре може да се реши. Не треба из крајности у крајност, како Драгиша (С) сада чини. И без обзира што има сређен материјално живот, нигде неће отићи ако се не освести духовно. Људи замишљају да је живот ћирибу-ћириба, па се само нађеш у неком другом свету. Не. Нема ни суда ни ничега него само онога што овде сејемо. Овде је Царство Божије, и овде треба да га живимо, па не схватам (разумем) хришћане који се буне на невоље. Нигде у Писму ти није обећано материјално благостање ако си побожан. Али ти је обећано да си у том Царству сада ако га живиш, имаш у себи. Зато ми из живота прелазимо у живот. Има изненађења, али о томе не говорим из пастирских разлога. Већ сада нам ваља живети у Христу Господу(ину). Не губимо ништа, него само добијамо. Добијамо ту лепоту и радост живљења у Њему. Јарам је његов благ и бреме лако, а ови будалаши би да налажу на наша плећа товаре које сами не носе! Није слагао Исус. Све је лако у њему. Јер је он победио свет. Веруј ми, магаренце моје, ја не осећам никакав терет. Ови што мраче су будале јер из своје ризнице износе. Наравно да се подвизавамо и подносимо све у Исусу, и то некад није лако, али ако губимо радост, тада смо у греху. Јер се од нас удаљио Дух радости. И то није унутрашња ствар коју ми можемо да производимо, него објективно саживљење са Духом. Нити кажем као месалијанци да је то материјално осећање или психолошко, него говорим о Духу који је Други у односу на нас и нашу природу и који нас просвећује. О томе је говорио и Симеон Новотарац, али и ја сада. И то избезумљује овог Родољуба...   

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Zoran Đurović рече

Брате, сестро, ово као да сам ја написао... 

у неким приватним разговорима, препискама, људи су могли да виде да је то негде и мој став, мишљење, само што ја не волим да се хвалим као неки:smeh1: шалим се, не волим јавно да пишем.

Брате, сестро - или што би мој син рекао: Брате, мама, кева си :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Снежана рече

само што ја не волим да се хвалим као неки:smeh1: 

Немој да навучеш праведни гнев Родољубов на се!:))

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Zoran Đurović рече

Мене Рођа критикује што нисам хтео да служим војску:)) Нисам имао туширање са војницима. Довели ме после легања у спаваоницу, а ја кажем војницима: Не плашите се; нећу ништа да вам урадим! - Да си видела кад су момци почели да се згледају!:)) После пола сата се устанем и почнем да ходам. Зауставим се као Фреди Кругер изнад једног кревета, дечко се прави да спава а дрхти!12:smeha: Ја пак да се упишам од смеха. Онда су ме на силу послали кући да не реметим војску!:)) Ја им тражио пушку, али нису хтели да ми је дају. Каже: Иди ти мало да се одмориш, зваћемо те поново. Рекох командиру (неки чин, немам појма како се зове): Немојте то да ми радите, јер мој отац је стално мислио да са мном нешто није у реду, а ако ме сада пошаљете кућу, нико га више неће моћи убедити да нисам нормалан! - Ма ти си супер нормалан, само ти треба мало да се одмориш, ја ћу звати твог оца да му кажем како теби ништа не фали, али сада заиста треба да направиш паузу! (2 дана сам био у војсци, трећи назад). Само је један муслиман рекао: Поп се прави луд да не би служио војску. То сам га чуо са стране. Видео да сам нон-стоп са бројаницом, да нешто мрџам.   

E al si me nasmejao

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Августин рече

E al si me nasmejao

Морам да се договорим са Нешом Илићем да направимо једну позоришну око овога! Овфо је била трунка!:))) - Дебели, Милорад Милинковић (Мртав ладан) је хтео да направи филм са мном. Одох тад за Италију и узех да се бавим важнијим стварима. Увек имам приоритете.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, Zoran Đurović рече

Нека се јави поробљени. Тада ћеш ти бити у праву. Ја само упозоравам хулитеље као што си ти да не лају против Духа. Замисли, да сам стварно светитељ. Где би ти удео био, одговори ми на основу Писма? Људи из јереси пређу у православље преко мене, и ти велиш да је то ђаволско дело? Да ли си ти нормалан? Зато ти кажем да си хулитељ. Непријатељ Божије благодати и прослављени мрзитељ људског рода. 

Pa vidi Zorane ту је једна замка наиме поробљени не могу да се јаве да су поробљени управо зато што су поробљени па не знају да су поробљени.Чуди ме да се Лазић није тога сетио.Ево ја мислим да нисам поробљен али то не значи да нисам можда смо сви ми овде у прелести.Мислим зато да би Лазић да би доказао да смо секта требао да крене у анализу чланова форума јер секте нема без чланова.Није довољан само гуру.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Родољуб Лазић рече

Вреди прибележити: 15. пут изговорена глупост да сам артемит. 

А ти као клирик друге Цркве имаш право да говориш против Сабора СПЦ? Говорим начелно. Јер свако мало ето тебе. Пре две године је било у вези са учењем о ТЕ, овај пут о Максиму. Ни ја се не слажем како се завршило са Максимом, није ми право. Али не поступам као ти. 

Дакле, за тебе ништа не важи? А за друге у однопсу на тебе важи?

 

Ово је стварно нејасно.Ко говори против Максима говори против Сабора.Да ли је сабор донео препоруку да се не расправља о Максиму.Сад брани Максима.Изгледа да није само лош тајминг.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Августин рече

Pa vidi Zorane ту је једна замка наиме поробљени не могу да се јаве да су поробљени управо зато што су поробљени па не знају да су поробљени.Чуди ме да се Лазић није тога сетио.Ево ја мислим да нисам поробљен али то не значи да нисам можда смо сви ми овде у прелести.Мислим зато да би Лазић да би доказао да смо секта требао да крене у анализу чланова форума јер секте нема без чланова.Није довољан само гуру.

Да, ту си у праву. Ја оно поменух само зато што многе уфати алергија кад им се помене да су секташи и идолопоклоници. Јер оно што карактерише "моје" је да су слободни људи. Не могу да се сетим да неко није имао нешто да некад приговори или чак да се посвађа са мном. Па ти си први који се неколико пута споречкао са мном и у неким сегментима се разилазимо. Али ни ја тебе не отписујем, нити ти мене него идемо заједно даље. Јер не постоји никаква секта. Нигде и никада нисам позвао на неки кружок, него сам свагда говорио да људи иду у православну Цркву, а овај безумни Родољуб то доживљава као сатанско дело! Хришћански култ је рес публика, и ја само на то упућујем људе. Првом мени је стало да што пре оспособим људе да самостално ходају! Да ме не даве. Хоћу да помогнем ако могу, али се не пружам преко тога што ми је могуће нити правим неку организацију. Ја добијем од владике парохију о којој бринем. И то је то. 

Ово пак на нету је ширење хришћанства. Ничег другог. Роћко и компанија виде у томе опасност и спинују, јер им је јасно да се борим против њиховог мрачења. Разбијам ту душепогубну "духовност". Ту је проблем и зато ме нападају.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

У недељу раслабљеног ми овде /читај хришћанска, литургијска заједница/ смо чули прелепу вест. Моја маленкост је скакала од весеља. И заиста, блажена је душа када сазна нешто о особи за коју се моли. Ништа лепше.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.

      View full Странице
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.
    • Од Логос,
      Реаговање на чланак у ”Политици” од петка 7.6.2019.
      ”Подељена мишљења правника о еутаназији.Смрт од туђе руке је убиство, смрт од своје руке је самоубиство, а смрт од државне руке је извршење смртне казне”
       
      Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.
      У савременом друштву измењених епистемолошких парадигми које се у Немачкој зове Wissensgesellschaft («друштво знања”, по аналогији са појмом „knowledgeable societies“, насталом у англосаксонској социологији), уочавају се све бројнији примери стремљења људи ка ”самоодређењу часа сопствене смрти”. Овај феномен је, можда више но у другим земљама Европе, водио ка сучељењу политичких дискурса. У мешовитом хору опонената посебно место имају велике Цркве у Немачкој које се интензивно и гласно укључују у јавне контроверзне дебате. Њихове биополитичке примедбе и интервенције су легитимисане еклисиолошким начелима у форми ауторитативног гласа о ”друштвеном”,  односно ”моралном надзору” Цркве.
      Овакав етички мандат Цркава почива на темељима хришћанске антропологије, односно хришћанске слике о човеку. О томе да ли је преимплантативна дијагностика етички одговоран чин или не, или о питањима еутаназије, односно асистенције при самоубиству (суициду), расправљало се у стотинама интервјуа и проповеди како евангелистичких бискупа и пастора, тако и њихових римокатоличких колега, са циљем да се утиче на формирање или коректуру мишљења чланова немачког Парламента (Бундестаг). То је кардинал из Келна  Велки (Woelki) у једној својој омилији пред Немачком бискупском конференцијом назвао ”лобијем за живот”. У овом јавном дискурсу учествују и друге друштвене организације, као што су ”Савезна комора лекара у Немачкој”, ”Немачки етички савет”, ”Удружење за палијативну медицину”, представници удружења за помоћ на самрти ”Дигнитас Немачка”, као и ”Каритас”, ”Колпингверк”, Дијаконија”, као и друге личности политичког и јавног живота Немачке. У овој поворци учесника дебате учествују и различити протагонисти философских, теолошких и медицинских факултета, као и оних који се баве биоетиком и медицинском етиком.
      Клерикалне позиције и аргументи
      Ставови водећих представника Цркава су сложеније од ставова других учесника у овој комплексној дискусији и широком спектру сукобљених мишљења. Они морају да своје аргументе заснују и развију на аутентичним хришћанским погледима и да их теолошки легитимизују. Но у Старом и Новом Завету нема одвећ спојних тачака за модерне био-етичке конфликте о почетку и концу живота. Аргументативни мост је најчешће постулат из преамбуле устава Немачке о ”неповредивости људског достојанства”. За теологе је овај постулат само правна конкретизација јудео-хришћанског учења о човеку као слици Божјој (Imago-Dei-учење).
      Иако има разлога за скепсу када је реч о анкетама и статистикама о јавном мнењу, ипак је алармантна чињеница да, сходно Emnid-анкети (институт за испитивање јавног мњења), три четвртине грађана Немачке жели аутономно одређење часа смрти. У Швајцарској је тај квоцијент можда још виши, будући да су Швајцарци у више референдума позитивно гласали за асистенцију при самоубиству, те је она конформна са законима, односно легитимна.
      Теолошка борба за доминацију у тумачењу
      Једно време се веровало да је над питањима живота и смрти међу Црквама на снази екуменски консенс, али се то уверење убрзо показало као илузија. Пету заповест Декалога - ”не убиј” - веле критичари из крила секуларних циника – Црква је небројено пута прекршила апологијама ”праведног рата” (bellum iustum). Међу протестантима има многих заступника ”новог протестантизма” и њеног ”апостола” Ернста Трелча (Ernst Troeltsch), који је у учењу  о ”Imago-Dei” видео индивидуално право човека да
      одреди своју смрт. Овоме је у директној и апсолутној супротности католичко учење о самоубиству као тешком греху, будући да је живот per definitionem ”Божји дар”. Нека буде препуштено историчарима идеја да се споре око тога у којој је мери из античке Стое пренесени, а потом и од стране ренесансног мислиоца Пико дела Мирандоле (Pico della Mirandola) реформулисани појам ”људског достојанства” утицао на теолошке нијансе Imago Dei доктрине. Међу критичарима има и оних који веле да је код човека, за разлику од животиња, на делу расудна моћ интелекта (рефлексивна моћ ума), чиме је човек предодређен за слободу. Дакле, веле они, човек није само примио ”дар живота”, већ и рефлексивну снагу саморазликовања своје пререфлексивне природне датости. Из тога би консеквентно следило да се ”живот сме вратити у Божје руке”. У томе је, позивају се они на Хегела, хришћанство ”религија слободе”. Узети себи живот и вратити га у Божје наручје је за ове опречне аргументативне ста вове ”акт највишег поверења у Бога”.
      Опречна гледишта: Ханс Кинг и Хајнрих Бедфорд-Штром
      У савременој дискусији су можда - pars pro toto - репрезентативна мишљења двојице угледних теолога, проминентног католичког теолога Ханс Кинга, емеритуса из Тибингена,  и савременог и утицајног Хајнриха Бедфорда-Штрома, евангелистичког бискупа Баварске и председавајућег Евангелистиче цркве Немачке (EKD).
      Питањем «ars moriendi», „умећа умирања“, бави се Ханс Кинг још од педестих година прошлог века. Тада је његов старији брат Георг дуго боловао од тумора на мозгу, свршивши самоугушењем у агонији. Недавно је Кинг доживео и тешку смрт свог колеге, професора реторике у Тибингену, Валтера Јенса који је умро вегетирајући под дугом и тешком деменцијом (Алцхајмерова болест). Кинг, који и сам болује од Паркинсонове болести, одлучио је да не жели да му се живот на овај или онај начин продужи, већ ће се, будући швајцарског порекла, подвргнути услузи једне швајцарске организације за асистенцију на самрти. О томе је Ханс Кинг прошле године  објавио књигу, зацело дијалог са популарном немачком talkmaster Ане Вил, насловљену ”Срећно умрети” - Hans Küng: «Glücklich sterben.» Mitautorin: Anne Will, Piper, 2014. Шта значи за Кинга ”срећно умрети?” Лапидарно речено, без горчине и опроштајних болова, већ са  унутарњим миром, као и  ”при потпуној (само)свести да сам човек”, а не у дементној помрчини, сведен на вегетативну егзистенцију. Кингов есенцијални аргумент гласи: ”Из поверења у Бога самовољна смрт је могућа”.
      Евангелистички бискуп Бедфорд-Штром, иначе професор систематског богословља на универзитету у Бамбергу, у својој најновијој књизи Heinrich Bedford-Strohm: "Leben dürfen - Leben müssen. Argumente gegen die Sterbehilfe", Kösel Verlag, противи се прокламовању активне помоћи на самрти, односно асистенције на самрти, већ пледира за консеквентну и достојанствену негу до свршетка живота, дакле за палијативну асистенцију, не суицидалну, чије границе и могућности још нису исцрпљене.
      Сазерцавање или правно-јуридички и морало-етички аспекти
      Старогрчки неологизам εὐθανασία, „лепа смрт“, сусреће се први пут у хеленистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку, у смислу смрти олакшане посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално обелеле деце и одраслих.
      Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива, оличеног у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција. Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но онај ко се одлучио на суицид, тај се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица пак тим чином нанесе трошкове, онда је у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу приватна ствар. Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује. Морална осуда самоубиства се може сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”Ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је развио кроз праксу својеврсну казуистику, често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Суицидом се човек искључује из правне сфере. Но то не важи за онога ко помаже, асистира у суициду друге личности. То је чин у коме су две личности на асиметричан начин укључене. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира и изопштава самога себе из универзалне заједнице људи. Самоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода, када је субјект могуће слободе уништен, као што погрешно учи Жан-Пол Сатр. Нама се чини да сва настојања заступника принципа еутаназије у јавном дискурсу Европе воде фаталној легализацији и тиме полагању фундамената танатологије или цивилазације смрти.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...