Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Одпоздрав стручњаку за светост, Родољубу Лазићу

Оцени ову тему

Recommended Posts

Изнели смо аргументе, сведочења - доказе.

Да нисмо, поједини не би греха имали. Овако лопта је код њих.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Драгана Милошевић рече

Изнели смо аргументе, сведочења - доказе.

Да нисмо, поједини не би греха имали. Овако лопта је код њих.

Сада ће да одговоре, што си нестрпљива?!:)) 303 чека да оде у болницу па да отпише...12:smeha: Родољуб чека новог Патријарха да поставе па да се изјасни ко му је епископ! 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Драгана Милошевић рече

Немо си такав. Патријарху многа љета.

Нисам га помињао, да нам је жив и здрав!:)) Што је ово, људи моји, навата се стра да кога Ава не помене!:)) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Zoran Đurović рече

 Што је ово, људи моји, навата се стра да кога Ава не помене!:)) 

Па да нам оДпоздравите као Бокију :smeh1: 

Пренеразили би се начисто   за многе....за мене  сигурно :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Zoran Đurović рече

Нисам га помињао, да нам је жив и здрав!:)) Што је ово, људи моји, навата се стра да кога Ава не помене!:)) 

Sve je dobro samo da im ne dođe taj prorok prorok Ilija i pokvari planove.:))

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Рапсоди рече

Па да нам оДпоздравите као Бокију :smeh1: 

Пренеразили би се начисто   за многе....за мене  сигурно :)

Нису сви такви. Ја сам се заиста чудио што не оздрављује, јер није било случаја да сам толико помињао особу а да не оде на једну страну. Сада видех зашто је то, јер узе да једе као мали коала. Ниси ти злато, али настави да гевељаш, немаш куд. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, Bokisd рече

A, bre, nemojte preko mene zivog da komunicirate.... :nene: :D

Тешка је реч "живог".

пре 13 минута, Рапсоди рече

Чекам благослов од оца.Зорана, да отворим једну  разбибригашку  тему  о њему...онако из женског угла. :)

Немам сада времена за то. Затрпан сам пословима. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Zoran Đurović рече

Немој то да радиш. Треба да се исповедиш а да претходно плачеш над својим мртвацом. 

Dobro, necu vise. (bilo je vise nekako polu namerno, izvinjavam se)

Ali, ako sam ja jedini mrtvac na forumu, onda neka bude. (da ne bude zabune, retoricki).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.

      View full Странице
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.
    • Од Логос,
      Реаговање на чланак у ”Политици” од петка 7.6.2019.
      ”Подељена мишљења правника о еутаназији.Смрт од туђе руке је убиство, смрт од своје руке је самоубиство, а смрт од државне руке је извршење смртне казне”
       
      Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.
      У савременом друштву измењених епистемолошких парадигми које се у Немачкој зове Wissensgesellschaft («друштво знања”, по аналогији са појмом „knowledgeable societies“, насталом у англосаксонској социологији), уочавају се све бројнији примери стремљења људи ка ”самоодређењу часа сопствене смрти”. Овај феномен је, можда више но у другим земљама Европе, водио ка сучељењу политичких дискурса. У мешовитом хору опонената посебно место имају велике Цркве у Немачкој које се интензивно и гласно укључују у јавне контроверзне дебате. Њихове биополитичке примедбе и интервенције су легитимисане еклисиолошким начелима у форми ауторитативног гласа о ”друштвеном”,  односно ”моралном надзору” Цркве.
      Овакав етички мандат Цркава почива на темељима хришћанске антропологије, односно хришћанске слике о човеку. О томе да ли је преимплантативна дијагностика етички одговоран чин или не, или о питањима еутаназије, односно асистенције при самоубиству (суициду), расправљало се у стотинама интервјуа и проповеди како евангелистичких бискупа и пастора, тако и њихових римокатоличких колега, са циљем да се утиче на формирање или коректуру мишљења чланова немачког Парламента (Бундестаг). То је кардинал из Келна  Велки (Woelki) у једној својој омилији пред Немачком бискупском конференцијом назвао ”лобијем за живот”. У овом јавном дискурсу учествују и друге друштвене организације, као што су ”Савезна комора лекара у Немачкој”, ”Немачки етички савет”, ”Удружење за палијативну медицину”, представници удружења за помоћ на самрти ”Дигнитас Немачка”, као и ”Каритас”, ”Колпингверк”, Дијаконија”, као и друге личности политичког и јавног живота Немачке. У овој поворци учесника дебате учествују и различити протагонисти философских, теолошких и медицинских факултета, као и оних који се баве биоетиком и медицинском етиком.
      Клерикалне позиције и аргументи
      Ставови водећих представника Цркава су сложеније од ставова других учесника у овој комплексној дискусији и широком спектру сукобљених мишљења. Они морају да своје аргументе заснују и развију на аутентичним хришћанским погледима и да их теолошки легитимизују. Но у Старом и Новом Завету нема одвећ спојних тачака за модерне био-етичке конфликте о почетку и концу живота. Аргументативни мост је најчешће постулат из преамбуле устава Немачке о ”неповредивости људског достојанства”. За теологе је овај постулат само правна конкретизација јудео-хришћанског учења о човеку као слици Божјој (Imago-Dei-учење).
      Иако има разлога за скепсу када је реч о анкетама и статистикама о јавном мнењу, ипак је алармантна чињеница да, сходно Emnid-анкети (институт за испитивање јавног мњења), три четвртине грађана Немачке жели аутономно одређење часа смрти. У Швајцарској је тај квоцијент можда још виши, будући да су Швајцарци у више референдума позитивно гласали за асистенцију при самоубиству, те је она конформна са законима, односно легитимна.
      Теолошка борба за доминацију у тумачењу
      Једно време се веровало да је над питањима живота и смрти међу Црквама на снази екуменски консенс, али се то уверење убрзо показало као илузија. Пету заповест Декалога - ”не убиј” - веле критичари из крила секуларних циника – Црква је небројено пута прекршила апологијама ”праведног рата” (bellum iustum). Међу протестантима има многих заступника ”новог протестантизма” и њеног ”апостола” Ернста Трелча (Ernst Troeltsch), који је у учењу  о ”Imago-Dei” видео индивидуално право човека да
      одреди своју смрт. Овоме је у директној и апсолутној супротности католичко учење о самоубиству као тешком греху, будући да је живот per definitionem ”Божји дар”. Нека буде препуштено историчарима идеја да се споре око тога у којој је мери из античке Стое пренесени, а потом и од стране ренесансног мислиоца Пико дела Мирандоле (Pico della Mirandola) реформулисани појам ”људског достојанства” утицао на теолошке нијансе Imago Dei доктрине. Међу критичарима има и оних који веле да је код човека, за разлику од животиња, на делу расудна моћ интелекта (рефлексивна моћ ума), чиме је човек предодређен за слободу. Дакле, веле они, човек није само примио ”дар живота”, већ и рефлексивну снагу саморазликовања своје пререфлексивне природне датости. Из тога би консеквентно следило да се ”живот сме вратити у Божје руке”. У томе је, позивају се они на Хегела, хришћанство ”религија слободе”. Узети себи живот и вратити га у Божје наручје је за ове опречне аргументативне ста вове ”акт највишег поверења у Бога”.
      Опречна гледишта: Ханс Кинг и Хајнрих Бедфорд-Штром
      У савременој дискусији су можда - pars pro toto - репрезентативна мишљења двојице угледних теолога, проминентног католичког теолога Ханс Кинга, емеритуса из Тибингена,  и савременог и утицајног Хајнриха Бедфорда-Штрома, евангелистичког бискупа Баварске и председавајућег Евангелистиче цркве Немачке (EKD).
      Питањем «ars moriendi», „умећа умирања“, бави се Ханс Кинг још од педестих година прошлог века. Тада је његов старији брат Георг дуго боловао од тумора на мозгу, свршивши самоугушењем у агонији. Недавно је Кинг доживео и тешку смрт свог колеге, професора реторике у Тибингену, Валтера Јенса који је умро вегетирајући под дугом и тешком деменцијом (Алцхајмерова болест). Кинг, који и сам болује од Паркинсонове болести, одлучио је да не жели да му се живот на овај или онај начин продужи, већ ће се, будући швајцарског порекла, подвргнути услузи једне швајцарске организације за асистенцију на самрти. О томе је Ханс Кинг прошле године  објавио књигу, зацело дијалог са популарном немачком talkmaster Ане Вил, насловљену ”Срећно умрети” - Hans Küng: «Glücklich sterben.» Mitautorin: Anne Will, Piper, 2014. Шта значи за Кинга ”срећно умрети?” Лапидарно речено, без горчине и опроштајних болова, већ са  унутарњим миром, као и  ”при потпуној (само)свести да сам човек”, а не у дементној помрчини, сведен на вегетативну егзистенцију. Кингов есенцијални аргумент гласи: ”Из поверења у Бога самовољна смрт је могућа”.
      Евангелистички бискуп Бедфорд-Штром, иначе професор систематског богословља на универзитету у Бамбергу, у својој најновијој књизи Heinrich Bedford-Strohm: "Leben dürfen - Leben müssen. Argumente gegen die Sterbehilfe", Kösel Verlag, противи се прокламовању активне помоћи на самрти, односно асистенције на самрти, већ пледира за консеквентну и достојанствену негу до свршетка живота, дакле за палијативну асистенцију, не суицидалну, чије границе и могућности још нису исцрпљене.
      Сазерцавање или правно-јуридички и морало-етички аспекти
      Старогрчки неологизам εὐθανασία, „лепа смрт“, сусреће се први пут у хеленистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку, у смислу смрти олакшане посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално обелеле деце и одраслих.
      Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива, оличеног у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција. Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но онај ко се одлучио на суицид, тај се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица пак тим чином нанесе трошкове, онда је у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу приватна ствар. Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује. Морална осуда самоубиства се може сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”Ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је развио кроз праксу својеврсну казуистику, често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Суицидом се човек искључује из правне сфере. Но то не важи за онога ко помаже, асистира у суициду друге личности. То је чин у коме су две личности на асиметричан начин укључене. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира и изопштава самога себе из универзалне заједнице људи. Самоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода, када је субјект могуће слободе уништен, као што погрешно учи Жан-Пол Сатр. Нама се чини да сва настојања заступника принципа еутаназије у јавном дискурсу Европе воде фаталној легализацији и тиме полагању фундамената танатологије или цивилазације смрти.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...