Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Одпоздрав стручњаку за светост, Родољубу Лазићу

Оцени ову тему

Recommended Posts

1 hour ago, Родољуб Лазић рече

"...такав човек може да обмане или прелести и друге. Он има обичај да каже: "Видео сам Христа, видео сам Богородицу...рекао ми је, рекла ми је да ће бити рата, да ће се десирти убиство или неко друго зло...и то се стварно дешава, зато што је ђаво испланирао зло, те отуда и зна за њега"  (стр. 488)

 

Hristos mi je rekao da ljudi treba da se odreknu penzije Javljala se i Bogorodica. Sada je vreme hleb ili krst.

 

hqdefault.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, grigorije22 рече

Hristos mi je rekao da ljudi treba da se odreknu penzije Javljala se i Bogorodica. Sada je vreme hleb ili krst.

 

hqdefault.jpg

Pošalji Vučiću na twiter :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Zoran Đurović рече

Ти си јако глуп дечко, то смо схватили. Ти немаш везе са православним предањем јер си дунстер с једне стране, а са друге си малициозан и зато ти Господ не отвара очи. И онда се чудиш што ти кажем да нећеш да се спасиш јер хулиш на Духа Светога. 

Других ради, не тебе ради, јер си ти изгубљен случај зато што се хула на ДС (не на Демократску странку, него на Духа Светога), не опрашта ни овде ни тамо: Свеци су себе видели грешнима јер су такви и били. Грехе су могли да виде зато што их је осветљавала Божија благодат. Нису били у мраку нити су очајавали, него су себе видели у Царству Божијем зато што су у њему били за живота. Ја сам то написао. Живим у неописивој светлости и радости. Душа ми гори за Господом непрестано, без обзира на објективно тешке услове у којима живимо и недаће које нас сналазе, као и без обзира на грех. Ништа ми не мути радост, јер сам са Господом, али ми душу растужи кад видим пропаст других. И могу да се молим са Исусом: Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтедох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтедосте! Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста. Јер вам кажем: Нећете ме од сада видети док не речете: Благословен који долази у име Господње.

Ко сам ја да се молим са Исусом? - рекао би Рођа и слични. Како је могуће да се идентификујем са Исусом?! Која је то прелест?! А са Павлом могу да кажем: Не живим више ја него Исус у мени. 

У мени. То је јако битна ствар. Гледај, безумниче, шта вели Павле: Јер знамо да је закон духован, а ја сам телесан, продан у ропство гријеху. Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него грех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у телу мојему; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени.

Христос живи у човеку, као и грех. И то ти сведочи, коцкасти човече, апостол Христов. И он је реално био грешан и свет. Тражите да искушате Христа који у мени говори (2 Кор 13, 3). То је било онда, то остаје и сада. Човек је исти. Све је речено у Гал 2, 20-21: А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у телу, живим вером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене. Не одбацујем благодат Божију; јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умре. 

Како је ово добро Павле посведочио! Предодређени смо у Ис пре постања света и он је нас први заволео да се ниједно тело не би погордило. Штавише, даје да га убијемо да се не бисмо могли жалити. Само луд може да одбаци благодат Божију и да о њој не сведочи, јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умре. Наиме, ти и слични то тако виде. Транге-франге. Однос са Богом је ретрибутиван. Да ли си ти свестан да у твом речнику не постоји реч љубав, опијеност Господом, занешеност, лудило? То све си ти у мени видео и рекао: ђаво је у њему! 

Нема трговине са Богом. Шибом је истерао трговце.  

Јако добар текст. Теолошки приступ ментално слабима и ментално јакима, па овима који су у благодати знања и благодати не знања, па по духовима... Лазић не може да разуме јер је протестантски научен искључивости... Тј. цивилно се бави питањем теологије...

Дај му адресу Вартоломеја, да се њему жали на тебе. Ипак си ти и даље Васељенски свештеник који нема апсолутну слободу изражавања као што је то у СПЦ. Ипак ти гори под столицом због посланица Србским епикопима...

Али овај текст доле испод овог цитирано, о црним рупама и фиокама, мртвима што ходају са парадајзом... не би ни ајнштајн написао овако сликвито:laie_14:. Немој да те Његош прогања са светлом твари као ону вештицу из Бара, својевремено:)).

пре 6 часа, Родољуб Лазић рече

То је то о чему причам.

Избацили би га са Поука, као Јону пророка са брода својевремено због бежања од дужности. Да стварно нама прориче а не Вартоломеју, разумеш ли шалу. Неко се љути... неко ментално сазрева... неко се саблазни...

То је слобода говора, нема виртуелног чинодејства. Није ово црква. Овде су сви цивлно пристуни, али са благословом Цркве...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ivan je u jednom svome korizmenom govoru g. 1479. prorekao svoju smrt a i plodove kojima će tek tada uroditi njegove propovijedi. Njegovo se proročanstvo i ispunilo jer je umro iste godine 11. lipnja. Izgleda da ga je otrovala neka žena koju je korio zbog njezina nećudoređa.

 

Sveti Ivan od sv. Fakunda - španjolski svetac i vrsni propovjednik koji je prorekao vlastitu smrt | Bitno.net https://www.bitno.net/vjera/svetac-dana/sveti-ivan-od-sv-fakunda/#.XQCoYaSreFE.whatsapp

 

 

‘Dobri papa’ i njegov anđeo čuvar: ‘Često, uvijek u miru, razgovaram s njime’

'Dobri papa' i njegov anđeo čuvar: 'Često, uvijek u miru, razgovaram s njime' | Bitno.net https://www.bitno.net/vjera/duhovnost/dobri-papa-i-njegov-andeo-cuvar-cesto-uvijek-u-miru-razgovaram-s-njime/#.XQCpLU1OT_0.whatsapp

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 часа, Драгана Милошевић рече

@Родољуб Лазић 

Ти и твоје друштво...

 

пре 17 часа, Драгана Милошевић рече

@Родољуб Лазић 

С ким ли се ми гањамо 180 форумских страница! :0222_shocked:

.

To drustvo, kako si ti sama skorije rekla, je pratnja od 30 clanova, od kojih desetak pisu. To vidi svako kad pogleda listu prisutnih clanova na temi. Kao sto je lako zakljuciti i da su kum i pop ista persona. Za ovo treba malo vestine, ali je lako dokazivo. Takodje, kako je neko primetio,  pop nas ovde voza 180 stranica za C ili D kategoriju. Ali, Vas, stalnju pratnju, voza za sve pare, tj. od teme do teme. Imace te licencu za hanza-brandenburg avione.   

I, naravno, koristi po potrebi. Par primera: Bokisd je navodno potpisao sto on tvrdi da nije, grigorije22 mu nalazi clanke iz 2015. g, a gde je pisao drugacije nego sada, i to za sv.Nikolaja, najveceg u nas posle sv. Save, itd. itd. ... a promenu misljenja spocitava drugima kao nedoslednost. Tako vi mislite da vam je prijatelj i dobrocinitelj, ali vas on ustvari koristi za svoje potrebe. Dobro, neki su mu i prijatelji, privremeni ili iskreni, to su oni njemu slicni. Treba biti bas slep da se sve ovo ne vidi. Vi tvrdite da vi postujete SPC, i izlazite sa imenima svojih paroha i episkopa. A u nasoj SPC (koju, kazete, postujete) relevantne licnosti jos davnih dan su rekle svoje stavove o popu djurovicu. Ne samo rekle nego i doneli odgovarajuce mere. Sada je tamo gde su ga primili i kome je dobar, a to je carigradska patrijarsija.

Ponovo kazem, stvarno treba biti slep i sve to ne videti. A onima koji na sve ovo ukazuju, stavlja se etiketa mrzitelja ljudi, mrzitelja nase crkve, Boga ...

Tvoje, Dragana, ingerence su forum pouke, a rekla si skorije i ovo: ... За Акација, Никодима и Марка није интернет, укинула бих им на брзину. Na stranu kvalitet, ovakav ili onakav, pomenjanih licnosti, ali je ipak sreca da su ti ingerence samo to sto jesu, jer pitanje je kome i sta bi sve ukidala. Mene slobodno banuj, i tako sam sve manje i manje ovde. Procitam ono sto objavi Aleksandar Zivaljev, i od drugih slicnih, a koji su ocito iskreni, smerni i prijatelji tela crkve. Takodje, i savete oca Save Janjica, kad sa odgovorima izadje tj. kada dobije vremena.

.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Tristatri рече

A u nasoj SPC (koju, kazete, postujete) relevantne licnosti jos davnih dan su rekle svoje stavove o popu djurovicu. Ne samo rekle nego i doneli odgovarajuce mere. Sada je tamo gde su ga primili i kome im je dobar, a to je carigradska patrijarsija.

Које су, опадачу, то мере донете против мене? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 28 минута, Tristatri рече

Kao sto je lako zakljuciti i da su kum i pop ista persona. Za ovo treba malo vestine, ali je lako dokazivo.

:2hf007n: dobio si pehar za naj SF kratku pricu u pokusaju🍹

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Tristatri рече
.
Ti se bavi proricanjem, klevetama, uzarenim ugljevima i egzorcizmom. Ja cu staviti samo crno na belo tj. CSS  i sl..
.

Izvoli. Dokazi. Crno na belo. Ti si poceo ozbiljno da fantaziras. Da sada nisam znao da su Rodjina sizoidno - deluziona stanja svesti prenosna bolest, ali covek se uci dok je ziv!

Послато са SM-J530F користећи Pouke.org мобилну апликацију
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Спорадично читајући ово што се овде пише, а у жељи да научим нешто
Христолико, нешто што би ме до-мотивисало на молитвено заједништво
са светим угодницима Божијим, помислих да то тражим на погрешном месту
и од људи који то не желе да дају. Имају и умеју али ... јача је у њима потреба 
да другога извргну руглу и подсмеху, или да, кад су баш-баш добре воље,
да му без цинизма и сарказма ипак поруче да "појма нема".
И сватих да мој грех препознаје грех у другима! 

Па се сетих једног, мудријег од себе (а моного их је таквих!) који је записао отприлике овако:

Постоји један порок којег се нико не може ослободити, порок којег сви мрзимо код других,
али којег једва ко, осим искрено-побожних верника, уочава код себе.
Можемо чути људе како признају да су зловољни, да изгубе главу кад виде лепу девојку
или чашу вина, чак за себе тврде да су кукавице. Међутим, никада нисмо чули неког непобожног човека
да се осуђује због овог порока. Такође ретко ћемо наићи на нерелигиозне људе који би показивали
и најмању дозу разумевања према овом пороку код других.
Нема тог порока који би нас могао више омрзнути у очима других,
а чијег смо постојања код нас самих мање свесни. Што смо више тим пороком заражени,
то нам се он мање свиђа код других.
Порок о коме је овде реч зове се охолост, таштина или гордост.
У хришћанском моралу супротна му је скромност.
Најлакши начин да установите степен сопствене гордости јесте у томе да се упитате:
“Колико ми смета што ме други презиру, што ме не примећују, према мени се односе с ниподаштавањем
или што се преда мном праве важни?”
Ствар је у томе, да се наша гордост такмичи с гордошћу других. 
Гордост је у суштини такмичарске природе.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Tristatri 

Мачко, чини ми се да си молио за опроштај оца Зорана. И опет се ваљаш у блату.

 

Кад сам рекла да се забрани интернет расколницима имала сам на уму да смућују народ. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 39 минута, Toma рече

Спорадично читајући ово што се овде пише, а у жељи да научим нешто
Христолико

Рођа је отворио цркву. Тамо имаш христоликог колико хоћеш. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 44 минута, Toma рече

Спорадично читајући ово што се овде пише, а у жељи да научим нешто
Христолико, нешто што би ме до-мотивисало на молитвено заједништво
са светим угодницима Божијим, помислих да то тражим на погрешном месту
и од људи који то не желе да дају. Имају и умеју али ... јача је у њима потреба 
да другога извргну руглу и подсмеху, или да, кад су баш-баш добре воље,
да му без цинизма и сарказма ипак поруче да "појма нема".
И сватих да мој грех препознаје грех у другима! 

Па се сетих једног, мудријег од себе (а моного их је таквих!) који је записао отприлике овако:

Постоји један порок којег се нико не може ослободити, порок којег сви мрзимо код других,
али којег једва ко, осим искрено-побожних верника, уочава код себе.
Можемо чути људе како признају да су зловољни, да изгубе главу кад виде лепу девојку
или чашу вина, чак за себе тврде да су кукавице. Међутим, никада нисмо чули неког непобожног човека
да се осуђује због овог порока. Такође ретко ћемо наићи на нерелигиозне људе који би показивали
и најмању дозу разумевања према овом пороку код других.
Нема тог порока који би нас могао више омрзнути у очима других,
а чијег смо постојања код нас самих мање свесни. Што смо више тим пороком заражени,
то нам се он мање свиђа код других.
Порок о коме је овде реч зове се охолост, таштина или гордост.
У хришћанском моралу супротна му је скромност.
Најлакши начин да установите степен сопствене гордости јесте у томе да се упитате:
“Колико ми смета што ме други презиру, што ме не примећују, према мени се односе с ниподаштавањем
или што се преда мном праве важни?”
Ствар је у томе, да се наша гордост такмичи с гордошћу других. 
Гордост је у суштини такмичарске природе.

 

Брате поуке о молитви можеш да нађеш у некој другој соби (теми).

У овој се врше егзорцизми, па ако за тим осећаш потребу добродошао си sFun_bat:pop:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.

      View full Странице
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.
    • Од Логос,
      Реаговање на чланак у ”Политици” од петка 7.6.2019.
      ”Подељена мишљења правника о еутаназији.Смрт од туђе руке је убиство, смрт од своје руке је самоубиство, а смрт од државне руке је извршење смртне казне”
       
      Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.
      У савременом друштву измењених епистемолошких парадигми које се у Немачкој зове Wissensgesellschaft («друштво знања”, по аналогији са појмом „knowledgeable societies“, насталом у англосаксонској социологији), уочавају се све бројнији примери стремљења људи ка ”самоодређењу часа сопствене смрти”. Овај феномен је, можда више но у другим земљама Европе, водио ка сучељењу политичких дискурса. У мешовитом хору опонената посебно место имају велике Цркве у Немачкој које се интензивно и гласно укључују у јавне контроверзне дебате. Њихове биополитичке примедбе и интервенције су легитимисане еклисиолошким начелима у форми ауторитативног гласа о ”друштвеном”,  односно ”моралном надзору” Цркве.
      Овакав етички мандат Цркава почива на темељима хришћанске антропологије, односно хришћанске слике о човеку. О томе да ли је преимплантативна дијагностика етички одговоран чин или не, или о питањима еутаназије, односно асистенције при самоубиству (суициду), расправљало се у стотинама интервјуа и проповеди како евангелистичких бискупа и пастора, тако и њихових римокатоличких колега, са циљем да се утиче на формирање или коректуру мишљења чланова немачког Парламента (Бундестаг). То је кардинал из Келна  Велки (Woelki) у једној својој омилији пред Немачком бискупском конференцијом назвао ”лобијем за живот”. У овом јавном дискурсу учествују и друге друштвене организације, као што су ”Савезна комора лекара у Немачкој”, ”Немачки етички савет”, ”Удружење за палијативну медицину”, представници удружења за помоћ на самрти ”Дигнитас Немачка”, као и ”Каритас”, ”Колпингверк”, Дијаконија”, као и друге личности политичког и јавног живота Немачке. У овој поворци учесника дебате учествују и различити протагонисти философских, теолошких и медицинских факултета, као и оних који се баве биоетиком и медицинском етиком.
      Клерикалне позиције и аргументи
      Ставови водећих представника Цркава су сложеније од ставова других учесника у овој комплексној дискусији и широком спектру сукобљених мишљења. Они морају да своје аргументе заснују и развију на аутентичним хришћанским погледима и да их теолошки легитимизују. Но у Старом и Новом Завету нема одвећ спојних тачака за модерне био-етичке конфликте о почетку и концу живота. Аргументативни мост је најчешће постулат из преамбуле устава Немачке о ”неповредивости људског достојанства”. За теологе је овај постулат само правна конкретизација јудео-хришћанског учења о човеку као слици Божјој (Imago-Dei-учење).
      Иако има разлога за скепсу када је реч о анкетама и статистикама о јавном мнењу, ипак је алармантна чињеница да, сходно Emnid-анкети (институт за испитивање јавног мњења), три четвртине грађана Немачке жели аутономно одређење часа смрти. У Швајцарској је тај квоцијент можда још виши, будући да су Швајцарци у више референдума позитивно гласали за асистенцију при самоубиству, те је она конформна са законима, односно легитимна.
      Теолошка борба за доминацију у тумачењу
      Једно време се веровало да је над питањима живота и смрти међу Црквама на снази екуменски консенс, али се то уверење убрзо показало као илузија. Пету заповест Декалога - ”не убиј” - веле критичари из крила секуларних циника – Црква је небројено пута прекршила апологијама ”праведног рата” (bellum iustum). Међу протестантима има многих заступника ”новог протестантизма” и њеног ”апостола” Ернста Трелча (Ernst Troeltsch), који је у учењу  о ”Imago-Dei” видео индивидуално право човека да
      одреди своју смрт. Овоме је у директној и апсолутној супротности католичко учење о самоубиству као тешком греху, будући да је живот per definitionem ”Божји дар”. Нека буде препуштено историчарима идеја да се споре око тога у којој је мери из античке Стое пренесени, а потом и од стране ренесансног мислиоца Пико дела Мирандоле (Pico della Mirandola) реформулисани појам ”људског достојанства” утицао на теолошке нијансе Imago Dei доктрине. Међу критичарима има и оних који веле да је код човека, за разлику од животиња, на делу расудна моћ интелекта (рефлексивна моћ ума), чиме је човек предодређен за слободу. Дакле, веле они, човек није само примио ”дар живота”, већ и рефлексивну снагу саморазликовања своје пререфлексивне природне датости. Из тога би консеквентно следило да се ”живот сме вратити у Божје руке”. У томе је, позивају се они на Хегела, хришћанство ”религија слободе”. Узети себи живот и вратити га у Божје наручје је за ове опречне аргументативне ста вове ”акт највишег поверења у Бога”.
      Опречна гледишта: Ханс Кинг и Хајнрих Бедфорд-Штром
      У савременој дискусији су можда - pars pro toto - репрезентативна мишљења двојице угледних теолога, проминентног католичког теолога Ханс Кинга, емеритуса из Тибингена,  и савременог и утицајног Хајнриха Бедфорда-Штрома, евангелистичког бискупа Баварске и председавајућег Евангелистиче цркве Немачке (EKD).
      Питањем «ars moriendi», „умећа умирања“, бави се Ханс Кинг још од педестих година прошлог века. Тада је његов старији брат Георг дуго боловао од тумора на мозгу, свршивши самоугушењем у агонији. Недавно је Кинг доживео и тешку смрт свог колеге, професора реторике у Тибингену, Валтера Јенса који је умро вегетирајући под дугом и тешком деменцијом (Алцхајмерова болест). Кинг, који и сам болује од Паркинсонове болести, одлучио је да не жели да му се живот на овај или онај начин продужи, већ ће се, будући швајцарског порекла, подвргнути услузи једне швајцарске организације за асистенцију на самрти. О томе је Ханс Кинг прошле године  објавио књигу, зацело дијалог са популарном немачком talkmaster Ане Вил, насловљену ”Срећно умрети” - Hans Küng: «Glücklich sterben.» Mitautorin: Anne Will, Piper, 2014. Шта значи за Кинга ”срећно умрети?” Лапидарно речено, без горчине и опроштајних болова, већ са  унутарњим миром, као и  ”при потпуној (само)свести да сам човек”, а не у дементној помрчини, сведен на вегетативну егзистенцију. Кингов есенцијални аргумент гласи: ”Из поверења у Бога самовољна смрт је могућа”.
      Евангелистички бискуп Бедфорд-Штром, иначе професор систематског богословља на универзитету у Бамбергу, у својој најновијој књизи Heinrich Bedford-Strohm: "Leben dürfen - Leben müssen. Argumente gegen die Sterbehilfe", Kösel Verlag, противи се прокламовању активне помоћи на самрти, односно асистенције на самрти, већ пледира за консеквентну и достојанствену негу до свршетка живота, дакле за палијативну асистенцију, не суицидалну, чије границе и могућности још нису исцрпљене.
      Сазерцавање или правно-јуридички и морало-етички аспекти
      Старогрчки неологизам εὐθανασία, „лепа смрт“, сусреће се први пут у хеленистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку, у смислу смрти олакшане посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално обелеле деце и одраслих.
      Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива, оличеног у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција. Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но онај ко се одлучио на суицид, тај се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица пак тим чином нанесе трошкове, онда је у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу приватна ствар. Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује. Морална осуда самоубиства се може сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”Ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је развио кроз праксу својеврсну казуистику, често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Суицидом се човек искључује из правне сфере. Но то не важи за онога ко помаже, асистира у суициду друге личности. То је чин у коме су две личности на асиметричан начин укључене. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира и изопштава самога себе из универзалне заједнице људи. Самоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода, када је субјект могуће слободе уништен, као што погрешно учи Жан-Пол Сатр. Нама се чини да сва настојања заступника принципа еутаназије у јавном дискурсу Европе воде фаталној легализацији и тиме полагању фундамената танатологије или цивилазације смрти.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...