Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Одпоздрав стручњаку за светост, Родољубу Лазићу

Оцени ову тему

Recommended Posts

Imamo brojne primere Svetih koji su govorili svojim duhovnim cedima da ih po upokojenju ne otkopavaju do odredjenog vremena. Jasan dokaz da su znali da su SVETI. Navedimo primer recimo Sv Matrone Moskovske ( oprosticete mi - parafraziracu ) " dolazite k meni, svima cu pomoci " ( misli se na grob )

Послато са SM-J530F користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 минута, Zoran Đurović рече

@Bokisd Ја сам се молио Господу више пута за твоју болест упале и чудио се зашто ти не пролази. Јер мени Господ услишава молитве, а уредно ми да до знања када неко неће преживети. Није никакво моје фантазирање. Ти ћеш бити жив, али сада знам зашто ниси оздравио после мојих молитава. Није те Господ удостојио да те се дотакнем. 

Не обраћај ми се. 

То је то о чему причам.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Од стране кога? Пријатељу, зашто лажеш? Тачније - клевећеш.
Presli smo na ti...ok...jesi siguran G-dine dipl.pravnice - strucnjace za svetost da bi me dobio na sudu za ovu - kako ti kazes klevetu?

Послато са SM-J530F користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Родољуб Лазић 

Требало је да скриншотујем шта ми је гугл избацио о Вама. То би осталима било довољно да наставе с питањем.

Ако смо прихватили да пишемо на овој теми и модерирамо, то ћемо радити до краја- Ништа спорно.

Ћераћемо се још.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 37 минута, Снежана рече

П. С. ја бих набоље обожавала да Ђурпвића за папу поставе, да могу да навијам: АЈМО ПАПА СРБИНЕ!!! :smeh1:

И ја бих то највише волео, али ми се не јавља. Мој кум Кузма рече Хочевару: Ми смо њега послали за Рим да буде папа! - Немојте тако, доста му је да буде патријарх српски! То је немогуће. 

- Кузма: А да је американцима неко пре 30 година рекао да ће црнац да им буде председник?

Ако Ава замоли Господа и ти ће бити могуће. Само ће морати да ме примају у Србију, јер хоћу да обилазим пријатеље. :))

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 27 минута, Драгана Милошевић рече

@Родољуб Лазић 

 

Ако смо прихватили да пишемо на овој теми и модерирамо, то ћемо радити до краја- Ништа спорно.

Ћераћемо се још.

G. Lazic je imao nameru da razgovara sa Avom prvenstveno. To mi je nedvosmisleno napisao u odgovoru. Mi se stalno ubacujemo i ometamo takvu komunikaciju. Mozemo da pokazemo da nismo nikakva druzina i sekta i da Ava moze sam da izadje na kraj i bez nas koji ga kao branimo.

Dacu svoj prilog tome i moja licnost nece vise ucestvovati na temi dok se ne objavi da je razgovor Djurovic - Lazic  zavrsen. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, ana čarnojević рече

G. Lazic je imao nameru da razgovara sa Avom prvenstveno. To mi je nedvosmisleno napisao u odgovoru. Mi se stalno ubacujemo i ometamo takvu komunikaciju. Mozemo da pokazemo da nismo nikakva druzina i sekta i da Ava moze sam da izadje na kraj i bez nas koji ga kao branimo.

Dacu svoj prilog tome i moja licnost nece vise ucestvovati na temi dok se ne objavi da je razgovor Djurovic - Lazic  zavrsen. 

Како можеш да одолиш пориву за коментрисањем? :) :naklon: 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 минута, ana čarnojević рече

G. Lazic je imao nameru da razgovara sa Avom prvenstveno. To mi je nedvosmisleno napisao u odgovoru. Mi se stalno ubacujemo i ometamo takvu komunikaciju. Mozemo da pokazemo da nismo nikakva druzina i sekta i da Ava moze sam da izadje na kraj i bez nas koji ga kao branimo.

Dacu svoj prilog tome i moja licnost nece vise ucestvovati na temi dok se ne objavi da je razgovor Djurovic - Lazic  zavrsen. 

не није имао намеру, да је имао намеру одговорио би на макар једно питање, дао неки аргумент... нешто... Овако је испао тужни подметнути пион којег је налогодавац послао овде тотално неспремног за било какав разговоа, али ето ако ће да се осећа боље оставимо га један на један са Ђуровићем, мада лично не видом шта то он овде има да каже, просто човек нема аутентичну мисао

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 35 минута, Родољуб Лазић рече

Што се тиче тврдње да је он себе сматрао светим, то се никако не може да се сложи са оним његовим  цитатом који сам ја поставио, где он јасно каже да је недостојан и грешан.

Ти си јако глуп дечко, то смо схватили. Ти немаш везе са православним предањем јер си дунстер с једне стране, а са друге си малициозан и зато ти Господ не отвара очи. И онда се чудиш што ти кажем да нећеш да се спасиш јер хулиш на Духа Светога. 

Других ради, не тебе ради, јер си ти изгубљен случај зато што се хула на ДС (не на Демократску странку, него на Духа Светога), не опрашта ни овде ни тамо: Свеци су себе видели грешнима јер су такви и били. Грехе су могли да виде зато што их је осветљавала Божија благодат. Нису били у мраку нити су очајавали, него су себе видели у Царству Божијем зато што су у њему били за живота. Ја сам то написао. Живим у неописивој светлости и радости. Душа ми гори за Господом непрестано, без обзира на објективно тешке услове у којима живимо и недаће које нас сналазе, као и без обзира на грех. Ништа ми не мути радост, јер сам са Господом, али ми душу растужи кад видим пропаст других. И могу да се молим са Исусом: Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтедох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтедосте! Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста. Јер вам кажем: Нећете ме од сада видети док не речете: Благословен који долази у име Господње.

Ко сам ја да се молим са Исусом? - рекао би Рођа и слични. Како је могуће да се идентификујем са Исусом?! Која је то прелест?! А са Павлом могу да кажем: Не живим више ја него Исус у мени. 

У мени. То је јако битна ствар. Гледај, безумниче, шта вели Павле: Јер знамо да је закон духован, а ја сам телесан, продан у ропство гријеху. Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него грех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у телу мојему; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени.

Христос живи у човеку, као и грех. И то ти сведочи, коцкасти човече, апостол Христов. И он је реално био грешан и свет. Тражите да искушате Христа који у мени говори (2 Кор 13, 3). То је било онда, то остаје и сада. Човек је исти. Све је речено у Гал 2, 20-21: А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у телу, живим вером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене. Не одбацујем благодат Божију; јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умре. 

Како је ово добро Павле посведочио! Предодређени смо у Ис пре постања света и он је нас први заволео да се ниједно тело не би погордило. Штавише, даје да га убијемо да се не бисмо могли жалити. Само луд може да одбаци благодат Божију и да о њој не сведочи, јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умре. Наиме, ти и слични то тако виде. Транге-франге. Однос са Богом је ретрибутиван. Да ли си ти свестан да у твом речнику не постоји реч љубав, опијеност Господом, занешеност, лудило? То све си ти у мени видео и рекао: ђаво је у њему! 

Нема трговине са Богом. Шибом је истерао трговце.  

  

 

    

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Zoran Đurović рече

@Bokisd Ја сам се молио Господу више пута за твоју болест упале и чудио се зашто ти не пролази. Јер мени Господ услишава молитве, а уредно ми да до знања када неко неће преживети. Није никакво моје фантазирање. Ти ћеш бити жив, али сада знам зашто ниси оздравио после мојих молитава. Није те Господ удостојио да те се дотакнем. 

Не обраћај ми се. 

Pa, bolest je malo teza (teska fizicka povreda zivca koja je presla u hronicno), treba tu dosta molitava i 'cudo', kako da kazem da se zaleci kako treba.

Pravo da kazem, imam neku svoju pricu kako i zasto to ide (ima veze sa nekim stvarima kada sam bio u Bugarsku na poklonjenje sv.Jovanu Rilskom), tako da, u svakom slucaju blagodarim, iako opet iskreno da ti kazem, nije mi bas jasna 100% poslednja recenica.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Advokat Rodoljub Lazić je u Beogradu, pa bi trebalo da mu episkop bude +Irinej. Je li? Eparhija je velika, nije valjda frka da se potvrdi pripadnost, ukoliko je neko zaista u SPC.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, grigorije22 рече

Lalko je tebi pope Đuroviću da prihvataš evoluciju jerbo si pun dokaza. Kaže čovek da dokazi nisu potrebni jer ubijaju veru, a vamo isceljuje izgoni demone i pogađa rezultate na utakmicama. :ani_biggrin:

Лако је мени. Блажени који не видеше а повероваше! :smeh1:

Хајде да и ви поверујете, иако нисте видели. Имао сам мноштво свештања кућа које су узнемиравали зли дуси. Феномени невероватни, али не као из оног филма егзорциста, јер су то глупости. Филм је једно, живот је друго. Никада се није десило да где сам свештао простор и терао зле духове да су се исти вратили. Исприповедаћу вам један из Рима. 

Радмило Кошутић, син покојног академика, који је овде студирао неко време и био наш гост (тешка фаца, сјајан лик), позове ме један дан: Чика Зоки, има један проблем овде у Риму, близу Терминија, 2 наше српкиње имају проблема са кућом. Да ли би могао да дођеш да освешташ? 

- Није проблем, Раде Неимаре (тако сам му тепао).

Он ме дочека на станици, одемо тамо, ове понуде да седнемо и попијемо, ја им кажем: Прво да ми обавимо ово што Господ заповеда, а после ћемо да причамо. - Хтеле да ми испричају о феноменима. 

Прочитамо неколико молитава против злих духова, и обавимо обред свештања стана, и онда седнемо. Девојке су биле избезумљене. Оне данима нису могле да спавају јер су се дешавале свакакве ствари по стану. Фиоке су се саме отварале, рушиле се ладице, и не знам колико још ствари се дешавало. То ме у суштини и не интересује. Звале су пре тога газду, а он им је понудио да им врати капару јер: Сви из овог стана брзо беже јер се нешто чудно дешава. - Ово има посебну тежину кад се зна колико су Италијани везани за динар. Оне су дошле за неке специјалистичке студије, и нашле неки стан за смешну цифру у центру Рима. Тада су схватиле зашто је цифра била смешна. 

Уз причу, рече ми једна: Ти си познавао Николу из барске гимназије?

- Мислиш на Кока?

- Да, ја сам му сестра! 

Ја и Коко смо седели понекад у истој клупи. Био је обешењак, добар дечко, са срцем. И погинуо је давно у саобраћајној.

Моја сестра, Зорка, која је тада била у Бару удата, са двоје ђеце, ишла је на пјацу. Тамо види Кока, свог насмијаног, како продаје парадаизе. Запрепасти се и пита га: Коко, што чиниш? - Па, ево, продајем парадаизе. - Нећеш ми вјероват, чула сам да си погинуо у саобраћајној. - Знам, Зоро, неке будале то измислиле! 

Оде моја сестра са пјаце и успут на бандери види Кокову умрлицу! - Лепо се испричала са мрцом.

Сестра Кокова, исприча ми, је стално осећала његово присуство и чула разне ствари. 

У овом стану као да је била нека црна рупа. Не могу све да објасним и дефинишем. Тотално је лудило сва ова коинциденција. На крају, што је било битно, никада се више никакав феномен није јавио у овом стану. Црна рупа се затворила. Коко је у рају, сестра му са миром у души, другарица истраумирана почела да размишља о Господу. 

Ја ово живим. Сада, свидело се некоме или не, свакоме је на слободу. Немам бујну машту. Ово су све факти. Не разумем и зашто бих измишљао овакве житијске приче? Мотивација би била суманута. Онда би Рођа имао право да правим неки култ своје личности и заводим људе. Међутим, ми имамо живе сведоке данас. Није ово измишљена побожна причица. Ово се све догодило. Као што је, Духом Светим, Влада Димитријевић написао текст да је икона св. Саве у Риму промироточила кад сам ја овде дошао, иако није знао за мој долазак, а онда и дао погрешну интерпретацију. Фактографско је пак било тачно. Велим да ми се обрадовао Сава и са сузама поздравио. То је моје тумачење. Факат је да се то десило, а сада свако нека тумачи како му мило. 

Сада, да ја изгоним зле духове помоћу Белзебуба, то ми некако не улази у главу. Јер недостаје много елемената из отачке литературе на основу којих бисмо то могли верификовати. Величина Господа је била у томе што није сишао са Крста. Не жели нас робовима, него слободним људима који га могу заволети. 

Лепо је рекао: Не радујте се што вам се зли духови покоравају, него што су ваша имена записана на небесима! Ја се томе радујем. У тој светлости живим. И то сведочанство не може да уђе у мозак ових...    

   

   

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 42 минута, Bokisd рече

ije mi bas jasna 100% poslednja recenica.

Никада ти ни неће бити јасна. Само ми се не обраћај више. Господ гледа одозго... Да си се покајао давно, све би ти прошло. Због греха ти је остала болест. Нити ћу ти рећи како ћеш скончати. Ни реч ми више не упути, осим ако кренеш да плачеш. Завршили смо. Молио сам се за тебе и онда пренеразио.   

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.

      View full Странице
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.
    • Од Логос,
      Реаговање на чланак у ”Политици” од петка 7.6.2019.
      ”Подељена мишљења правника о еутаназији.Смрт од туђе руке је убиство, смрт од своје руке је самоубиство, а смрт од државне руке је извршење смртне казне”
       
      Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.
      У савременом друштву измењених епистемолошких парадигми које се у Немачкој зове Wissensgesellschaft («друштво знања”, по аналогији са појмом „knowledgeable societies“, насталом у англосаксонској социологији), уочавају се све бројнији примери стремљења људи ка ”самоодређењу часа сопствене смрти”. Овај феномен је, можда више но у другим земљама Европе, водио ка сучељењу политичких дискурса. У мешовитом хору опонената посебно место имају велике Цркве у Немачкој које се интензивно и гласно укључују у јавне контроверзне дебате. Њихове биополитичке примедбе и интервенције су легитимисане еклисиолошким начелима у форми ауторитативног гласа о ”друштвеном”,  односно ”моралном надзору” Цркве.
      Овакав етички мандат Цркава почива на темељима хришћанске антропологије, односно хришћанске слике о човеку. О томе да ли је преимплантативна дијагностика етички одговоран чин или не, или о питањима еутаназије, односно асистенције при самоубиству (суициду), расправљало се у стотинама интервјуа и проповеди како евангелистичких бискупа и пастора, тако и њихових римокатоличких колега, са циљем да се утиче на формирање или коректуру мишљења чланова немачког Парламента (Бундестаг). То је кардинал из Келна  Велки (Woelki) у једној својој омилији пред Немачком бискупском конференцијом назвао ”лобијем за живот”. У овом јавном дискурсу учествују и друге друштвене организације, као што су ”Савезна комора лекара у Немачкој”, ”Немачки етички савет”, ”Удружење за палијативну медицину”, представници удружења за помоћ на самрти ”Дигнитас Немачка”, као и ”Каритас”, ”Колпингверк”, Дијаконија”, као и друге личности политичког и јавног живота Немачке. У овој поворци учесника дебате учествују и различити протагонисти философских, теолошких и медицинских факултета, као и оних који се баве биоетиком и медицинском етиком.
      Клерикалне позиције и аргументи
      Ставови водећих представника Цркава су сложеније од ставова других учесника у овој комплексној дискусији и широком спектру сукобљених мишљења. Они морају да своје аргументе заснују и развију на аутентичним хришћанским погледима и да их теолошки легитимизују. Но у Старом и Новом Завету нема одвећ спојних тачака за модерне био-етичке конфликте о почетку и концу живота. Аргументативни мост је најчешће постулат из преамбуле устава Немачке о ”неповредивости људског достојанства”. За теологе је овај постулат само правна конкретизација јудео-хришћанског учења о човеку као слици Божјој (Imago-Dei-учење).
      Иако има разлога за скепсу када је реч о анкетама и статистикама о јавном мнењу, ипак је алармантна чињеница да, сходно Emnid-анкети (институт за испитивање јавног мњења), три четвртине грађана Немачке жели аутономно одређење часа смрти. У Швајцарској је тај квоцијент можда још виши, будући да су Швајцарци у више референдума позитивно гласали за асистенцију при самоубиству, те је она конформна са законима, односно легитимна.
      Теолошка борба за доминацију у тумачењу
      Једно време се веровало да је над питањима живота и смрти међу Црквама на снази екуменски консенс, али се то уверење убрзо показало као илузија. Пету заповест Декалога - ”не убиј” - веле критичари из крила секуларних циника – Црква је небројено пута прекршила апологијама ”праведног рата” (bellum iustum). Међу протестантима има многих заступника ”новог протестантизма” и њеног ”апостола” Ернста Трелча (Ernst Troeltsch), који је у учењу  о ”Imago-Dei” видео индивидуално право човека да
      одреди своју смрт. Овоме је у директној и апсолутној супротности католичко учење о самоубиству као тешком греху, будући да је живот per definitionem ”Божји дар”. Нека буде препуштено историчарима идеја да се споре око тога у којој је мери из античке Стое пренесени, а потом и од стране ренесансног мислиоца Пико дела Мирандоле (Pico della Mirandola) реформулисани појам ”људског достојанства” утицао на теолошке нијансе Imago Dei доктрине. Међу критичарима има и оних који веле да је код човека, за разлику од животиња, на делу расудна моћ интелекта (рефлексивна моћ ума), чиме је човек предодређен за слободу. Дакле, веле они, човек није само примио ”дар живота”, већ и рефлексивну снагу саморазликовања своје пререфлексивне природне датости. Из тога би консеквентно следило да се ”живот сме вратити у Божје руке”. У томе је, позивају се они на Хегела, хришћанство ”религија слободе”. Узети себи живот и вратити га у Божје наручје је за ове опречне аргументативне ста вове ”акт највишег поверења у Бога”.
      Опречна гледишта: Ханс Кинг и Хајнрих Бедфорд-Штром
      У савременој дискусији су можда - pars pro toto - репрезентативна мишљења двојице угледних теолога, проминентног католичког теолога Ханс Кинга, емеритуса из Тибингена,  и савременог и утицајног Хајнриха Бедфорда-Штрома, евангелистичког бискупа Баварске и председавајућег Евангелистиче цркве Немачке (EKD).
      Питањем «ars moriendi», „умећа умирања“, бави се Ханс Кинг још од педестих година прошлог века. Тада је његов старији брат Георг дуго боловао од тумора на мозгу, свршивши самоугушењем у агонији. Недавно је Кинг доживео и тешку смрт свог колеге, професора реторике у Тибингену, Валтера Јенса који је умро вегетирајући под дугом и тешком деменцијом (Алцхајмерова болест). Кинг, који и сам болује од Паркинсонове болести, одлучио је да не жели да му се живот на овај или онај начин продужи, већ ће се, будући швајцарског порекла, подвргнути услузи једне швајцарске организације за асистенцију на самрти. О томе је Ханс Кинг прошле године  објавио књигу, зацело дијалог са популарном немачком talkmaster Ане Вил, насловљену ”Срећно умрети” - Hans Küng: «Glücklich sterben.» Mitautorin: Anne Will, Piper, 2014. Шта значи за Кинга ”срећно умрети?” Лапидарно речено, без горчине и опроштајних болова, већ са  унутарњим миром, као и  ”при потпуној (само)свести да сам човек”, а не у дементној помрчини, сведен на вегетативну егзистенцију. Кингов есенцијални аргумент гласи: ”Из поверења у Бога самовољна смрт је могућа”.
      Евангелистички бискуп Бедфорд-Штром, иначе професор систематског богословља на универзитету у Бамбергу, у својој најновијој књизи Heinrich Bedford-Strohm: "Leben dürfen - Leben müssen. Argumente gegen die Sterbehilfe", Kösel Verlag, противи се прокламовању активне помоћи на самрти, односно асистенције на самрти, већ пледира за консеквентну и достојанствену негу до свршетка живота, дакле за палијативну асистенцију, не суицидалну, чије границе и могућности још нису исцрпљене.
      Сазерцавање или правно-јуридички и морало-етички аспекти
      Старогрчки неологизам εὐθανασία, „лепа смрт“, сусреће се први пут у хеленистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку, у смислу смрти олакшане посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално обелеле деце и одраслих.
      Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива, оличеног у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција. Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но онај ко се одлучио на суицид, тај се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица пак тим чином нанесе трошкове, онда је у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу приватна ствар. Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује. Морална осуда самоубиства се може сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”Ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је развио кроз праксу својеврсну казуистику, често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Суицидом се човек искључује из правне сфере. Но то не важи за онога ко помаже, асистира у суициду друге личности. То је чин у коме су две личности на асиметричан начин укључене. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира и изопштава самога себе из универзалне заједнице људи. Самоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода, када је субјект могуће слободе уништен, као што погрешно учи Жан-Пол Сатр. Нама се чини да сва настојања заступника принципа еутаназије у јавном дискурсу Европе воде фаталној легализацији и тиме полагању фундамената танатологије или цивилазације смрти.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...