Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Одпоздрав стручњаку за светост, Родољубу Лазићу

Оцени ову тему

Recommended Posts

@Родољуб Лазић 

Svetu je, da bi uopste mogao opstati, potrebno nesto autenticno. Sta? Sirinov odgovor bi bio: autenticno iskustvo susreta Boga i coveka. Svetu je, reci cu to jos jednom, potrebna svetost. 

Svetost ne relativizuje, svetost problematizuje. Kazem problematizuje, ne porice. Logika nije dovoljna, racionalnost nije dovoljna, istorija nije dovoljna. Potreban je susret, Ljubav. Bez toga nema nicega. Knjige nisu dovoljne. Pre ili kasnije sacekace nas cutanje. NIjedan tekst, kada dodje cutanje, ne govori. Kada dodje cutanje svetost je jedina koja moze nesto reci. Sta? Bog zna.

(...)

Mnogo je puteva ka Bogu, Bog ne trpi okove. Uvek je licnost sira i dublja od konvencija. Moramo biti spremni, za to je potrebna ne mala snaga, da uvazimo razlike. Razlike - i to ne male. Jer gde je razlika, tu je drugost ili Drugost. U svakom slucaju, treba biti obazriv. Ava Arsenije, cesto ga je pominjao nas svetitelj, nikada ni rec nije progovarao, drugi su, Boga radi, vazda pricali. Zasto? Ocigledno, nije nase da znamo. Jos jednom - Bog zna.

P.Jevremovic

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Vladan :::. рече

Дај линк о тој одлуци, енциклици или шта већ, нећемо да распредамо приче.

Не питам за себе него ради упоређивања са разним варијантама које православни користе.

Па даћу им линк ка вашој енциклици о еволуцији, просто... ;) 
 

https://lm.facebook.com/l.php?u=http%3A%2F%2Fwww.laudato.hr%2FTko-je-ovdje%2FOsvrti%2FPrica-o-covjeku%2FCrkva-evoluciju-nikada-nije-odbacivala-vec-ju-je-k.aspx%3Ffbclid%3DIwAR3SH2Qzcu_JD1kIUi06PepXuZiDyEGr7DFEJYNfyFkMR3CwMI1YXIfMEX0&h=AT3Kot6-mDlwtNRi7q5DxNsQhoeStN5mpZQZmn-YEQaaLb2OehxJZgWHyGu3mEJvA85ikgqFblUgBKuh8LQvQy_m_f-TpJwEHxy56HKQY2IKdcjjg1SQt1SZTKOa56cHBSkmnL9BXy1lPEtTIuw

 

http://www.laudato.hr/Tko-je-ovdje/Osvrti/Prica-o-covjeku/Crkva-evoluciju-nikada-nije-odbacivala-vec-ju-je-k.aspx

https://www.bitno.net/vijesti/vatikan/izjave-pape-franje-o-velikom-prasku-evoluciji-nisu-u-proturjecju-s-krscanskom-vjerom/

https://www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/papa-franjo-svemir-je-poceo-velikim-praskom-a-teorija-evolucije-je-tocna.-bog-nije-madionicar/572812/

 

Da Crkva doista hipotezu evolucije nije odbacivala potvrđuju iskazi samih papa kroz povijest. Tako se, na primjer: »Istinski zaokret u odnosu između vjere u stvaranje i evolucije dogodio objavljivanjem enciklike pape Pija XII. Humani generis 12. kolovoza 1950. godine, u kojoj se dopušta rasprava o podrijetlu ljudskog tijela iz već postojeće žive tvari, što znači da je moguća hipoteza kako je ljudsko tijelo genetički, tj. evolucijom vezano uz neku davnu životinjsku vrstu. To osjetljivo područje trebaju proučavati stručnjaci s obaju područja. Ni teologija ni prirodne znanosti nisu dovršene znanosti, već su pred njima mnoga otvorena pitanja, koja bi trebalo dalje istraživati u međusobnoj slozi i toleranciji. Što se tiče ljudske duše, ostaje nepromijenjen nauk Crkve da Bog izravno stvara svaku pojedinu dušu. Pa tako i ljudski duh. Na kraju recimo i to da Crkva sebi pridržava posljednji sud na području na kojemu je kompetentna. Novost enciklike Humani generis je u tome što je to prvi crkveni dokument koji o teoriji evolucije govori bez odbijanja i osude. I ne samo to. Teoriji evolucije priznaje se karakter ozbiljne znanstvene hipoteze, a papa poziva i prirodoslovce i teologe da se angažiraju u istraživanju o toj temi.

Drugi vatikanski koncil u pastoralnoj konstituciji o Crkvi u suvremenom svijetu Gaudium et spes izražava žaljenje zbog rasprava i polemika koje su se u bližoj i daljoj povijesti pojavljivale zbog toga što je vjera odricala znanosti pravo na legitimnu autonomiju. Koncil ističe da metodičko istraživanje ni u jednoj struci, ako se provodi doista znanstveno i po moralnim načelima, nikada se ne će stvarno protiviti vjeri, jer profane i vjerske realnosti imaju svoj izvor u istome Bogu.

Papa Ivan Pavao II. je, uviđajući važnost odnosa znanosti i vjere općenito te ostajući na tragu Koncila, napisao mnoge dokumente i održao mnoge govore i na temu odnosa stvaranja i evolucije. Tako papa smatra da se ispravno shvaćeno vjera u stvaranje i ispravno shvaćeno evolucionističko naučavanje ne suprotstavljaju jedno drugome. Evolucija pretpostavlja stvaranje, a stvaranje se u svjetlu evolucije predstavlja kao vremenski produženo događanje (proces) - kao creatio continua - u kojemu Bog kao stvoritelj neba i Zemlje biva očima vjere vidljiv. Ako je papa Pio XII. naučavanje evolucionizma smatrao ozbiljnom hipotezom koju treba pobliže istražiti, Ivan Pavao II, kaže da nove spoznaje daju povoda da u teoriji evolucije vidimo više od hipoteze. Kad je riječ o čovjeku i Ivan Pavao II. podsjeća na ono što je zapisano i u enciklici Humani generis, da ljudsko tijelo ima svoje porijeklo u oživljenoj materiji koja je prije njega egzistirala, tj. da je tijelo nastalo u evolucijskom procesu, a duhovna duša da je nastala neposrednim Božjim stvaralačkim činom. Stoga se za čovjeka može reći da je utjelovljeni duh, duh u materiji. Ili kako bi rekao Pierre Teilhard de Chardin: Materija je maternica duha.

I papa Benedikt XVI, još kao kardinal Joseph Razinger, a i kao papa, iznosio je svoja stajališta o pitanjima odnosa vjere u Božje stvaranje i evolucije. Ako bismo htjeli koncizno izraziti stajalište pape Benedikta XVI. o odnosu vjere u stvaranje i teorije evolucije onda bismo mogli to učiniti njegovim riječima: Kršćanska slika svijeta kazuje nam da je svijet u svojim pojedinostima nastao u veoma zamršenu evolucijskom procesu, no da on u svojoj srži ipak proizlazi iz Logosa. Naime, kako Papa kaže: In principio erat verbum - u početku sviju stvari stoji stvarateljska moć razuma.« (Usp. Ivan KEŠINA, Bog stvara evolucijom, 31. lis. 14.)

Na jednak način Crkva promatra i Veliki prasak jer se ta hipoteza rodila unutar same Crkve, ukoliko znamo da ju je postavio belgijski katolički svećenik, mons. Georges Henri Joseph Édouard Lemaître.

Stoga, izjava pape Franje da »znanstvena teorija koja se postavlja kao začetak svijeta nije u suprotnosti s intervencijom Božjeg stvaranja i da Evolucija nije suprotnost kreaciji, jer evolucija predmnijeva stvaranje bića koji se razvijaju« nije neka novost u Crkvi jer su i njegovi prethodnici, kao i filozofsko-teološka misao kroz povijest katoličke misli, na svoj način potvrđivali.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 48 минута, Родољуб Лазић рече

Из тога што сам рекао да сте несигурни и показујете немоћ ( ти и твоје друштво) уопште не следи да ја имам некакву вољу за моћ. Ја сам само говорио о томе да онај ко је немоћан и нема аргументе, мора, да би "победио" у дијалогу, да користи друге методе и да управо то (вређање, етикетирање, омаловажавање...)  указује на немоћ. А говорио сам да сам сигуран у себе, јер знам да говорим истину о себи. Како си ти дошао до гордости и жеље за моћју, која је "нескривена", то је вероватно само теби знано.

Ни да бог да ти имаш жеље за моћју! Ти си свет човек! Ван си тих искушења!:))12:smeha::)) "Вређање, етикетирање, омаловажавање"... је једино што можемо да употребимо против тебе, свети човече! Зилион аргумената које си прочитао, су само дим и копрена сатанска. 

Фројд ништа није знао, то је сатанска наука. 

пре 48 минута, Родољуб Лазић рече

Ово што си цитирао о светом Порфирију се не уклапа и никако не може тебе да "покрије". Ако старац Порфирије није неговао обожавање личности, то значи да он није сматрао себе светим нити је тражио поштовање од других. (А то се види и из онога што сам ја цитирао од старца Порфирија, где себе назива грешником, недостојним). А његова изјава да једни кажу да је свет, а други да је прелести, јесу речи других о њему. То не значи да он за себе каже да је свет. За разлику од њега, ти за себе стално говориш да си свет.

Наведени су ти сасвим јасни текстови где се види да је он себе сматрао светим. Не би људи трчали њему да то није било тако. Али није правио секте, као што их ни ја не правим. Штавише, пита другог: А шта ти мислиш, да нисам ја можда у прелести? То је управо питање које је теби постављено. Питао је особу да није демонизован. Твој одговор знамо. Ти би рекао да је опседнут ђаволима и да је направио секту. 

Ове текстове си игнорисао. То је твој манир. А разлог је жеља за моћју.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 44 минута, ana čarnojević рече

Svetu je, reci cu to jos jednom, potrebna svetost. 

Чика Пера... шта рећи? :sunce:

пре 45 минута, ana čarnojević рече

Аva Arsenije, cesto ga je pominjao nas svetitelj, nikada ni rec nije progovarao, drugi su, Boga radi, vazda pricali. Zasto? Ocigledno, nije nase da znamo. Jos jednom - Bog zna.

Морам да исправим: Рођа зна!:))

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Родољуб Лазић 

Ти и твоје друштво...

ти и твоје друштво

ти и твоје друштво

 

Изгребла се плоча па понавља, је ли? Или нема шта друго да одсвира? confused1

 

С ким ли се ми гањамо 180 форумских страница! :0222_shocked:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Драгана Милошевић рече

@Родољуб Лазић 

Ти и твоје друштво...

ти и твоје друштво

ти и твоје друштво

 

Изгребла се плоча па понавља, је ли? Или нема шта друго да одсвира? 

Pa to radi vec danima. Vrti istu pricu u krug. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 37 минута, Zoran Đurović рече

Чика Пера... шта рећи? :sunce:

 

uziva moje neograniceno poverenje.

ali sam nedavno videla Vase tekstove sa teme Pitajte svestenika Z.DJ., nekoliko prvih tekstova i skapirala da kod Vas ima neceg sto podseca na njega, nekakva teolosko-intelektualno-umetnicka odluka da se stvari izmeste iz svojih fiksiranih tacaka i krene dalje. elasticnost misljenja. smeta mi kada citam cisto teoloske tekstove..sto neko rece - sa mrezom ustaljenih metafora. svidelo mi se ono sto je rekao Aristarh - treba nam socijalna inteligencija u crkvi...treba nam i nekakva sakralna inteligencija takodje. pa sam definitivno prelomila da sam u sekti:D

ne razumem to, objavite svoj manifest, napisete crno na belo da koristite provokaciju kao nacin izrazavanja i opet nesto nekom nije jasno.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Рођа упорно избегава да се ухвати у коштац са појмом јуродивости Христа ради. Потпуно је промашио цитате, све је наводио ван тог контекста. На логична питања и коментаре не одговара јер му се може, па чак и о. Зорана игнорише када му то одговара.

Просто Рођа не може да оспори нечију јуродивост Христа ради. То је мукотрпан подвиг знан само том човеку и Богу који му благодат даје. 

А што је рекао Вукашин, мотив писања је и Рођина сумња у правоверност о. Зорана што опет изискује аргументе за доказивање и распараву не само овде него на некој вишој Црквеној инстанци.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Bokisd Ја сам се молио Господу више пута за твоју болест упале и чудио се зашто ти не пролази. Јер мени Господ услишава молитве, а уредно ми да до знања када неко неће преживети. Није никакво моје фантазирање. Ти ћеш бити жив, али сада знам зашто ниси оздравио после мојих молитава. Није те Господ удостојио да те се дотакнем. 

Не обраћај ми се. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да оставимо на страну Ђуровићеву светост, јуродивост, провокацију, оно што мени боде очи је то што господин Родољуб, можда и несвесно, пројављује секташки дух, елем, није ми јасан аргумент, парафразирам: ти си свештеник друге цркве, небитан си...

колико ми је познато Цариградска патријаршија није у расколу, и још увек је, била и биће сестринска црква, зашто ово спомињем, зато што је аргумент за неодговарање на питања тупав, као када бих ја рекла нећу да читам Шмемана јер он не припада СПЦ...

П. С. ја бих набоље обожавала да Ђурпвића за папу поставе, да могу да навијам: АЈМО ПАПА СРБИНЕ!!! :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 35 минута, Драгана Милошевић рече

@Родољуб Лазић 

Ти и твоје друштво...

ти и твоје друштво

ти и твоје друштво

 

Изгребла се плоча па понавља, је ли? Или нема шта друго да одсвира? confused1

 

С ким ли се ми гањамо 180 форумских страница! :0222_shocked:

Само сам написао оно што је евидентно. Да ли ту има увек неколико форумаша који  стално Ђуровића подржавају у свему и користе сваку прилику за ниске ударце? Шта је погрешно рећи " ти и твоје друштво"?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 24 минута, Просечан србенда рече

А што је рекао Вукашин, мотив писања је и Рођина сумња у правоверност о. Зорана

Izmedju ostalog...to je fiktivan motiv, za publiku, a zapravo motivi su mnogo zlokobnije prirode...instruisani sa strane

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Zoran Đurović рече

 

Наведени су ти сасвим јасни текстови где се види да је он себе сматрао светим. Не би људи трчали њему да то није било тако. Али није правио секте, као што их ни ја не правим. Штавише, пита другог: А шта ти мислиш, да нисам ја можда у прелести? То је управо питање које је теби постављено. Питао је особу да није демонизован. Твој одговор знамо. Ти би рекао да је опседнут ђаволима и да је направио секту. 

Ове текстове си игнорисао. То је твој манир. А разлог је жеља за моћју.  

О томе ко има жељу за моћју нека просуђују читаоци.

Што се тиче тврдње да је он себе сматрао светим, то се никако не може да се сложи са оним његовим  цитатом који сам ја поставио, где он јасно каже да је недостојан и грешан. Тако да у односу на тај цитат, твоји су посредно и нетачно закључивање. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, The Godfather рече

Izmedju ostalog...to je fiktivan motiv, za publiku, a zapravo motivi su mnogo zlokobnije prirode...instruisani sa strane

Од стране кога? Пријатељу, зашто лажеш? Тачније - клевећеш.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.

      View full Странице
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.
    • Од Логос,
      Реаговање на чланак у ”Политици” од петка 7.6.2019.
      ”Подељена мишљења правника о еутаназији.Смрт од туђе руке је убиство, смрт од своје руке је самоубиство, а смрт од државне руке је извршење смртне казне”
       
      Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.
      У савременом друштву измењених епистемолошких парадигми које се у Немачкој зове Wissensgesellschaft («друштво знања”, по аналогији са појмом „knowledgeable societies“, насталом у англосаксонској социологији), уочавају се све бројнији примери стремљења људи ка ”самоодређењу часа сопствене смрти”. Овај феномен је, можда више но у другим земљама Европе, водио ка сучељењу политичких дискурса. У мешовитом хору опонената посебно место имају велике Цркве у Немачкој које се интензивно и гласно укључују у јавне контроверзне дебате. Њихове биополитичке примедбе и интервенције су легитимисане еклисиолошким начелима у форми ауторитативног гласа о ”друштвеном”,  односно ”моралном надзору” Цркве.
      Овакав етички мандат Цркава почива на темељима хришћанске антропологије, односно хришћанске слике о човеку. О томе да ли је преимплантативна дијагностика етички одговоран чин или не, или о питањима еутаназије, односно асистенције при самоубиству (суициду), расправљало се у стотинама интервјуа и проповеди како евангелистичких бискупа и пастора, тако и њихових римокатоличких колега, са циљем да се утиче на формирање или коректуру мишљења чланова немачког Парламента (Бундестаг). То је кардинал из Келна  Велки (Woelki) у једној својој омилији пред Немачком бискупском конференцијом назвао ”лобијем за живот”. У овом јавном дискурсу учествују и друге друштвене организације, као што су ”Савезна комора лекара у Немачкој”, ”Немачки етички савет”, ”Удружење за палијативну медицину”, представници удружења за помоћ на самрти ”Дигнитас Немачка”, као и ”Каритас”, ”Колпингверк”, Дијаконија”, као и друге личности политичког и јавног живота Немачке. У овој поворци учесника дебате учествују и различити протагонисти философских, теолошких и медицинских факултета, као и оних који се баве биоетиком и медицинском етиком.
      Клерикалне позиције и аргументи
      Ставови водећих представника Цркава су сложеније од ставова других учесника у овој комплексној дискусији и широком спектру сукобљених мишљења. Они морају да своје аргументе заснују и развију на аутентичним хришћанским погледима и да их теолошки легитимизују. Но у Старом и Новом Завету нема одвећ спојних тачака за модерне био-етичке конфликте о почетку и концу живота. Аргументативни мост је најчешће постулат из преамбуле устава Немачке о ”неповредивости људског достојанства”. За теологе је овај постулат само правна конкретизација јудео-хришћанског учења о човеку као слици Божјој (Imago-Dei-учење).
      Иако има разлога за скепсу када је реч о анкетама и статистикама о јавном мнењу, ипак је алармантна чињеница да, сходно Emnid-анкети (институт за испитивање јавног мњења), три четвртине грађана Немачке жели аутономно одређење часа смрти. У Швајцарској је тај квоцијент можда још виши, будући да су Швајцарци у више референдума позитивно гласали за асистенцију при самоубиству, те је она конформна са законима, односно легитимна.
      Теолошка борба за доминацију у тумачењу
      Једно време се веровало да је над питањима живота и смрти међу Црквама на снази екуменски консенс, али се то уверење убрзо показало као илузија. Пету заповест Декалога - ”не убиј” - веле критичари из крила секуларних циника – Црква је небројено пута прекршила апологијама ”праведног рата” (bellum iustum). Међу протестантима има многих заступника ”новог протестантизма” и њеног ”апостола” Ернста Трелча (Ernst Troeltsch), који је у учењу  о ”Imago-Dei” видео индивидуално право човека да
      одреди своју смрт. Овоме је у директној и апсолутној супротности католичко учење о самоубиству као тешком греху, будући да је живот per definitionem ”Божји дар”. Нека буде препуштено историчарима идеја да се споре око тога у којој је мери из античке Стое пренесени, а потом и од стране ренесансног мислиоца Пико дела Мирандоле (Pico della Mirandola) реформулисани појам ”људског достојанства” утицао на теолошке нијансе Imago Dei доктрине. Међу критичарима има и оних који веле да је код човека, за разлику од животиња, на делу расудна моћ интелекта (рефлексивна моћ ума), чиме је човек предодређен за слободу. Дакле, веле они, човек није само примио ”дар живота”, већ и рефлексивну снагу саморазликовања своје пререфлексивне природне датости. Из тога би консеквентно следило да се ”живот сме вратити у Божје руке”. У томе је, позивају се они на Хегела, хришћанство ”религија слободе”. Узети себи живот и вратити га у Божје наручје је за ове опречне аргументативне ста вове ”акт највишег поверења у Бога”.
      Опречна гледишта: Ханс Кинг и Хајнрих Бедфорд-Штром
      У савременој дискусији су можда - pars pro toto - репрезентативна мишљења двојице угледних теолога, проминентног католичког теолога Ханс Кинга, емеритуса из Тибингена,  и савременог и утицајног Хајнриха Бедфорда-Штрома, евангелистичког бискупа Баварске и председавајућег Евангелистиче цркве Немачке (EKD).
      Питањем «ars moriendi», „умећа умирања“, бави се Ханс Кинг још од педестих година прошлог века. Тада је његов старији брат Георг дуго боловао од тумора на мозгу, свршивши самоугушењем у агонији. Недавно је Кинг доживео и тешку смрт свог колеге, професора реторике у Тибингену, Валтера Јенса који је умро вегетирајући под дугом и тешком деменцијом (Алцхајмерова болест). Кинг, који и сам болује од Паркинсонове болести, одлучио је да не жели да му се живот на овај или онај начин продужи, већ ће се, будући швајцарског порекла, подвргнути услузи једне швајцарске организације за асистенцију на самрти. О томе је Ханс Кинг прошле године  објавио књигу, зацело дијалог са популарном немачком talkmaster Ане Вил, насловљену ”Срећно умрети” - Hans Küng: «Glücklich sterben.» Mitautorin: Anne Will, Piper, 2014. Шта значи за Кинга ”срећно умрети?” Лапидарно речено, без горчине и опроштајних болова, већ са  унутарњим миром, као и  ”при потпуној (само)свести да сам човек”, а не у дементној помрчини, сведен на вегетативну егзистенцију. Кингов есенцијални аргумент гласи: ”Из поверења у Бога самовољна смрт је могућа”.
      Евангелистички бискуп Бедфорд-Штром, иначе професор систематског богословља на универзитету у Бамбергу, у својој најновијој књизи Heinrich Bedford-Strohm: "Leben dürfen - Leben müssen. Argumente gegen die Sterbehilfe", Kösel Verlag, противи се прокламовању активне помоћи на самрти, односно асистенције на самрти, већ пледира за консеквентну и достојанствену негу до свршетка живота, дакле за палијативну асистенцију, не суицидалну, чије границе и могућности још нису исцрпљене.
      Сазерцавање или правно-јуридички и морало-етички аспекти
      Старогрчки неологизам εὐθανασία, „лепа смрт“, сусреће се први пут у хеленистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку, у смислу смрти олакшане посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално обелеле деце и одраслих.
      Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива, оличеног у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција. Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но онај ко се одлучио на суицид, тај се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица пак тим чином нанесе трошкове, онда је у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу приватна ствар. Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује. Морална осуда самоубиства се може сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”Ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је развио кроз праксу својеврсну казуистику, често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Суицидом се човек искључује из правне сфере. Но то не важи за онога ко помаже, асистира у суициду друге личности. То је чин у коме су две личности на асиметричан начин укључене. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира и изопштава самога себе из универзалне заједнице људи. Самоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода, када је субјект могуће слободе уништен, као што погрешно учи Жан-Пол Сатр. Нама се чини да сва настојања заступника принципа еутаназије у јавном дискурсу Европе воде фаталној легализацији и тиме полагању фундамената танатологије или цивилазације смрти.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...