Jump to content
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Одпоздрав стручњаку за светост, Родољубу Лазићу

Rate this topic

Recommended Posts

Јован Кронштадтски све рекао на тему самохвалисања Павла: 

Еще скажу: не почти кто-нибудь меня неразумным; а если не так, то примите меня, хотя как неразумного, чтобы и мне сколько-нибудь похвалиться

Если нас, за нашу ревность по Боге, странную для некоторых, иные принимают нас за юродивых или безумных, то пусть они оставят свои ложные мнения об нас; если же не хотят, то пусть нас приимут хотя как безумных. Для нас неважно то, как об нас думают, – важно то, чтобы нас не отвергали, слушали нас.

Дневник. Том II. 1857-1858.

Ево зашто сам ја карао @Родољуб Лазића. Јер нас не прима ни као лудаке, нити слуша, а говори и другима да не слушају. Моја ревност по Богу је настрана за њега, мисли да сам будала... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, srb_Lo рече

Све зависи од Владике некима смета  некима не смета мислим која глупост да не можеш биити добар Свештеник ако си пушач познајем неколико одличних . 

Ја не пушим нити препоручујем пушење (Рођа ће одмах да каже како наговарам људе да пуше), али ако неко пуши, шта ја имам с тиме? Само да ми не пуши у соби, то ми смета. 

Индикативан је фарисеизам старца Гаврила, јер то показује сву патологију нашег душевног стања, па се онда не треба чудити ни пливању слободним стилом нашег Рође. Гаврилу не може да уђе у главу да је светац могао да пуши. Такав ментални склоп. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја знам од неколико покојних Прота из Америке да је Николај Томпус сњима некад запалио . И ја сам имао са неком браћом овако мало зилотским неке дискусије у Парохији почне да се деру кад им то споменеш . Изгледа људи слабо познавају Светитеље било је доста њих који су много гора дела чинили па их је Бог прославио 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Zoran Đurović 

Pa da, oni bi vrlo rado da se izda "prirucnik za svetost" sta sve se valja da jedan buduci svetac radi odnosno ne radi kako bi bio prosvetljen tj smatran svecem. 

Na stranu pusenje, posto niko normalan ne moze reci da je to nesto, dobro i mirisno hehe. Al imate citava poglavlja knjiga napisana o tome sta se valja i sta su nasi stari radili. Hokus pokus pravoslavlje. Ljudi su pogubljeni, kad udju u veru docekaju ih mahom kockasti i svestenici i pobozne bakice i svi redom i dok prodju godine nalupi se tu tusta i tma tih valja se dela. I onda naidju na normalne popove i oni im nisu dovoljno pobozni jer im nedostaje taj hokus pokus. Zato vi mozete da dubite na trepavicama al otac Ilija iz Ilinja kao onaj Gavrilo privinoglavski skupljaju hiljade ljudi kojima je to mera pravoslavlja. Mistika na kub... Kad na to dodate haos medju visokim klirom... Sta ocekivati od obicnog coveka? 

Naravno da onda Vladika Nikolaj ne sme da bude pusac jer licnost je bitna samo u akademskim radovima, ne kod svetaca. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Јелена011 рече

Pa da, oni bi vrlo rado da se izda "prirucnik za svetost" sta sve se valja da jedan buduci svetac radi odnosno ne radi kako bi bio prosvetljen tj smatran svecem. 

Па сад чекамо други текст о мојој несмирености!:)) Замисли како сам повредио другара му Александра Лазића са СС, па се жали што сам овде рекао како ми не да да одговорим код њега на сајту!12:smeha: Зна јајара да Ава вади зубе на живо, зато је подвио реп и као потуљено куче лаје из мрака. Ништак. Ништа роба, тако се то зове у мом родном крају. Добро је говорио мој покојни ђедо Лука: Чувај образ, јер ако га једном изгубиш, више га никад нећеш наћи! То се оствари на овом Лазићу. 

Нејасан ми је само мазохизам који га тера да чита мој фејс и да овде долази? Луд човек. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 часа, Леон Професионалац рече

Тачно да помисли човек да се ради о неким глумцима а не о монаху. :))

Čekaj malo,nemoj mi reći..jel to on ozbiljno??

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Isusovo magare рече

Čekaj malo,nemoj mi reći..jel to on ozbiljno??

Nije to nista cudno. Prisustvovao sam citanju molitava iz trebnika onima koji stradaju od necistih duhova osobi koja se verovatno bavila vracanjem i sl. To je katastrofa sto kaze Joilo - cika, vriska, urlanje, savijanje tela kao u kiflu, pena na usta...pitaj Djurovica.

Meni smesan Joil, sto zna kakva je to muka i za svestenika. Veli, idite vi kuci, meni puche glava od negativne energije :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Zoran Đurović рече

Pa sve navedeno možeš da vidiš kod naših karizmatika npr. fra Pavića i sl.

Samo što katolički svećenici budući da su heretici to čine uz pomoć Belzebuba.:))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, о.Небојша рече

Стара репортажа миксована са погрешним снимком

БЕСЕДА ИГУМАНА ИСАИЈЕ МАНАСТИР УСПЕНИЈА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ - ДАЉ ПЛАНИНА 18.08.2010.

Овај са видеа Исаија мој друг. Ниђе везе... Али нека Рођа напише један текст, није згорега! Много је само кад бију!:))

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

пре 50 минута, Вукашин рече

Nije to nista cudno. Prisustvovao sam citanju molitava iz trebnika onima koji stradaju od necistih duhova osobi koja se verovatno bavila vracanjem i sl. To je katastrofa sto kaze Joilo - cika, vriska, urlanje, savijanje tela kao u kiflu, pena na usta...pitaj Djurovica.

Meni smesan Joil, sto zna kakva je to muka i za svestenika. Veli, idite vi kuci, meni puche glava od negativne energije :smeh1:

Nisi me razumio..Meni čudno to što taj svećenik veli da njega ometa ta negativna energija..

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 40 минута, kopitar рече

Pa sve navedeno možeš da vidiš kod naših karizmatika npr. fra Pavića i sl.

Samo što katolički svećenici budući da su heretici to čine uz pomoć Belzebuba.:))

Šuti,meni je prorokovao da imam zloduha u sebi..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By александар живаљев
      Зоран Ђуровић: Слом пучиста на Православном богословском факултету у Београду
      29. маја 2020.     21.маја Научно-наставно веће Богословског факултета је легализовало рад Савета факултета. Наиме, није се прибегло новом гласању него су чланови ННВ потписали по сећању и савести како су гласали у октобру 2018. и ту су листу предали декану Зорану Ранковићу. Било је 28 потписа, а поражавајућа је за пучисте била чињеница да су били у потпуном незнању за ову верификацију, што говори колико су 2 групе апсолутно подељене. Више од апсолутне већине је потврдило валидност ННВ. Само 2 гласа су била против, Владан Перишић и Андреј Јефтић. Кисић није дошао због „стомачних проблема“, а Родољуб Кубат је нестао са седнице па су неки помислили да није отишао да се баци у мутно Дунаво! Такође, целокупно Библијско одељење, коме Кубат председава је потписало овај извештај, а пре тога се јавно одрекло Кубатових ставова и његовог бламирања ПБФ у немачким и домаћим медијима. Перишић је поновио мантру да је Савет ПБФ нелегално изабран, али су му казали: 2005/6 ти си интервенисао да се мимо протокола прими твој кандидат и изашли смо ти у сусрет. Зашто не примењујеш иста правила? – Мада, руку на срце, испоставило се да је избор Савета био легалан.
      Богољуб Шијаковић је покушао да игра улогу пис мејкера, али се том бонистичком дискурсу супроставио Владимир Вукашиновић, кога су, како је поменуо, пучисти оцрнили у кампањи за место декана у Блицу и Данасу (који би требало да се зове Јуче), као и у другим медијима. Напоменуо је да је на спорној седници питао 2 пута секретара Војводића и председавајућег да ли је све по закону, и Војводић је казао да су чланови Савета легално изабрани. И то никоме није сметало све док се није десило отпуштање двојице професора, па су онда Перишић, Шијаковић, Кубат и ини направили случај пред Београдским Универзитетом. И тада се кренуло са спином да је Савет нелегитиман. Ту лаж је нарочито форсирао Перишић, па су на последњој седници Савета БУ, управо декан и неки професори са Филозофског били ватрени заговорници против ПБФ. Напомињем и да су ови миротворци подбунили неколико студената да напишу писмо протеста и тако још једном денигрирају ПБФ.
      На жалост пучиста, инспекција Министарства просвете је потврдила у свом извештају да је све на ПБФ урађено легално, па је сада БУ потврдио  декана ПБФ. Дакле, агонија у коју су пучисти увели ПБФ је окончана.
        Мени су најсмешнији и најимпресивнији твитови Родољуба Јат Кубата, који се жали на тужну судбину и издајство својих сабораца. Свакако ће и тај један део бити под присмотром, јер неко од „обраћеника“ то није урадио из племенитих побуда него из каријеристичких разлога. Кубат пише жалопојке, пореди свој случај са прогоном Исуса и Јована Златоустог (исто раде Артемије Радосављевић и Никодим Богосављевић). Вредни нека иду на Кубатов твитер, а лењи нека виде само ова 2:


      Како је враг однео шалу, тј. Сенат Универзитета у Београду је верификовао мандат декана Богословског факултета, група професора (није наведено колика) се жали Етичком одбору и омбудсману, а текст о томе пише прво перо пучиста, Јелена Тасић. Како наводи, за верификацију Ранковићевог мандата гласало је 28 од 41 присутног члана Сената. Против је био само декан Филозофског факултета Миомир Деспотовић, док су остали чланови овог универзитетског тела били уздржани.
      Ректор БУ Иванка Поповић је одбила да се одлаже верификација мандата декану, зато што се Сенат БУ „није одлучио за модел интегрисаног универзитета, него за заједницу независних правних ентитета и мора да се држи важећих прописа“. Горки тонови провејавају на рачун Ректора, коју су до јуче ковали у звезде, јер су били убеђени да ће подржати пучисте, али је и она схватила да мора да се ради по закону па макар сматрала тај закон и лошим. Овај манир одрицања и омаловажавања оних који се дистанцирају је раширен у пучиста, тако да су Игњатија, који се повукао са деканског места, јер су га увукли у овај рат који он није желео, после ти исти, који су му се улизивали док су га кували да подржи њихову ствар, назвали издајником.
      Сада ће морати да се сносе последице за клеветање сопствене установе у којој су радили.
       
      Свештеник Зоран Ђуровић
      ИЗВОР:
      Зоран Ђуровић: Слом пучиста на Православном богословском факултету у Београду | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес
      VIDOVDAN.ORG 21.маја Научно-наставно веће Богословског факултета је легализовало рад Савета факултета. Наиме, није се прибегло новом гласању него су чланови ННВ потписали по сећању и...  
    • By Поуке.орг инфо
      Фото: Илустрација
        Као члан Југословенског војног атешеа у Паризу, један од тешких усташко - комунистичких злочинаца, Стипе Гулић (усташа до 1943.) био је изашао на вечеру са породицом у есклузивни ресторан 'Болоњ' у близини Тријумфалне капије. Са женом и двоје малолетне деце. Вечера је по обичају била богата. Телећи медаљони у тартар сосу и осталим ђаконијама. На столу је било и неколико боца црних вина из најбољих француских винограда и пажљиво бираних годишта.
      Усред јела Гулићевом столу пришао је човек у тамном кишном мантнилу са црним шеширом на глави.
      Рекао је Стипету на српском:
      - Лепа вечера, видим! Ти баш уживаш у животу!
      Извукао је из десног џепа пиштољ и испалио му метак у чело који је одвалио Гулићу пола потиљачног дела његове велике и ругобне лобање. У ресторану је настала паника. Жене су биле завриштале, а мушкарци су се бацили под столове. Како је брзо ушао у 'Болоњ', незнанац који је тада упуцао човека пред рођеном децом и женом, хитро је изашао из ресторана и изгубио се у великом париском метроу. 'Злочинац' је био некадашњи Прота Сава Нинковић из села Доње Радиње у Зап. Босни...
      Такво убиство је страшан чин сам по себи, али то је већ 'библијска прича' о жртви, џелату и освети. Гулић је средином јуна 1942, год. са својим усташама као сатник извео из куће проту који је био удовац и његове три малолетне ћерке и све их је на Савине очи силовао, а потом заклао. Најмлађа је имала само 12 година. При том је Сатник Стипе везаном Оцу Сави рекао.
      - Тебе нећу под каму. Хоћу Влаху да живиш и да се сваку ноћ будиш са кривицом да ниси могао ништа учинити да спасеш своју српску пашчад! - Тог дана Прота Сава је заувек напустио цркву и дао се у потрагу за својим крвником. Тражио га је и у Загребу 1944. али није знао да је 'паметни' Стипе већ дуже време капетан у партизанима... Да је негде у Лици где је наставио свој крвави пир, сада са петокраком на капи.
      Стипе је био у праву. Бивши прота ноћу није могао ока склопити. Стално је сањао онај ужас из Доње Радиње. И тачно! Ништа није учинио да некако спасе своју децу. Није га занимало што то није ни могао. Увек је себе кривио. Али жудња за осветом му се из дана у дан, из проклете ноћи у ноћ, из године у годину само надимала...
      Тражио је тог пса ко пијан, свуда, али кад је изгубио сваку наду, од једне групе Четника из Париза је добио дојаву да је Стипе Гулић већ неколико месеци Ту и све остале информације. Питали су га да они то 'обаве' за њега јер су знали за тај монструозни 'случај.' Он то није дозволио. Хтео је да лично види човека који му је сурвао живот... Да му Он лично пресуди... Ипак у Савином злочину је било и 'достојанства'. Није му побио децу, жену. Крвник није, сматрао је да је свој рачун са Гулићем поравнао...
       
      ПРОТА САВА (1959. По истинитом догађају)
      SRPSKA-PORTAL.COM Као члан Југословенског војног атешеа у Паризу, један од тешких усташко - комунистичких злочинаца, Стипе Гулић (усташа до 1943.) био је изашао на вече...  
    • By Zoran Đurović
      Зоран Ђуровић: Кад Иван Инквизитор Марковић ископава јеретике
       
      Увод
      Симпатични ми у Господину Исукару, Иван Инквизитор Марковић, кога сам од милоште и Сотоном звао, је моја стара муштерија са Поука, а како сада објављујем ауторске текстове на Видовдану, нађе се позваним и овде да се појави са успутним освртом, јер поред текстова Андреја Јефтића и Кирила Ховоруна, које с правом побија, приброја ту и мој. Није одолео искушењу у току поста. Препостио. Зато бих му прописао да ових дана чита модификовану мноме Великопосну молитву Светог Јефрема Сирина:
      Господе и Владико живота мога у покушају, дух површног читања, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми.
      Дух целомудрености, тј. да се барем у току овог поста суздржавам од жене ми, смиреноумља недоступног, трпљења и симпатисања – даруј мени слуги Своме у покушају.
      O, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, јер ми то не полази за руком, и да не осуђујем Римског Аву нашег, јер си благословен у векове векова. Амин.
      Иван није лишен бледе светлости разума, али и то мало изгуби када види моје име. Он је филолог-филозоф, али и неко ко је умислио да се нешто разуме у теологију.
       
      Иван у праву
      Поменух да је с разлогом одбацио тезе и образложења Јефтића и Ховоруна. Драгољуб Марјановић, мој и Иванов заједнички пријатељ, је лепо приметио да Јефтић покушава да докаже на основу Прокопија да су цркве биле затворене у време Јустинијанове куге, а не примећује шта Прокопије сам каже, да су многи спас тражили у црквама и тамо умирали, што значи да су биле отворене. И на крају Јефтић закључује да су цркве биле затворене, иако сам помиње и тај податак који доноси Прокопије, да су се људи склањали у цркве! Читав тај опис је по узору на Тукидида. И Тукидид исто каже да су за време куге у Атини у доба Перикла многи спас тражили у храмовима. Тако да је Марковић у праву када каже да Прокопијевом извештају треба приступити опрезно.
      Такође, је у праву и око Ховоруна (мада ми није јасно где сам се ја то позивао на њега, како снатри Иван), јер чим сам био прочитао његов текст, видео сам неутемељеност његових оптужби за јерес оних који тврде да се не може заразити преко причешћа. Са друге стране су једнако суманути и његови позиви на ломаче:

       
      Бизарна Иванова површна читања
      Племенитом господину сам већ скренуо пажњу да нисам човек једног текста него да се сваки од њих мора пречитавати. На ову тему директно сам публиковао 7 текстова: ivi, ivi, ivi, ivi, ivi, ivi, ivi, али се аргумента дотичем и другде. Дакле, Иван би сада морао да лепо прочита све ово што сам писао. И то са разумевањем и да се после тога јави са неким сувислим опсервацијама. Поштедео би нас чак и да је овај 1 текст прочитао са разумевањем, а не жељом да се по сваку цену спори.
      У најкраћем ћу се осврнути на неке његове примедбе, а после ћу изнети неке додатне аргументе које нисам публиковао, јер сам налазио да у овој острашћеној ситуацији нису прикладни.

      Иван ме је прикључио шареноликој дружби на основу само једног заједничког чимбеника, а то је моје теоријско допуштање да се добије вирус у цркви за време причешћа. Међутим, мене од многих дели то што нам премисе уопште нису исте, а то је и Иван признао, да сасвим јасно образлажем да је у причешћу реално присутан Васкрсли, док би неки моји опоненти мислили да је причешће нека слика, симбол или спомен на Исуса. Зато би за њих било неизбежно да се неко зарази, јер имамо само обичне супстанце (хлеб и вино), док је мој став да је могуће да се неко зарази, иако су могућности јако мале, вероватно и мање него од идења у куповину.
      Пише: „И маше (ЗЂ) добро познатим аргументом да се ето Причешће може и уплеснивити. Све и да може, у питању је Тело и Крв Бога који има и људску природу, чиме поседује и биолошки материјал. Али из тога не следи да било који биолошки агенс који иначе испољава патогене функције може исте те функције да испољава и када је у Телу Богочовека“. – Потпуно је нејасно шта жели да каже: са једне стране признаје да причешће може да се убуђа, са друге да су патогене буђи немогуће у причешћу. Као да пореди причешће са Горгонзолом, сачувај ме Боже... Да је читао упутства за свештенике, а изворе сам био навео, видео би да се такво причешће спаљује, јер није за људску употребу, иако је валидно као сакрамент. Дакле, имамо патогене буђи, али не у ономе што је Тело Христово, него у ономе преко чега нам се Оно даје, тј. у хлебу и вину. Што је најлуђе, Иван се овде позива на мој лавирани аргумент: „У светлу догме о тр. тешко је замислити да Свети Дарови могу да се укваре, или да се преко њих може пренети зараза. Наиме, кварењем би они постали нешто друго, и тешко је рећи да се кваре само акциденције, као да би оне постојале одвојено од суштине или природе“. Дакле, нико ништа од патогеног не може замислити у Васкрслом, а Иван, понављајући мој резон, само показује да није разумео о чему сам говорио.
      Затим: „Ничим изазван, З.Ђ. нас оптужује за афтхартодокетизам“. Опсесивац као и Родољуб Јат Кубат, пише тх за тету, а треба на нормалном српском да каже: афтартодокетизам (не чух га нигде да каже тхеос, него теос). Овде је потпуно машио тему, јер сам говорио о могућој опасности интерпретације у том кључу, али ће после бити јасније шта сам имао на уму. Наставља: „Ауктор исправно примећује да се ми не причешћујемо Христовим предваскрслим Телом, већ управо васкрслим, које је већ нетрулежно. А ако је нетрулежно, биолошки агенси који би евентуално били присутни и у томе Телу не би могли да поседују своје патогене функције“. И овде се види базично Иваново неразумевање шта је Ис васкрсло тело. Он то своди и поистовећује са светим објектом у чаши.
      Даље: „Кренимо сада на другу аукторову оптужу, да заступамо јерес трансупстанцијације (која је, гле чуда, службена доктрина римокатоличке цркве догматизована на Тридентинском сабору, а под утицајем Томе Аквинског)... То нас обавезује да одбацимо тврдњу З.Ђ да је у питању јерес“. Овде Иван евоцира то што сматрам католике за Цркву, па ми трља на нос да сам недоследан јер заступају јерес. Проблем је што пишем: „тако да се у догматском смислу могу наслутити 2 неправославна учења, а то су 1) афтартодокетизам и 2) трансубстанцијација“. Нисам нигде трансубстанцијацију назвао јересју, него неправославним учењем, јер оно није званично прихваћено код нас, а Ивану би било боље да се не прави паметним па да наводи нека од православних имена, јер ипак ову проблематику боље познајем, а не пишем трактате па да бих био исцрпан.
      Иван је пак направио целу апологију овог католичког учења, а сва његова критика на мој рачун се своди на то да се причешће претвара у некакво васкрсло тело и онда не може да ту буде ничег патогеног. Но, он ништа не објашњава ближе него се позива на слепи фидеизам. Бескорисан је за дијалог. Сада ћу отићи корак даље у образлагању како ствари заиста стоје, а не како их Мали Перица замишља.

       
      „Евхаристијски“ аргумент и отров у причешћу
      После објављивања текста Догматско разматрање могућности добијања вируса преко причешћа, наишао сам на интересантан чланак од Игумен Адриан (Пашин), «Евхаристический» аргумент в полемике преподобного Анастасия Синаита с афтартодокетами (Богословский вестник, 16–17. 2015. № 1 январь-март, № 2 апрель-июнь, стр. 56-68). У најкраћем ћу изнети срж овог текста.
      Аргумент налазимо у главном догматском делу Анастасија Синаита (VII в.) „Ὁδηγός“ (Путеводитељ), и због представљања христолошких проблема представља претходника Источника знања преп. Јована Дамаскина. Ту се образлаже да тљеност Светих Дарова, који се оставе на неколико дана, доказује тљеност Христа до Његовог Васкресења. Анастасије износи да се ми причешћујемо Телом Христовим у његовом тљеном стању, што показује тварна природа Светих Дарова, и тај „евхаристијски“ аргумент он користи искљчиво у оквиру полемике.
      Синаит предлаже афтартодокетима да ставе Свете Дарве у неки сасуд и посматрају шта ће се са њима десити за неколико дана. „Ако се не распадне, не промени и не поквари, биће очигледно да с правом проповедате да Христос од самог тренутка сједињења постоји савршено у непропадљивости, а ако се распада или квари, сви морате да признате једно од следећег: или то што једете, није право Христово тело, већ само слика, или да због вашег зловерја није сишао Свети Дух на њега, или да је Христово тело до Васкрсења тљено као жртва, подложно смрти и повредама, раздробљиво и јестиво“.
      И још: „У природу Његовог тела не само да верујемо, већ је у стварном опиту видимо и додирујемо је и причешћујемо се њоме, свакодневно по природи и истински је окушајући“.
      У Догматским разматрањима сам показао да оваква идеја није тачна, јер се ми причешћујемо Васкрслим Христом. Оно што је важно јесте да су и православни и афтартодокети знали да се причешће може покварити. То је зато што Дарови не мењају своју природу (како би волео Иван), иако о њима не говоримо да су после благосиљања обичан хлеб и обично вино. Да није тако, ми се никада не бисмо могли причестити Васкрслим, јер је Он у стању Будућег века. Но, постоји continuatio између нашег историјског, душевног тела и васкрслог, духовног. Рекао сам и понављам: како то заиста функционише, ваља питати неког паметнијег од мене.
      Игуман Адријан ће поменути да је извесни Михаило Сикидит 1190-их тврдио да се причешћујемо историјским Христовим телом. Из таквог размишљања потекло је учење о поновљеном и свакодневном понављању Христове жртве. Ово мишљење је осуђено на Константинопољским саборима 1156-1157. Ову осуду потврдио је и Константинопољски сабор сазван под патријархом Јованом X Каматиром (1198-1206) и царем Алексијем III Анђелом (1195-1203). Жртва Христова принесена је једном, а на свакој литургији хлеб и вино бивају та жртва Христовог Тела и Крви. Пашин оправдава св. Анастасија да је све ово речено само у оквиру полемике. Но, то је небитно за нашу тему.
      Друга тема је и историјски потврђен факт да се причешћем неко може отровати, односно да причешће није серум. Неки протестантски фундаменталисти су буквално схватили Мк 16, 18: Узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити, па су у ритуалима помрли од змијских уједа. Ако би ми пак неки православни фундаменталиста приговорио како су ови јеретици, позвао бих га да нам са поскоком демонстрира своју правоверност. Имамо и најновији случај америчког јеванђелистичког бискупа, Џералда Глена, који намерно није хтео да се чува, јер је говорио да је Бог већи од вируса (каква је то мудрост!), и сада је умро од короне.
      У X в. грузински цар Давид је отрован причешћем које му је дао архиепископ Иларион (Ф. И. Успенский, История Византийской империи, М., 1997, т. 2. с. 433).
      Јерменска кнегиња Парандзем поткупила је свештеника Мрджјуника и он је причешћем отровао царицу Олимпију, јер није било другог начина, зато што је ова била јако предострожна. Није очекивала оволику количину људске злобе, тако да је са поверењем узела причешће и отровала се (Фавстос Бузанд, История Армении, 4, 15).
      У Хроници Биховца: 1451 г. кнез „Михајлушко“ (Михаило Сигизмундович) је сабрао војски и уз помоћ Москве узео Кијев. Велики кнез  Казимир је повратио град, Михајлушко побегао у Москву, и када је био у једном манастиру, игуман, који га није волео, дао му је у причешће отров. Убио га је у моменту.
      Ни на Западу нису били ништа бољи, тако да је 1154 г. у Јорку отрован причешћем архиепископ Виљем Фиц-Херберт. Помиње се да када је један римски папа вероватно отрован, тако што су намазали руб Чаше, други су почели пити из Чаше кроз златну трубицу.
      И један и други пример сведоче да се причешће може контаминирати и да није више за употребу, иако остаје валидно као сакрамент. Јесте причешће и телесни лек, иако је првенствено храна за будући живот, али то не значи да нужно делује као медикамент или серум. Чуда су могућа, али су ретка, тако да ко није Јован Шангајски, топло му препоручујем да не узима причешће од зараженог беснилом. Сам сам описао неколико чуда преко причешћа у којима сам био протагониста, тако да су депласиране оптужбе на рачун моје вере.
      Није само причешће, кога Иван и ини безбожно своде на „свету ствар“, то које је подложно законима природе, него и све друге „свете ствари“, иако је причешће – да ми овај несуптилни теолог у покушају не приговори – sui generis. На интернету је описан експеримент, у оквиру којег су узети на анализу иконе из московских цркава, а добар део микроорганизама су били патогени: стафилококе, стрептококе, ешерихија коли итд. Зато се у свим црквама дезинфикују иконе и ван периода епидемије.
      Не бих помињао и тровања светом водицом, јер су то ретки случајеви, али их има. Према томе, Ивану би било паметно да узме од почетка да пређе градиво па да онда каже нешто сувисло, без да плива слободним стилом и одузима нам време.
       
      Московљани о причешћу и вирусу
      Иван је већ назвао патријарха Кирила и митрополита Илариона неверницима и новотарцима, али ми је до његовог мишљења као до ланог снега и зато бих изнео скоре гледе Алфејеве:

      „...Чаша и кашичица нису заштићени од присуства бактерија и вируса... ревнитељи који се бахате (кочопере) својим Православљем...не слушати ревнитеље и њихову фарисејску проповед о 'маловерју'...
      – Какву реакцију Ви добијате од парохијана, верујућих на последње решење Синода, на инструкције, на конкретне предузете мере?
      – Генерално, реакција је позитивна, благодарна и смирена. Али постоје људи који покушавају да искористе ситуацију како би, како се каже, 'преврнули чамац', поткопали поверење ка свештеноначалницима. Један ђакон недавно је написао: 'Хтео бих да поставим нашим јерарсима питање: зашто ви тако брзо, без борбе, под хуманистичким сосом 'бригом о ближњем' продајете слободу Цркве? За православне људе је очигледно да кроз Свето Причешће никаква инфекција се не преноси. Мислити другачије је богохуљење'.
      Хтео бих да поновим оно што је Црква последњих дана говорила много пута: ми чврсто верујемо у то да се никаква зараза не може пренети кроз Свете Дарове. Тело и Крв Христову верници примају 'на исцељење душе и тела', то јест они сами јесу извор исцељења. Али Чаша и кашичица за причешће – то су ти предмети који нису заштићени од присуства на њима бактерија и вируса. Због тога се предузимају специјалне мере за њихово санирање. Ка томе се морамо односити са смирењем и спокојем.
      Они који се данас бахате својим Православљем, који са гордошћу говоре да 'исповедници у карантин не иду', понашају се не јеванђелски, већ фарисејски. Они се користе кризом ради промовисања себе: погледајте, говоре, ја нисам такав као остали људи, ја сам исповедник вере, а не попут Патријарха и осталих архијереја. Ово је неодговорно и егоистично понашање. Не бојиш се да се заразиш сам, мисли о другима.
      Такве људе не можете убедити у супротно, али ја бих хтео да се обратим ка онима који се под утицајем ових проповедника могу саблазнити. Верујте ми, драги моји, Свјатјајши Патријарх и Свештени Синод не познају горе од наших преподобно-ревнитеља Свештено Предање Цркве. Кад се инструкција припремала, проучавали су се преседани. На крају крајева, Црква се није први пут суочила с епидемијом (Не боишься заразиться сам, подумай о других, Митрополит Волоколамский Иларион (Алфеев). Беседовала Ольга Липич. Источник: РИА Новости 24 марта 2020 г.)“.
      Ово промишљање је сасвим у складу са препорукама Синода СПЦ (акт Бp. 254, 25. март 2020) подручним епископима: „препоручујемо да у светом Путиру сваки пут буде довољно Крви Господње, а честице Тела Господњег да не буду велике, тако да причасник, довољно отворивши уста, може да се причести, а да га света ложица и не дотакне“. Ложица или л'жица (словенски) је кашичица. Док Руси дезинфикују кашичице, овде се то избегава јер иста не додирује уста причасника. На тај начин се причешће неће контаминирати. И ово је у складу са канонском праксом, мада мало опуштеније него по старим прописима. Овако је јасно да се преко причешћа нико не може заразити, а не да се позива на неко дезинфекционо својство причешћа, боже ме сачувај!
      Радо ћу одговорит нашем другару Инквизитору ако узме да лепо прочешља моје аргументе из набројаних текстова, али ако ми напише нешто у овом стилу, онда га препуштам нирвани.
       
      Рим, 14/04/2020
      Извор: 
      Зоран Ђуровић: Кад Иван Инквизитор Марковић ископава јеретике | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес
      VIDOVDAN.ORG УводСимпатични ми у Господину Исукару, Иван Инквизитор Марковић, кога сам од милоште и Сотоном звао, је моја...  
               
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...