Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Одпоздрав стручњаку за светост, Родољубу Лазићу

Оцени ову тему

Recommended Posts

 

Зоран Ђуровић: Одпоздрав стручњаку за светост, Родољубу Лазићу

 

На Стању ствари, освануо је текст: Родољуб Лазић: Чаша јереја Зорана (Нико као ја).[1] Реч је о врлом и врлинском адвокату који је нежна хришћанска душица која се до подне саблажњава, а од подне пише текстове против саблазнитеља и за одбрану „православља“. Воли човек да се саблажњава, па не само да прочита мој: Зашто треба уклонити владику Максима?[2] него шпијунира и мој фејс да би имао дневну дозу саблазни. Шта ти је ствар навике (Мики Манојловић)...

Нећу се обазирати на све талибанате овог човека кога знам из Ваведења из Београда, али и из Двора новосадског, који, срећом, није успео да спали, јер му је владика Иринеј брзо показао пут. Ко жели да разуме о чему се ради, ваља да прочита најпре мој текст па онда Лазићев. Нећу да гушим.

Моје начело: Постоји Дух Свети који говори кроз пророке и у Цркви оприсутњује Христа, као што одржава и просвећује сву твар. Исус вели да ће Дух остати све до краја света, што не значи – морам да цртам овом правнику коцкастог мозга – да ће и после бити са нама. Дух Свети је овде и говори кроз људе. Тако се Симеону смејаху, јер су тврдили да је време светаца прошло, па га, ругајући му се, назваше Новотарац Богослов. Дух све чини новим, јер је он та новина. Зато Исусова: ново вино у нове мехове (Мк 2, 22), није речена само за оно доба, него и за наше. Да нема потребе за новим, не би Исус рекао: Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему (Јн 14, 26). Глагол је у футуру (поучити, διδάξει), а ко зна нешто о развоју догмата, биће му јасно да Исус није слагао. Ко је твог колегу правника, Тертулијана, научио да први каже Света Тројица? Ваљда Дух Свети кога Исус посла да нас усавршава у знању.

Видиш, пријатељу, ја, када почну да хуле, упозорим лепо људе да можда не хуле на Духа Светога. За самог Исуса су говорили да је опседнут демонима (Јн 7, 20) и да уз помоћ њих чини чуда (Мт 9, 34), али их лепо упозорим (што важи и данас), да не суде (иначе су угасили, уп. Мт 7, 1-2) и да не хуле, јер само хула на Духа неће бити опроштена (Мт 12, 31). Чиме си ти уверен да сам ја лажни пророк и хулитељ? Ко ти то гарантује? У случају да грешиш, јасно ти је да си награисао, јер си своју душу погубио, али си завео и неке друге који ће пасти на те твоје тлапње. Зато сам и Максиму казао да му не би био у кожи кад га Ава кара... Не бих то узео олако.

 1280px-Valley_of_Hinom_PA180090.JPG

Хином

Међу разним категоријама светаца имамо пророке и лудаке. Објаснио сам у ком смислу сам говорио о себи као о пророку, али ти је то промакло, јер читаш „добронамерно“ и онда спинујеш. Неки пак имају и више дарова (ја немам за певање, Максим је музикант), па је све то испреплетено. Парадоксално је да сам и научни радник, иако лудак. То тек ресетује људе. Пишем научне студије. Пишу их и други научници о мени. И тога ће бити све више.

Но, да ти чика Зоран Ава објасни мало како ствари стоје. Пророци су били претходници лудака Христа ради. Исаија (20, 1-5) се скинуо бос и го и тако ходао 3 године да би показао Израиљу да ће отићи у ропство голи и боси и голих задњица (задњица је у руском стидан термин, а у српском је то гузица; нећеш ваљда да ме тераш да ти пишем на латинском, па да тако изгледа отмено, а 80% Срба ме не схвате?). Ти би написао представку Синоду СПЦ да ухапсе тог гологузана! Поготово кад би у Београду ходао око патријаршије а тамо ветар дува и мошнице му се клате. Мошнице су светосавски израз. Имаш у Номоканону Савином казна која се прописује жени која у тучи стисне мушкарца за мошнице! За мошнице се сада користи више израз муда. Напомињем твоју благочестивост да су ово изрази из српског језика, а имаш их и у Матичином речнику. Шта год рекли, слика голог Исаије са репродуктивним апаратом и голом задњицом је била јача од ових језичких расправа. То су били људи са примитивном религијском свешћу, и када би им ти рекао глутеус, они би те бело гледали. Зато вам Ава говори српски да не би било забуне. Што се тиче употребе тежих израза, узми да прочиташ мој Исус вређа.[3]

Осија је био омиљени Исусов пророк. Он га је и био послао на незахвалну службу. Наредио му да се ожени курвом (проститутка, блудница), јер се и Израиљ прокурвао (уп. Ос 3). Да ли би се ти оженио курвом? Не би. Ти си ми фина кршћанска душица. Што је најлуђе, и док је била са њиме шврљала је. Он је пак није држао као сестру, како би ти у својој благочестивости радио, него ју је облежавао (библијски израз), па су имали деце. Свети канони налажу да муж одмах отера своју жену ако га превари. Али су „свети“ канони у добром делу људске установе. Немој да тлапиш и да кажеш како је то СЗ, јер није било брака по хришћанском обреду. Мада од тебе ме ни таква глупост не би изненадила. Свашта теби може да падне на памет, талентован си ти. Немој да се потцењујеш.

Када бих ја познао неку проститутку, ти би рекао како је то јасан знак да сам демонизован. Није ни то једноставно. Да те подсетим на Самсона, који је у календарчету. У Гази оде жени курви и облежа је. Гажани га опколише и вребаше целу ноћ на вратима градским са намером да кад сване га убију. Али Самсон уста у поноћи, и шчепа врата градска с оба довратка и ишчупа их с преворницом заједно, и метну их на рамена и однесе наврх горе која је према Хеврону (уп. Суд 16, 1-3). Дух Свети га није напустио ни кад је облежао курву, није био метиљав.

Шта да радимо са Тамаром која је у Исусовој генеалогији (Мт 1, 3)? Она се прерушила у курву, легла са свекром и занела (Пост 38, 11-18). И из те линије је Исус потекао.

20180907-tamar.jpg?w=520&h=350&crop=1

Ни да Бог да би се ти саблазнио кад би виђео пророка!:))) Ти би га одмах почаствовао. Има једно сјајно место из кога се види да је Исус био претеча Фројда: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што зидате гробове пророцима и красите споменике праведника, и говорите: Да смо ми били у време отаца својих, не бисмо с њима пристали у крв пророка. Тиме сами сведочите за себе да сте синови оних који су побили пророке. Испуните и ви меру отаца ваших (Мт 23, 29-32). Гледај како вас прочита! Имаш апендикс у Луке (11, 49): Зато и премудрост Божија рече: Послаћу им пророке и апостоле, и од њих ће једне побити, а друге протерати! Факат је да сам прогнан, мада би ме у нека боља времене и убили. Мада ни то није искључено. Како сам само параноичан?:))) Поента је, пријатељу, што ти фарисеји и књижевници нису нестали. Тај менталитет је и даље жив. Јер НЗ није историја него књига писана pro nobis.  Ти сигурно не спадаш у пророке. Законик си. И срео си се са пророком. А шта су „праведници“ радили са пророцима: ругали су им се, пљували их, били како су стигли, убијали... Провоцирали Исуса: Сиђи са крста, ако си син Божији! (Мт 27, 40). И ти узе да питаш да ли сам пророк? Да ти дам доказе? „Доказе“ имаш и у Писмима, али имаш атеиста колико хоћеш. И ругача.

Сада о томе што сасвим разбија сву твоју религијску логику и где си прсао у вези са мном, да не кажем са Духом, јер нисам психопата па да се не разликујем од лица Тројице или светих. Лагао бих када бих казао да не живим у блаженству. И то није само ствар моје уобразиље, јер имам мир у срцу, испуњен сам светлошћу и радошћу и стално се молим и Господу и за ближње, али и за непријатеље. Неко би за то рекао да психа ми није на месту, што се вели у аскетској литератури, да сам у прелести. Као, то није љубав, јер је бркам са сентиментом. Мада, за разлику од зизјуласоваца, ја нисам чуо да постоји љубав без сентимента. Молитва са сузама без сентимента?! Волиш жену без сентимента. Какав је то лудачки предлог да одсечемо осећања? Осећања су последица пада? Па нисмо ми фрејмови из компјутера?!

Опет на страну, све што би могло бити психолошко, блаженство је сада и овде објективно, ако верујемо Исусу. Блажени сиромашни (Лк 6, 20). Не значи да су блажени они што немају ништа да поједу и умру од глади. Које су други вргли у сиромаштво. Они умиру у муци, какво црно блаженство. Блажени су они који су себе свесно потчинили сиромаштву. Зато у Мт имамо духом (5, 3), јер је њихово Царство небеско. Јер ти као особа, духом одлучујеш да будеш сиромах. А то може да буде у пакету или раздвојено, односно да чак и располажеш материјалним богатствима али да ниси са њима привезан. Ја сам у пакету. И у Луке се вели, јер је ваше Царство Божије. Таквих је сада Царство Божије=Небеско! Неће они бити блажени, него већ сада јесу. Исте презенте имамо у Луке 22-3: Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човечијега. Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, велика је плата ваша на небу. Јер су тако чинили пророцима оци њихови. Певамо у храму Матеја (5, 11-12): Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке пре вас. Има блаженстава која се односе на будуће (видеће Бога), али ова се односе на садашње. И зашто бих ја сада тебе, пријатељу, требао лагати? Математички сам блажен. Јеси ли ти и цела камарила са тобом рекао рђаве речи против мене? Јесте. Да ли сте лагали? Јесте. Лагали сте да немам основну школу и да сам разведен. Да ли сам прогоњен? Јесам. После свих година студија моју материју предају на БФ неквалификовани, као поп служим гратис. Да ли си свестан да би вас свако нормалан отерао у ону земљу, како веле Италијани?

Није моја храна за твоје зубе. Нема потребе да читаш из прикрајка мој фејс. Ништа нећеш разумети. Ти и слични никада нећете бити у мојој слободи. Зато вам је сакривено. Није вам дато. Треба само да се помирите са тиме и да у смерности духа слушате шта вам вели Ава Римски. Не би ли оживели. Одговорићу теби, једној попадији и некима које саблажњавају моје речи, па мислите: Који би икад пророк или јуродивац за себе то јавно тврдио? Треба све да буде сакривено.

Зар не видите да је сакривено? Не верујете. Јер, када би Бог преко грешника нешто говорио? Узео сам да радим текст Цензурисање светости, случај св. Симеона лудог. То је сјајно житије, ја имам критичка издања, ти би могао да га нађеш на енглеском. Држао сам мојим студентима серију предавања о томе, па су неки падали у несвест. У Јустина имамо превод са руског од Ростовског. Тамо је све већ било искасапљено. Оригинално житије је од владике Леонтија неапољског. И то, изворно житије, је после било сечено, а Леонтије је био први који је писао против иконобораца. Мој човек. Јустин ништа о томе није знао и пренео је само св. Димитрија Ростовског, а који је већ цензурисани грчки текст додатно исекао. Није лако са лудацима. Људи се збуњују. То треба трпати под тепих.

Гледај детаљ: Веле Симеон и Јован робовима, 'ајте ви напред да можемо да се по... (извршимо велику нужду), а у Јустина: „Обојица они беху на коњима; сада сиђоше с коња и предадоше их слугама својим, рекавши: Идите пред нама не журећи. - Слуге онда пођоше напред са коњима, а они идући издалека за њима разговараху како да спасу душе своје“. Умирем од смеха; људи имали потребу, као и сваки други човек, а овде упада брига о души:))). Имаш, Роћко, у Августина, О Академичарима, где он вели да су певали побожне песме кад су ишли да обаве нужду, а св. Моника их није подносила због тога, јер како могу да певају Богу а иду да истоваре минули рад!? Имаш и у Јустина, када преписује житије св. Софронија Јерусалимског за Марију Египћанку да су се уредно молили док су... Мислим да ме сећање не вара. Ја сам безбожан човек, али су ми житија и Оци омиљена литература. Свакодневно се бавим овим стварима. На штету сопствене душе, јер сам ругач свему што је свето. Кукала вам мајка...

У овом житију ћеш читати како је Симеон ушао у Едесу вучући завезану лешину пса, а деца су узела да вичу: Луда, луда! Тако ја вучем лешину вашег пса. И ви вичете како сам будала! Узео је у цркви да гађа кестењем људе, а ови га до'ватише и изгазше па је једва преживео. Ја сам у смедеревској цркви са куглицама од воска гађао проте Радета и Жику за време службе. Али сам се молио за те људе, па је Раде и данас жив, а Жика се покајао. Карао сам и једног и другог и данас имамо двојицу који ме гледају са симпатијом, иако су тешке грехе направили. Жиле је рашчињен, али се вратио Цркви. Молио сам се да му операција срца прође добро, и тако би. Једино је добро што мене нису физички газили за 1000 мојих авината што сам приређивао у тој цркви. Не можеш замислити колико се радујем кад и данас дођем тамо а људи лете да се поздраве и узму благослов. После скоро 20 година одсуства...

Свети лудаци су посебна категорија. Да би закамуфлирали о чему се заиста ради, ови користе руски израз јуродив, оурод, юрод, да се Власи не досете. То значи будала, глупак, на руском простой, глупый. Са будала и глупак се на српском преводе грчки изрази μωρός или σαλός. Морос је код нас у жаргону морон и значи будала. За салоса немамо еквивалент, иако је и то будала. Салос се усталио за будале да би се одвојио од Павловог морона, јер је превише саблажњиво. У 1Кор 4, 10 имамо: ἡμεῖς μωροὶ διὰ Χριστόν. Сваки покушај да се овде не ради о будалаштини је унапред је осуђен на неуспех. Али је и салос ушао у календар. У Руса имамо преко 30 будала/јуродиваца. Имамо и једног који је дошао из Рима (не ради се о Ави Зорану), па ми то изазива симпатије.         

Препознајем се у одељку из Симеона, када позива Јована да изађу из пустиње, да се ругају свету, а позивајући се на Мт 5, 16: Да се светли ваша светлост пред људима тако да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. „Какве више користи имамо, брате, од времена које проводимо у овој пустињи? Него, ако хоћеш да ме послушаш, дигни се па да одемо; хајде да спасимо друге. Јер такви какви смо, не користимо никоме осим нама самима, и нисмо привели никог другог спасењу“. Која је ово гордост, што би казао Рођа? Ја пак не знам број људи који су преко мене прешли православљу, или остали освешћени у својој вери и постали богоподобни. Симеон каза Јовану: „Веруј ми, нећу остати, него ћу отићи у сили Христовој и ругаћу се свету“. Овај му одговори у преподобности као ови мени: „Не, добри брате, преклињем те, Господа ради, не остављај ме ништавног. Јер још нисам достигао такав ниво да бих могу да се ругам свету“.

Симеон је вршио малу и велику нужду јавно. То је много мање зло од мог језика којим бичујем ове „преподобне“. Пуштао је у друштву преподобних голубе (прдео је, прочитај у Матичином шта то значи), и то Тихомире и Звонимире. Јео је много зрневље. Зато су били гасови. Улазио је го у женско купатило. Настајала фрка. Ја сам мала беба за њега. Дружио се са курвама.

Russian_(Moscow),_Saint_Basil_the_Great_

Св. Василије Велики и св. Василије луди

Моја прозивка је брутална. Роћко се жали како ја могу, као, туђи клирик да прозивам сабор СПЦ? Рекао сам да говорим о делу сабора, али овај „добронамерник“ није хтео то да чује. Не постројавам никог, али говорим оно што ми гори у костима. Да дође, не дај Боже, сада Илија, и прозове сабор СПЦ, он не би био уважен јер није њихов клирик? Утепали би га сместа. То је трагична отрованост клерикализмом. Он је само добар паписта иако ће да лаје у својој неосвешћености против папизма. То је мали тридентински католик, озлојеђен јер та линија није победила. Зато сада устају против папе Франциска који се отвара ка православљу и са нашим предањем покушава да коригује католичко.

Хтео би Рођа да има црно на бело и са печатом да сам ја пророк, јер је дефинитивно јасно да сам будала. Ја тај печат немам, на његову жалост, али знам да сам са Господом, јер у мени нема адске душе. Он наведе како сам на теми о Максиму поменуо неког за ногу и да сам будала. Ја сам овом човеку био написао да ће Кратос, који ми је ждрао живце беспотребно, преживети, јер сам га био опомену да ће га Господ звекнути, па је имао срчани удар: „извући ће се из овога. Требало му је. И научиће се памети. Ти не знаш ништа о мом и Кратосовом односу. Када пак тебе притисне нога, јави се Ави. Сетићеш се“. Дечко је наставио да провоцира, онда сам му написао: Ајде, кад већ хоћеш, једна нога... Јавио се сутрадан из болнице и тражио за опроштај за све хуле које је изрекао на мој рачун. Ризикује ногу. На терапији је, и треба да се оперише. Ава га је поменуо и да буде добро. А тромб је могао да га звекне у срце. Сада само може да благодари Ави. Јавио се опет да је добро, како му и рекох, али да мора да иде на контроле.

Други је често причао глупости на рачун мојих икона, јеромонах је из Атине и мој другар, и уз сву шалу да ћу га блокнути да ми не сеје глупости по фејсу, није хтео да се освести, па му написах (имаш Рођо ком. на мојој икони Педесетнице) да поведе рачуне о зубима. Дошао је у Скадарлију надувен и казао ми: Једва су ми спасили зубе на ВМА! Морали су да ме оперишу.

Ти се ругаш што сам погодио немогући резултат Ливерпул Барса 4:0. Знаш да ђаволи не знају будућност. То те је и твој Роуз могао поучити. Мене је Милојков провоцирао да као „треба да верујемо у Авина пророштва“?. Јер сам написао зашто треба обријати владику Максима. Као другу потврду шта сам могао измолити? Да добије шуљеве и да се раскрвари? Не. Човек зна шта су паре, па сам послушао Господа да одем и огребем 500 еу у одређеном бару. И то сам му окачио. Нажалост, ни то му није било довољно. Ни сам Исус не може да чини чуда кад неко неће да верује (Мк 6, 5: И не могаше онде ни једнога чуда учинити, осим што мало болесника исцели метнувши на њих руке).

Сећаш ли се кад Господ рече?, Мт 17, 27: Али да их не саблазнимо, иди на море и баци удицу, и коју рибу прву ухватиш, узми је; и кад јој отвориш уста, наћи ћеш статир: узми га те им подај за мене и за себе. Тако ја подајем за мене и за вас. Достојевски је био коцкар и пророк. А писали позитивно о њему и Николај и Јустин. И држали га за пророка. И његова коцка била на корист јер је написао Коцкар и још 2 дела да би вратио коцкарске дугове. Објаснио шта је зависност и још небројене ствари око тога. И лоше, каже св. Августин, Бог окрене на добро!  

Добили сте и пророка у складу са вама. Бољег нисте заслужили, односно горег Господ није могао да вам пошаље. Вама смета што вам у лице говорим да сам „пророк“? Кажи ми да ли су пророци ишли да говоре људима тек тако? Да нису били свесни своје мисије? И кад изађе пред цара, каже: Ја се шалим, али чини ми се... Посвећеност Христу и све године крвавог рада ме ауторизују да вам говорим на овај начин. Кажи ми, пријатељу, да ли сам написао нешто лоше око Максима? Нисам. И ти узимаш да ме дискредитујеш, тако да и ово добро што сам писао против овог велеиздајника, падне у воду код слабих! Да ли је био грех што сам писао против артемита и потрошио гратис огромно време? Испадох ли „лажни пророк“ кад сам говорио давне 1988 да је Артемије велико зло за СПЦ? Испадох ли „лажни пророк“ кад сам упозорио на Никодима Равноземљаша, и да ли је било зло што сам писао протоколарна писма против тог човека српским владикама? И што те владике ми не отписаше да ја немам права да им пишем? Сада су рашчинили и размонашили Никодима. Преспоро за мој укус. Пре 2 године и више сам то предлагао. У Риму сам рекао Амфилохију да је погрешио што га је само преселио него је требало да га рашчини он.

Ти ме прозва за Милутина како сам га увредио, али иако се не сећам тачних речи, а теби не верујем ништа, разлог је било лупање његово на рачун Папе и сатанизма. Тај дискурс је Никодемо само продубио, а онда је Милутин добио заслужено кад га је овај оптужио да је екумениста! Умирем од смеха! То је као када би неко рекао за мене да сам енкратита! Дух Свети има смисла за хумор.

Из бесмислица које си просуо на мој рачун само на једну ћу се осврнути. Цитирао си једну моју реченицу: „ Друго, смрт није ушла због Адамовог греха. Она је једноставно наша, људска природа. Јер, 'у дан у који једеш, умрећеш', а видимо да су ови поживели ихаха! Али су умрли тако што су избачени из рајског стања, односно релације коју су имали са Богом“. Адам је створен смртним. Ту подржавам Теодорита Кирског. Јер се ту вели да је по промислу таквим створен. Моју провокативну реченицу уопште ниси схватио. Бог је знао да ће човек пасти и зато га ствара смртним. Само теоријски Августин па и пелагијанци га посматрају бесмртним. Картагина је осудила само став Целестија правника, твог колегу. Адам би се сексуално продужавао, по Августину (сексуална диференцијација и једење су ознака смртне природе), и цело његово потомство, све док се не би напунио број светих. Да се свет не би размножио, рекао је Григорије из Нисе, па је у складу са оригенизмом заступао јединство и повратак на то првобитно јединство, као и Максим Исповедник, али је после дошао на идеју да је ипак свет сам овај космички Христос који у себи обухвата све свете. Платоничарски Оци (Амброзије, Григорије, итд.) су замишљали да би се људи делили као парамецијуми. Августин је заступао пак реалистичку тезу да људи имају страст да би се сексуалним путем размножавали зато што су рационална бића! Убацио је после полемике са Јулијаном Екланским овај моменат и дао жудњи позитиван моменат. Зато што мислимо имамо и пожуду. Нисмо слепи. Пре тога је мислио да пожуда ремети логосност. После ју је инкорпорирао у свој мисаони свет.

mGQht7h.jpg

Исус ствара Адама, З. Ђ.

Дакле, пошто си био лењ, ниси читао шта пишем. Ја тврдим да је обрни-окрени смрт последица греха, мада имамо од почетка смртну природу због промисли Божије. Августин и Јулијан Еклански су тврдили да је човек био по природи смртно биће, али да није морао и нужно умрети док није саграшио. Тада се покренуо механизам смрти. Код Августина се говори о нужности преображаја Адама, јер је створен као анимално биће, а прелазак из тог стања у духовно биће (мисли и на тело, оно васкрсло) је смрт. То је прелазак са једног квалитативно другачијег начина постојања на друго. Духовно или спиритуално тело је Христос Господ и оваплоћење је била нужност. Не постоји никакав Адам који би живео вечно да није погрешио и ми се не бисмо родили. Вечни Савет је подразумевао Христа Исуса у коме постоје сви преображени свети. Пао или не пао, човек је морао да прође кроз „смрт“ да би ушао у другу димензију. Али та смрт је као и ова о којој говори Исус: Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће (Јн 11, 25). Бићемо преображени у том моменту, али то је за тебе нова наука...

 

Свештеник Зоран Ђуровић

Рим, 25 мај 2019

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, о.Небојша рече

d5r7e47-06fdafc6-dc93-4883-95c8-29d1b1bc

Немој да ме провоцираш, лепо те молим, људски... 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Zoran Đurović

Tекст је одличан. Ти би рекао назидајући.

Но, хајде, реци ми искрено: да ли си стварно толико луд па да помислиш да ће те Р. Л. сада боље разумети?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Леон Професионалац рече

@Zoran Đurović

Tекст је одличан. Ти би рекао назидајући.

Но, хајде, реци ми искрено: да ли си стварно толико луд па да помислиш да ће те Р. Л. сада боље разумети?

Не, али је то као у Исаије, Бог га шаље да проповеда, али му неће веровати. И онда Исаија пита: Па што ме онда шаљеш, јеси ли ти нормалан?:))

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, Nebojš.a рече

Hvala ti, Zoki. Ne bih ni znao da je Lazić izbacio tekst. Odličan Lazić!

Одличан, али га питај шта мисли о Макси. Не прави се будала. 

Призовите и требињске тамбураше...:))

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Аво, где си видео да се у трећем основне даје на читање Горски вијенац? ;)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Александар Милојков рече

Аво, где си видео да се у трећем основне даје на читање Горски вијенац? ;)

Рођо је у дргугом читао Хегела, што је Његош много за њега?:))))

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Добар текст. Ко је повредио ногу? Не могу да се сетим ника али се сећам кад сте писали о томе.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Zoran Đurović рече

Гледај детаљ: Веле Симеон и Јован робовима, 'ајте ви напред да можемо да се по... (извршимо велику нужду), а у Јустина: „Обојица они беху на коњима; сада сиђоше с коња и предадоше их слугама својим, рекавши: Идите пред нама не журећи. - Слуге онда пођоше напред са коњима, а они идући издалека за њима разговараху како да спасу душе своје“. Умирем од смеха; људи имали потребу, као и сваки други човек, а овде упада брига о души:))). Имаш, Роћко, у Августина, О Академичарима, где он вели да су певали побожне песме кад су ишли да обаве нужду, а св. Моника их није подносила због тога, јер како могу да певају Богу а иду да истоваре минули рад!? Имаш и у Јустина, када преписује житије св. Софронија Јерусалимског за Марију Египћанку да су се уредно молили док су... Мислим да ме сећање не вара. Ја сам безбожан човек, али су ми житија и Оци омиљена литература. Свакодневно се бавим овим стварима. На штету сопствене душе, јер сам ругач свему што је свето. Кукала вам мајка...

 

Sveta Tereza Avilska se molila stalno, pa joj se jednom prilikom pojavio demon dok se molila na WC šolji. "Zar se i sada moliš? Huliš time". A ona mu odgovori: "Naravno da se molim, jer ono što iz mog srca izlazi kroz usta je za Gospoda, a ono što izlazi ispod mene je za tebe" :D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Антологијски текст - право уживање!

1 hour ago, Zoran Đurović рече

Узео сам да радим текст Цензурисање светости, случај св. Симеона лудог.

Ово једва чекам да читам.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, Жика рече

Добар текст. Ко је повредио ногу? Не могу да се сетим ника али се сећам кад сте писали о томе.

Тотално небитно. Но, како је јавно писано, поменух успут јер је овај безумник од Лазића узео да ме прозива. Мени је драго да се човек освестио, а испунило му се и друго Авино да ће му бити добро. Зато, слава Господу! 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Лазар Нешић рече

Антологијски текст - право уживање!

Ово једва чекам да читам.

Ја читао неког Нешића... :sunce: У тој студији ћу разбити све клишее ових што манипулишу свешћу незрелих особа. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Zoran Đurović рече

Ја читао неког Нешића... :sunce: У тој студији ћу разбити све клишее ових што манипулишу свешћу незрелих особа. 

Na ovo se, sigurna sam, odnosi ono sa vodeničnim kamenjem...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Danas, 5. februar 2020.

      „Patriotski naučnici“ satanizuju protivnike
      Zoran Radovanović

      Prošla su već dva meseca od kada je, poslednjeg novembarskog dana, u Kosovskoj Mitrovici održan Prvi srpski lekarski kongres o posledicama NATO bombardovanja, a u javnosti još uvek odzvanjaju poruke s tog skupa. Razlog produženog eho efekta je njihova verbalna zapaljivost. Ona je pojačana odsustvom disonantnih tonova, kao posledicom ograničenja kriterijuma pozivanja samo na istomišljenike.
      Tako je lako „utvrđeno“ i kao najcitiranija poruka Kongresa preneto da je tokom 2019, čak i pre nego što se završila, od raka u Srbiji obolelo 58.000 ljudi. S takvim odnosom prema istini, učesnici su mogli navedenom broju da dodaju još po neku nulu. Metod koji su koristili odgovarao bi računanju broja đaka u školi povlačenjem recke za svakog ko prođe hodnikom. Inače, stručnjaci okrenuti realnosti znaju da je merodavan Registar za rak, da odgovorno i savesno prikupljanje podataka dugo traje i da je tek nedavno ustanovljeno da je broj obolelih od raka u Centralnoj Srbiji i Vojvodini 2016. godine malo premašio 40.000.
      Ponovljena je ranije često navođena izmišljotina da je broj obolelih od raka krvi i krvotvornih organa naglo skočio 2006. godine, mada je iz stručnih krugova argumentovano dokumentovano da je ovih malignih tumora te godine bilo čak nešto manje nego prethodne godine. Provučena je, opet bez ikakve materijalne osnove, konstatacija kako se među decom iznenada pojavljaju tumori karakteristični za odrasle osobe, te da, navodno, svojim tokom odudaraju od svih očekivanja. Lako dokaziva istina je da dečji onkolozi odriču postojanje takvih promena, te da podaci jasno ukazuju da rak dece uzrasta 0-14 godina u Srbiji učestvuje sa 0,65 odsto u obolevanju, a sa 0,15 odsto u ukupnom umiranju od raka. Ti procenti odgovaraju stanju u drugim zemljama ili su čak niži nego drugde.
      Pošto je „utvrđena“ nepostojeća epidemija raka, prešlo se na otkrivanje njenog uzroka. U skladu sa već oprobanim scenarijem, kao glavni krivac označen je osiromašeni uranijum (OU). Po tom, čak i za radikalne političare neuobičajeno autarkičnom viđenju stvarnosti, Srbija se doživljava kao jedina merodavna sredina u kojoj se može sagledati uticaj OU na ljudsko zdravlje. Potpuno se ignorišu najautoritativnije naučne ustanove u svetu, posebno Međunarodna agencija za izučavanje raka, po kojoj uranijum, čak i ako je obogaćen, nije svrstan među preko 500 sigurnih, verovatnih, pa čak ni mogućih kancerogena. Te klasifikacije drži se, inače, ceo svet.
      Ide se još dalje, pa se do besmisla preuveličava efekat desetak tona OU palih na našu bivšu saveznu državu, od toga 90 odsto na KiM. Jedna tona OU, koliko je pogodilo Centralnu Srbiju, ugrađena je u krila samo jednog aviona tipa Boeing 747-100 radi balansiranja. Tolika količina OU nađe se u zemljištu koje uzore traktor za dan-dva, a više od toga baci se po našim njivama sa veštačkim đubrivom svake sezone.
      Otuda se naglasak stavlja na onih 10 odsto uranijumskih metaka koji su pogodili čvrste ciljeve i usled eksplozije dospeli u vazduh. U Centralnoj Srbiji se oko 100 kg OU na taj način pretvorilo u aerosol. Dovođenju u realne okvire opet će pomoći jedno poređenje: kada je 1992. avion pogodio dve 11-spratnice u amsterdamskom predgrađu, isparilo je oko 150 kg OU, ali su holandske zdravstvene vlasti ocenile da za preživele stanare ne postoji nikakav rizik od OU. Tamo su, dakle, bezbedne komšije koje su se nadisale OU iz susednih stanova odnetih u vazduh, a kod nas se, stotinama kilometara od Pčinjskog okruga i KiM, navodno masovno umire iz istog razloga!?
      Vrhunac cinizma je što učesnici skupa u Kosovskoj Mitrovici, napadno odbojni prema naučnoj stvarnosti, nastavljaju da šalju poruku kako „cela ova priča mora da bude apsolutno oslobođena politike“. Nažalost, njihove očne kapke čvrsto stiska upravo politikantska obojenost. Iz takvog svetonazora proizišla retorika, zasnovana na podozrivosti prema zapadu, proširena je i na navodnu opasnost od uvoznih vakcina.
      Razumljivo je što „patriotski naučnici“ (koji, da budemo jasni, diskredituju i patriotizam i nauku) u odsustvu argumenata pribegavaju satanizaciji protivnika. Zastupnici činjenica i naučnih saznanja bivaju proglašavani NATO agentima i farmakomafijaškim plaćenicima u najcrnjem ždanovljevskom maniru (reč je o birokrati, a ne vojskovođi Ždanovu). Na njih se još samo ne bacaju kletve.
      O rezultatima takve „naučne razmene mišljenja“ mogu da svedočim iz ličnog iskustva. Krajem prošle godine, na nasilno prekinutom zasedanju Suda časti Lekarske komore zbog antivakcinaške aktivnosti šikanirala me je, uz po neki bubotak, grupa poluuniformisanih ljudi sa bedževima na nekom istočnoslovenskom jeziku. Jednog od prethodnih dana, pred predavanje u Nišu o raku i njegovim uzrocima, obavešten sam da ne brinem, jer je u sali policajac u civilu, a ispred zgrade su uniformisana lica. Završavam ovaj tekst, u utorak po podne, pred polazak na promociju knjige „Grip“ u Kolarcu, a treba da budem srećan što o bezbednosti učesnika brine policija, kao o skupu povišenog rizika.
      Nije zato čudno što je u Srbiji malo javno deklarisanih boraca ne samo za naučnu istinu, već i za argumentovanu naučnu polemiku. Malo gde u svetu, a nigde u Evropi, ljude koji se strogo drže naučne literature ne proganjaju ostrašćeni sledbenici neke, ma kakve ideologije. Nisu krive te zavedene kavgadžije spremne na fizički obračun, već stručnjaci koji ih koriste kao džarač radi svojih interesa.
       
    • Од Zoran Đurović,
      Јављење светаца у есхатолошким телима
       
       
      Уводна реч
       
      По појављивању мог текста, Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?[1],  отац архимандрит, Сава Јањић, написао је један дужи коментар[2] који се може сматрати и самосталним краћим текстом. Никада се не може довољно нагласити његова господственост у дијалогу, јер је то врлина која се код нас готово изгубила, али ни похвалити проницљивост. Генерална напомена је да међу нашим теологијама нема неке суштинске разлике и да ја моје решење проблема, које је слично оном од, недавно упокојеног у Господу, о. Томаса Хопка, видим у екстравагантнијем предлогу одговора који сам понудио, и да ако се наше интенције схвате на прави начин никако не може да се размишља о њима у кључу ортодоксности или хетеродосије. Ниједно од два решења не укида култ светаца или заупокојене службе или пак пориче телесно васкрсење из мртвих које се има збити на крају времена. Овај пак текст ваља читати у светлу једног покушаја мислити са Оцима.
       
          
       
      Општа разматрања
       
      Жао ми је што мог доктората на српском још увек нема, јер сам на неких педесетак страна расправљао о Августиновом концепту времена и вечности, о протологији и есхатологији, а да сам натукнице за ово решење добио управо од њега, иако је он био заступник најприхваћеније тезе у хришћанском свету, да душа, било добра ило лоша преживљава после смрти тела. Дакле, моје решење се као такво не може наћи у Хипончевом опусу, али модели које сам разрадио су итекако присутни. Теологија није папагајско понављање једном пренетих ствари него креативан приступ њима. Још је код Оригена то било не само допуштено него препоручивано: да се духови позваних за теолошку спекулацију баве питањима која нам на јасан начин нису пренета Писмом и црквеним предањем. У рефлексијама о времену, Аг (за Августин) је превазишао целу античку мисао, како вели Бертран Расел. Само са Аг хришћанство ће рећи да је време твар. После ће то постати аксиом, али ће се заборавити ко је његов отац.
      Зато Аг спекулација не може да се објасни кроз хеленску мисао. Буквално ће он вриснути: Circuitus illi jam explosi sunt (De Civitate Dei, 12, 20, 4)! Аг говори о линеарном времену и то о. Сава преноси. Но, проблем види у другом: „У том контексту догађај Парусије игра кључну улогу и мислим да тешко можемо говорити о сапостојању времена после Парусије и овог историјског времена у коме живимо... Када ово питање посматрамо из ограничене перспективе времена овога света… наравно да је немогуће повезати став о. Томаса Хопка да нам се светитељи могу јавити већ у прослављеном телу пре свеопштег Васкрсења. Морали бисмо у том случају да прихватимо чињеницу да сапостоје две димензије времена овог нашег и времена након Парусије. У томе је суштина проблема... Кључно полазиште за размишљањена ову тему јесте да све што је створено остаје у димензијама времена и не може да изађе из њега па чак и када само време буде преображено у Парусији и постане ὁ αἰών ὁ ἐρχόμενος (долазећи век Лк. 18, 30)“.
      Ако ја добро разумем о. Саву, он тврди да ми сада живимо у затвореном систему који је описан временско-просторним координатама. Такав систем би био одсечен од свега што би евентуално и постојало ван њега. То наглашава и тврдњом да се не може изаћи из димензије времена, чак и када оно буде преображено у Парусији. Дакле, Јањић вели да је историјска димензија сама за себе, да је не прожима никаква друга, а да есхатолошко, парусијско време је ствар која је резервисана за други систем, онај који ће тек настати и, према томе, сада не постоји.
      Промишљање бих започео са Исповедником, да не бих гушио са Аг, и још у старту одбио благочестиве источне душе. У Quaestiones et dubia 121, CCSG 10, p. 89, Максим примећује: „Шта значи стих из Псалма 104 (Пс 104, 25): уклони своје срце од мржње према свом народу? Бог не само да зна ствари пре свих векова, јер су оне у њему у пуној истини, чак иако све саме ствари, како оне које јесу тако и они које ће бити, нису ушле у сопствено постојање у истом моменту када их је он познао, него је свака ушла у своје време (наиме, није могуће, да бесконачно и коначне ствари буду заједно). Стога Бог зна и крај сваке ствари у складу са њеним кретањем. У ствари, нема времена ни вечност, које би се ставило између Бога и пресекло то знање; у Богу не постоји ништа ново, већ су све будуће ствари у њему, утолико што су присутне у њему. Напротив времена и векови показују, не Богу, него нама, ствари које су у Богу, а када видимо да Бог даје постојање нечему, не смемо мислити да је онда почео да га познаје“.  Логоси монадички препостоје у Богу (Одговори Таласију 60, 625А). Стога се у контемплацији може видити Логос у логосима; ми, са друге стране, вечно присуство Логоса у логосима можемо опазити у овом просторно-временском свету у христолошком смислу; само на крају то опажање може да се егзистенцијално реализује, јер су „логоси продрли дефинитивно у Богу у својој суштини“.
      У Богу су, како бих ја читао Максима, све димензије временског преклопљене. Он је носилац „збира свих историја“. Другим речима, за Бога је све актуелно. За нас није; али то наше актуелно не би могло да постоји да му Бог не даје биће. Дакле, димензија вечног, енергија Бога држи овај свет у постојању без да ми морамо из те чињенице да исповедамо пантеизам.
       
       
       
      То је опасност коју Јањић слути: „Усудио бих се рећи да то значи да време неће нестати након другог доласка Господњег, али се неће претворити ни у ону надвремену вечност у којој постоји само Бог, јер би у том случају творевина сама постала Бог по природи. Наше спасење и живот вечни јесте у томе да учествујемо у божанској природи у Христу (тј. да постанемо причасници Божанске природе κοινωνονοί Θείας φύσεως 2 Пет 1.4) тј. богови по благодати, а не да се растворимо као творевина у заједници са Богом и постанемо богови по природи. После Парусије време постоји на други начин али мора да постоји јер постоји и даље твар. Оно је само другачијег карактера и зовемо га условно вечност“. Међутим, ја не видим ову опасност ако размишљамо са Максимом. Постоје два реда стварности, али који су прожети међусобно и овај нижи, наш, историјски, овиси о оном другом. Тај божански је динамис овог нашег. Истина ствари је у Богу, а она се идентификује са актуелношћу. Једнако су присутна промишљања, одржавање у бићу и оствареност тог бића у Богу. Бог нема историје. Ми имамо историју јер се крећемо кроз време и то брзином која је мерљива. Бог стоји јер се бесконачно брзо креће. Због тога је свудаприсутан, „све испуњаваш“...
      Сигурно о. Сави не пада на памет да подржава некакву деистичку причу. Но, очигледно је да наша димензија бива насилована од оне друге, вишње. Вечност улази у време. Вечни је усвојио времено, умро у њему јер је времено подложно смрти да би нас увео у вечно.
      Есхатолошко Царство небеско „сада“ постоји. Наравно да „сада“ постоји за Бога. Али оно постоји и у сваком нашем „сада“, преклапа се са њим, јер је Бог с нама. Није Исус посла васкрсења рекао да је Бог Бог живих, а не мртвих. Праоци су били живи за њега, и то сигурно не као душе, јер борављење у Ш'олу није живот. Бог који држи овај свет није неки бог који треба тек да се оствари, да његово славно Тело тек треба да обухвати све од века свете људе и анђеле. Он је пре Аврама. Али и са Аврамом и свима који учествују у мистичкој гозби. Ми о овим проблемима не можемо да размишљамо као да есхатолошког Христа нема. Оваплоћење и Вазнесење су алфа и омега. Мислим да не можемо никако да објаснимо наше реално учествовање у смрти и васкрсењу Исусовом ако то не видимо као есхатолошки (а-темпорални) догађај.
      Но, пре тога, око опасности на коју указује о. Сава. Овде се срећемо са проблемом месалијанства о коме сам у контексту паламизма писао на другом месту.  Расправљао сам о једном одломку из Симеона Солунског, његовог Дијалога.[3]
       
       
      Св. Симеон Солунски
       
      Он почињање од Духа и одредио га је као централну Личност због тога што се божанске енергије приопштавају створењу преко њега. Но, иако све преко Духа бива екстериоризовано, благодати су заједничке Тројици (тиме се не нарушава монотеизам, како би хтели антипаламити), и оне се дају твари, и зато су атеисти „они који не прослављају енергије Тројице, или изјављују да се ове требају називати створеним енергијама; а ако је у нама створено, шта имамо више од тога?“. Паламитски аргумент следи стару атанасијевско-василијевску логику: Дух је божанствен јер нас приводи Богу; ако би био нешто створено, најпре би он требало да се обожи па да друге сједини са Богом. Сједињење са Богом преко тварног увек би било посредно, односно не би било „право“. Ове идеје су се артикулисале у полемици између Паламе и Варлаама. Најпре је Варлаам усмено оптужио исихасте да практикују месалијанизам, односно да тврде да виде самог Бога и да се сједињују са њиме, а онда је у другој Тријади Палама отворено поменуо његово име и критиковао га, да би Варлаам одговорио са Κατὰ μασσαλιανῶν, а Палама са трећом Тријадом. У игру је ушао појам природе а оптужбе за месалијанизам су постале реципрочне. Наиме, механизам етикетирања је увек био плодоносан. Сада, да бисмо разумели Симеона, морамо видети Паламин текст који овај само разрађује. Палама упозорава да ако неко поистовећује са месалијанцима и двобошцима оне који благодат Божију називају нествореном и личном, постаје богоборац: „Ко каже да се може доћи до савршеног сједињења са Богом преко имитације и природне предиспозиције, без обожујуће благодати Духа... и ко тврди да је обожујућа Божија благодат стање рационалне природе изазвано само имитацијом... нека зна да је несвесно пао у грешку месалијанаца. У ствари, обожени ће нужно бити бог по природи, ако се обожење догоди по природној сили и ако се по својој природи налази у границама природе“ (Hagioriticus Tomus, PG 150, 1229AD). Ми, захваљујући лепом обичају паљења књига, не знамо да ли је ово Варлаам и стварно тврдио, али је за веровати да је Палама и консеквентно развио оно што је имплицитно било у противниковој глави, али само једну страну његовог мишљења. Наиме, Варлаам је као и Палама тврдио да је божанска суштина, усија, природа, недоступна створеном. Онда је тешко замислити да је он могао подржавати бесмислену тезу како је човек божанствен по природи. То је аргумент који паламити приписују својим противницима: ако се остаје стално у релацији тварно-тварно, онда човек никада неће моћи ући у божанску сферу, а како то антипаламити не допуштају, него тврде да је есхатолошки човек у реалној заједници са Богом, онда прикривено заступају став да је он по природи бог. То сада Симеон приписује антипаламитима, јер ако имамо божанску природу, бићемо божанске ипостаси и ми и „други богољуди као Христос“. Ако је пак благодат створена, наставља Симеон, како ћемо имати Бога у и са нама (PG 155, 160C); захваљујући тој благодати сада назиремо Бога а у будућем дану ћемо га видети лицем у лице, као што је и Стефан видео светлост (= благодат, 161А-D); једна је тројична божанственост која нам се преко енергије Духа саопштава и преко које ми постајемо богови (164C), као што се и анђели који учествују у светлости називају друга светлост (164D-165А). Наиме „ми примамо дар и благодат Свете Тројице, а не природу, нити ипостаси, нити једну од три ипостаси (168B)”. Да не дужим, реченица: Због тога верујемо да ћемо учествовати у дару и благодати Божијој која из њега проистиче, а не у суштини (оὐ τῆς oὐσίας), како сматрају безбожни месалијанци и богомили, се природно уклапа у овај полемички контекст. Месалијанци, које су свагда ови противници призивали на сцену, су били ти који су наследили гностичко-манихејски дуализам, односно учење о природама, тако да по овој линији је сасвим недискутабилно тврдити како месалијанци сматрају да у човеку постоји божанска искра (божанствена по природи). То је моменат који ни Палама ни Варлаам не доводе у питање, само што Варлаам тврди да је Палама месалијанац јер говори о виђењу Бога какав јесте и о сједињењу са божанском природом (енергијама), док Палама вели да је Варлаам месалијанац јер говори о учествовању у божанској природи, а не са оним што би било „око“ ње, тј. енергијама. Симеон бира и реч суштина (οὐσία) што ни најмање није случајно, јер други термин, природа (φύσις) је већ био традиционалан и потиче из Писма, где се у Другој Посланици ап. Петра (1, 4) говори како ће људи бити причасници божанске природе (ἵνα διὰ τούτων γένησθε θείας κοινωνοὶ φύσεως) [Први „који су увели природе“ у хришћанском свету били су гностици (ОРИГЕН, Commentarii in evangelium Joannis, 20, 8). Они су разликовали духовне људе, они који су у поседу духовног семена, и душевне, оне који немају ову божанску искру]; требало би да је сасвим јасно да Петрова φύσις није исто што и Отачка οὐσία, али Симеон сматра упутним избећи додатна појашњавања, и да каже како је Петров термин употребљен да означи реално учествовање у божанском животу, а отачка спекулација је појмовно прецизирање, другачије формулисање тог става. Цео проблем је био у, ако могу да кажем, објашњењу како човек/твар учествује у божанству: да ли га, једанпут поставши учесник божанства, и поседује као што га поседују божанска Лица или не. Месалијанство је схваћено од стране православних као тврдња да тварно постаје alla pari са божанским, док доктрина о нествореним енергијама жели да изрази реалност учествовања у Богу.
       
       
       
      Дакле, бојазни, о којој говори о. Сава, нема места. Мора се учествовати у вечном и непроменљивом Богу који поседује све историје наших бића у енергетском слоју, тј. као своја слободна хтења, али увек, иако створена, актуелна и реализована. Ми реално не можемо да учествујемо у Богу који ће „тек бити“. Зато је нужно ово преклапање безвременог са временим. Аг ће говорити, да би разрешио проблем уласка вечног у време, о стварању света ван времена и то наједном свих бића. Хтео је да каже да није одједном Богу пала идеја напамет да створи свет. Ту имамо паралелу са Максимом, о логосима који су Логосом створени, садржани. Аг налази у Писму подршку, Ecclesiasticus 18, 1: Qui vivit in aeternum, creavit omnia simul. Ни о чему другом у односу на Максима Аг не говори када спомиње рационалне разлоге или семена из којих се развио свет. Истовремено и надвремено стварање је било у Логосу најпре, а онда је почело да се све у времену развија. Бића су створена ван времена, али нису вечна. То је једна од најспекулативнијих Аг идеја. Не можемо од њега да очекујемо паламитски језик, јер их дели скоро 10 векова, али је базична идеја иста.
      Јањић је свесан овог проблема, и не бих желео да му учитам нешто што не каже: „Божански ниво вечности Божије наравно сапостоји нашем времену, јер је Бог и био и јесте и биће (тј. изван је и изнад времена) и не подлеже по својој природи категоријама времена и простора. Све створено подлеже, па самим тим и светитељи“. Оно пак што о. Сава превиђа је да је тај Бог о коме говори садржатељ ових светаца у актуелности. Нема: „биће колектор свих светих“, сада је такав, или ћемо увести променљивост у Богу.
      Наставља: „Наше питање у овом случају јесте да ли светитељи који се јављају и чудотворе могу да се јављају из тог будућег века, односно, да ли будуће време Царства које долази на известан начин сапостоји нашем историјском времену па светитељи не морају да путују кроз време, већ се из будуће славе у историјском времену већ јављају из пуноће Царства небеског“.
      Одговорио бих помоћу два разлога: 1) То Аг допушта као принцип. Наиме, он не жели да говори о подложности анђела времену, јер су они, иако створени, већ у оном Небеском Јерусалиму, мада се искупитељски део жртве на њих не односи (није било шта да им се опрости). Аг је увео тезу о несавршеном стварању, тј. да људи и анђели нису били савршено блажени, иако су се радовали у Господу. Људи су морали кроз време да преобразе своја тела у духовна, оно што се десило у васкрсењу Христовом. Анђели свети пак, пошто се не облаче у нова тела, јесу у есхатону и чине то мистичко тело Христово, учествују у Цркви. Због тога их Аг „вади“ из времена. Наиме, у De Genesi ad litteram, Августин тврди да анђели покрећу свет у времену и простору али свагда созерцавају Бога (8, 25, 47; 1, 9, 17); знају за Оваплоћеног Логоса и Цркву  (5, 18, 36; 19, 39), односно познају створења у непроменљивој истини Логоса (4, 24, 41; 4, 22, 39); Бог им је од почетка времена открио тајну Небеског царства (5, 19, 38), а када делују у свету настављају да гледају Бога (8, 24, 45). Дакле, анђели су на 2 места „истовремено“. Дакле, принцип као такав постоји.
       
       
       
       
      2) Не знам да ли свеци из будућности могу да интервенишу, али знам засигурно да „сада“, као остварени, постоје у телу Христово, тј. Цркви. Дакле, две димензије сигурно сапостоје. Ево неколико интересантних опсервација Св. Нектарија Егинског: „Наш Господ Исус Христос је, будући Цар, саздао Царство небеско на земљи убрзо након свог Вазнесења... Његово Царство на земљи јесте Његова Црква... Будући да је Цар, Господ наш Исус Христос је увек истоветан Самоме Себи и у све векове спасава оне који верују у Њега... У том циљу Он је и саздао Своју вечну Цркву. Она обухвата све верујуће, од првих до последњих. Он се појављује као њена Глава одржава је као живу и дејствујућу и укрепљује у све векове. Глава Цркве у Едену, Исус Христос, био је средиште Цркве патријараха и Мојсејевог Закона, који је праобразима и символима предизображавао Цркву... Црква... је од самог стварања света предодређена за људско спасење и установљена за вечно постојање. У свом писму Панариосу свети Епифаније расуђује о Цркви и крају каже: 'Црква је била саздана још од Адамовог времена... Јавио ју је Христос и она сапостоји са Њим, а ми је сада прослављамо.' ...Кирил Јерусалимски запажа да Црква укључује у себе све оне, који су веровали у Христа пре Његовог доласка... На тај начин је Црква Царство Божије основано на земљи, због чега свети Златоуст каже да је она 'место на којем обитавају архангели, Царство Божије и само Небо.' Црква Спаситељева је уистину Царство небеско на земљи... Црква се уистину обновила, пресаздала човека, и учинила га образом Божијим. Свети престо Цркве - то је истинска трпеза која људе храни за живот вечни. Са те трпезе верујућима се раздаје Хлеб небески, Тело небеско, и они који га окусе никада неће умрети. Свети престо, установљен у средишту Цркве Христове, јесте Трпеза Небеска. Он добија земне ствари и узноси их на небо, он добија небеске ствари и расподељује их на земљи. Свети престо Цркве додирује земљу и, истовремено, Вишњи Трон. Тај престо је страшан и за саме ангеле, који лете под сводом небеским... Епифаније Кипарски каже: Црква... је Закон прогласио блаженом и она седи са десне стране Цара'“.
       
       
       
      И у овим одломцима се осећа тензија између људског и Божијег времена. Црква је „већ“ и „долази“, треба да дође. Тако се примећују и различита разумевања литургије, која је у антиохијској оптици више наративног типа, комеморативног, али свакако не лишена и мистеријског момента.[4] Методи тумачења текста бивају примењени и на литургијски: 1. Алегоријска раван, на којој се Стари завет интерпретира као да се односи на Христа и на Цркву. То је догматска раван. 2. Тополошка раван, која примењује алегоријско значење на наш хришћански живот. То је морална раван. 3. Анагошка раван, која нас обраћа ка коначном испуњењу свега у Царству Божијем и ка нашем садашњем очекивању будуће небеске реалности. То је есхатолошка раван.
      Антиохијски аутори, у целини, наглашавали су више буквални и историјски аспект, усредсређујући се на историју спасења и очовечење Христа. У складу са тим они су и Литургију тумачили често као видљиву представу Христове земаљске службе. Александријски аутори, наследници оригенистичког „спиритуализаторског“ правца, истицали су анагошку раван, која представља тајне Литургије као откривење више тајне, тј. Бога. Теодор Мопсуестијски акценат ставља на Христову земаљску службу, на историјске догађаје из његовог живота, који се понављају и представљају у обредима, а такође и на његово Првосвештенство, у које је он сада обучен на небесима: „Уколико епископ представља симболички небеске истине, утолико треба да их и жртвоприношење пројављује, а то што он свршава јесте на неки начин небеска Литургија“ (Les Homélies Catéchétiques de Théodore de Mopsueste, 15, 15). „Ми пребивамо у вери, док не узиђемо на небо ка Господу нашем, где ћемо га видети не у мутном огледалу, но лицем к лицу. Ми очекујмо да достигнемо то стање истине у васкрсењу у време које је Бог одредио. Засад ми пак приступамо ка првим плодовима тог блаженства, ка Христу Богу нашем, Првосвештенику нашег наследства. Зато смо научени да представљамо у овом свету долазећа блаженства у знацима и симболима, и кроз Литургију, улазећи у посед небеских блага, ми можемо имати нелажну наду за то што тражимо...  (15, 18) Зато сваки пут када се врши Литургија тог страшног жртвоприношења, која се појављује као јасни лик небеских истина, ми треба да замишљамо себе на небу. Када напомињемо себи да се посредством тих симбола приноси опет на жртву тај сами Христос који је на небесима, који је умро за нас, устао и вазнео се на небеса - вера нам помаже да у нашим умовима представљамо небеске истине. Према томе, кад вера дозвољава нашим очима да сада виде спомен који се врши, даје нам се да поново видимо његову смрт, васкрсење и вазнесење, које се пре свршило ради нас“ (15, 20).
      Даље се та тема развија у опису евхаристијских молитви, које достижу највиши врхунац у молитви епиклезе или призива Светог Духа: „То је моменат, који је назначен Господу нашем Христу да би устао од смрти и излио благодат своју на све нас. То се може свршити само по силаску благодати Светог Духа, дејством којим је некада Дух Свети подигао Христа из смрти...“ (16, II). Та тема продужава се даље све до краја Литургије: „У сликама које су биле представљене, Он је устао из смрти, устао је са престола као из гроба. Јавља нам се и приближава, и када га примамо у причешћу, он нам објављује своје васкрсење“. (16, 26)
      За св. Максима општа историја спасења остварује се у Литургији кроз засебну или мистичку историју. Свака душа изражава божанствени план спасења. На тај начин, евхаристијски обреди представљају мистичко уздизање душе ка Богу, и кроз то - сједињење са Њим. 
      У Византији је до св. Германа био устаљен углавном александријски приступ литургији, који је следио ток тумачења Псеудо-Дионисија и св. Максима Исповедника. Преовлађивала је представа о земаљском богослужењу као изображењу небеског богослужења, о чему јасно сведочи и сам Литургијски текст. Литургија се поимала као узилажење ка Небеском царству и као изображење обраћења људске душе и њено успињање ка сједињењу са Богом, чега је оваплоћење било образац.  За св. Максима Исповедника Литургија је такође изображавала цео Домострој спасења све до Другог доласка и последњег испунења, тако што се чак и у том, мало више историјском приступу, Литургији нагласак стављао на њен есхатолошки садржај. За Германа: „Црква је земаљско небо, у коме наднебесни Бог обитава и ходи. Она представља распеће и гроб и васкрсење Христово“. (гл. 1) Мајендорф ће констатовати: „Као резултат иконоборачких спорова византијски евхаристијски реализам, који је очигледно произилазио из Дионисијеве терминологије, претрпео је измене у христолошким и сотириолошким питањима. У Евхаристији човек постаје учесник прослављеног Христовог човештва, које је не Божанска суштина, него човештво, саприродно му и доступно му у храни и пићу“.[5]
       
       
       
       
      * * *
       
      Сада бих питао: са киме се причешћујемо? Есхатолошким Христом који је реалан и потпун, сачињен од свих светих, или неким делом њега или само симболички? Треба да разумемо, по свој прилици, како је Царство небеско ту, а истовремено тек треба да дође. Да разумемо шта је то предокус. Мени се чини да тај предокус није ништа друго до есхатолошки Исус. Да није још значи да наше време се још није реализовало, али он јесте ту и са њиме се причешћујемо. Ништа друго нећемо имати при Славном доласку, када времена више бити неће (Откр. 10, 6), нити ће у том Град бити сунца или месеца да му светле, јер је светлост његова Јагње (Откр. 21, 23), до ли тог истог славног Тела!
      Верујем да ниједном православцу, после осуде пелагијанизма, не би пало на памет да каже да се не причешћујемо реално Христом, односно да је оно што је он урадио за нас само један морални пример, нешто спољашње што ваља следити. Тако је Јулијан Еклански дошао до савршене пелагијанске формуле, да је човек независан од Бога (a deo homo emancipatus est). Ако бисмо порицали да у причешћу имамо есхатолошког Христа, упали бисмо управо у ову грешку, а мноштво есенцијалних питања остала би без неког традиционалног одговора. Бесмислено би било када Кавасила говори да живи са Христом и у Христу, да нас учи да смо у мистичкој унији са Њиме, да смо са-телесници са њим, саживимо са њим, да је веза наша са њим јача од везаности сопствене душе за тело јер се ова прва не може разрешити. Наша веза са њим је физичка, материјална (наравно и духовна, али желим да нагласим реалност), тако да ће Палама импресивно рећи како нашу крв мешамо са његовом (беседа 56).
      Новозаветна благовест говори о реалном учествовању у смрти и васкрсењу Исусовом. Како разумети ову мистеријску поуку? Чак и они који су били тамо код крста нису умрли са Исусом. Његова смрт је остала његова. Приватна ствар. Као општа се може разумети у пелагијанском кључу, али мислим да Писмо указује на нешто много више. О мистичком, стварном учествовању у тим догађајима. Учествовање, ван икакве разумне сумње мора да буде ванвремено, неисторијско. Нема причешћа ако је Исус у времену. Како може истовремено да буде на 10.000 места? Ако је Тело једно и недељиво, откуд на 10.000 места? Отуда што тих 10.000 места учествују у једном месту које није одређено временом. Да, причешћујемо се у времену, али у надвременској димензији; Исуса је васкрсао Отац Духом Светим у првој половини првог века, али су тада са њим сви васкрсли. Десило се у историји, али ван времена. Други долазак ће се збити у историји, али он ће бити управо ово васкрсење. Есхатон је ушао на Велики четвртак, ушао на Преображење, улази на свакој нашој литургији.
      Историјски, ја нисам био присутан за време васкрсења. Како могу да учествујем у њему реално, не психолошки, путем убеђивања самог себе и созерцања? Само тако што моје историјско васкрсење је у том Исусовом које није ограничено временом. Наиме, када је васкрсао он је васкрсао и оне који су тада умрли, и оне који ће умрети и оне који су већ умрли. Ванвременско се пружа унапред као и уназад једнако. Као и наш простор у коме не можемо да говоримо шта је горе а шта доле. Због тога он може, понављам да каже пре васкрсења како је Бог Бог живих, Аврама и осталих патријараха. Тај проблем се у предању разрешавао ако што су Оци говорили да су старозаветници вером у долазак Месије учествовали у њему. Но, то је психолошки моменат. Онтолошки је овај о васкрсењу кроз то надвремено васкрсење. Покушано је у предању да се одговори и кроз ону детињасту причу о силаску у Ад и проповеди: нешто слично као што је овде Исус проповедао. Но, тамо је имао тек неколико сати, ако бисмо размишљали у историјској категорији, у којој се и душа налази после смрти тела, како сматрају заступници ове тезе. Мноштво аргумената се могу изрећи на рачун немогућности те представе; тек неки: језичка баријера - тада би муслимани били у праву пошто тврде да је само за Јевреје послан; како би их скупио? - и дан-данас, када имамо телевизију не гледају је сви... Све што жели ова апокрифна слика да изрази је да се Васкрсење протеже и уназад, тако да обухвата све оне који су били до Христа. Можемо да имамо теолошку идеју, и имамо је, али имамо и ове фолклорне мотиве.
      Писао сам претходно да душе светаца тешко да би могле чути молитву. Мора се увести Дух Свети преко кога би она стизала до њихових ушију. Такође, опет би морала да се уведе једна димензија безвремености ако желимо да свеци чују сваког од нас. Ја кад се молим св. Николи, очекујем да мене чује у том моменту. Али у том моменту, нпр., у 10 цркава у Србији и Црној Гори му секу славски колач. Када би био у нашем времену, у историји, онда би могао да да један колективни благослов. Али моја молитва је била приватна. Ако је у ванвременској димензији, онда може чути сваког понаособ. Видимо, дакле, да многе ствари примамо здраво за готово тако да и молитва души свеца је била нешто непроблематично. Но, када неко узме да пропитује, тада се ствари искомпликују, поготово ако је испитивач без Божијег страха, попут менеJ)).
      Оци су од Оригена преузели и разрадили идеју о епиноја Логоса, о његовој мултиформности. Ту се ради о томе да се Логос саображава сваком рационалном бићу у складу са њим. Има приватни, лични однос. Стога Ориген На Матеја и тумачи како се Логос преобразио пред ученицима кат' идион, пред сваким понаособ, односно да је сваком од њих био другачији. Не треба разумети да су они различито видели једну појаву, него да је са сваким Логос општио посебно, у складу са његовим капацитетима.
       
       
       
       
      О јављању светаца у телу
       
      О. Сава нам је изнео лепо размишљање св. Григорија из Нисе, где се види да овај Отац, који је по многим елементима близак платонизму, ипак на једном месту, када треба да продуби аргумент о васкрсењу, сматра (пише Јањић) да „душа не прекида везу са елементима тела који ће поново бити васпостављени у васкрсењу. Она као да представља својеврсан холограм, да се савремено изразим, човековог тела по коме ће оно бити преображено и обновљено... У закључку овог размишљања сматрам да је најважније да бесмртност не треба тражити независно од заједнице у Христу. Они који умиру живеће не зато што имају бестелесну душу која је сама по себи бесмртна (а што је хришћанским платоничарима, а поготово српским квази-зилотима један од главних стубова вере), већ зато што су крштењем умрли старом човеку и родили се у Христу; зато што су биолошки начин постојања заменили еклисијалним, односно евхаристијским. Светитељи када се јављају и чудотворе не чине то самостално, као фантоми, већ у контексту заједнице Тела Христовог, кроз самог Христа у коме и они једино имају живот“. Ово су све увиди које бих и ја потписао, поготово опаска о лажним зелотима, које ја називам талибанима, и приближава се Хопковим и мојим рефлексијама када вели да свеци оперишу у заједници са Христом. Сада бих додао новог материјала за Савино промишљање, а изнео сам неке већ у коментарима на форуму.
      Григоријева интуиција ће послужити за каснију разраду Марку Ефеском. Наиме, Марко (у беседи О Васкрсењу)[6] покушава да одговори на ова питања која и нас муче, уводи тезу да је души природно дато да има везу са телом и да њему тежи, и не слаже се са онима који веле да је њој много лепше кад тело умре. Но, она наставља да постоји без њега и да жељно ишчекује васкрс, тј. задобијање и сједињење са духовним телом. И он прибегава идеји да души треба тело као украс, да би се улепшала слика Божијег стварања. Наравно да и Марко нам не решава проблеме о којима промишљамо (не компликује ништа дискурсом о односу време-вечност), али и он уводи следеће: Постојећа по себи душа ће у одређено време саздати себи ново тело. И веза међу њима је натприродна, јер их ми видимо као одељене: душа је негде тамо, а тело се распада. „Но, да је душа... свезана са телом на неки начин, и да се наново враћа својој обитељи, сведоче душе светих, које се после смрти јављају у својим телима и, делајући у њима, силно задивљују удостојене“.
      Дакле, јављања светаца су „материјална“, и Марко вели да у историји, актуелности имају ова тела, мада је недоречен како их преузимају и да ли у њима остају. Хтео би да их резервише као права тела за Други долазак, о коме говори, и због тога је неодређен. Да ли их имају стално или их узимају привремено да би се јављали? Као да их имају стално, јер Марко говори о тој силној тежњи душе да има тело, али види проблем да се уствари тек са есхатоном имају права и преображена тела, која више неће бити терет души. У томе је његова апорија.
      Треба такође запазити како Марко, као сваки добар софиста, избегава да помене платонизам. Приписује Грцима само хомерску представу о смртној души, као и материјалистичко и епикурејско учење о разлагању душе после смрти, њеном повратку у небиће, а вели да су и Јевреји (Стари Завет) имали сличне представе, тј. да нису имали учење о бесмртности душе. Код Марка је оно спона за Васкрсење.
       
       
       
       
      Близак Григорију је и Аг., али много мање у односу на њега платоничар, јер у телу по себи не види препреку за душино блаженство, и говори о природном нагону душе покојника ка телу која због тога не одлеће ка врховном небу (Genesi ad litteram, 12, 36, 68). Ипак, Аг не говори ни о каквом етеричном телу које би душа имала. Са Гр De anima et resurrectione, је Аг близак, али не са његовим другим спекулацијама у којима ће овај апсолутно одвојити (ово помињем куриозитета ради) душу од умрлог и послати је на небо где се радује са највишим анђелима и пошто је само интелект и дух, не може да каже ништа онима који у заблуди плачу за њом, а остали су заробљеници својих тела (De mortuis, 7). Нисенац неће отићи ипак толико далеко као Григорије Богослов, који ће се терминолошки поистоветити са јеретицима гностицима и манихејцима и рећи како је наша душа једна божанска искра, тј. божанске природе. Срећом, тај део његове доктрине је прекривен велом заборава због обиља и задивљујућих узлета његове мисли који су постали баштина православља.
      Но, ми смо успели да заборавимо и нашег скорог свеца, владику Николаја, који је написао текст Рехабилитација тела, где вели: „Кад би се онима, који славе св. Ђорђа, показало иструлело тело овога хришћанскога јунака, и кад би се они на неки начин могли несумњиво убедити, да од њиховога патрона у овој пространој васиони нигде ништа није остало, до неколико иструлелих костију, тада би се мучно нашао од хиљаде један који би продужио да слави овога свеца. Зашто слави толики свет св. Ђорђа? Да ли зато, што је он убио аждају и - што после своје смрти исто толико постоји, колико и пре свога рођења? Никада. Пре ће бити, да га свет слави зато, што је убио аждају и што због тога и сад живи и бди над онима, који му приносе жртве и молитве; и то живи не слабијим животом од живота земаљскога, но интензивнијим, моћнијим, светлијим, срећнијим, и не без тела но у телу, у телу глорификованом, тј. бољем и лепшем од нашег тела земаљског... Кад би се пак онима, који славе св. Ђорђа, рекло, да је сем иструлелих костију још нешто преостало од њиховог свеца, наиме дух, који је без и ван сваког тела, без и ван сваке форме, сумњиво је, да ли би се која четвртина свечевих поштовалаца решила, да продужи своје свечарство. Јер мисао о једном бесформном духу њима је са свим страна: у телу замишљају они свога свеца, у телу га мисле, у телу сликају и изрезују“.
       
       
       
      Према томе, код Николаја читамо нешто веома слично ономе из Мк Еф, а наћи ћемо такве идеје, како је то урадио вредни Ињац и код Тарабића (кога, наравно, не можемо држати на истом нивоу ауторитета као ове). Ињац преноси: „Сваки се људски иксан роди да умре“, казивао ми је Митар. „Има некијех људи који само у привиду живе лијепо и некијех који се цијелога живота пате и злопате... Дуго ће мој куме Зарија, људи тако живјети и мријети, а да не будну знали да каде им дође вакат да мру то неће бити њиов крај... 'Видиш, мој куме Зарија', казиво је он, 'чоек нема само једно своје обличје, него има два. Једно му ко одијело сашију људи каде се роди, а друго му даје сам Бог каде мре да би и посље живота овога јопет живијо. То друго обличје ти, куме, не видиш, а ја га неки пут видим, по прилици ко каде сам видијо мртвога Милоша. То ти је, куме, нако ко, каде лисната гора у свако прољеће јопет зазелени. Тако чоек јопет живне и када умре. Ондакар Бог њему дадне то друго обличје вјечно и лијепо. Kаде се сваки људски створ у то ново своје обличје заодене, он оде право у вјечност! Чоек и јесте род земље и воде, те исто ко и оне што зими замиру и леде се у прољеће јопет гргоље и протичу и цвјетају новијем цвијећем и травама“.
       
       
      Очигледно је да у предању постоје разна решења, али која само кроз неко стрпљивије и ингениозно размишљање могу да се осмисле у неком систему који би био мање-више кохерентан. То је посао теологије. Од првог дана када се Писмо закључило, говорило се да се преноси само оно што је предато. Међутим, све нове теологије, које се праве од тог дана су легитимне као покушај мишљења и надградње онога што је нејасно дато у нашим изворима. И ове наше „ексклузивистичке“ приче на први поглед, имају потпору у предању. Догма и црквена мисао су динамичке и еволутивне по природи. Да немамо Јована и Павла, тешко бисмо на основу синоптичатра говорили о Богочовеку. Иконопоштовање имамо само зато што су Оци хтели да употребљавају разум упркос, на први поглед, децидираној забрани из СЗ. Учење о Тројици се стабилише тек с краја четвртог века. Христолошко питање немамо као дефинитивно решено, јер су делови Империје пали у ропство, а онда и сама Империја. Исправно је приметио о. Сава да су ово питања о којима требамо и морамо размишљати. То ја видим као позив на одговорност, на бригу за Цркву. Увек вино ново у мехове нове, али је то вино вечно младо!
       
      Закључак
       
      Спринт на 100 метара смо претрчали у рекордном времену. Било је неких зачепљења, могло их је бити више, али сам нашао за сходно да само најнужније приведем. Жалим што нема исцрпних нота, али, како су већ сви могли да се на овом форуму увере, увек их наведем када их траже. Форумска партија је брзопотезна. Зато ова форма. Жива и драгоцена. Нису само досадне књиге паметне и битне. Кроз овакве дијалоге се најбоље види шта мислимо. Неко се плаши да изнесе своје мишљење, јер би то могло да угрози његову каријеру, ја сам пак тог баласта ослобођен. Због тога уживам да говорим о теологији. Морамо да отворимо прозоре да уђе мало свежег ветра. Ови текстови су имали невероватан број прегледа. То је успех. Још већи би био када би Авва убедио српчиће да читају књиге и воде рачуна о свом духу, да се подвизавају.
      Које су биле главне црте ове расправе? Компликован проблем односа Бога који има све моменте историје у себи као актуелне и нашег „сада“. Само преко Бога могуће је да говоримо о присуству светаца у овом нашем свету. Једно решење је готово опште прихваћено, да они постоје у царству духова које је везано за ову нашу историју. Заједно постоје и заједно иду напред. Праволинијски. Они постоје у истом времену, али су просторно одређени са „доле“ и „горе“.
      Мојој смирености ова поставка изгледа слаба. Налазим уверљивијом идеју да се после смрти тела, свако од нас буди у есхатону са новим телом. Тиме се објашњава нужност васкрсења, јер душа не може да живи без тела. Платонистичке идеје бесмртности душе само слабашно ову могу да вежу за тело, а на нужност васкрсења  тешко могу да дају убедљиве разлоге.
      Физичко јединство са Логосом и са другим светима може да се објасни само ако се верује у њихову оствареност у безвременом Христу који се оприсутњује на литургији. Ванвременост пак његовог васкрсења може да објасни наше реално учествовање у том васкрсењу. Кроз то васкрсење, где је оваплоћени Бог умро преко онога што је могло да умре, долази до потпуног сједињења и идентификације њега и нас, створених и смртних. Само тада можемо да кажемо да је Бог умро, само тада можемо да кажемо за нас да смо богови.
      Рекао бих стога да се димензије створеног и нествореног преклапају, а где ова друга има превагу. У њој је све in actu. Као што Бог може да присуствује у историји, тако по овом принципу а-темпоралности може да допусти да и створени и ограничени који су у тој димензији могу да буду билоцирани, тј. да буду у вечности и да „у исто време“ интервенишу у историји. Аг је то допуштао анђелима. Нема разлога да се не допусти и свецима.
      Већински део традиције држи да је Богородица у телу на небу. Као што су Илија и Исус. Верујем да данас само неки од секташа може замишљати да је то небо физичко, тј. у овом простору. Када чини чуда, Марија их вероватно чини у телу. Могу и визије да се допусте, али оне не значе да та особа чију визију имаш нема тело. Мк Еф и Николај говоре о неком телу у којима ови интервенишу. Ни један ни други нам не објашњавају какво је то тело. Није дух, у томе се слажу. То би било оно васкрсло Исусово, које се појављује и нестаје, преображава, једе, пролази кроз зидове. Али је „физичко“. Због тога ја сматрам да њихова мисао може бити доследна само ако се има у виду ово будуће тело. Нико од Отаца, наиме, није учио о неком међу телу. Ефешанину и Охридском нису се постављали ови проблеми. Веома је могуће да би они данас потписали овај Аввин скромни допринос.[7]
       
      Зоран Ђуровић
       
      Рим, 20.08.2015
                       

      [1] https://www.pouke.org/forum/topic/40069-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B2-%D1%98%D0%B5%D1%84%D1%80%D0%B5%D0%BC-%D1%81%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD-%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0-%D0%B8%D0%B4%D0%B5-%D1%83-%D1%80%D0%B0/
      [2] https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-88#entry1327194
      [3] О тези М. Петровића да су богомили из српско-византијских средњoвековних извора Латини, in Теолошки погледи, XLVII (2/2014), 349-404.
      [4] Овде углавном следим мој превод: СВ. ГЕРМАН КОНСТАНТИНОПОЉСКИ, Излагање о цркви и мистичко сагледање, у Саборност 3-4 (2000), 67-138 [PAUL MEYENDORFF, St. Germanus of Constantinople, On the Divine Liturgy].
      [5] Meyendorff J., Byzantine Theology... p. 203.
      [6] Руски перевод: http://orthodox.ru/lsn/0227.php
      [7] Можда ништа друго нисам ни коментарисао до ли овај одломак из Кавасилиног тумачења литургије, 39, 2: „Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње. Из тог разлога апостол Павле пише: 'Ви сте Тело Христово, и удови понаособ'. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему - као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима - него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело“.
       


      Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
    • Од Логос,
      Наша света Црква у понедељак, 27. јануара 2020. године, молитвено прославља спомен на Светога Саву, првог Архиепископа српског. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, свештеног братства Светогеоргијевског храма и новосадских ђакона.     Честитавши присутнима данашњи празник, владика Иринеј је истакао да је Савиндан свецрквена и свенародна слава у српском народу. Нема краја у којем живи наш народ, а да не постоји неко предање да је туда пролазио, у своје време, Свети Сава, и да је неки траг тога остао, у виду неког споменика или, ако ништа друго, неке чесме. Заиста, Свети Сава је својим делом најпре духовни отац нашега народа, а из тога дела – првог, основног, спасавајућег – истичу све друге његове делатности. Свети Сава је непревазиђен до данас, јер је извор његових дарова и способности био његова светост, подвижничка и благодатна делатност кроз живот, казао је владика Иринеј.   После заамвоне молитве Епископ мохачки г. Исихије је освештао славски колач и жито, а потом су се прослави Светога Саве, небеског покровитеља свих ђака, учитеља и наставника, традиционално придружила и деца, која су извела рецитал посвећен првом Архиепископу српском.   Литургији у Саборном храму присуствовали су и ученици основних и средњих школа са својим вероучитељима, а више од 200 ученика некадашње Српске православне велике гимназије и ђака новосадских основних школа приступило је светој Тајни Причешћа.   Од Гимназије Јован Јовановић Змај до Саборног храма, барјак са грбом Гимназије и орден Светога Саве првог реда носили су, у име свих ученика, Арсен Буквић и Лазар Пајовић-Ђуровић, ђаци четвртог разреда наведене Гимназије.     Својим присуством, данашњи празник увеличали су господин Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, и господин Никола Перваз, председник Црквене општине у Новом Саду.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Zoran Đurović,
      Случај папе јеретика, Хонорија I


       
      Одредницу о овом проблему имамо у Question d’Onorius у Dictionnaire de Théologie Catholique (vol. VII, coll. 96-132), и јасно је да се бестрасно треба бавити овим врућим кромпиром, јер је овај случај изношен против догме о незаблудивости папе.

      Хонорије је владао од 625 до 638, у периоду монотелитске кризе у којој је император Ираклије тражио од Константинопољског патријарха Сергија да нађе компромисну формулу између монофизита (једна природа и личност у Ис Хс) и дифизита (2 природе у једној личности). Компромис рађа нову јерес монотелита и моноенергита где се потврђују 2 природе у Хр, али једна воља и једна енергија. Ову јеретичку формулу одбацује јерусалимски пт. Софроније. Сергије пише Хонорију „да убудуће нико ме не буде допуштено да тврди 2 операције у Христу нашем Богу“. Хонорије га подржава и пише му: „воља нашег Господа Исуса Христа је била само једна (unam voluntatem fatemur), због тога што је наша људска природа усвојена од божанства“, али је позвао Сергија да не шири то учење. Преписку имамо у актима VI васионског сабора, Трулског (Mansi, Sacrorum conciliorum nova et amplissima Collectio, vol. XI, coll. 529-554) и прештампана је на лат., гр. и фр. Arthur Loth, La cause d’Honorius. Documents originaux avec traduction, notes et conclusion, Victor Palmé, Paris 1870; нет: https://books.google.it/books?id=EWlQAQAAMAAJ&hl=it&source=gbs_book_other_versions).
       

      Ираклије 638 издаје монотелистички Ектесис (Изложење) за целу империју. Опозицију има у новом папи Мартину који у Латерану сазива сабор на коме је мозак био Максим Исповедник. Император их прогони обојицу, а они се данас славе као свеци.

      Трулски сабор 680 у присуству папских легата враћа православну веру. Међу анатемисаним монотелитима је и Хонорије. На XIII сесији од 28 марта 681, пошто су анатемисали јересијархе, веле: „Са њима одбацујемо из свете Цркве Божије и анатемишемо и Хонорија, папу старог Рима, јер смо нашли његово писмо Сергију чије је мишљење овај у свему следио и ратификовао његова безбожна учења“ (Mansi, XI, col. 556). 

      9 августа 681, на крају XVI сесије поново се анатемишу ови јеретици и Хонорије са њима:: „Sergio haeretico anathema, Cyro haeretico anathema, Honorio haeretico anathema, Pyrro, haeretico anathema“ (Mansi, XI, col. 622). Анатемише се и у догматском декрету са XVIII сесије одржане 16 септембра (Mansi, XI, coll. 636-637).

      Трулска акта ратификује св. папа Лав II (682-683). Папа вели да је Хонорије издао апостолско предање (Mansi, XI, col. 733). И друге папе су поновиле осуду, као и васионски сабори из  787 и 869-870.



      Amann сматра неприхватљивом позицију великог кардинала Баронија који је тврдио да су акта на том месту фалсификована (Бароније као наш вл. Атанасије). Амана такође не убеђују покушаји као онај св. Roberto Bellarmino, где се негирају очигледне грешке у Хоноријевим писмима (пуке вратоломије), и с правом примећује да онда ови узимају да кажу како васионски сабор може да греши! Јер, ако Хонорије није исповедао јерес, онда су трулски оци пали у заблуду, као и папе које су га анатемисале. Признаје се да је васионски сабор незаблудив, али да се заблуде могу јавити у редовном понтификалном Магистерију Цркве. Стога је још и I Ватикански сабор инсистирао на свечаном проглашењу једне догме која би била обавезна за све вернике (Mansi, LII, coll. 1204-1232).

      Хоноријева писма не задовољавају овај услов; ван свакое сумње су Учитељске, али у том редовном научавању могу да папе падну у заблуду. Дакле, папе могу да падну у јереси, али се сматра да их не може изрећи ex cathedra. Тако бенедиктинац Dom John Chapman, држи да Хоноријева изјава није била ex cathedra: „Хонорије је био заблудив, био је у криву, био је јеретик, управо зато што није са ауторитетом прокламовао, како је морао учинити, петровску традицију Римске цркве“ (The Condemnation of Pope Honorius (1907), Reprint Forgotten Books, London 2013, p. 110). У тим писмима нема анатема које су нужне за једну догму типа ex cathedra.

      Верујем да је овај приступ реинтерпретирања догме о незаблудивости разуман, јер се тако може укључити и саборска свест цркве, која се, изгледа, формулацијом ex sese искључила. То је посао сада католичких теолога, али је велики искорак што се већ искристалисало мишљење да је папа итекако погрешив и у питањима вере, ако она изражавају његово приватно мишљење и немају никакву „машинерију“ иза себе и предискусију. На делу је такав нови приступ благословио папа Франциско. Надајмо се да ће успети за његовог понтификата да се реши овај проблем, јер ако дође на Петрову катедру неки незаблудиви талибан, одоше па-па наше екуменске наде.


       
      Приредио Зоран Ђуровић

      Рим, 12.10.2016

×
×
  • Креирај ново...