Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Епископ крушевачки Давид: Слово о Светосављу и Православљу

Оцени ову тему

Recommended Posts

Универзитет у Београду

Православни богословски факултет

 

Давид Перовић

 

Слово о Светосављу и Православљу

 

Sveti-Sava slika.jpg

 

Светосавље као живљење по Јеванђељу у Православној Цркви у Српском хришћанском народу, и од стране хришћанског Српског народа, најсажетији је унутрашњи, или помесни одговор на питање шта је оно у својој основи.

Да ли је тај одговор тачан?

Да ли је то поистовећење и поређење умесно или неумесно?

Да ли Светосавље у потпуности исцрпљује Православље?

И опет, да ли је Светосавље догмат или теологуменон, или само одлика хришћанског духовног етоса Српског народа као члана и припадника свеколиког лаоса Божјег?

Коначно, да ли је Светосавље само локалног, или је оно и саборног карактера унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?!

То су неколика полазишта код изналажења умесних питања у вези са quidditas-­ом (штаством) Светосавља. Њих дотичући, ми и започињемо своју разраду теме о светосавском quidditas­-у или штаству.

Да би хришћанско Православље било појмљиво и применљиво, да би се оно разоткривало, и од свих прихватљиво било, неопходна је жива и отворена, гипка и уравнотежена црквеност. Само та и таква црквеност је затим кадра и да прожме и хришћански реализам, и надреализам; оба у највишем степену сучељавана, и међусобно прожимана у историјско-есхатолошкој драми нашега спасења.

Следећа напомена односиће се на веру и неустрашивост, без којих није могуће достојно учествовати у драми спасења.На Светосавље итекако треба гледати из равни црквено-помесног богословља, као што се на њега гледа и из равни црквено-саборног богословља.

Зато ми и заузимамо одговарајуће углове гледања на Светосавље, имајући при том на уму сву његову условљеност Православљем.

*

Светосавље као јеванђелски живот и његово тумачење у духу

Православља хришћанске Цркве унутар Српског хришћанскогнарода и од стране хришћанског Српског народа, уоснови је најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на питање: штаје Светосавље, и који је његов смисао?! Православље нам је увек било и дато, и задато. Самоме Светосављу Православље јеод самог почетка такође било и остало: и дато и задато! Према томе, у мери у којој се Светосавље оправослављује, у истој се и хришћански Српски народ осветосављује; но опет и опет током свог истовременог, непрестаног оправослављивања!

На своме путу Православља хришћански Српски народ је прошао, и пролази и сав свој историјски пут! А он је изукрштан историјским путевима других народа, али и путевима њихових философија и теологија, уметности и наука, те према томе сам он на себи и у себи показује утиснуте и све њихове трагове.

*

Замена Православља Светосављем и апсолутизација Светосавља од стране хришћана неукорењених у светом Предању показатељ је псевдоморфозе етоса: како Православља, тако и Светосавља.

То поближе значи: да Светосавље постаје сувишно када се намеће, неукусно када је еуфорично, непожељно када је несмотрено и извитоперено.

Док је поређење Светосавља са Православљем увек умесно, и увек пожељно када одише расуђивањем. А оно је опет неизбежно, и насушно, када изграђује Цркву! Срећом Светосавље, од самог свог почетка, упркос искушењима, управо то и тако чини!

*

Светосавље не исцрпљује Православље, него обрнуто! Оно себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега, и њиме се оваплоћује.

Светосавље је још један од светодуховских плодова светога Предања пројавившег се унутар Српског хришћанског народа Божјег. Оно је још један од светодуховских догађаја синтезе црквеног правоверја и правоживља, увек стамено у свом корену.Чији је иначе садржитељ Српски хришћански народ Божји.

Покрет обнове и процвата црквеног живота у Српском народу, покрет који везујемо за светога Саву, и за његове сатруднике и настављаче у Винограду Господњем, слободно можемо рећи да је прерастао у педесетнички свенародни хришћански покрет. И још, да је он добио такве размере да је свети Сава у њему препознат као равноапостолни, просветитељски и учитељски лик који је просијао у свом Српском хришћанском народу, али и у народима с којима је лично ступао у црквене, и-у-духовне везе!

Српски хришћански народ Охристовљујући Јеванђељем и светим Тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и Помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, свети Сава и његови сатрудници и настављачи су изазвали исту ону светодуховску радост у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви коју она сама иначе памти као још једну у низу својих педесетничких епоха.

Овде, у конкретном смислу, мислимо на пример: на радост епохе Нових Никејаца на челу са светим Василијем Великим, Архиепископом Кесарије Кападокијске;

на ту радост мислимо и у вези са епохом синова завета (b’naiQ’uama), или синова и кћери Цркве; иначе епохом хришћанског народног покрета у Сиријско-месопотамској Цркви, у којој је свети Јефрем Сиријац био један од његових протагониста, и његово светило;

на исту радост мислимо у вези са епохом свете равноапостолне браће Кирила и Методија, просветитеља Словена, на челу са светим патријархом цариградским Фотијем Великим;

и опет на исту радост мислимоу вези са епохом исихастичких Сабора, на челу са светим архиепископом солунским Григоријем Паламом;

на ту радост мислимо и у поводу руске црквене мисије у Јапану, на челу са светим равноапостолним Николајем Касаткином, просветитељем Јапана.

Најзад, на исту радост мислимо када исту повежемо с епохом црквеног Богомољачког покрета у Српској Православној Цркви светосавској, на челу са светим епископом Охридским и Жичким Николајем Велимировићем. Тај покрет је био црквено чудо радости у Духу Светом; чудо које се догађало у Српској Цркви и у њеном народу у 20. веку. Ми данас не престајемо на њега дагледамо као на директан изданак и продужетак Светосавља...

*

Светосавље дакле није ни догмат, ни теологуменон, него одличје црквености хришћанског етоса Српског народа као припадника Божјег лаоса!

*

Светосавље је и локалног, и саборног карактера. Оно је догађај светодуховског укључења хришћанског православног Српског народа у пуноћу живљења и постојања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

*

Све оно што је у Српском народу било добро, свети Сава је препознавао као хришћанско. И све оно што је он у своме Отачаству био затекао као већ христијанизовано, то је он увелико уграђивао у своје виђење отачаственог Православља, и Цркве свога народа. Зато ће свети Сава као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ у њој, Духом Светим раван једном апостолу порађати освештана духовна чеда у Отачаству своме. Тако ће се и светосавска Црква сабирати од стране припадника свих полова и сваког узраста, сваког занимања и свих сталежа Отачаства његова.

На концу, рецимо да је Савино виђење отачаствене Цркве било целовито и свеобухватно. Наиме, било је потребно да сви чланови Српског народа, једним умом и једним устима, једним срцем и једном душом узму учешћа у плодовима Домостроја спасења! Свети Сава је управо томе доприносиоу највишој мери. Том циљу ће непрекидно тежити и сви наследници и настављачи његовог богоугодног и равноапостолног дела у отачаственом Винограду Господњем. Плод те и такве свенародне делатности у Српској Цркви напослетку ће проузроковати на њеном хоризонту појаву самог нашег Светосавља, богословски осмишљеног! Светосавља успешног у унутрашњој црквеној мисији, као и дораслог за спољну, црквену мисију.

*

Поновићемо мисао, и закључити наше Слово, речју: да је Светосавље и несхватљиво, и неприхватљиво другачије, осим као Велика проповед Српске Православне Цркве о правој вери. Наравно, та проповед је једносушна са проповеђу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве о истој, о правој вери.

 

 

 

 * Светосавска беседа изговорена на слави Православног богословског факултета у Београду 2009. године

 

Извор: Сајт Епархије крушевачке


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У понедељак, 22. јула 2019. године, када наша Црква слави успомену на Светог свештеномученика Панкратија, Светог Теодора и Свете мученике гламочке и куленвакуфске, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: ректор крагујевачке Богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протонамесник Бранислав Матић, јереј Александар Зафировић (Епархија рашко-призренска), јереј Милош Ђурић и ђакон Урош Костић.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      У својој литургијској беседи на одломак из Јеванђеља по Матеју (гл.13, 10-23), Преосвећени Владика је рекао: “Господ својим ученицима каже да је њима дато да знају тајне. О каквим се тајнама тачно ради и коме су заправо ове речи упућене? Ове речи се односе на све људе који су себе лишили гордости и сујете, односе се на оне који ревнују за веру, који ревнују кроз пост, молитву, добра дела. Мало касније писац Јеванђеља каже: “Њима није дато”. Ово “њима” се односи на оне који нису у Цркви и који су далеко од Христа. Ко није у Христу како може да зна шта је у Богочовеку? Знање тајне Христове је дар, дар који се даје, али се никоме не намеће и оно се даје онима који се боре против греха, страсти и онима који чине добро. Јеванђелске речи “ко има даће му се, а ко нема узеће му се и оно што има”, значе да онај ко буде имао вере даће му се изобилно знање тајни Христових. Свако створење је створено од Бога и има дар од Бога. Наш први дар је наша душа. Да би знали тајне Христове потребно је да будемо искрени једни према другима, јер духовним очима видимо оно што телесним не можемо”.
       
      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Радио Глас Православне Епархије нишке у уторак, 23. јула 2019. године посетили су др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама и Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Господин Милета Радојевић дао је ексклузивни интервју за наш радио, у коме је говорио о сарадњи Управе и Православне Епархије нишке и помоћи Управе угроженим епархијама Српске Цркве, посебно на Косову и Метохији и у Хрватској.
       
      Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски косовско-метохијски г. Теодосије служио је јуче, 22. јула, прву архијерејску Литургију у новооснованом Манастиру Светог Димитрија у Сушици код Грачанице.
       
      Пред неколико десетина верника и деце он је говорио о значају Свете литургије као и о нашем приносу Богу који од нас тражи да на његову милост и доброту узвратимо љубављу и служењем према Богу и ближњима.
      „Зато ми Богу приносимо наше молитве да би Господ нас погледао у нашем подвигу и служењу“, рекао је владика Теодосије, посебно истичући значај новооснованог манастира у који, по његовом благослову, живе настојатељица мати Ирина и монахиња Христина.
      Осврнувши се на укупан положај нашег народа и Цркве владика Теодосије је рекао да тје амо где се страда Бог присутан:
      „У страдању се окрећемо према Њему и тражимо од Бога заштиту и помоћ. У време када неки одлазе са Косова и Метохије, не у вери и нади, већ у очајању, нови манастири и Црква су место наде и радости. Тако је овај манастир који је заживео попут свеће која треба да светли свима, укључујући и оне који су далеко ево у ово место сада долазе и они који никада нису чули за њега, захваљујући подвигу наших сестара, њиховој љубави и служењу Богу и ближњима.“
      Храм Св. Димитрија подигнут на темељима цркве из 14. века обнављали су епархија и мештани заједно са свештеничком породицом протојереја Саве Шмигића. Храм је живописан, раније је изграђен конак за народ а током протекле године саграђен је објекат за смештај монахиња чију изградњу је подржала Канцеларија за Косово и Метохију. Сестре манастира су за све госте приредиле трпезу љубави.
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ шабачки Лаврентије рођен је у селу Богоштици код Крупња, на Савиндан, 27. јануара 1936. године. Основну школу завршио је у Крупњу, два разреда гимназије у Лозници, Богословију и Богословски факултет у Београду. 

      Две године био је духовник цркве Ружице у Београду, затим парох на Купресу, две и по године професор Богословије у манастиру Крки и истовремено парох у Ивошевцима, а од 1967. до 1969. године викарни епископ у Београду. За епископа западноевропског и Аустралијско-новозеландског постављен је 1969. године. Пошто је створио услове за формирање нове епархије у Аустралији, прешао је у западну Европу. У Химелстиру у Немачкој основао је епархијски центар, откупио за Српску цркву једну већ саграђену цркву. Ту је основао штампарију и издао дела епископа Николаја Велимировића и многе друге књиге верског садржаја. Свети архијерејски сабор изабрао га је 1989. године за епископа Шабачко-ваљевског, а устоличен је у Шапцу 23. јула 1989. године. Отпочео је градити нови епархијски центар и манастир у Соко -граду. Епископ Лаврентије говори енглески, немачки и руски језик. Као представник и изасланик Српске православне цркве учествовао је на многим међу црквеним састанцима и држао предавања и реферате.

      Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета! 
    • Од Логос,
      На данашњи дан, 22. јула прошле године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније.
       
      ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ

      Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу.
      У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском).
      У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења.
      За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“.
      На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске.
      Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски.
      У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске.
       
      ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН
      У Име Оца, и Сина и Светога Духа, 
       
      Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа.
       
      Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре.
       
      Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине.
       
      Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. 
       
      Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. 
       
      Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте.
       
      Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета.
       
      Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет.
       
      Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. 
       
      Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч.
       
      Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег.
       
      Љубим те Господе Крепости моја 
       
      Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост.
       
      Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим.
       
      Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби.
       
      Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу.
       
      Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. 
       
      Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио.
       
      Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне.
       
      Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. 
       
      Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној.
       
      А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека.
       
      Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин.
       
       
      Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!
×
×
  • Create New...