Jump to content
Јелена М.

На данашњи дан, 21. маја, усвојен Душанов законик

Recommended Posts

На заседању Државног сабора у Скопљу, 21. маја 1349. године, донет је најважнији законик српске средњовековне државе:

 

ДУШАНОВ ЗАКОНИК

 

Oвај Законик постављамо од

православнога сабора нашега, с

преосвећеним патријархом, господином

Јанићијем, и свима архијерејима и

клирицима, малима и великима, и са

мном, благоверним царем Стефаном, и

са свима властелима царства ми, малима

и великима. Овима су законима одредбе.

1. О хришћанству:

Најпре за хришћанство. Овим начином да се очисти хришћанство.

2. О женидби:

Властела и други људи да се не жене без благослова од свога архијереја,

или да се благослове од оних које су архијереји поставили изабравши их

за духовнике.

3. О свадби:

Ниједна свадба да се не учини без венчања, а ако се учини без

благослова и упита цркве, такови да се разлуче.

4. О духовној дужности:

И за духовну дужност нека се сваки човек покорава своме архијереју и

нека га слуша. Аколи се ко нађе сагрешивши цркви или преступивши

што било од овога Законика, хотимице или нехотице, нека се покори и

исправи цркви, а аколи се оглуши и уздржи од цркве и не усхтедне

испунити црквена наређења, тада да се одлучи од цркве.

5. О проклињању хришћанина:

И епископи да не проклињу хришћане за духовни грех; нека пошаље

двапут и трипут ономе да га изобличи, а ако не послуша и не усхтедне се

поправити духовном заповешћу, потом да се одлучи.

6. О јереси латинској:

И за јерес латинску, што су обратили хришћане у азимство, да се врате

опет у хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у

хришћанство, да се казни како пише у закону светих отаца.

7. О јереси латинској:

И да постави Велика црква протопопе по свима градовима и трговима, да

поврате хришћане од јереси латинске, који су се обратили у веру

латинску, и да им даде заповест духовну и да се врати сваки у

хришћанство.

8. О латинском попу:

И поп латински, ако се нађе, обративши хришћанина у веру латинску, да

се казни по закону светих отаца.

9. О полувершима:

И ако се нађе полуверац, који је узео хришћанку, ако усхте, да се крсти у

хришћанство, а ако се не крсти, да му се узме жена и деца и да им се

даде део куће, а он да се изагна.

10. О јеретику:

И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по

образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже.

11. О духовницима:

И епископи да поставе духовнике по свима парохијама, и градовима, и

селима. И ти духовници да су они који су примили благослов на

духовништво од својих архијереја, везати и решити, и да их свако слуша

по црквеноме закону, а они духовници, које нису поставили за

духовнике, да се изагнају и да их казни црква по закону.

12. О суду:

И у духовном предмету световњаци да не суде, ко ли се нађе од

световњака да је судио у духовном предмету, да плати триста перпера;

само црква да суди.

13. О епископима:

И митрополити, и епископи, и игумани да се не постављају митом. И ко

се нађе да је митом поставио митрополита, или епископа, или игумана,

да је проклет и онај који га је поставио.

14. О игуманима и калуђерима:

Игумани да се не збацују без учешћа цркве. Као игумани по манастирима

да се поставе добри људи, који ће дом божји подизати.

15. О киновијском животу:

Игумани да живе по киновијама, по закону, договарајући се са старцима.

16. О монашком животу:

И на тисућу кућа да се храни у манастирима педесет калуђера.

17. О калуђерима:

И калуђери и калуђерице, који се пострижу, а живе по својим кућама, да

се изагнају и да живе по манастирима.

18. О монашком постригу:

И калуђери , који су се постригли као земљаци из области те цркве, да не

живе у тој цркви, него да иду у друге манастире; да им се даје храна.

19. О збацивању раса:

И калуђер који збаци расе, да се држи у тамници, док се опет не врати у

послушност, и да се казни.

20. О врачарима, који тела мртвих спаљују:

И људи, који враџбинама узимају из гробова, те их спаљују, то село, које

то учини, да плати вражду, а ако буде поп на то дошао, да му се узме

поповство.

21. О продавању хришћанина:

И ко прода хришћанина у иноверну веру, да му се рука отсече и језик

одреже.

22. О црквеним људима:

Властеоски људи, који седе по црквеним селима и по катунима, да пође

сваки своме господару.

23. О црквеном спровођењу:

Црквама да нема спровођења (поноса) осим када иде куда цар, тада да га

прате.

24.

И ако се нађе црквени управник који је узео мито, да се уништи.

25. О управљању црквама:

Црквама да управља господин цар, и патријарх и логотет, а други нико.

26. О ослобођењу цркава:

Цркве све, што се налазе у земљи царства ми, ослободи царство ми од

свих работа, малих и великих.

27.

И цркве царске да се не подлажу под цркве велике.

28. О храни убозима:

И по свима црквама да се хране убоги, како је уписано од ктитора, а ко

их од митрополита, или од епископа, или од игумана не усхрани, да се

одлучи од сана.

29. О калуђерском животу:

И калуђери да не живе изван манастира.

30. О чупању црквенога човека:

И отсад да ниједна власт не почупа калуђера или човека црквенога, и ко

преступи ово за живота и по смрти царства ми, да није благословен; ако

је ко што коме крив, да га тера судом и парницом, по закону, ако ли га

почупа без суда, или кога удари да плати седмоструко.

31. О поповима:

И попови баштиници да држе своју баштинску земљу и да су слободни, а

остали попови, који немају баштине, да им се даду три њиве по закону, и

да је капа поповска слободна, аколи више узме од те земље, да работа

црквама по закону.

32. О људима црквеним:

Љyди црквени, који држе црквена села и земље црквене, а прогнали су

меропхе црквене или влахе, они који су разагнали људе, да се вежу, и да

им се узме земља и људи, и да их држи црква, докле скупе људе које су

разагнали.

33. О суду људи црквених:

Црквени људи у свакој парници да се суде пред својим митрополитима, и

пред епископима и игуманима, и која су оба човека једне цркве, да се

суде пред својом црквом, а аколи буду парничари двеју цркава, да им

суде обе цркве.

34. О селу меропашком:

И што су села меропшине царства ми по Загорју и иначе, црквени људи

да не иду у меропшине, ни на сено, ни на орање, ни на винограде, ни на

једну работу, ни на малу, ни на велику; од свих работа ослободи их

царство ми, нека работају само цркви; ко ли се нађе да изагна метохију

на меропшину, и оглуши се о закон царства ми, томе власнику да се све

одузме и да се казни.

35. О управљању црквама:

И предаде царство ми игуманима цркве да управљају свом кућом, и

кобилама, и коњима, и овцама, и свим осталим, у свему да су слободни,

што је прилично, упутно и правично; и како пише хрисовуљ светих

ктитора.

36. О црквеном закону:

И да поставе по црквама закон општежитијски калуђерима у

манастирима, према томе какав је који манастир.

37. О митрополитском упућивању:

И ексарси световњаци да не буду, да их не шаљу митрополити по

поповима, ни да воде митрополитске коње по поповима, него да шаљу

митрополити по два калуђера по поповима, да духовно упућују и да

црквени доходак узимају од попова, какав је од баштине.

38. О исхрани коња:

И отсад и унапред ждрепци и коњи царства ми да се не дају црквама, ни

црквеним селима на храну.

39. О властели и властеличићима:

Властела и властеличићи, који се налазе у држави царства ми, Србљи и

Грци што је коме дато царство ми у баштину и у хрисовуљи, и што држе

до свога сабора, баштине да су сигурне.

40. О хрисовуљима:

И сви хрисовуљи и простагме, што је кому учинило царство ми, и што ће

кому учинити, и те баштине да су сигурне, као и ранијих правоверних

царева, да су слободни с њима, или под цркву дати, или за душу

оставити, или продати кому било.

41. О умрлој властели:

Који властелин узима децу, или опет и не узима децу, те умре, и по

његовој смрти баштина пуста остане, где се нађе од његовога рода до

трећега братучеда, тај да има његову баштину.

42. О баштини слободној:

И баштине све да су слободне од свих работа и данака царства ми, осим

да дају соће и војску да војују по закону.

43. О насиљу над баштином:

И да није властан господин цар, или краљ, или госпођа царица икоме

узети баштину силом, или купити, или заменити, осим ако ко сам

пристане.

44. О властеоским робовима:

И робове, што имају властела, да су им у баштину, и њихова деца у

баштину вечну, но роб у прћију да се не даје никада.

45. О баштини слободној:

И властела и други људи, који имају баштинске цркве у својим

баштинама, да није властан господин цар, ни патријарх, ни други

епископ подложити те цркве под Велику цркву, осим да је властан

баштиник да постави свога калуђера и да га доведе епископу да га

благослови епископ, у чијој буде нурији, и да управља епископ у тој

цркви духовним послом.

46. О робовима:

И досад робове, што имају властела, да су им у баштину, само што ће

властелин опростити, или жена му, или његов син, то да је слободно, а

ништа друго.

47. О цркви:

И властелин који се нађе подложивши своју цркву по другу цркву, над

том црквом већ да нема власти.

48. О умрлим властелима:

Када умре властелин, коњ добри и оружје да се даје цару, а свиту велику

и бисерни појас да има његов син, и да му цар не узме, аколи не узима

сина, него има кћер, да је стим власна кћи, или продати или дати

слободно.

49. О крајишнику властелину:

Властела крајишници, која војска отуда дође и плени земљу цареву, те

прође опет кроз њихову земљу, та властела све да плате кроз којих је

област прошла.

50. О псовци:

Властелин, који опсује и осрамоти властеличића, да плати сто перпера, и

властеличић, ако опсује властелина, да плати сто перпера и да се бије

штаповима.

51. О предавању сина у двор:

И ко преда сина или брата у двор, и запита га цар, веровати ли ћу га, и

рекне веруј колико и мени, ако које зло учини, да плати онај који га је

предао; ако тај који има дворити, како дворе у палати царевој, што

сагреши, да плати сам.

52. О невери:

За неверу, за сваку кривицу, брат за брата, и отац за сина, рођак за

рођака; који су одељени у својим кућама од оног који није скривио, ти да

не плате ништа, осим онога који је скривио, његова и кућа да плати.

53. О насиљу:

Ако који властелин узме властелинку силом, да му се обе руке отсеку и

нос сареже; аколи себар узме силом властеллинку, да се обеси, аколи

своју другу узме силом, да му се обе руке отсеку и нос сареже.

54. О блуду властелинке:

Ако властелинка учини блуд са својим човеком, да им се обома руке

отсеку и нос сареже.

55. О псовању властеоском:

И ако властелин , или властеличић, опсује себра, да плати сто перпера;

аколи себар опсује властелина, или властеличића, да плати сто перпера и

да се осмуди.

56. О позиву властеоском:

Властелин на вечер да се не позива, осим да се позива пре обеда, да му

се раније саопшти, и ако буде позван пре обеда с приставом, и не дође до

обеда, да је крив, и властелину казна због престоја шест волова.

57. О злоби:

Који властелин на приселици из злобе које зло учини: земљи пленом, или

куће попали, или које било зло учини, да му се та област узме и друга не

да.

58.О смрти властеле:

Који властелин умре, а има једно село у жупи, или међу жупама, што се

зла учини томе селу паљевином, или чим било, томе селу сву ту злобу да

плати околина.

59. О пронији:

Пронију да није властан нико ни продати, ни купити, ко нема баштине;

од пронијарске земље да није властан нико подложити под цркву; аколи

подложи да не важи.

60. О цару:

Цара свако да спроводи, куда било да иде, град до жупе, и жупа до жупе,

и опет жупа до града.

61. О повратку (с) војске:

Када дође властелин с војске кући, или који било војник, ако га ко

позове на суд, да остане код куће три недеље, потом да иде на суд.

62. О позиву властеоском:

Властели велики да се позивају с писмом судијиним, а остали с печатом.

63.О кефалијама:

Кефалије, што су у градовима, да узимају доходак по закону, и да им се

продаје жита, и вина, и меса за динар што другому за два, но грађанин то

да му продаје, а други нико.

64. О сиротама:

Сирота кудељница да је слободна како и поп.

65. О попу:

Поп, који нема свога стаса, да му се даду три њиве по закону. Поп, који

год, од свога господара никамо да не одлази, аколи га господар не

усхрани по закону, да дође свом архијереју, и архијереј да рекне ономе

властелину, да храни попа по закону, а ако онај господар не послуша, да

је поп слободан, куда му је воља; ако буде поп баштиник, да га није

властан одагнати, само да је слободан.

66. О судском одговарању:

Братанци, који су заједно у једној кући, када их ко позове код куће, који

дође од њих, тај да одговара; аколи га нађе на двору цареву или

судијину, да дође и рекне, даћу брата старијега на суд, да га даде, и не

сме се присилити да одговара.

67. О робовима и меропсима:

Робови и меропси, који седе заједно у једном селу, свака плаћа која

долази, да плаћају сви заједно; по људима, како плаћу плаћају и работу

работају; тако и земљу да држе.

68. О закону:

Меропсима закон по свој земљи: У недељи да работају два дана

пронијару, и да му даје у години перперу цареву, и заманицом да му коси

сена дан један, и виноград дан један, а ко нема винограда, а они да му

работају друге работе дан један, и што уработа меропах, то све да држи,

а друго ништа, против закона, да му се не узме.

69. О сабору себрова:

Збора себрова да не буде, а ако се ко нађе као саборник, да му се уши

отсеку, а да се осмуде покретачи.

70. Који су у једној кући:

И ко се нађе у једној кући, или братанци, или отац (са) синовима, или ко

други, одељен хлебом и имањем, и ако буду на једном огњишту, а оним

одељени да работају као и други људи.

71. О братској злоби:

И ко зло учини, брат или син, или сродник, који су у једној кући, све да

плати господар куће, или да даде ко је зло учинио.

72. О невољном:

И ко невољан дође на двор царев, да се свакоме учини правда, осим роба

властеоскога.

73. О сироти:

Сирота која није кадра парничити се или одговарати, да даде заступника,

који ће за њу одговарати.

74. О паши:

Село са селом да пасе, куда једно село, туда и друго, осим законитих

забела; и ливаду да не пасе нико.

75. О жупи и о попаши:

Жупа жупи да не пасе марвом ништа, а ако се нађе једно село у оној

жупи у кога било властелина, или царства ми, или црквено село, или

властеличића, ономе селу нико да не забрани пасти, да пасе куда и жупа.

76. За попашу:

А ко попасе жито, или виноград, или ливаду, грешком, ту попашу да

плати што рекну душевници, који процењују, аколи намерно попасе, да

плати попашу и шест волова.

77. За потку:

Потка међу селима педесет перпера, а Власима и Арбанасима сто

перпера, и те потке цару половина а господару половина чије буде село.

78. О земљи црквеној:

О земљи и о људима црквеним, што имају о њима суд црквени, ако ко

изнесе милосно писмо или рекне милосника имам у том писму, и до тога

мислосника ништа да се не држи, само да се суди по закону царства ми,

но увек да запитају царство ми.

79. О међи и о земљи:

А за међе земље, што се парниче села међу собом, да тражи (по закону)

од Светога краља, када је умро; ако ко да милост цареву и рекне, дао ми

је господин цар, како је држао мој друг пре мене, ако је милост царева,

да буде тако, и да држи, осим црквенога.

80. О међи сеоској:

За међе сеоске, да обоје, који траже, даду сведоке, он половину, а он

половину, по закону; куда рекну сведоци, његово да је.

81. О планинама:

Планине што су по земљи царства ми, што су планине цареве, да су цару,

а црквене црквама, а властеоске властелима.

82. О Власима и Арбанасима:

Где престоје Влах или Арбанасин на селу, на томе селу да не стане

други, за њим идући, аколи силом стане, да плати потку и што је

попасао.

83. О милосним писмима:

Где се изнесу два писма царева за једну ипотес, за земљу, ко сада држи,

до овога доба саборнога, његова да је, а милост да се не измени.

84. О котлу:

Суда да нема за котао, нити икаква оправдања, ко се оправдао да не даје

судијама оправдања; на суду да нема руке ни оправдавања, ни удаве,

само да се суде по закону.

85. О бабунској речи:

И ко рекне бабунску реч, ако буде властелин, да плати сто перпера,

аколи буде себар да плати дванаест перпера и да се бије штаповима.

86. О убиству:

Где се нађе убиство, онај који буда изазвао, да је крив, ако се и убије.

87. О хотимичном убиству:

Ко није дошао хотимице, силом, те је учинио убиство, да плати триста

перпера, ако ли је дошао хотимице, да му се обе руке отсекy.

88. О властеоској парници:

Када се парниче властела, ко у чем изгуби, да даје јемце.

89. О позивању кривца:

Ко позове кривца пред судије, и позвавши не дође на суд, него седи

дома, онај који је позван, ако дође на рок пред судије и отстоји по

закону, тај да је слободан од те кривице за коју је био позван, јер онај

позивач седи дома.

90. О залогу:

Залози, где се нађу, да се откупљују.

91. О приставу:

Када се парниче два, ако рекне један од њих, имам пристава овде на

двору цареву, или на судијину, да га даде, када га потражи и не нађе

онде на двору, тај час да дође на суд и рекне, не нађох пристава, ако је за

обед, да му је рок за вечеру, ако је за вечеру, да га даде сутра до обеда,

ако га буде послао цар или судија на работу, да није онај крив који га

даје, да се постави рок, док онај пристав дође, да га даде пред судије.

92. О препознавању лица:

Ако ко препозна лице под човеком, а буде у гори, у пустоши, да га

поведе у најближе село и преда селу, и позове да га даду пред судије,

аколи га не да село пред судије, што суд одреди, да плати то село. Лице

је corpus delicti, res ipsa, res manifesta, сама украдена ствар; овде се

мисли очевидно, пре свега на коња; лице може значити и оруђе, којим је

извршено злочинство.

93. О провођењу дружинскога човека:

Ко проведе дружинскога човека у туђу земљу, да даде седам.

94. О убиству:

Ако убије властелин себра у граду, или у жупи, или у катуну, да плати

тисућу перпера, аколи себар властелина убије, да му се обе руке отсеку и

да плати триста перпера.

95. О псовци:

Ко опсује епископа. или калуђера, или попа, да плати сто перпера. Ко се

нађе да је убио епископа, или калуђера, или попа, тај да се убије и обеси.

96. О убиству:

Ко се нађе да је убио оца, или матер, или брата, или чедо своје, да се тај

убица сажеже на огњу.

97. О бради властеоској:

Ко се нађе да је почупао браду властелину, или добру човеку, да се тому

обе руке отсеку.

98. О чупању себара:

И ако се почупају два себра, да је мехоскубина шест перпера.

99. О запаљивању:

Ко се нађе да је ужегао кућу, или гумно, или сламу, или сено, да то село

да запаљивача, аколи га не да, да плати оно село што би запаљивач

платио.

100. О запаљивачима гумна:

Аколи ко ужеже изван села гумно, или сено, да плати околина, или да

даде запаљивача.

101. О најезди:

Силе да није никоме ни за једну ствар у земљи царској; аколи кога снађе

најезда, или сила разметљива, они коњи најездни сви да се узму,

половина цару, а половина оному на кога су најахали, и људи најахалци

да приме казну како пише у законику светих отаца, у световним

члановима, да се муче као и намерни убица.

102. О подјемчивању:

Подјемчивања да нема никоме, низашта, никаква, ко ли се подјемчи за

што, да плати седмоструко.

103. О суду ропском:

И који су робови, да се суде пред својим господарима, како им је воља за

своје кривице, а за цареве да иду пред судије, за крв, за вражду, за

лопове, за разбојнике, за пријем људи.

104. О позивању:

И да пристав не додијава жени, када није муж код куће, нити да се

позива жена без мужа, но да жена даде мужу глас, да иде на суд; у томе

муж да није крив, док му се не даде глас.

105. О писмима царевим:

Писма царева, која се доносе пред судије за што било, а побија их

законик царства ми, што сам написао које било писмо, она писма, која

побије суд, та писма да узмy судије и да их донесу пред царство ми.

106. О дворанима:

Дворани властеоски, ако учини које зло ко од њих, ко буде пронијаревић,

да га оправда очина, дружина поротом, аколи је себар, да захвати у

котао.

107. За одбој:

Ко се нађе да је одбио судијина сокалника, или пристава, да се оплени и

да му се узме све што има.

108. О издави:

И о издави овако да буде: издава од земље приставу три перпера, од села

три перпера, од млина три перпера од жупе - од сваког села - три

перпера, од града коњ и свита, од винограда три перпера, од коња

перпер, од кобиле шест динара, од говечета четири динара, од брава два

динара.

109. О отровима:

Мађионичар и отровник, који се нађе на делу, да се казни по закону

светих отаца.

110. О судијама:

Судије куда год иду по земљи царевој и својој области, да није властан

узети оброка силом, ни што било друго, осим поклона, што му ко

поклони од своје воље.

111. О судијиној срамоти:

Ко се нађе да је осрамотио судију, ако буде властелин, да му се све узме,

аколи село, да се распе и оплени.

112. О сужњима:

Који човек утече из сужањства, чим дође на двор царев, био царев човек,

или црквени, или властеоски, тим да је слободан; ако је понео што

човеку коме је утекао, то да је оному од кога је утекао.

113. О сужњу:

Који се сужањ држи у двору царства ми, те утече на двор патријарашки,

да је слободан, и такођер на двор царев да је слободан.

114. О јемству:

Људи који се враћају из туђе земље у земљу царства ми, ко буде побегао

од јемства; они јемци, који су тога човека, ништа не плаћају.

115. О бегству:

И ко је чијега човека примио из туђе земље, а он је побегао од свога

господара, од суда, ако даде милостно писмо царево, да се не оспори, ако

ли не даде милости, да му се врати.

116. О налазачу:

Ко што нађе у царевој земљи, да не узме, те да не рекне, вратићу, ако ко

позна, ако ли прихвати, или узме, да плати као тат или разбојник, а што

нађе у туђој земљи, на војсци, да носи пред цара и војводу.

117. О прелажењу:

Што је кому прешло у цареву земљу, или из града, или из жупе, што је до

преузимања господина цара, док није било царево, него је било другога

господара, од тога времена, био човек или друго право, да се не тражи,

ако је прешло после преузимања господина цара, то да се не тражи; то

јест, када је био сукоб, а није била земља и градови цареви.

118. О тргу:

Трговци, који иду по царевој земљи, да није властан никоји властелин,

ни који било човек силом им сметати, или шчепати робу, а новац му

силом наметнути; коли се нађе да је силом растоварио или растурио да

плати пет сто перпера.

119. О трговцима:

Трговци и мале и велике потребне робе скрлата да иду без сметње по

земљи царевој, да продају и купују, како кому трг доноси.

120. О цариницима:

Цариник царев да није властан сметати или задржати трговца, да му коју

робу прода у бесцење; слободно да пролази сваки по свим трговима и по

вољи да се креће са својом робом.

121.

Да није властан властелин, ни мали ни велики, ни који било други,

задржати или спречити своје људе или друге трговце, да не иду на тргове

цареве, но да иде сваки слободно.

122. О трговцима

Аколи властелин задржи трговца, да плати триста перпера, аколи га

цариник задржи, да плати триста перпера.

123. О Сасима:

О трговима; што су куда посекли Саси горе до овога сабора, у земљу

нека имају; ако су кому властелину без права узели земљу, да се суде са

њима властела по закону Светога краља, а отсада унапред Сасин да не

сече, а што посече, оно да не обрађује и људе не смешта, само да стоји

пуста, да расте гора; нико да не забрани Сасину гору, колико треба тргу,

толико да сече.

124. О хрисовуљима:

Градови грчки, које је заузео господин цар, што им је записао хрисовуље

и простагме, што имају и држе до овога сабора, то да држе, да им је

сигурно и да им се не узме ништа.

125. О приселици градовима:

Грдовима да нема приселице, осим ко иде да долази стањанину, или

мали или велики, да иде тањанину, да му преда коња, и све стање, да

сачува стањанин са свим, и кад пође онај гост, да му преда стањанин све

што буде примио, аколи му буде што нестало, све да му плати.

126. О градској земљи:

Градска земља, што је около града, што се на њој отме или украде, да

плати све то околина.

127. О зидању града:

За зидање града, где се град обори, или кула, да га направе грађани тога

града и жупа што је тога (града).

128. О помоћи царској:

Господин цар, када има сина женити, или крштење, и буде му на потребу

двор чинити и куће, да помаже мали и велики.

129. О области војводама:

На војсци, на свакој, да обладају војводе колико и цар, што рекну, да се

послуша, аколи их ко не послуша у чему, да је тима казна која и онима

који цара не би послушали; и судови мали и велики, који су на војсци, да

им суде војводе, а други нико.

130. О цркви:

Цркву ко обори на војсци, да се убије или обеси.

131. О свађи:

На војсци свађе да није, аколи се два сваде, да се бију, а други нико од

војника да им не помогне; аколи ко потече и помогне изазивачу, они да

се убију.

132. О куповању:

Што ко купи од плена из туђе земље, што буде плењено, по царевој

земљи да је слободно купити од тога плена колико и у туђој земљи,

аколи га ко обеди говорећи, оно је моје, да га оправда порота по закону,

јер је купио на туђој земљи, а није ни лопов ни проводаџија, ни

саучесник, тако да држи како своје.

133. О поклисару:

Поклисар, што иде из туђе земље цару, или од господина цара своме

господину, где било дође у чије село, да му се чини част, да му је свега

довољно, но да обедује или вечера, па да иде напред, у друга села.

134. О баштини:

И што записује господин цар баштине, кому запише село, да је логотету

тридесет перпера за хрисовуљ, а кому жупу, од сваког села по тридесет

перпера, а ђаку за писање шест перпера.

135: О војсци:

Војска која иде по земљи царевој, где падне у коме селу, друга по њој

идућа, да не падне у томе селу.

У години 6863, индикт 7

136.

Књига царства ми да се не пречује где дође, или госпођи царици, или

краљу, или властелима великим и малим, и свакоме човеку, нико да не

пречује шта пише писмо царства ми, аколи буде таково писмо, да не

може онај извршити, или нема да даде, тај час да иде опет с писмом

царству ми, да јави царству ми.

137. О хрисовуљима:

Хрисовуљи царства ми, што су учињени градовима царства ми, што им

пише, да им није властан оспорити ни господин цар, ни ико други, да су

хрисовуљи сигурни.

138. О лажном писању:

Ако се нађе у чијем хрисовуљу слово лажно преписано, нађу се слова

исправљана и речи преудешене на друго, што није заповедило царство

ми, ти хрисовуљи да се раздеру, а онај више да нема баштине.

139. О меропсима:

Меропсима у земљи царства ми, да није властан ниједан господар ишта

против закона, осим што је царство ми записало у законику, то да му

работа и даје. Аколи му учини што незаконито, заповеда царство ми, да

је властан сваки меропах парничити се са својим господарем, или с

царством ми, или с госпођом царицом, или с црквом, или с властелом

царства ми, или с ким било, да га није властан ко задржати од суда

царства ми, осим да му судије суде по правди, а ако меропах добије

парницу против господара, да му зајемчи судија царства ми, како да

плати господар меропху све на рок, и потом да није властан онај

господар учинити зло меропху.

140. О примању туђега човека:

Заповест царска. Нико ничијега човека да не прима, ни цар, ни царица,

ни црква, ни властелин, ни други који било човек да не прима ничијега

човека без писма царева; такав да се казни, ко био, као и издајник.

141. О тргу:

Такођер и тргови и кнезови, и по градовима, чијега човека приме, истим

начином да се казне и издаду.

142. О властелима који затиру имање:

Властелима и властеличићима, којима је дало царство ми земљу и

градове, ако је ко од њих нађен, да је опленио села или људе и затро

против закона царства ми, што је царство ми узаконило на сабору, да му

се узме имање, а онај што буде сатро да све плати од своје куће, а да се

казни као пребеглица.

143. О разбојницима:

И ако се нађе разбојник, који прође кроз област крајишника, и пљачка

где год и опет се врати с пленом, па плаћа крајишник седмоструко.

144. О бегунцима:

Ако се наће властелин или властеличић бегунац, и други ко било царства

ми, те устану на грабљење околна села и жупа на његову кућу и на

његову стоку, што буде оставио, они који то учине да се казне као

издајници царства ми.

145. О лоповима и разбојницима:

Заповеда царство ми: По свима земљама, и по градовима, и по жупама и

по крајиштима лопова и разбојника да није ни у чијем пределу. И овим

начином да се укине крађа и разбојништво; У којем се селу нађе лопов

или разбојник, то село да се распе, а разбојник да се стрмоглав обеси, а

лопов да се ослепи, а господар села тога да се доведе свезан царству ми,

да плаћа све што је учинио разбојник или лопов од почетка, и опет да се

казни као лопов и разбојник.

146. О владалцима:

Такођер, и кнезови, и промићури, и владалци и престојници, и челници,

који се налазе управљајући селима и катунима, ти сви да се казне

вишеписаним начином, ако се нађе код њих лопов или разбојник.

147. О владалцима:

Аколи су владалци известили господаре, а господари се направили као да

не знају, да се ти господари казне као разбојник и лопов.

148. О судијама:

Судије, које царство ми постави по земљама да суде, ако пишу за шта

било, за разбојника и лопове, или за које било судско решење, те

пренебрегне писмо судије царства ми, или црква, или властелин, или

који било човек, ти сви да се осуде као непослушници царства ми.

149. О разбојнику и лопову:

Овим начином да се казни лопов и разбојник доказани. И овакво је

доказивање: Ако се само лице (corpus deli cti) ухвати у њих, или ако их

ухвате у разбојништву или крађи, или их преда жупа или села, или

господари, или властела, који су над њима, како је више уписано, ти

разбојници и лопови да се не помилују, него да се ослепе и обесе.

150. О лопову:

И ако ко потера судом разбојника и лопова, а не буде доказа, да им је

оправдање железо, што је одредило царство ми, да га узимају на вратима

црквеним из огња, и да га постави на светој трпези.

151, О пороти:

Заповеда царство ми: Отсада унапред да је порота и за много и за мало:

за велико дело да су двадесет и четири поротника, а за помању кривицу

дванаест, а за мало дело шест поротника. И ти поротници да нису власни

никога измирити, осим да оправдају или опет да окриве. И да је свака

порота у цркви, и поп у одеждама да их закуне, и у пороти камо се

већина куну, и кога већина оправда, тима да се верује.

152. О закону:

Како је био закону у деда царства ми, Светога краља, да су великој

властели велика властела поротници, а средњим људима према њиховој

дружини, а себрдијама њихова дружина да су поротници; и да није у

пороти ни сродника, ни злобника.

153. Закон:

Иноверницима и трговцима поротници половина Србаља, а половина

њихове дружине, по закону Светога краља.

154. Закон:

Који се поротници закуну, и оправдају онога по закону, и ако се по томе

оправдању нађе баш сам предмет (corpus delicti) у онога оправданога,

кога су оправдали поротници, да узме царство ми од тих поротника

вражду, по тисућу перпера, и више потом да се тима поротницима не

верује, ни да се ко за њихове удаје, ни да се од њих жени.

155. О приселици:

Отселе унапред приселице да нема, нити икакве пратње, осим ако се

случи великога властелина стегоноше у жупи, или помањег властелина,

који само држи државу на себи, и немају никакве заједнице међу собом и

међу својом државом, ти да плаћају.

156. О приселици:

На земљи царства ми, и, рекавши, на меропшинама, да не узимају

властела приселице, ни ину коју плаћу, осим да плаћају од свога.

157. О чувању путова:

Где се налазе жупе смесне, села црквена и царева, и властеоска, и буду

смесна села, и не буде над том жупом једнога господара, него ако буду

кефалије и судије цареви, које је поставио цар, да поставе страже по

свим путовима, и кефалијама да предаду путове, и да их чувају са

стражама, и да, ако се ко опљачка или покраде, или се које зло учини, тај

час иду кефалијама, да им плаћају од свога, а кефалије страже да траже и

разбојнике и лопове.

158. О стражама:

Ако је пусто брдо међу жупама, села околна, која су око тога брда, да

чувају стражу, аколи не ушчувају стражу, што се учини у том брду, у

пустоши, штета, или разбојништво, или крађа, или које зло, да плаћају

околна села, којима је речено чувати пут.

159. О трговцима:

Купци, који пролазе ноћу, на ноћиште где дођу, ако их не припусти

владалац или господар села тога, да преноће у селу купци, по закону

цареву, како је у законику, ако што изгуби путник, онај господар, и

владалац и село све да плате, јер их нису у село пустили.

160. О гостима и о разбојницима:

Ако се где догоди којему било госту, или трговцу, или калуђеру, те му

узме што разбојник или лопов, или која год сметња, да иду ти сви цару,

да им плати цар, што буду изгубили, а цар да тражи кефалије и властелу,

којима буде пут предан и страже предане. И сваки гост, и трговац, и

Латинин да доходи првим стражама са свим што има и носи, да га

провађају, и стража стражи да га предаје са свим; аколи се догоди, те

што изгубе, да им је порота веродостојни људи, што рекну по души да

су изгубили, с оним поротницима, то да им плате кефалија и стража.

161. О парничењу пред судом:

На суду који се суде парничари и који се парниче за своју ствар, и

оптужени, зашто је окривљен, да није властан окривљени друге речи

потворно говорити на тужитеља, ни за издајство, ни за друго какво дело,

осим да одговара. А када се сврши суд, ако што има, потом да говори с

њим пред судијама царевим, а да му се не верује ни у чем што говори,

док се парница не сврши.

162. О приставима:

Пристави без писма судијина никамо да не иду, или без писма царства

ми, осим куда их шаљу судије, да им пишу писмо, и да не предузима

пристав другога, осим што пише писмо, а судије да држе такођер какво

су дали приставима, које су послали да исправљају по земљи, да ако буде

од пристава измена ,ако буду друго учинили него што пише писмо, или

ако буду преписали писма на други начин, да иду пред судије да се

оправдају, и ако се нађе да су свршили како стоји у судијину писмо, које

судије држе, да су прави, аколи се нађе да су преправили суд, да им се

руке отсеку и језик одреже.

163. О судијама:

Све судије што суде да уписују судове и да држе код себе, а уписавши,

друго писмо да га даду оному, који се буде оправдао на суду. Судије да

шаљу приставе, праве и веродостојне.

164. О пријему људи:

За људе: Ко буде чијега човека примио пре овога сабора, да се тражи

првим судом, како пише у првом законику.

165. О потворницима:

Ако се нађе који било потворник и гони кога потвором, лажи и

опадањем, такав да се казни као лопов и разбојник.

166. О пијаницима:

Пијаница откуда иде и изазива кога, или посече, или окрвави, а не

досмрти, таковому пијаници, да му се око извади и рука отсече. Аколи

пијан задере, или капу кому скине, или другу срамоту учини, а не

окрвави, да га бију, да се удари штаповима сто пута, и да се вргне у

тамницу, и потом да се изведе из тамнице, и да се опет бије и пусти.

167. О парничарима:

Парничари, који исходе на суд царства ми, коју реч буду говорили у

првину, тима речима да се верује и по тим речима да се суди, а по

последњима ништа.

168. О златарима:

Златара у жупама по земљи царевој нигде да није, осим у трговима, где

је поставио цар новац ковати.

169. О златарима:

Ако се нађе златар у граду, кујући новац тајно, да се златар сажеже и

град да плати глобу што рече цар. Ако се нађе у селу, да се то село

распе, а златар да се сажеже.

170. О златарима:

И у градовима царевим да стоје златари, и да кују друге потребе.

171. О закону:

Још заповеди царство ми: Ако пише писмо царство ми, или из срџбе, или

из љубави, или из милости за некога, а то писмо разара законик, није по

правди и по закону, како пише законик, судије томе писму да не верују,

него да суде и врше како је по правди.

172. О судијама:

Све судије да суде по законику, право, како пише у законику, а да не

суде по страху од царства ми.

173. О подвођењу:

Властела и властеличићи, који долазе на двор царев, или Грк, или Немац

или Србин, или властелин и други који било, ако доведе са собом

разбојника или лопова, да се онај господар казни као лопов и разбојник.

174. О баштинама:

Људи ратари, који имају своју баштину, земљу и винограде, и

купљенице, да су власни од својих винограда и од земље у прћију дати,

или цркви подложити, или продати, али увек да има работника на томе

месту ономе господару чије буде село, аколи не буде работника за оно

место ономе господару чије буде село, да је властан узети оне винограде

и њиве.

175. О судијама:

Који судија је у двору царства ми, и учини се зло, тима да се суди; аколи

се нађу парничари случајно на двору царства ми, да им суди судија

дворски, а други нико да се не позива на двор царства ми мимо област

судија, које је поставило царство ми, само да иде свако пред свога

судију.

176. О градовима:

Градови сви по земљи царства ми да су на закону о свему како су били у

ранијих царева. а за судове, што имају међу собом, да се суде пред

владалцима, градским и пред црквеним клиром; а који жупљанин тужи

грађанина, да га тужи пред владалцем градским, и пред црквом и пред

клиром по закону.

177. О дворском суду:

Која властела стоје у кући царевој увек, ако их ко тужи, да их тужи пред

судијом дворским, а други нико да им не суди.

178. О судијином писму:

Судије, куда шаљу приставе и писма своја, ако се ко оглуши и одбије

пристава, да пишу судије писмо кефалијама и властели, у чијој буду

области они непокорници, да сврше за то власти што пишу судије, ако не

сврше власти да се казне као непокорници.

179. О судијама:

Судије да проходе по земљама, куда коме је област, да огледају и

исправљају о убогим и сиротим.

180. О препознавању лица:

И ако ко што ухвати отето или крадено, баш лице (corpus del icti), или

силом узето, сваки о том да даде свод, ако ко буде купио где било, или у

земљи царевој и у другој земљи, увек да даде о томе свод, аколи не да

свода, да плаћа по закону.

181. О парничењу пред царем:

Заповест царска судијама: Ако се нађе велико дело, и не узмогну

расудити ни решити, који било велики суд да буде, да иде од судија један

с оном обојицом парничара пред цара; и што ће кому судити судије,

сваку осуду да уписују, како не би било некоје потворе, да се решава по

закону цареву.

182. О неовлаштеном позиву:

Ко је у области којих судија, сваки човек да није властан позивати на

двор царев, или камо друго, него да иде сваки пред свога судију, у чијој

буде области, да се расуди по закону.

183. О станику:

Станици цареви да иду пред судије, што имају суд међу собом: За

вражду, за разбојника, за лопове, за пријем људи, за крв, за земљу.

184. О кефалијама:

Властела и кефалије цареве, који држе градове и тргове, нико од њих да

не прими ничијега човека у тамницу без писма царева, аколи га ко

прими против заповести цареве, да плати пет стотина перпера.

185. О тамници:

Тим истим начином, ко држи тамнице цареве, да никога не прими,

ничијега човека, без заповести цареве.

186. О суду правом и кривом:

Судови који се траже и за право и за криво, што се учинило пре овога

закона, и што се сад учини, сваки суд, ко иде...

187.

Куда иде цар и царица, или станови, или коњи цареви, у ком селу

преноће, потом ниједан станик да не преноћи у том селу, аколи се ко

нађе и преноћи у том селу против закона и заповести цареве, онај који је

старији пред становима да се даде свезан ономе селу, што буде сатрвено,

све да плати седмоструко.

188. О глобарима:

Глобари, који стоје пред судијама, што осуде судије, и уписавши, даду

глобарима, те глобе да узимају глобари а што не осуде судије, и не даду,

уписавши глобарима, да нису власни глобари ништа додијавати некоме.

189. О коњима и псима:

Куда иду коњи, и пси и станови цареви, што им се пише у писму цареву,

да им се то даде, а друго ништа. И псарима и соколарима и свињарима,

куда иду, да им се ништа не даје.

190. О жиру:

И ако у жупи жир роди, тога жира цару половина, а томе властелину чије

је имање половина.

191.

И ако разбојник украде свиње цареве, да плати околина, аколи се украду

свиње, да се суди свињар са жупом, па што рекне суд.

192. О правоме суду:

За три предмета - за издајство, за крв и за отмицу властелинке да иду

пред цара.

193.

За свод коњски и друге марве, или чега било парница, што се отме или

украде, томе да даде сводника (аколи не даде), да плати свако

седмоструко. Аколи рекне, купих у туђој земљи, да оправдају душевници

од глобе. Аколи га не оправдају душевници, да плати с глобом.

194. О глобарима црквених људи закон:

И глобе на црквене људе, што се суде пред црквом и кефалијама, и те

глобе, што се осуде, да има све црква, како пише у хрисовуљима, те

глобе да се узимају од црквених људи, како је поставио господин цар

закон по земљи, и да се поставе црквени људи као глобари, који ће

сабирати те глобе и давати цркви, а цар ни кефалије да не узимају

ништа.

195.

И жене да не ноћивају у цркви, осим госпођа царица и краљица.

196. О постригу калуђера и калуђерице:

И без благослова епископа да се не пострижу ни људи ни жене. Свакоме

човеку закон црквени.

197.

Којему властелину дође да зимује човек, да даје травнине од сто кобила

кобилу, од сто оваца овцу с јагњетом и од сто говеда говече.

198.

Доходак царски соће, и намет и харач да даје сваки човек: Кабао жита,

половина чиста а половина припроста, или перпер у новцу, а рок томе

житу да се усипа на Митров-дан, а други рок на Рођење Христово, аколи

соћа властелин не да на те рокове, властелин тај да се свеже на царском

двору и да се држи докле не плати двојином.

199.

И ако коњ липше у коме селу, а не буде га село убило ни одагнало, но

умрло од Бога, да не плате ништа.

200.

И где се нађе човек у земљи, кому буде коњ умро, или вук изеде, или сам

убио, а он приселицу узео за коња, и изнађе се истина, ако буде тако, да

му плати господар, чији је човек, седам коња.

201.

Меропах, ако побегне куда од свога господара у другу земљу, или

цареву, где га нађе господар његов, да га осмуди и нос распори, и ујемчи

да је опет његов, а друго ништа да му не узме.

Тако и ја, унук и син њихов, и изданак доброга колена њихова, светих

богаисповедајућих родитеља и прародитеља мојих, названи роб Христу Стефан, у

Христу Богу благоверни цар свим Србима и Грцима, и Странама бугарским, и

целоме Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима, милошћу и помоћу божијом

самодржавни цар, и, ево, рећи ћу сву истиниту садржину живота мога, каква је од

младости моје. Док нисам држао све ово раније у мојој власти, него док сам

пребивао у љубави великој родитеља мога, богомпросвећенога краља Уроша

Трећега, самодршца све зеље српске и Поморске. И док сам тако господствовао с

родитељем мојим, у земљи отачаства нашега, живећи тихо, побожно и мирно, и док

се нико од околних господујућих владара није дрзнуо на нас, него смо се побожно

и радосно веселили о свему Бога славећи. И позавидевши злопакосни ђаво нашему

доброму животу, и Злобом подиже на нас седам владара: У години 6838, месеца

јунија, 19 дан, а то, и цара грчкога (и) Михаила, и брата његова Белаура, и

Александра, цара Бугарима, и Басарабу Иванка, таста Александра цара, суседно

живућих црних Татара, и господство Јашко, и друге с њим господе. Када сви ови

кренуше на нас, хотећи нас, по својој неразумности, као нешто слатко, прождерати

и земљу отачаства нашега разделити себи и у ропство њима предати. Но не хтеде

милосрђе божије намере њихове тако остварити. И кад су сви ти стигли у земљу

нашу, место названо Велбужд, њих око осамдесет хиљада, и када су многа зла

створили тој крајини, и кад смо ми чули, да су упали у земљу нашу с много беса. И

ми сабравши војнике Отачаства нашега, које сам ја припремио за борбу, око

петнаест хиљада, и од свег срца подигосмо на небо руке наше ка свемогућему Богу.

И када стигосмо, помоћу Христовом и молитвама Светих отаца наших, месеца

јулија, 27 дан, у суботу, у 6 час. И тако навалисмо на њих и милошћу божијом

победисмо их све победом великом, на дивљење свима околним владарима и

господи. И Михаилу, цару бугарскому, мачем главу његову откинух; њему је и

досад гроб његов у земљи нашој. И многа имања господара тих узех. Земљу нашу

испунисмо, као што се Израелићанима дало све имање египатско, и разбивши сву

војску Фараонову и кола њихова и коње, тако и нама, помоћу божијом

извојевавшим победу велику над њима. И када смо се с радошћу вратили у земљу

нашу, о свему Бога славећи и благородно живећи.

Но, ох, зло и неисправљено оружје ђаволско не допусти доброга и тихога живота

нашега. Него посејав, као од почетка злоначелник и пакосник добру, ђаво, пође и

развеја лукаве речи своје ђаволске посред људи отачаства нашега. Брижнога

начинише због мене родитеља мога, и тако га раздражише на мене, као да уопште

не буде имена мога, ни живота, као што је давно бедни ђаво разбеснео браћу,

синове Јаковљеве, на Прекраснога Јосифа, брата њихова, хотећи га продати у туђе

земље, да не буде наследник земље оца свога. Но Јакова, не остави доброта божија,

нити га умртви, као што они мишљаху. Тако и о мени, робу своме, Његова

неизрецива мудрост помилова ме од толиких пакости, него ме чак оснажи и моћна

ме начини. И постави ме за господина и владара свој земљи отачаства мога и

владах година шеснаест, и потом већом чашћу од Вишњега Свевладара десницом

ојачан бих. Као што је и Прекраснога Јосифа мудрошћу оснажио и створио га

владарем многим народима и целој власти Фараоновој и свему Египту, таквим

истим начином, по својој милости, и мене премести од краљевства на православно

царство. И све ми даде у руке као и Великоме Константину цару, земље и све

стране и поморја и велике градове царства грчкога, као што и раније рекосмо. И

Богом дарованим венцем царским венчан бих на царство у години 6854, месеца

априла 14 дан, на велики и пресветли и радостни празник Васкрсења Хрисова,

благословом и руком преосвећенога патријарха Јоаникија, и свима архијерејима

сабора српског. Исто тако благословом и руком преосвећенога патријарха

бугарскога господина Симеона и свих архијереја сабора бугарског. И молитвама и

благословом свечаснога збора Свете Горе Атона, протом и свима игуманима и

свима старцима сабора светогорскога. Па и од архијереја престола грчкога и свега

сабора, који одлучише да ја царствујем. Све се то догодило не по мојој жељи, ни

неком силом, него по благослову божијем и других поставише ме царем за сваку

православну веру, да славим једино сушну Тројицу у векове. Амин.

Зато и ја, најоданији роб Господа мога Христа, Богом венчани и благоверни цар

Стефан, царски скиптар с вером држећи у рукама, и с најљубљенијим сином

царства ми, краљем Урошем, и Богом дарованом царицом госпођом Јеленом,

пожелех некоје врлине и најистинитије и православне вере законе поставити, како

их треба држати и бранити по светој и свесаборној и апостолској цркви Господа

Бога и Спаса нашега Исуса Христа, по земљама и градовима, да се не би умножила

у области царства нашега нека злоба, зло домишљање и лукава мржња, него да сви

поживимо у пуној тишини и мирноме животу и у животу православне вере са

свима људима царства нашега, малима и великима, и да постигнемо царство

небеско у ономе будућем веку. Амин.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На данашњи дан, 13. октобра 1784. године у цркви Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима  за црногорског митрополита  хиротинисан је Петар I Петровић.    Повезан садржај:   Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотворца   Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве     Чин хиротонисања у присуству  три архијереја обавио је митрополит Мојсије  Путник.  А Свети Петар Цетињски још као Архимандрит Петар Петровић, гувернадур Иван Радоњић, и сердар Иван Петровић, су 1779. године писали аустријској царици Марији Терезији: „Желимо да Митрополит црногорски зависи од Пећкога Патријарха у Србији. Кад садашњи Митрополит умре, пристајемо засад да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј. да га бирају: гувернадури, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“   Препоручен од главара и гувернадура и цијелог народа као богољубив и благонараван, он доби дозволу од аустријског двора да га рукоположи карловачки митрополит Мојсије Путник. Но на путу од Беча за Сремске Карловце догоди се светоме још једно искушење, или „Божја посјета“, како он то сам називаше. Догодило му се, наиме, да испадне из кола и сломи десну руку. Послије шестомјесечног боловања, Бог Светоме поврати здравље и он би свечано рукоположен тројицом епископа у саборном храму у Сремским Карловцима, за архијереја Црногорског, Скендеријског и Приморског. У својој првој архипастирској поуци, нови архијереј називаше себе „недостојним слугом и робом Исуса Христа“, изражаваше своју радост због чина, а преко њега и његова паства, која је саизвољела, како говораше пун смирења, да и против његове воље буде изабран за његовог духовног архипастира. Изражавао је даље увјерење да неће изневјерити наде своје пастве већ да ће оне бити испуњене. Он који је дошао доста тужан и жалостан, говорио је, сада се враћа пун радости, примивши рукоположење и видјевши устројство тамошњих Цркава Божјих. Обећавао је враћајући се „у дане му предјеле судбине његове“, да све то у његовом уму дубоко записано проповиједа и да потстиче свој народ, „заједно са самим собом“, на вршење свих Богом задатих изузетних врлина. Молио је на крају митрополита Мојсија и архијереја да његову паству држе у милости, љубави и незаборавном молитвеном сјећању, дајући и сам ово обећање: „А ја заједно са мојом паством, која иако се далеко налази притискана од свуда различитим биједама, у истинском савезу вјере, љубави и наде сa вама до краја живота потрудићу се пребити и бићу“. У Патријаршијском двору у Сремским Карловцима чува се фелон у којем је хиротонисан Свети Петар Цетињски.   Новембра 1785. године Свети Петар побожно приступа граду Петра Великог, као да је сав тај град једно велико црквено здање-сводови, кубета, крстови,звона у торњевима високим. И свакоме се смјерно уклања с пута. А мимо њега промичу брзе кочије и тешке рањаве ноге умотане крпама. „Челобитно падам пред ноге твоје, царице росијска, мајко наша премилостива, и доносим плач од све Црне Горе и Брда, и молим те да у своје добре руке узмеш нашу вјерност и да примиш наше молбе- оне су сиротињски вапај, који под овај трон приносим ја, тек настали владика црногорски Петар…да кажем још и Петровић, син Марка Дамјанова и Анђелије Мартиновић- нек се и њихова имена чују у раскошној царској одаји“.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    • Од Драгана Милошевић,
      Бруклински дизајнери ставили су свету водицу у ваздушни ђон „најки“ патика и назвали их „Исусовим сандалама“, а људи за њих заиста олакшавају новчаник за 3.000 долара.
       
      Да је цар из бајке Царево ново одело заиста жив, вероватно би био одушевљен и радо платио 3.000 долара за патике којима је ђон пун свете водице. Изгледа да таквих „царева“ у модерном свету не мањка, пошто је свих двадесетак направљених пари одмах продато.
      Патике, које делују као редизајниране „ер максице“ из 1997. године, садрже освештану воду из реке Јордан у петама, направљене су од „окађене вуне“ и имају крстиће на пертлама.

      „Боговске патике“ осмислила је дизајнерска компанија МСЦХФ, која је направила двадесетак пари како би исмејала модерне трендове великих корпорација.
      „Сетили смо се колаборације 'Адидаса' са 'Аризона леденим чајем', када су направили неколико десетина пари патика са различитим аромама. Овим потезом смо хтели да исмејемо и покажемо колико је све то апсурдно постало“, истакао је директор МСХЦФ Данијел Гринберг за Њујорк пост.

      Одлучили су да је најбољи начин да то ураде да искористе једну од најутицајнијих особа у историји – Исуса Христа.
      линк
    • Од Логос,
      На данашњи дан, 2010. лета Господњег, Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић), устолиен је у древни трон архиепископа пећких у свештеној обитељи манастира Пећка Патријаршија. Тим поводом предочавамо Вам следећи прилог:   Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја     Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав.   У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску.     По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј.   Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког.     На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског.   Устоличење у трон архиепископа пећких     Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у ставропигијалној лаври Патријараха српских - Пећкој Патријаршији. Његовој Светости, поред епископа наше Свете Цркве, саслуживали су великодостојници свих Православних Цркава. Светој Архијерејској Литургији присуствовали су Председник Републике Србије г. Борис Тадић, престолонаследник Александар Карађорђевић и представници дипломатског кора.   У току Службе Божије Високопреосвећени Митрополити - Загребачко-љубљански Г. Јован и Црногорско-приморски Г. Амфилохије, увели су Патријарха Иринеја у трон Патријараха српских уз клицање речи Достојан (Аксиос).   Његовој Светости Патријарху Иринеју на Светој Литугрији су, поред архијереја Српске Православне Цркве (Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског Г. Јована, Високопреосвећене Господе Митрополита Загребачко-љубљанског Јована и Црногорско-приморског Амфилохија као и Преосвећене Господе Епископа Шабачког Лаврентија, Зворничко-тузланског Василија, Канадског Георгија, Жичког Хризостома, Шумадијског Јована и Аустралијско-новозеландског Иринеја), саслуживали: Митрополит париски и целе Француске Емануил и Митрополит иконијски Теолиптос (Васељенска Патријаршија), Митрополит Пилусијски Г. Калиникос (Александријска Патријаршија), Архиепископ западноевропски Нифон (Антиохијска Патријаршија), Архиепископ јордански Теофилакт (Јерусалимска Патријашија), Митрополит волоколамски Иларион (Московска Патријаршија), Митрополит ткибулски Герасим Шарашенидзе (Грузијска Патријашија), Митрополит олтенијски Г. Иринеј и епископи Г. Никодим и Г. Данило (Румунска Патријашија), Митрополит видински Дометијан (Бугарска Патријашија), Архиепископ Нове Јустинијане и целога Кипра Г. Хризостом (Кипарска Архиепископија), Митрополит серески Г. Теологос и Митрополит Нове Смирне Г. Симеон (Јеладска Архиепископија), Митрополит вератијски Г. Игњатије (Албанска Православна Црква), Архиепископ љублински и холмски Г. Авељ (Пољска Православна Црква), Архиепископ Прашки и Митрополит чешких земаља и Словачке Г. Христофор, Епископ Питсбурга и Западне Пенсилваније Г. Мелхиседек (Православна Црква у САД).   Светој Литургији и свечаном чину устоличења присуствовали су и: Председник Папског Савета за унапређење јединства хришћана Њ. Е. Монсињор Курт Кох, Надбискуп београдски Станислав Хочевар, Леополд Рохмес, генерални викар, Монс. Андрија Копиловић, (Римокатоличка Црква), Џонатан Гудал (Англиканска Црква), Hielke Tjeerd Wolters (ССЦ), Архиепископ Немачки Карекин из Јерменске (дохалкидонске) Цркве, представници Исламске заједнице Србије, Словачке Евангеличке Цркве, Савеза јеврејских општина, Евангеличке хришћанске Цркве; г. Константин Триандафилос, директор IOCC-a, делегација Фонда Андреја Првозваног из Москве.   Патријарашки трон израђен у дуборезу дар је Јеладске Архиепископије, а икона Господа Исуса Христа на трону дело је руку монахиња из манастира Жиче. Нову одежду намењену Патријарху Иринеју за свечани чин устоличења, сву у везу са 12 икона великих празника, рад Атељеа РИЗА - радионице Епархије аустралијско-новозеландске, даривала су браћа Црномарковић, Крстан и Петар, и сестре им Олга Лукић и Милица Радан за покој душа њихових родитеља Марије и Ђуре.     Добротом Јавног сервиса Радио-телевизије Србије директан пренос Устоличења преносили смо на званичној интернет презентацији Српске Православне Цркве уз коментар Његовог Преосвештенста Епископа јегарског Г. Порфирија.    Приступна беседа Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010.     Промислом Божјим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран сам и данас уведен у свети Трон српских патријараха. По увођењу у Трон који је утемељио први аутокефални Архиепископ и Просветитељ српски Свети Сава, свестан сам своје слабости и недостојности за овако високо звање. Административно устоличење моје смерности обављено је одмах после избора, 23. јануара ове године, у београдској Саборној цркви. Данас је обављено завршно, званично и предањско устоличење у овом древном седишту српских Архиепископа и Патријараха, у храму Светих Апостола ове свете Пећке Лавре.   Седам и по векова ова свесрпска и општеправославна светиња под својим сводовима чува Трон, на који се узводе наследници Светог Саве и са кога управљају бродом Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. Управљају бродом за који је српски народ везао своју историју, своје биће и своју судбину. На бурном мору живота, овај брод и путнике на њему пратили су ветрови и олује, громови и муње док је пловио између многих Сцила и Харибди, вођен Оним Који је „основао Цркву Своју коју ни врата ада неће надвладати" (Мт. 16, 18). Господ Исус Христос, Који је јуче, данас и у векове исти, Господ мојих славних претходника на овоме Трону, Чијом су божанском силом и мудрошћу они управљали Црквом Његовом и верним народом Његовим, неће, надам се и верујем, ни мене, наследника њиховог, у многоме оскудног и недостојног ове превелике части, лишити Своје благодати у управљању Црквом Његовом.   Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем.   Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи.   Њихове ходатајствене молитве пред Лицем Божјим јесу моћна духовна снага и снажна потпора у ношењу радосног крстоносног служења тајни спасења.     Духовну и моралну помоћ и подршку сваке врсте очекујем од своје христољубиве браће архијереја, укључујући и молитве пуноће Цркве - свештенства, монаштва и верног народа - да у молитвеној заједници и саборном делању, Богом дарованим силама, Христову Невесту, Лађу нашега спасења, свету Цркву, украсимо светлим Јеванђелским врлинама и животом по Господу Христу.   Данас сам узведен у Трон патријараха српских који је имао, а и данас има, велику улогу у историји наше Цркве и нашег народа. На њему су седеле свете личности, блистајући врлинским животом, а речју и примером сведочећи и објављујући спасоносне истине Јеванђеља. Они су били и за свагда остали Христодули (слуге Христове) и апостолске слуге свога народа.   Пећки патријарашки Трон био је и остао душа душе српског народа. Он је духовно уједињавао српски народ, као и покрајине настале многобројним сеобама, од којих су најпознатије оне из 1690. и 1737. године. У титулама првојерараха и јерараха новонасталих српских покрајинских Цркава после укидања Пећке Патријаршије (1766.), видно је и упечатљиво сазнање да оне припадају Пећком Трону. Тако је Црква у Црној Гори за читаво време свог постојања остала верна Пећком Трону, сматрајући себе чуварем, а своје митрополите егзарсима Пећког Трона. Слично су се титулисали и епископи далматински, сматрајући себе „митрополитима косовским и егзарсима Трона Пећког". Тиме се изражавала и потврђивала везаност крајишко-далматинских Срба за косовску колевку и канонска везаност за Пећку Патријаршију.   Ова свест доминирала је, итекако, у животу и за све време постојања српских патријараха у Сремским Карловцима.   Јосиф Рајачић, патријарх изабран на карловачкој мајској скупштини 1848. године и његови наследници никада нису прекидали духовну везу са Пећким Троном, сматрајући себе наследницима Пећких Патријараха.     Обновом Пећке Патријаршије 1920. године и избором митрополита Србије Димитрија за првог Патријарха обновљене Патријаршије, стало се на становиште да изабрани Патријарх треба да настави историју Пећке Патријаршије тамо где је она насилно прекинута. Као знак обнове Пећке Патријаршије, нови Патријарх устоличен је у Пећи 1924. године и од тада па до данас српски патријарси се устоличавају у Пећкој Патријашији. Тако ће, уверени смо, бити и у временима која долазе.   Од самог почетка постојања Пећке Патријаршије, њени поглавари су попут светих Апостола сејали семе Христове науке на пољу душе народне и са својим народом делили добро и зло и уистину били духовне вође свога народа. У временима мира и народног благостања, градили су цркве и манастире и исте украшавали светим ликовима; писали и преписивали књиге, учили и просвећивали народ духом и истином Јеванђелском, надахњивали га христољубљем и родољубљем, славили Име Божје, како у монашким обитељима тако и у селима и градовима и народним домовима.   У данима народних патњи и страдања, крепили су  веру и уливали наду у милост Божју, наду да их Господ неће оставити и да ће дан слободе доћи.   Када су наступале тешке прилике у којима је народ остајао без својих владара, кнезова и старешина, стављали су се на чело народа, мудро га водећи и настојећи да народ сачува своју веру, језик и богато духовно наслеђе.   Благодарећи својој Цркви и њеним мудрим, христољубивим и родољубивим духовним вођама, наш народ је преживео петстогодишње турско ропство, сачувао своју душу, веру, верске и моралне вредности, као и свест о својој националној припадности.     Време и прилике мог избора и увођења у Трон српских Патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света.    Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину «страшном судилишту». Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке.   У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, Краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грачаницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва.     Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени.   Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта.     Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње.   Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас?     Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди.    Молимо се Господу, светим пећким угодницима Божјим и светим косовским мученицима, свима светима из рода нашега и свим светим угодницима Божјим да у овој земљи завладају мир, слога и љубав међу народом и да се што пре зацеле све ране свих, нанете мржњом и злобом.   Обраћам се свему часном епископату, свештенству, монаштву и верном народу наше помесне Светосавске Цркве, с молитвом Христу Господу да у свима нама ојача праву веру и верност правди и истини Божјој и јединству Цркве Божје, упућујући нас путевима спасења и духовног и сваког другог препорода.      Са љубављу и благодарношћу за саслужење и за молитвено учешће поздрављам и све овде сабране из целе васељене Предстојатеље и представнике Православних Цркава Божјих. Ваше присуство, Оци и браћо, и учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о неразоривом јединству и заједништву Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве. Као Првојерарх Српске Православне Цркве, уложићу све напоре, заједно са својом браћом Архијерејима и благоверним народом, да се то јединство Цркве Божје утврди и унапреди, као и јеванђелска мисија Цркве Православне међу свим земаљским народима.   Такође са радошћу и благодарношћу, поздрављам братско присуство високих делегација осталих хришћанских Цркава у овом саборном храму Светих Апостола - Римокатоличке Цркве, Цркава Реформације и Англиканске Цркве. Овај апостолски храм и апостолски саборни чин позива све нас који исповедамо Јединородног Сина Божјег, Богочовека Христа, на обнову апостолске вере у нама и љубави међу нама, као и на испуњење Христове молитве Оцу Небеском: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21).     Са поштовањем и благодарношћу за присуство и пријатељство поздрављам, такође, часне поглаваре и високе представнике Исламске заједнице Србије, као и високе представнике Јеврејске заједнице Србије.   Поздрављам и овде присутне представнике наше Државе на челу са Председником Републике Србије г. Борисом Тадићем, представнике других православних и суседних држава, као и представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Поздрављам и Његово Краљевско Височанство, потомка великог Вожда Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, ослободиоца Косова и ујединитеља српског народа.     Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин.   Долгоденствуј Свјатјејши Владико на многаја и благаја љета!       Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Изложба икона студената Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију отворена je 19. септембра 2019. године у Галерији Центра за културу Раковица. Изложбом Светлост вечности у 21. веку представљена је група уметника млађе генерације који за основу својих ликовних истраживања користе богато наслеђе православља кроз примену различитих сликарских техника попут мозаика, фреске, јајчане темпере, акрила, енкаустике, гваша и акварела.     Кроз њихове радове види се успостављена једна трајна веза између посматрача и изображених ликова Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице, Светитеља Божјих. Аутори изложбе Милица Вујнић, Тијана Вилотић, Марија Вучковић, Тина Гомбитова С., Јасна Витиз Николић, Сузана Вукићевић,Јована Јанковић, Стефан Јовичић, Адријана Којадиновић, Милица Мишић, Зоран Мишић, Данка Мишевић, монахиња Фотина, Зорица Никић, Лука Новаковић, Љиљана Перановић, Игор Пјанић, Дуња Ћирић и Миња Чворић саопштавају нам о Светлости вечности и потписују у каталогу:   -Циљ изложбе је да посетиоцима приближи богато стваралаштво савремене црквене уметности која због своје неекспонираности није премећена од стране шире публике. икона није привилегија одабраних, она увек има потребу да направи искорак ка посматрачу, трајну духовну везу са њим, тако да се надамо да ће ова изложба бити скроман допринос континуитету православне црквене уметности.   Добродошлицу ауторима и публици пожелела је директорка Центра за културу гђа Маријана Бутулија. Изложбу у овоме припремљеном „храму“  је отворила проф.  Биљана Јовановић која је између осталог рекла да је свим ауторима заједничко студирање на Академији наше Цркве и сем каноничности иконе одражавају и инспиративно лично надахнуће угодницима Божјм.   Изложба која је организована у оквиру програма „Путеви духовности“  је отворена до 25 септембра и може се погледати сваког дана. Свечаном отварању изложбе присуствовало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије зворничко-тузланске, ђакон Александар Аздејковић,професори и колеге са Академије, пријатељи и сарадници. У Савету галерије су Велизар Крстић и чланови Оливера Вукотић и Јелена Аранђеловић, док је уредница ликовног програма Нађа Мандић.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...