Jump to content
александар живаљев

Преминуо српски историчар уметности, академик Динко Давидов

Оцени ову тему

Recommended Posts

Преминуо српски историчар уметности, академик Динко Давидов

 
недеља, 19.05.2019. у 19:59
Dinko-Davidov.jpg
(Фото Т. Јањић)

Академик Динко Давидов, познати српски историчар уметности, преминуо је у суботу, 18. маја, у Београду у 89. години, саопштила је Српска академија наука и уметности.

Академик Динко Давидов рођен је 4. октобра 1930. године у Сивцу (Бачка). Дипломирао је на катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду, а докторирао на Филозофском факултету у Љубљани.

Био је кустос Галерије Матице српске од 1965. до 1978, научни саветник Балканолошког института САНУ од 1979. и директор Галерије Српске академије наука и уметности од 2001. до 2009.

У том периоду у Галерији САНУ је приређено 40 изложби са каталозима, а 24 каталога потписао је као уредник. Аутор је изложбе и посебног издања каталога „Светогорска графика” (Београд 2004).

Основна област рада академика Давидова била је српска уметност од 17. до 19. века.

За дописног члана САНУ изабран је 2000. године, а за редовног 2006.

Аутор је књига „Сентандреја - српске повеснице” (2011), „Помени давних сеоба - знамења српске повеснице” (2017), Геноцидиум тотале” (2019). Приредио је више значајних издања, између осталих, „Српска графика XVIII века - нова сазнања” (1986), „Манастир Шишатовац” (1989) и „Поствизантијска уметност на Балкану” (2003).

Добитник је Вукове награде за науку за дело „Сентандрејска саборна црква” 2001. године.

Место и време сахране Академик Динко Давидов биће накнадно објављени, преноси Танјуг.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Светог деспота Стефана Лазаревића, 1. Августа 2020. Лета Господњег уснуо је у Господу академик Димитрије Стефановић (1929-2020), човек који је целога живота са пуно љубави и жртве служио Цркви и своме народу.    Новопрестављени академик Димитрије Стефановић је рођен у Панчеву 25. новембра 1929. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за германистику (енглески и немачки) 1955, а на Музичкој академији у Београду на Одсеку за музикологију, 1956. У Оксфорду је на Линколн колеџу магистрирао и докторирао. У Музиколошком институту САНУ прошао је кроз све степене научних звања. Директор Института био је од 1979. до 2001. За дописног члана САНУ изабран је 1976, а за редовног 1985. За дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу био је изабран 1986, a за дописног чланa Словенске академије знаности и уметности у Љубљани 1987. Стални је члан сарадник Матице српске у Новом Саду (1987), а секретар је Одељења за сценске уметности и музику од 1991. Члан је Управног одбора Матице српске.   Свој научноистраживачки рад усмерио је првенствено на проучавање православне црквене музике, византијске и старе словенске. Кроз резултате ових истраживања датум почетка записивања старе српске музике померен је на почетак XV века. Музиколошка истраживања је увек везивао и за живу музичку праксу, како извођењем и јавним представљањем откривених напева из прошлости, тако и снимањем и проучавањем још увек живе српске црквене појачке традиције. Уз многобројне студије на српском, енглеском, немачком, француском и руском језику, приредио је три књиге нотних записа традиционалног српског карловачког појања Бранка Цвејића. Уредио је низ зборника и монографија.   Као предавач гостовао је на многим универзитетима у земљи, Европи и Америци, учествовао је на многобројним међународним конгресима и научним скуповима. Одржао је и велики број предавања о православној и посебно српској црквеној музици на двадесет Југословенско-немачких хорских недеља, десет Духовних академија у манастиру Студеница, као и на 20 Хорских недеља „Корнелију у част”.    Хорским дириговањем бавио се од студентских дана, прво као асистент диригента београдског Академског хора „Бранко Крсмановић”, а потом као диригент хора „Београдски мадригалисти”.   Студијски хор Музиколошког института САНУ основао је 1969. Са овим хором, први пут изводи тек откривене записе старе српске музике, код нас непознате, бугарске, руске, грегоријанске и глагољашке црквене напеве, и најзад православну хорску музику XIX и XX века. Са хором је гостовао у земљи, већини европских земаља и у многобројним градовима бивше Југославије.   Снимио је неколико грамофонских плоча, касета и телевизијских емисија. Хор Панчевачког српског црквеног певачког друштва води од 1962. Предано је учествовао у обнови манастира Велика Ремета, где је са сарадницима припремио изложбу Стара српска музика.    Иако ван просветних институција, небројене сате посветио је млађим колегама и студентима, увек спреман да помогне и подстакне на учење и истраживачки рад. 
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Светог деспота Стефана Лазаревића, 1. Августа 2020. Лета Господњег уснуо је у Господу академик Димитрије Стефановић (1929-2020), човек који је целога живота са пуно љубави и жртве служио Цркви и своме народу.    Новопрестављени академик Димитрије Стефановић је рођен у Панчеву 25. новембра 1929. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за германистику (енглески и немачки) 1955, а на Музичкој академији у Београду на Одсеку за музикологију, 1956. У Оксфорду је на Линколн колеџу магистрирао и докторирао. У Музиколошком институту САНУ прошао је кроз све степене научних звања. Директор Института био је од 1979. до 2001. За дописног члана САНУ изабран је 1976, а за редовног 1985. За дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу био је изабран 1986, a за дописног чланa Словенске академије знаности и уметности у Љубљани 1987. Стални је члан сарадник Матице српске у Новом Саду (1987), а секретар је Одељења за сценске уметности и музику од 1991. Члан је Управног одбора Матице српске.   Свој научноистраживачки рад усмерио је првенствено на проучавање православне црквене музике, византијске и старе словенске. Кроз резултате ових истраживања датум почетка записивања старе српске музике померен је на почетак XV века. Музиколошка истраживања је увек везивао и за живу музичку праксу, како извођењем и јавним представљањем откривених напева из прошлости, тако и снимањем и проучавањем још увек живе српске црквене појачке традиције. Уз многобројне студије на српском, енглеском, немачком, француском и руском језику, приредио је три књиге нотних записа традиционалног српског карловачког појања Бранка Цвејића. Уредио је низ зборника и монографија.   Као предавач гостовао је на многим универзитетима у земљи, Европи и Америци, учествовао је на многобројним међународним конгресима и научним скуповима. Одржао је и велики број предавања о православној и посебно српској црквеној музици на двадесет Југословенско-немачких хорских недеља, десет Духовних академија у манастиру Студеница, као и на 20 Хорских недеља „Корнелију у част”.    Хорским дириговањем бавио се од студентских дана, прво као асистент диригента београдског Академског хора „Бранко Крсмановић”, а потом као диригент хора „Београдски мадригалисти”.   Студијски хор Музиколошког института САНУ основао је 1969. Са овим хором, први пут изводи тек откривене записе старе српске музике, код нас непознате, бугарске, руске, грегоријанске и глагољашке црквене напеве, и најзад православну хорску музику XIX и XX века. Са хором је гостовао у земљи, већини европских земаља и у многобројним градовима бивше Југославије.   Снимио је неколико грамофонских плоча, касета и телевизијских емисија. Хор Панчевачког српског црквеног певачког друштва води од 1962. Предано је учествовао у обнови манастира Велика Ремета, где је са сарадницима припремио изложбу Стара српска музика.    Иако ван просветних институција, небројене сате посветио је млађим колегама и студентима, увек спреман да помогне и подстакне на учење и истраживачки рад. 
    • Од Драгана Милошевић,
      Предео Ђердапске клисуре уврштен је на листу коју је Унеско покренуо 2015. године како би подстакао међународну сарадњу и заштиту подручја од међународног геолошког значаја
       
      Осим што је један од пет националних паркова у Србији, Ђердап је однедавно, одлуком Извршног савета Унеска, постао први геопарк у нашој земљи. Вест да је та организација УН уврстила ово заштићено природно добро на своју листу, на којој је укупно 161 геопарк из 44 државе, побудила је интересовање јавности. Шта су заправо Унескови глобални геопаркови и шта ово несумњиво признање значи за Ђердап?
      Према наводима са сајта те светске организације, глобални геопаркови су јединствена, географски целовита подручја која се одликују локалитетима од међународног геолошког значаја, при чему садрже и изузетно природно и културно наслеђе. Реч је о иницијативи која је зачета 2004, а конкретизована 2015. године како би се подстакла међународна сарадња оваквих подручја у погледу њихове заштите, одрживог развоја и едукације.
      „’Унеско глобални геопаркови’ користе повезаност геолошког наслеђа ових локалитета са свим другим аспектима њиховог природног и културног наслеђа зарад повећања свести o кључним друштвеним темама, попут одрживе употребе ресурса планете, ублажавања ефеката климатских промена и умањења ризика повезаних са природним катастрофама. Подизањем свести о важности геолошког наслеђа у овим подручјима кроз историју и данас, подстиче се и стварање иновативних локалних предузећа, нових радних места и висококвалитетних течајева за обуку, уз развој геотуризма и заштиту геолошких ресурса ових локалитета”, наводи се на сајту Унеска.
      Конкретно, чланство у овом телу доноси могућност геопарковима да развију међусобна партнерства, уз активирање свих локалних чинилаца у овим подручјима – од власника земље, преко заједнице и пружалаца туристичких услуга, све до староседелачког становништва и локалних организација које делују у неком геопарку. На листу се улази тако што државе номинују „кандидате” са своје територије, при чему је услов да локалитет за који се подноси апликациони досије ужива одређени степен заштите у матичној земљи, било да је реч о локалним, односно регионалним актима било националном законодавству.
      Према наводима из Министарства заштите животне средине, проглашењем геопарка „Ђердап” створени су услови за развијање пракси и модела за јединствено повезивање заштите геолошког наслеђа и регионалног одрживог економског развоја овог подручја. Из ресорног министарства су додали да је још 2014. године, пре него што је Унеско институционализовао подухват глобалне мреже ових подручја, покренута иницијатива за успостављање геопаркова у Србији. Затим је крајем 2015. формиран Радни тим за успостављање геопарка „Ђердап”, који је урадио апликациони досије. Апликација је преко Националне комисије за сарадњу са Унеском достављена секретаријату те међународне организације.
      „Геопарк ’Ђердап’ је успостављен на основу споразума о сарадњи између Министарства заштите животне средине, Завода за заштиту природе Србије, ЈП ’Национални парк Ђердап’ и општина Голубац, Мајданпек, Кладово и Неготин, којим је предвиђено да ЈП ’НП Ђердап’ буде носилац активности Геопарка”, наводе у Министарству заштите животне средине.
      Осим подручја Ђердапске клисуре – која је са дужином од преко 100 километара најдужа у Европи – саставни део геопарка, чија је укупна површина 1.330 километара квадратних, јесу и делови планинских масива Кучај и Мироч.
      Статус Унесковог глобалног геопарка, иначе, није „вечан”. Сваки локалитет добија ту ознаку на четири године, после чега евалуатори Унеска на терену испитују да ли су и даље испуњени услови за чланство. Ако јесу, геопарк добија зелени картон на још четири године. У супротном, следи жути картон уз обавезу да се недостаци исправе у наредне две године. Ако управа геопарка то не учини, следи црвени картон и искључење из Унескове мреже.
      Мајанско дрво и мистериозна пара
      На недавном пленарном заседању Извршног савета Унеска, осим Ђердапа, међу глобалне геопаркове је уврштено још 14 локација из Европе, Азије и „обе” Америке. Том приликом, Србија је, заједно с Никарагвом и Русијом, била једна од три државе из којих је први пут неко подручје доспело на ову листу. Тако се Ђердап нашао у друштву никарагванског локалитета Рио Коко, познатог и по дрвету златна цеиба старом 500 година које су древне Маје сматрале светим, али и руског парка Јангантау, надомак истоимене планине близу границе с Казахстаном, из које избија пара иако на њој нема вулканске активности.
      На Унексову листу су уврштена и по два геопарка из Канаде, Шпаније и Кине, као и по једна локација из Финске, Индонезије, Португалије, Јужне Кореје, Велике Британије и Вијетнама.
      Иначе, од укупно 161 заштићеног подручја у Унесковој мрежи највише их је у Кини (41), а затим у Шпанији (15). Кад је реч о бившим југословенским државама, на листи су по два геопарка из Хрватске (планина Папук и архипелаг Виса) и Словеније (старо рударско насеље Идрија и планински венац Караванке, за који је ова држава заједнички аплицирала с Аустријом).
       
      Политика Online - Ђердап – први српски геопарк
      WWW.POLITIKA.RS Осим што је један од пет националних паркова у Србији, Ђердап је однедавно, одлуком Извршног савета Унеска, постао први геопарк у нашој земљи. Вест да је та...
    • Од Тражитељ,
      Пре него што се затвори форум, ако могу да се "огребем" о неку препоруку, мишљење или став о постојећим преводима.
      1. Мој апсолутни фаворит је превод Лује Бакотића (Стари и Нови завет) - ово је прво издање Библије које сам прочитао (њега смо имали у кући кад сам био дете), у питању је екавско српско издање на ћирилици. Занима ме да ли постоји нека анти-препорука за ово издање или разлог због ког га треба избегавати? Лујо Бакотић је био римокатолик, истина Србин-римокатолик, али не знам у ком контексту је његов превод настао. По мени је најпиткији за читање, не знам само да ли постоје неки отклони у вези са њим (нпр. ускрсење уместо васкрсење, уистину уместо ваистину и сл. јер је превод конзистентно на савременом српском, без архаизама, чак и традиционалних нпр. вазнесење уместо узнесење)
      2. Вуков превод ми се не допада нарочито, поготово ако имам у свести колико се СПЦ његовог времена бунила што је на своју руку узео и преводио. Вуков превод је превод са црквенословенског и указивано је на велик број грешака, које би требало да су поправљене у Синодовом преводу. Када је у питању комплетна Библија, обично Вуков превод Новог завета иде са Даничићевим преводом Старог, а који је опет по мом вкусу архаичан.
      3. Пре неколико година се говорило о издању еп. шабачког Лаврентија и у рекламама се истицало баш то, како је написан на екавици и по савременој норми српског језика, али већ има доста времена како за тај превод нисам чуо да се помиње. (Наравно, далеко од тога да подређујем равноправну и традиционално значајнију ијекавску норму екавици, само наводим да постоји. Лично ми је можда ијекавица чак и милија, али да је савременија варијанта)
      4. Адвенстисти и јеховити су форсирали Чарнићев превод о ком не знам ништа. Имао сам га у рукама, и опет ми је Бакотићев милији.
       
      Ово су моје личне импресије, као читаоца-лаика, а никако стручан став. Највише ме занима да ли постоји неки негативан став наших теолога према Бакотићевом преводу, као и њихов стручни утисак који им је превод најдражи.
    • Од Вилер Текс,
      Преминуо последњи Србин у Дечанима
        Бошко Ћирић (58), једини Србин који је живео у Дечанима, пронађен је мртав у свом стану и верује се да је смрт наступила ненасилно, потврђено је Спутњику у манастиру Високи Дечани.
      Ћирић је последњих месеци био лошег здравља, а сахраниће да дечански монаси на православном гробљу које се налази у близини манастира.
      © Фото : Facebook/Bosko Ciric (Ćira)
      Ћирић је рођени Дечанац, а свој завичај је морао да напусти у јуну 1999. године. Вратио се пре десетак година и прве три године, док није повратио стан у центру вароши, боравио је у дечанском манастиру. Албанци су га поштовали и никада није имао проблем зато што је Србин.
      Ћирићев нестанак су полицији пријавили његови пријатељи, пошто се неколико дана није јављао на телефон.
      Уз судско одобрење и у присуству Унмика и Кфора, у Ћирићев стан су провалили ватрогасци и њега затекли мртвог на поду. Тело је већ било у фази распадања и пребачено је у Клинички центар у Приштини где ће бити обављена обдукција.
       
       
      https://srbin.info/drustvo/preminuo-poslednji-srbin-u-decanima/?lang=lat#

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...