Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Александар Милојков

Чиме (треба да) се одређује помесност Цркве?

Оцени ову тему

Шта је суштински елемент у помесности једне Цркве?  

6 члановâ је гласало

  1. 1. Шта је суштински елемент у помесности једне Цркве?

    • Географска област
    • Нација
    • Обоје: географска област и нација


Recommended Posts

Гласах за нацију, али у видовићевском смислу, као заједницу хришћанског завета, а не племенско-политичку заједницу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Гласао сам за обоје мада сву све највеће помесне цркве, укључујући и нашу, формиране пре формирања нација у савременом смислу речи. Претпостављам да си хтео да кажеш народ, па сам тако одговорио.

Испоставило се да су се монофизитске цркве формирале тако, а и Охридска архиепископија је обухватала територију где су живели Словени, да би се после распала на помесне цркве, док су остале (=пентархија) остале хомогене.

Испада да је ово за шта сам ја гласао рецепт за пропадљивост. :0212_rolleyes:

Шта ти кажеш? Шта је прави одговор?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево једног текста за читање и размишљање уз ову тему:

https://teologija.net/primat-i-nacionalizam/

 

Било би добро прочитати га без предрасуда, вредновати аргументацију...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Протомајстор рече

Шта ти кажеш? Шта је прави одговор?

У пракси је нација/народ, али мислим да би требало да буде географска област. Да на једном месту/простору буде једна помесна Црква.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислим да се сви слажемо да нема места етнофилетизму. 

Али поставља се друго питање, ако се водимо географијом, како да се не уништи особеност једног од народа који је присутан на једном географском подручју, да не кажем региону (иначе грозим се од тог комесарског израза)? Како да се заустави мењање идентитета слабијег народа од стране јачег или од стране неке овоземаљске наднационалне силе? Како спречити ту злоупотребу да се под маском есхатона спроведе глобалистичка идеја брисања идентитета?

Господ је рекао апостолима да иду и крсте све народе у име Оца и Сина и Светога Духа. Нигде не стоји да је рекао идите и мењајте им идентитет. Ја остајем ја, именом, презименом. У истом народу у истој култури итд али крштен. 

Мало је наивно очекитати да силе које би да нас учине потрошачима неће злоупотебити "географкси принцип" као и силе које би да нас учине "племенима" , које су реално слабије у односу на прве у овом тренутку, не би искоростиле "национални принцип" за своје циљеве. Ове две силе некада могу и радити заједно.

Нисам гласао ни за једну опцију јер су недоречене и као такве немају смисла. Не бих мењао ништа у овом стању какво је осим што мислим да треба да се објашњава да је Христос дошао за све људе и да се нико због нације неће спасити нити ће се ико спасити ако буде глумио апатрида и и играо се есхатона.

Иначе @Александар Милојков  волео бих да добијем одговор на питање од ономад, о првенству међу апостолима ако је могуће.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Mertok,
      Васељенска патријаршија дала је аукефалност Украјинској православној цркви. Смешна ствар је да је пре неколико година имала потпуно другачије мишљење о овом питању. Наиме Цариград изгубио је аутономију Кијева давне 1686. године када је Руској православој цркви дато право да бира Кијевског митрополита. Српска православна црква ту аутокефалност не признаје и "нову" Украјинску цркву сматра неканонском и расколничком. У вези са тим погоршала је ситуација око манастира Хиландар.
      Монашка република планини Атос је потпуно подређена Васељенске патријаршије и мора строго да се придржава свих њењих наређења. Међутим, манастир Хиландар је основан на иницијативу Стефана Немање и сада је у веома тешком положају, јер је у двојној подређености. Као један од 20 манастира Свете Горе, он се предаје руководству монашке републике и, стога, Цариградском патријарху. Али као манастир Српске православне цркве, он мора следити наредбе патријарха Иринеја, који је одбио да призна нову украјинску цркву.
      Чини се, у чему је разлика, који положај заузима један од манастира СПЦ, ако је то само један од многих манастира. Али, прво, један део цркве не може да предузме акције на које се други не слаже, јер ће се иначе претворити у поделу. Друго, манастири Свете Горе су средиште читавог православља планете. Бискупи, метрополити и патријарси могу играти политику или се свађати. Али монаси Атоса ће наставити да се моле Господу и задржавају веру у себе. Утицај Свете Горе је огроман. Чак се и Османско царство није усудило да је дотакне, знајући добро за могуће посљедице. Стога је положај Хиландара за СПЦ изузетно важан, јер су деведесет монаха срце српског православља. Хиландар такође добро знаје овај значај, јер до сада није одговорио на питање о признавању нове цркве Украјине.
      С друге стране, умешаност монаха у сукоб цркава је велика грешка. Људи одлазе у манастир од гужве и буке живота међу обичним људима и се сви покушавају посветити Богу. Од висине зидова манастира сва питања изгледају као права бесмислена врева. За њих није битно ко ће сутра бити предсједник или прогласити рат сусједној земљи. Не би требало да се тичу свих врста политичких конфронтација. Али у таквој ситуацији, пре или касније, монаси ће бити приморани да одговоре на питање "Шта је за њих важније - манастир или православље?"
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ако бисмо у овом тренутку имали на располагању истраживаче „Ипсоса“ рецимо, и уколико би они поставили питање „ко је у праву по вашем мишљењу – Александар Вучић или Сава Јањић и коме бисте на основу тога поверили свој глас“, шта мислите који би био рејтинг игумана „Високих Дечана“?
      Да ли би се на страну монаха сврстали сви који су на председничким изборима 2017. били за Сашу Јанковића, Луку Максимовића, Вука Јеремића, као и они који су за „СНС“ али са Томиславом Николићем? Да ли би Вучић ипак добио већину, будући да је на друштвеним мрежама монах Сава изложен серијским увредама оних које зове „несрећни ботови“. И још више на „Пинку“ – ТВ станици коју је Вучићева власт поставила као главно поприште политичке борбе. „Пинк“, а не парламент Србије, јесте права мера јавне сцене која је дозвољена под напредњацима. И ових дана је постало дозвољено да се монах проглашава издајником Србије, а истовремено у приштинским медијима означен је као шверцер детерџента и машина за мужу крава, и као поп који је благосиљао убицу Аркана.
      Како и зашто је монах са пар твитова и објава на „Фејсбуку“ постао много више од лидера опозиције – идејни вођа отпора Вучићу и његовом естаблишменту? Није само до Саве или како „Пинк“ инсистира на световном имену, Драгутина Јањића. Нити је разлог у томе што је игуман „Високих Дечана“ на дневној бази саопштавао став „Српске православне цркве“ о Косову. Цркве, за коју грађански кругови у Београду тврде да ће увек бити назадна, увек против напретка и људских слобода, али која се ипак о Косову мора нешто питати – тамо су њени најважнији и најстарији храмови. У народу најпознатије представнице грађанских кругова Наташа Кандић и Соња Бисерко овога пута сврстане су уз монаха. Према „Пинку“, ставови су им идентични – противљење подели Косова.
      Зашто је дакле Вучић узео монаха за противника? Посебно зашто, ако сваки пут кад негативно говори о њему, Вучић изгуби хиљаду гласова, измерио му то „Ипсос“ или не? Да ли је пропагандна машина председника Србије могла да оћути и тако спусти причу испод нивоа видљивости, и ако није, зашто? Одговор није само психолошки. Према тој психолошкој гласини, Вучићу јако тешко пада предстојећи споразум са Косовом, јер се томе изричито противе његови политички очеви Војислав Шешељ и Томислав Николић. Зато му је наводно потребна побуна против неког јаког ауторитета, како би превазишао тај проблем. Међутим, нема веће бесмислице од те гласине. Вучић је своје политичке очеве Николића и Шешеља добро збринуо иза сцене, колико год да им је узео моћ, и они ће морати да га у јавности подрже.
      Врло је раширена заблуда којој подлежемо да код Вучића има више психологије него политике, напротив потпуно је обрнуто. И сукоб са Савом Јањићем није ни психолошки, а ни идеолошки. То је први дефинитиван политички знак у ком правцу даље Вучић намерава да води Србију и своју власт. Све досад биле су отворене две могућности. Једна је да влада по угледу на Владимира Путина. Све већи проценти гласова који „СНС“ добија на изборима, посебно локалним, сведочили су о томе да он тежи том путиновском резултату од око 70 одсто. Међутим, кључни покретач Путинове владавине је патриотски идентитет – одбрана Русије од Запада. Да би тако владао, Вучић би морао да повуче неки потез сличан анексији Крима из 2014. Друга могућност је да влада као Мило Ђукановић у Црној Гори. А кључни покретач Ђукановићеве владавине је идентитет отклона или одвезивања – од Србије. Основа Ђукановићевог владања је изградња новог црногорског идентитета. И он тај идентитет гради у сукобу са „Српском православном црквом“, отвореним вербалним ратом са владиком Амфилохијем и сличним поступцима, у којима има сличности са садашњим сукобом Вучића и Саве Јањића.
      Вучић наравно није Мило Ђукановић, па не може да се отклони од Србије, али може од Русије. Питање Косова је у исто време за Србију и питање савезништва са Русијом. У посткосовској стварности, после неког споразума Београда и Приштине, који би по страни оставио косовску независност, Вучић би могао да гради нови западни идентитет Србије, и у зависности од успеха, да уводи земљу у „НАТО“. Тај нови политички процес који би заменио косовски и којим би он управљао донео би му не један мандат на власти, како тврди опозициони Вук Јеремић, већ више мандата. Ако се прате Вучићеве изјаве, у њима има много нескривених порука да је спреман да мења српски политички идентитет. Од најсвежије изјаве да нам је потребно „ново просветитељство“, до већ ритуалног понављања да многи нису разумели реформатора Зорана Ђинђића.
      Даље, тај нови политички процес који би заменио косовски, могао би успешно да се одвија само под одређеним условима. Вучић мора да изађе као историјски победник, а то је могуће само ако се деси неки догађај који би се могао представити као историјски. У овом случају, то је подела Косова, након чега је следећи корак уједињење албанског дела са Албанијом, а северног са Србијом. Мада су приче о подели Косова деловале нереално, а још неразумнији наговештаји да би и јужни делови Србије могли бити укључени у аранжман, то је дубинска геополитичка промена, потребна Вучићу. У том случају он наступа као партнер Едија Раме и Тиране, и као неко ко је изнад Приштине и косовских лидера.
      За такав наступ њему је потребна и потпуна контрола Срба на терену. Отуда писмо десет косовских градоначелника јавности у којима најављују да ће посећивати Вучићеве противнике по кућама. Није ствар у суманутости, него у томе да Вучићу не треба нека самопроглашена Република Српска Крајина, а још мање нека скупштина на Палама, где би он попут Слободана Милошевића убеђивао неког Радована Караџића да прихвати неки међународни план. Вучић је већ успоставио потпуну контролу Срба на терену, било да држи Додика чврсто уз себе, било да посланици његове „Српске листе“ држе владу Рамуша Харадинаја, а они под његовим утицајем владу Андреја Пленковића у Загребу. Ко се томе противи попут Саве Јањића мора бити политички сломљен и то без обзира на све, па и на то што је сам самцат водио успешну интернет кампању против пријема Косова у „Унеско“. Коначно, чему све то? После косовске независности, западни партнери би можда могли да ускрате подршку Вучићу процењујући да би им бољи савезник у Београду био неки други. И зато се Вучић и ту разликује од Мила, у његовој контроли за опозицију не постоји место.
      https://www.danas.rs/nedelja/ko-ce-pobediti-u-otvorenom-sukobu-vuciceve-vlasti-i-crkve/

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Да ли би се на страну монаха сврстали сви који су на председничким изборима 2017. били за Сашу Јанковића, Луку Максимовића, Вука Јеремића, као и они који су за „СНС“ али са Томиславом Николићем? Да ли би Вучић ипак добио већину, будући да је на друштвеним мрежама монах Сава изложен серијским увредама оних које зове „несрећни ботови“. И још више на „Пинку“ – ТВ станици коју је Вучићева власт поставила као главно поприште политичке борбе. „Пинк“, а не парламент Србије, јесте права мера јавне сцене која је дозвољена под напредњацима. И ових дана је постало дозвољено да се монах проглашава издајником Србије, а истовремено у приштинским медијима означен је као шверцер детерџента и машина за мужу крава, и као поп који је благосиљао убицу Аркана.
      Како и зашто је монах са пар твитова и објава на „Фејсбуку“ постао много више од лидера опозиције – идејни вођа отпора Вучићу и његовом естаблишменту? Није само до Саве или како „Пинк“ инсистира на световном имену, Драгутина Јањића. Нити је разлог у томе што је игуман „Високих Дечана“ на дневној бази саопштавао став „Српске православне цркве“ о Косову. Цркве, за коју грађански кругови у Београду тврде да ће увек бити назадна, увек против напретка и људских слобода, али која се ипак о Косову мора нешто питати – тамо су њени најважнији и најстарији храмови. У народу најпознатије представнице грађанских кругова Наташа Кандић и Соња Бисерко овога пута сврстане су уз монаха. Према „Пинку“, ставови су им идентични – противљење подели Косова.
      Зашто је дакле Вучић узео монаха за противника? Посебно зашто, ако сваки пут кад негативно говори о њему, Вучић изгуби хиљаду гласова, измерио му то „Ипсос“ или не? Да ли је пропагандна машина председника Србије могла да оћути и тако спусти причу испод нивоа видљивости, и ако није, зашто? Одговор није само психолошки. Према тој психолошкој гласини, Вучићу јако тешко пада предстојећи споразум са Косовом, јер се томе изричито противе његови политички очеви Војислав Шешељ и Томислав Николић. Зато му је наводно потребна побуна против неког јаког ауторитета, како би превазишао тај проблем. Међутим, нема веће бесмислице од те гласине. Вучић је своје политичке очеве Николића и Шешеља добро збринуо иза сцене, колико год да им је узео моћ, и они ће морати да га у јавности подрже.
      Врло је раширена заблуда којој подлежемо да код Вучића има више психологије него политике, напротив потпуно је обрнуто. И сукоб са Савом Јањићем није ни психолошки, а ни идеолошки. То је први дефинитиван политички знак у ком правцу даље Вучић намерава да води Србију и своју власт. Све досад биле су отворене две могућности. Једна је да влада по угледу на Владимира Путина. Све већи проценти гласова који „СНС“ добија на изборима, посебно локалним, сведочили су о томе да он тежи том путиновском резултату од око 70 одсто. Међутим, кључни покретач Путинове владавине је патриотски идентитет – одбрана Русије од Запада. Да би тако владао, Вучић би морао да повуче неки потез сличан анексији Крима из 2014. Друга могућност је да влада као Мило Ђукановић у Црној Гори. А кључни покретач Ђукановићеве владавине је идентитет отклона или одвезивања – од Србије. Основа Ђукановићевог владања је изградња новог црногорског идентитета. И он тај идентитет гради у сукобу са „Српском православном црквом“, отвореним вербалним ратом са владиком Амфилохијем и сличним поступцима, у којима има сличности са садашњим сукобом Вучића и Саве Јањића.
      Вучић наравно није Мило Ђукановић, па не може да се отклони од Србије, али може од Русије. Питање Косова је у исто време за Србију и питање савезништва са Русијом. У посткосовској стварности, после неког споразума Београда и Приштине, који би по страни оставио косовску независност, Вучић би могао да гради нови западни идентитет Србије, и у зависности од успеха, да уводи земљу у „НАТО“. Тај нови политички процес који би заменио косовски и којим би он управљао донео би му не један мандат на власти, како тврди опозициони Вук Јеремић, већ више мандата. Ако се прате Вучићеве изјаве, у њима има много нескривених порука да је спреман да мења српски политички идентитет. Од најсвежије изјаве да нам је потребно „ново просветитељство“, до већ ритуалног понављања да многи нису разумели реформатора Зорана Ђинђића.
      Даље, тај нови политички процес који би заменио косовски, могао би успешно да се одвија само под одређеним условима. Вучић мора да изађе као историјски победник, а то је могуће само ако се деси неки догађај који би се могао представити као историјски. У овом случају, то је подела Косова, након чега је следећи корак уједињење албанског дела са Албанијом, а северног са Србијом. Мада су приче о подели Косова деловале нереално, а још неразумнији наговештаји да би и јужни делови Србије могли бити укључени у аранжман, то је дубинска геополитичка промена, потребна Вучићу. У том случају он наступа као партнер Едија Раме и Тиране, и као неко ко је изнад Приштине и косовских лидера.
      За такав наступ њему је потребна и потпуна контрола Срба на терену. Отуда писмо десет косовских градоначелника јавности у којима најављују да ће посећивати Вучићеве противнике по кућама. Није ствар у суманутости, него у томе да Вучићу не треба нека самопроглашена Република Српска Крајина, а још мање нека скупштина на Палама, где би он попут Слободана Милошевића убеђивао неког Радована Караџића да прихвати неки међународни план. Вучић је већ успоставио потпуну контролу Срба на терену, било да држи Додика чврсто уз себе, било да посланици његове „Српске листе“ држе владу Рамуша Харадинаја, а они под његовим утицајем владу Андреја Пленковића у Загребу. Ко се томе противи попут Саве Јањића мора бити политички сломљен и то без обзира на све, па и на то што је сам самцат водио успешну интернет кампању против пријема Косова у „Унеско“. Коначно, чему све то? После косовске независности, западни партнери би можда могли да ускрате подршку Вучићу процењујући да би им бољи савезник у Београду био неки други. И зато се Вучић и ту разликује од Мила, у његовој контроли за опозицију не постоји место.
      https://www.danas.rs/nedelja/ko-ce-pobediti-u-otvorenom-sukobu-vuciceve-vlasti-i-crkve/
    • Од Поуке.орг инфо,
      Да ли оне који стоје поред вас у литургији, који су поред вас кад се причешћујете познајете? Да ли имате комуникацију са њима? 
      Да ли се дружите после Литургије у вашој цркви или после молитве свако своме дому хита?

    • Од Логос,
      Из манастира посвећеног Икони Пресвете Богородице Тројеручици, стиже нам Мати Злата (Пантелић) настојатељица ове светиње, а емисију смо посветили мученицима Христовим. Питали смо Мати Злату зашто је важно молитвено их се сећати, говорити младим генерацијама о њиховом страдању и жртви коју су за Христа Бога и поднели, али не ширити мржњу већ ? Чућете више о матушки схи-игуманији Марији-Диодори, св. Нестору, мученицима ливањским, пребиловачким, косовско-метохијским... „Нема васкрсења док се не изађе на крст и страдање“ подсећа Мати Злата, даје конкретне, страшне и истините примере страдања нашег народа али и упућује на књигу Буда Симоновића о страдању ливањских Срба и сведочењу преживелих. „Зло се никако другачије не може победити него љубављу и смирењем“, подвлачи наша гошћа.     Звучни запис емисије

      View full Странице
×
×
  • Create New...