Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Овде још нема ничега

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Извор:https://pravoslavie.ru/srpska/121713.htm
       
         
      Фото: www.globallookpress.com    
      Римски папа Фрања је одобрио ново издање књиге „Мисал“ која прописује поредак служења мисе уневши измену у текст јеванђељске Молитве Господње, познатије као „Оче наш“. Тако ће у новој редакцији речи молитве „не уведи нас у искушење“ (non indurci in tentazione) бити замењене са „не дозволи нам да подлегнемо искушењу“ (non abbandonarci alla tentazione). Ову одлуку папе Фрање, као и евентуалну посету римокатоличког поглавара Русији за телевизијски канал „Царград“ прокоментарисао је заслужни професор Московске духовне академије, доктор теологије, професор Алексеј Иљич Осипов.

      Алексеј Иљич Осипов. Фото: www.mpda.ru    
      Алексеју Иљичу, папа Фрања је још 2017. године изјавио да није задовољан јеванђељским текстом Молитве Господње, пошто речи „не уведи нас у искушење“ у верницима изазивају погрешно схватање: да наводно Сам Бог може да искуси човека. Међутим, овога пута то није само лично мишљење ватиканског поглавара: измене су унете у богослужбене текстове. Који је узрок овога што се десило и да ли је дозвољена оваква „редактура“ речи Самог Христа?
      Узрок је очигледан: заиста се ове речи Молитве Господње понекад не тумаче потпуно правилно. Али обратите пажњу на следеће: кад у научној литератури цитирамо речи чак и неког аутора који се ни по чему не истиче, без обзира на то како се изразио и да ли је то довољно јасно, да ли је довољно књижевно, његове речи наводимо без измена. А након што га цитирамо, уколико је то потребно, дајемо коментаре. Или директно или у дословном преводу.
      Ово су лично Христове речи! Како се усуђујемо да их мењамо?! Ако хоћете, прокоментаришите их, али рећи да Молитву Господњу треба изговарати „ево овако“, а Ти си, Господе Исусе, рекао „мало незграпно“ сматрамо изразом потпуног непоштовања Самог Христа. И то је још један доказ за то да папска титула „Христовог намесника на Земљи“ нису само формалне речи, већ да је то права гордост, премда је људи нису потпуно свесни. То је још један доказ за то шта је католицизам заправо.
      Али зашто Римокатоличка црква раније није дозвољавала себи овакве ствари? Чак ни на Другом Ватиканском сабору (1962-1965) који је познат по својим несрећним реформама либералног новачења.

      Фото: Andreas Zernd / Shutterstock.com    
      Вероватно још ниједан папа није био либералан као што је Фрања. Раније сам мислио да нико не може бити гори од Јована-Павла II, али се испоставило да може. Ево, прошли папа Бенедикт XVI је био прави католик, озбиљан и убеђен. Међутим, испоставило се да им он не одговара. А Фрања не само да је човек данашњице у смислу времена, већ је човек данашње мисли и данашњег духа. То је човек који се не стиди да чини кораке који превазилазе границе поштовања према Светом Писму, према Христовом учењу.
      Сећате ли се како се усудио да назове Христа „ђаволом“: у проповеди која је трајала неких пет минута неколико пута је употребио ову реч тумачећи једну апостолску изреку. Језуита! Ето шта је језуитизам! Узгред речено, Јуриј Фјодорович Самарин (руски философ-словенофил – прим. Царграда) је одлично описао језуитизам у својој брошури „Језуити и њихов однос према Русији“.
      Узгред речено, овај моменат је данас крајње актуелан. Испоставља се да је у богословским питањима папа Фрања сушти либерал, али је што се тиче његове власти и утицаја, укључујући чак и Украјину, где унијатска Грчко-католичка црква ради шта хоће, тоталитаран?
      Тоталитаризам је и тамо, и овде: радим оно што хоћу. Не водим рачуна о светом предању Цркве. И што се тиче покушаја успостављања власти над свим оним што му припада, а тим пре што би желео да му припада папа Фрања у потпуности спроводи ранију политику Рима.
      Овде (у богословским питањима – прим. Царграда) видимо какве „стварчице“ искачу. То је „намесник Христа на Земљи“! Још је Цицерон објашњавао реч религију од речи „благоговјеније“ (свештени страх). А где нема свештеног страха, тамо заиста нема религије. А овде се под параваном тога да „треба да објаснимо људима шта је Христос подразумевао“ неки усуђују да мењају Његове речи!
      У овом контексту морам да поставим питање за крај. Недавно је у току своје посете Бугарској у коју није био позван (од стране Бугарске Православне Цркве) папа Фрања изразио жељу да „сврати у Русију“. Како се односите према самој могућности овакве посете?
      Не видим никакве позитивне моменте који би могли постојати за нашу Цркву и наш народ услед овакве посете. Али зато негативних има колико хоћете.
      Сећате се чиме су биле праћене папске посете православних земаља (Украјине, Грузије и исте ове Бугарске). Долази огроман број страних новинара, сва штампа виче и пишти: „Папа! Папа!“ и за многе људе који се још нису утврдили у вери, који не схватају каква је разлика између католицизма и Православља оваква посета може представљати ударац чекићем по њиховој вери. Зато сматрам да папина посета може задати врло јак ударац свем нашем народу и православним верницима. Треба имати на уму: дух католицизма је апсолутно светован, у њему практично нема вишег ничег верског. Још је у XIX веку светитељ Теофан Затворник врло лепо и тачно рекао да католици немају Цркву, већ политичку корпорацију. Тако да ова посета неће бити ни од какве користи, а у то да ће нанети штету нашој Цркви и нашем народу – не треба ни да сумњамо.
      Професор Алексеј Осипов
      Разговарал Михаил Тјуренков
      Са руског Марина Тодић
      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Фото: www.globallookpress.com    
      Римски папа Фрања је одобрио ново издање књиге „Мисал“ која прописује поредак служења мисе уневши измену у текст јеванђељске Молитве Господње, познатије као „Оче наш“. Тако ће у новој редакцији речи молитве „не уведи нас у искушење“ (non indurci in tentazione) бити замењене са „не дозволи нам да подлегнемо искушењу“ (non abbandonarci alla tentazione). Ову одлуку папе Фрање, као и евентуалну посету римокатоличког поглавара Русији за телевизијски канал „Царград“ прокоментарисао је заслужни професор Московске духовне академије, доктор теологије, професор Алексеј Иљич Осипов.

      Алексеј Иљич Осипов. Фото: www.mpda.ru    
      Алексеју Иљичу, папа Фрања је још 2017. године изјавио да није задовољан јеванђељским текстом Молитве Господње, пошто речи „не уведи нас у искушење“ у верницима изазивају погрешно схватање: да наводно Сам Бог може да искуси човека. Међутим, овога пута то није само лично мишљење ватиканског поглавара: измене су унете у богослужбене текстове. Који је узрок овога што се десило и да ли је дозвољена оваква „редактура“ речи Самог Христа?
      Узрок је очигледан: заиста се ове речи Молитве Господње понекад не тумаче потпуно правилно. Али обратите пажњу на следеће: кад у научној литератури цитирамо речи чак и неког аутора који се ни по чему не истиче, без обзира на то како се изразио и да ли је то довољно јасно, да ли је довољно књижевно, његове речи наводимо без измена. А након што га цитирамо, уколико је то потребно, дајемо коментаре. Или директно или у дословном преводу.
      Ово су лично Христове речи! Како се усуђујемо да их мењамо?! Ако хоћете, прокоментаришите их, али рећи да Молитву Господњу треба изговарати „ево овако“, а Ти си, Господе Исусе, рекао „мало незграпно“ сматрамо изразом потпуног непоштовања Самог Христа. И то је још један доказ за то да папска титула „Христовог намесника на Земљи“ нису само формалне речи, већ да је то права гордост, премда је људи нису потпуно свесни. То је још један доказ за то шта је католицизам заправо.
      Али зашто Римокатоличка црква раније није дозвољавала себи овакве ствари? Чак ни на Другом Ватиканском сабору (1962-1965) који је познат по својим несрећним реформама либералног новачења.

      Фото: Andreas Zernd / Shutterstock.com    
      Вероватно још ниједан папа није био либералан као што је Фрања. Раније сам мислио да нико не може бити гори од Јована-Павла II, али се испоставило да може. Ево, прошли папа Бенедикт XVI је био прави католик, озбиљан и убеђен. Међутим, испоставило се да им он не одговара. А Фрања не само да је човек данашњице у смислу времена, већ је човек данашње мисли и данашњег духа. То је човек који се не стиди да чини кораке који превазилазе границе поштовања према Светом Писму, према Христовом учењу.
      Сећате ли се како се усудио да назове Христа „ђаволом“: у проповеди која је трајала неких пет минута неколико пута је употребио ову реч тумачећи једну апостолску изреку. Језуита! Ето шта је језуитизам! Узгред речено, Јуриј Фјодорович Самарин (руски философ-словенофил – прим. Царграда) је одлично описао језуитизам у својој брошури „Језуити и њихов однос према Русији“.
      Узгред речено, овај моменат је данас крајње актуелан. Испоставља се да је у богословским питањима папа Фрања сушти либерал, али је што се тиче његове власти и утицаја, укључујући чак и Украјину, где унијатска Грчко-католичка црква ради шта хоће, тоталитаран?
      Тоталитаризам је и тамо, и овде: радим оно што хоћу. Не водим рачуна о светом предању Цркве. И што се тиче покушаја успостављања власти над свим оним што му припада, а тим пре што би желео да му припада папа Фрања у потпуности спроводи ранију политику Рима.
      Овде (у богословским питањима – прим. Царграда) видимо какве „стварчице“ искачу. То је „намесник Христа на Земљи“! Још је Цицерон објашњавао реч религију од речи „благоговјеније“ (свештени страх). А где нема свештеног страха, тамо заиста нема религије. А овде се под параваном тога да „треба да објаснимо људима шта је Христос подразумевао“ неки усуђују да мењају Његове речи!
      У овом контексту морам да поставим питање за крај. Недавно је у току своје посете Бугарској у коју није био позван (од стране Бугарске Православне Цркве) папа Фрања изразио жељу да „сврати у Русију“. Како се односите према самој могућности овакве посете?
      Не видим никакве позитивне моменте који би могли постојати за нашу Цркву и наш народ услед овакве посете. Али зато негативних има колико хоћете.
      Сећате се чиме су биле праћене папске посете православних земаља (Украјине, Грузије и исте ове Бугарске). Долази огроман број страних новинара, сва штампа виче и пишти: „Папа! Папа!“ и за многе људе који се још нису утврдили у вери, који не схватају каква је разлика између католицизма и Православља оваква посета може представљати ударац чекићем по њиховој вери. Зато сматрам да папина посета може задати врло јак ударац свем нашем народу и православним верницима. Треба имати на уму: дух католицизма је апсолутно светован, у њему практично нема вишег ничег верског. Још је у XIX веку светитељ Теофан Затворник врло лепо и тачно рекао да католици немају Цркву, већ политичку корпорацију. Тако да ова посета неће бити ни од какве користи, а у то да ће нанети штету нашој Цркви и нашем народу – не треба ни да сумњамо.
      Професор Алексеј Осипов
      Разговарал Михаил Тјуренков
      Са руског Марина Тодић
    • Од александар живаљев,
      Папа Фрањо је у зракоплову на повратку према Риму, одговарајући на питање дописника Вечерњег листа Силвија Томашевића, изјавио како се изучује повијест прије неголи ће се кардинала Степинца прогласити светим. Питање се односило на односе између православних националних Цркви, њиховом критичком односу према Kатоличкој Цркви те настојањима Српске православне Цркве у оспоравању процеса канонизације кардинала Алојзија Степинца.
      „Повијесни случај је овај: канонизација Степинца. Степинац је човјек с врлинама, што је Црква изјавила када га је прогласила блаженим. Може га се молити. Он је блажен. Али у одређеном тренутку процеса канонизације дошло се до неразјашњених точака“, одговара Папа.
      У наставку објашњава како се ради о повијесним точкама те да је он, који мора потписати канонизацију, молио, промишљао, тражио савјет и напосљетку схватио како треба потражити помоћ код патријарха Српске православне Цркве Иринеја. “Иринеј је велики патријарх. И Иринеј ми је помогао. Основали смо заједно повијесну комисију. Радили смо заједно. Јер, и Иринеја и мене једино занима истина”, објашњава.
       
      „Не погријешити. Чему служи једна изјава о светости, ако није јасна истина. Не служи никоме. Знамо да је он добар човјек, да је блаженик, али да се учини овај корак ја сам тражио помоћ Иринеја да се учини истина. Изучава се“, каже.
      Папа Фрањо потом објашњава како је најприје основана комисија која је дала своје мишљење, а сада се изучавају друге точке. „Продубљавају се неке точке како би истина била јасна. Ја се не плашим истине. Не плашим се. Само се плашим суда Божјег. Хвала”, закључио је свој одговор на питање Силвија Томашевића о даљњем поступку канонизације хрватског блаженика.
      Извор:https://www.bitno.net/vijesti/papa-o-kanonizaciji-kardinala-stepinca-on-je-blazen-moze-mu-se-moliti-ali-do-svetosti-moramo-izuciti-neke-povijesne-tocke/#.XNLBKD5Xuj4.whatsapp
    • Од Логос,
      На састанку са бугарским православним патријархом Неофитом у недељу, 5. маја 2019. године, у Софији, предстојатељ Римокатоличке Цркве се осврнуо на сведочења прогоњених хришћана, истакао посвећеност Цркве друштвеним питањима и неопходност преношења вере на млађи нараштај као заједничка поља деловања двеју Цркава, Бугарске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве.

      Папа Фрања је говорио о „екуменизму крви, о сиромашнима и улози Цркве“. Но Његова Светост Неофит је пригушио очекивања. У питањима вере „нема компромиса“, нити га може бити, казао је Свјатјејши, па је због тога однос Бугарске Православне Цркве према другим хришћанским заједницама отежан.
      На пријему папе Фрање у Патријаршији Свјатјејши Неофит је похвалио Папине изјаве о хришћанским коренима Европе и упозоравање на све већи прогон хришћана у свету. Око ових питања сви се могу сложити. Православна Црква се радује када други верски великодостојници деле њена убеђења, али „улаже све напоре да се не би учинили компромиси на штету вере“, рекао је Патријарх у присуству и других чланова Светог Синода.
      У сусрету с Папом у Патријашији учествовали су: митрополити плевенски Игнатије, ловчански Гаврило, пловдивски Николај, западно- и средњоевропски Антоније, варненски и великопреславски Јован, неврокопски Серафим, русенски Наум, старозагорски Кипријан и врачански Григорије и епископ мелнишки Герасим, главни секретар Светог Синода, као и Негово Величанство цар Симеон II.
      Чињеницу да је католички папа Фрања после „само 17 година“ по други пут допутовао у Бугарску, патријарх Неофит је оценио као „израз поштовања Бугарске Православне Цркве“.
      Папа Фрања је нагласио да „извесна разнородност начина живота и обичаја“ није „ни најмање“ супротна јединству Цркве. У случају различитих теолошких изјава између Источне и Западне Цркве, често се мора говорити „више о допунама него о супротстављањима“.
      Папа је навео редовне посете бугарских православних делегација Ватикану почев од 1968. године, као и присуство бугарске православне парохије у Риму и папске амбасаде у Бугарској. „Уверен сам да ће ти контакти, уз Божју помоћ и кроз време које ће одредити Промисао, позитивно утицати на многе друге аспекте нашег дијалога“, рекао је Предстојатељ Римске Цркве.
      Ако хришћани исповедају Христа и сагледавају своје грешке, могли би „разоткрити радост праштања“, рекао је Папа. Кад је у питању заједничко сведочење вере, Фрања се позвао на прогоне из прошлог века. Ови верници различитих вероисповести већ су „уједињени на небу“.
      После посете у Бугарској Патријаршији, папа Фрања је отишао у Саборну цркву Светог Александра Невског у непосредној близини, где се молио испред престола (изван олтара) посвећеног светим словенским апостолима и просветитељима Кирилу и Методију.
      После изласка из цркве, он се испред ње на тргу молио за мир зајдно с представницима других хришћанских вероисповести, као и других религија – све у одсуству било којег православног свештеног лица!

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Прилике и неприлике одређује вријеме у којем живимо, као и наше људске слабости, али наша црква почива на неразоривој истини, због чега је била и остала светионик српског народа који у својој прошлости није губио себе само онда док је био уз цркву, каже у интервјуу за васкршњи број “Гласа Српске” епископ бихаћко-петровачки Сергије.
       
      Он каже да је потребно да се чешће осврћемо на прошлост, на живот наших предака који су живјели у далеко лошијим животним условима него ми, али су имали неупоредиво више животне радости, више вјере и снаге да се носе са животним искушењима.
      - Због тога су опстајали чак и онда када није било наде за опстанак - поручио је епископ Сергије.
      ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање на подручју бихаћко-петровачке епархије?
      СЕРГИЈЕ: Демографске прилике на подручју епархије нису на жељеном нивоу, становништво је старије животне доби, дјеце је све мање, села се полако гасе и са становишта овог тренутка, нема мјеста за велики оптимизам. Међутим, вјековно искуство наше цркве свједочи да се велике промјене дешавају чак и онда када их не очекујемо. Због тога вјерујем да ће садашњи песимизам ускоро бити преображен, не у оптимизам без покрића, већ у вјеру да ће наш народ у овом дијелу Крајине изнова обновити живот у оним селима и градовима гдје га је одувијек било. Због тога нема мјеста за очајање, тугу и безнађе, већ за вјеру која нас је дизала и онда када нисмо имали снаге да подигнемо сами себе. Уосталом, пред зору је најтамније!
      ГЛАС: Да ли присуство великог броја миграната на подручју Ваше епархије утиче на православне вјернике и како коментаришете најаве да би дио миграната могао да буде насељен на српској земљи на подручју Петровца?
      СЕРГИЈЕ: Питање мигрантске кризе има хуманитарни и политички карактер. Као хришћани, ми саосјећамо са њима, а као грађани смо уплашени, јер нам није јасан мотив и циљ ове кризе. Плашећи се дугорочних посљедица, етничког инжењеринга и пораста исламског фундаментализма, оправдано се питамо да ли ће мигрантска криза, у овом дијелу наше земље, измијенити и њену етничко-конфесионалну слику. Ако је ово питање само хуманитарне природе, зашто га онда саме не ријеше земље које су далеко богатије и које имају далеко већи међународни политички утицај?! Ми нисмо против тога да се овим несрећним људима помогне на сваки могући начин, али нисмо за то да се у нашим селима и градовима на силу измијени устаљени начин живота, па тако ни у Петровцу, гдје је српским повратницима живот довољно тежак и без мигрантске кризе.
      ГЛАС: Поред мигрантске кризе која је глобални проблем, која су највећа искушења која чекају вјернике, прије свега на подручју Бихаћко-петровачке епархије, али и у цијелој Републици Српској?
      СЕРГИЈЕ: Данас су жеље веће од могућности, броји се оно што нам недостаје, а мало се благодари на ономе што имамо. Наше невоље често узрокују став према животу. Угледајући се на стандарде западне цивилизације, млади људи данас све теже преузимају обавезе које са собом носе брак и родитељство, а све са жељом да задрже своју слободу. Због тога нас је сваким даном све мање, а млади људи, иако окружени другим људима, у високотехнолошкој ери са модерним технологијама, најчешће су сами и усамљени, поробљени сопственом слободом. Не треба заборавити да је човјек биће које се остварује искључиво у заједници, без обзира на то да ли је она брачна или монашка.
      ГЛАС: Која су најважнија питања која би требало да се нађу на наступајућем мајском засједању Светог архијерејског сабора СПЦ?
      СЕРГИЈЕ: Положај нашег народа и цркве одувијек је деликатан, свака година носи сопствени печат, због тога су и теме, којима се бави Сабор, у начелу сличне, али увијек са одређеним специфичностима. На примјер, питање Косова је сваке године на дневном реду, али положај ове српске покрајине није исти у односу на прошлу годину. Питања којима се бави Свети архијерејски сабор нису непозната, теме нису сензационалистичке, нити има било какве тајновитости, само је потребно трезвеноумље, мудрост и пастирска брига да се на свако питање одговори вјековним искуством. До сада је било тако, тако ће бити и ове године.
      ГЛАС: Питање Косова и Метохије је једно од најважнијих питања за Српску православну цркву. Како Ви видите све што се дешава у вези са колијевком српске духовности?      
      СЕРГИЈЕ: Косово и Метохија јесте питање које је обиљежило не само протеклих двадесет година, већ је то питање које је у великој мјери обиљежило прошли вијек. Оно није само политичко питање, већ изнад свега историјско питање на које је Српска православна црква већ дала одговор остајући на Косову и Метохији, са својим свештенством и монаштвом, свједочећи непрекинути континуитет православне духовности. Косово и Метохија нису изгубљени, ма како се ова тврдња чинила утопистичком. Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо.
      ГЛАС: У чему се огледа важност православних манастира у Вашој епархији?
      СЕРГИЈЕ: Манастири су одувијек били чувари православне вјере и националног идентитета. Манастир Рмањ је срце наше епархије и без његовог постојања тешко је и замислити духовни опстанак Срба на размеђи Крајине и Лике. Манастир Клисина је духовни светионик у долини Сане, док је манастир Трескавац све више мјесто истинског духовног сабрања. Манастир Глоговац је истински бисер јањске висоравни, а вјерујемо да ће то ускоро постати и манастир Милановац, који се гради у подгрмечком дијелу Санског Моста. Прошле јесени кандило монашког живота је упаљено у манастиру Медна. Они су наша снага, понос, заоставштина за будућност и неугасла воштаница коју ћемо предати потомцима.
       
      Радост Васкрсења
       
      ГЛАС: Шта поручујете вјерницима уочи највећег хришћанског празника Васкрса?
      СЕРГИЈЕ: Свако онај ко вјерује у Христово васкрсење нема мјеста за тугу у срцу своме. Радост Васкрсења треба да обасја наше душе, да сопственим примјером, на дјелу, свједочимо да смо Христови, и у добру и у злу, испуњавајући заповијести Господње.  Јер, све ће проћи, и небо и земља, само ријечи Његове остају и у времену и у вјечности. Због тога, заједно са светима, благодаримо Господу на свему, а радошћу анђела дочекајмо овај велики празник са љубављу у нашим срцима, да бисмо били и остали причасници царства небеског.  
       
      Извор:   Глас Српске
×
×
  • Create New...