Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sapientia

Раскиди - грех или слобода избора?

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 16 часа, Sapientia рече

Дакле да ли се један овакав вид повређивања особе, њене душе, у православљу може сматрати грехом оног који је повлачењем из односа изазвао такву лавину боли или, пак, се такав потез може схватити као слобода избора особе (јер у њој нема више осећања љубави стога не би требала да живи противно томе) и сматрати да у томе нема никакве одговорности? У том случају би се рецимо, патња могла објаснити као сопствена слабост остављеног да настави даље. 

Каква су ваша мишљења о томе? 

Пробаћу да одговорим на ова питања али напомињем да имам слабог искуства у м/ж односима, љубави и заљубљивању.

Да ли је грех ? Зависи од намере. Ако је (зло)намерно и са циљем да повреди онда ваљда јесте грех. Ако се неко повуче из односа због неких својих разлога ( а толико може да их буде у човеку) без жеље да повреди другог онда то не видим као грех. Мени се кад размишљам о овим стварима увек у фокус враћа онај остављени, особа која делује као губитник. Може ли да буде губитник неко ко воли ? Не може, по мом мишљењу. Ако волиш и у том пакету добијаш и радост и бол, ти си жив човек у мору живих мртваца неспособних за љубав. Срце које крвари јер воли је пуно живота.

Пада ми на памет паралела са Христом, можда није најсрећније поређење али имате једног губитника, попљуваног, одбаченог, пониженог, распетог и остављеног да заврши у највећим мукама и истовремено есхатолошког победника за вечност.

Не треба пуно бринути о онима који пате јер воле, више требамо бринути о себи ако не волимо. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Удаљили смо се од теме и мало је изгубила смисао, или сам ја збуњена :loading:
Јесте се мало проширила, тема јесте била: одговорност за бол након раскида.

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пробаћу да одговорим на ова питања али напомињем да имам слабог искуства у м/ж односима, љубави и заљубљивању.
Да ли је грех ? Зависи од намере. Ако је (зло)намерно и са циљем да повреди онда ваљда јесте грех. Ако се неко повуче из односа због неких својих разлога ( а толико може да их буде у човеку) без жеље да повреди другог онда то не видим као грех. Мени се кад размишљам о овим стварима увек у фокус враћа онај остављени, особа која делује као губитник. Може ли да буде губитник неко ко воли ? Не може, по мом мишљењу. Ако волиш и у том пакету добијаш и радост и бол, ти си жив човек у мору живих мртваца неспособних за љубав. Срце које крвари јер воли је пуно живота.
Пада ми на памет паралела са Христом, можда није најсрећније поређење али имате једног губитника, попљуваног, одбаченог, пониженог, распетог и остављеног да заврши у највећим мукама и истовремено есхатолошког победника за вечност.
Не треба пуно бринути о онима који пате јер воле, више требамо бринути о себи ако не волимо.
У овом примеру нема зле намере али једноставно нема ни љубави за другог партнера и долази до повлачења. Да ли је онда онај који воли сам одговоран за своју бол?
И рецимо да особа испробава партнере често, нико јој не одговара, оставља их али они (више њих) због тога пате. Јесу ли сви одговорни сами за то?

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Sapientia рече

Јесте се мало проширила, тема јесте била: одговорност за бол након раскида.

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију
 

Odgovornos je na obama

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Ana B. рече

Pitanje je koliko je neko sposoban da voli ukoliko nije rastao u takvom okruženju...

To nema sustinske veze sa okruzenjem, mnoge stvari mene moji roditelji nisu naucili, pa eto me opet u Crkvi. Nema niko izgovora za nemanje Ljubavi, jer je Ona namenjena svakom coveku bez izuzetka. Cak i u najtezim i najnemogucnijim okolnostima, covek moze bez ostatka da bude ispunjen Ljubavlju.

Dakle, nije do okolnosti, nego do nas je. Mogu okolnosti da otezaju mnogo toga, ali, po recima Pavlovim, "nista ne moze da nas odvoji od Ljubavi Bozije.

I bracna ljubav ima koren i poreklo u ovoj ipostasnoj Ljubavi, tako da isto ovo receno neminovno vazi i za nju.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Sapientia рече

Да ли је онда онај који воли сам одговоран за своју бол? 

U osnovi - nebitno je ko je odgovoran, ne trazi krivca. Zato sam i postavio onaj tekst od Halila - lepo kaze to sto kaze: bol ide uvek uz ljubav, ne zato sto sama ljubav boli, nego zato sto mi po svojoj ljudskoj (narocito danasnjoj) raslabljenosti ne umemo da je nosimo na valjan nacin.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, obi-wan рече

To nema sustinske veze sa okruzenjem, mnoge stvari mene moji roditelji nisu naucili, pa eto me opet u Crkvi. Nema niko izgovora za nemanje Ljubavi, jer je Ona namenjena svakom coveku bez izuzetka. Cak i u najtezim i najnemogucnijim okolnostima, covek moze bez ostatka da bude ispunjen Ljubavlju.

Dakle, nije do okolnosti, nego do nas je. Mogu okolnosti da otezaju mnogo toga, ali, po recima Pavlovim, "nista ne moze da nas odvoji od Ljubavi Bozije.

I bracna ljubav ima koren i poreklo u ovoj ipostasnoj Ljubavi, tako da isto ovo receno neminovno vazi i za nju.

Dobro ti, al dosta njih znam ako su rasli bez jednog roditelja jednostavno nisu sposobni za to ili treba jako puno da rade na sebi da isprave ono sto roditelji nisu umeli...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 часа, Татјана H рече

Можда би корисније било неко реално животно искуство. 

Ja bas pricam samo i iskljucivo iz iskustva. To sto sam o tome nesto i ucio samo mi olaksava da se bolje izrazim.
Jedino ako mislis da krenemo svi da pisemo o detaljima i sve ono sto bi bilo duboko licno, a to sumnjam da ce vecina ovde da prihvati.

I nije ovo nikakvo teoretisanje - Halil Dzubran je pisac i filosof koji je bas sve pisao na osnovu duboko prozivljenog iskustva.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 35 минута, obi-wan рече


Jedino ako mislis da krenemo svi da pisemo o detaljima i sve ono sto bi bilo duboko licno, a to sumnjam da ce vecina ovde da prihvati.

 

Моја грешка. Чим сам то написала, поушала сам и сама да одговорим на свој захтев и схватила колико је тешко, па сам се у следећем коментару извинила

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Ana B. рече

Gde lako dostižan, ako znam tri primera... 

Naprotiv. Lako je dostižan, ali većini nije ni na kraj pameti. Ne žele da se odreknu promiskuiteta i švalerisanja.

Isto kao kad kažu: "najteže je biti čovek". A u stvari je lako. Potrebna je samo želja i dobra volja.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 54 минута, obi-wan рече

I nije ovo nikakvo teoretisanje - Halil Dzubran je pisac i filosof koji je bas sve pisao na osnovu duboko prozivljenog iskustva.

(sad, da ne ispadne da trolujem Obi, nesto sam malo pogledao oko ovog coveka, ... i sta znam, malo je komplikovano to oko njega i njegova prica,.... koja ima veze sa hriscanstvom, budizmom i islamom kao verama i duhovnoscu i to je i prenosio u svojim pisanijama,.... citam sad, napisao je i delo Isus, Sin covecji koje je .... 

.... djelo poetsko-refleksivna naracija (kako citam).... i u kojem ..... on iznosi svoje viđenje i svoje doživljaje o Isusu..... a u svom sveobuhvatnom humanizmu Džubran sluti da je i Judi oprošteno ... https://hrcak.srce.hr/85603 ...

.... ima tu kod njega cini mi se kao neki miks sve ove tri vere koje je on izgleda posmatrao kroz taj svoj ....sveobuhvatni humanizam.... nije to losa ideja,  ali mislim da mi hriscani treba da budemo oprezni kada citamo takve stvari koje pokusavaju da protumace bilo koju veru, narocito nasu hriscansku, jer, opet, mislim da postoji opasnost dekontekstualizacije Isusove price onako kako mi u veri vidimo tu pricu.... i deluje da je i ovaj Halil malo izasao iz tih hriscanskih okvira.... Just_Cuz_19

... verovatno ima i dobrih stvari kod njega , ali ko ce sad da razgrce u njegovim pisanijama sta je dobro ili sta nije dobro kada posmatramo kroz prizmu nase vere i duhovnosti.... bar meni je to sizifov posao... to sam hteo da kazem...:D)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Све смо ближе и ближе одговорима :-) 

Можда не на ову тему, али на неке сигурно да, што је апсолутно корисно :-)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, obi-wan рече

U osnovi - nebitno je ko je odgovoran, ne trazi krivca. Zato sam i postavio onaj tekst od Halila - lepo kaze to sto kaze: bol ide uvek uz ljubav, ne zato sto sama ljubav boli, nego zato sto mi po svojoj ljudskoj (narocito danasnjoj) raslabljenosti ne umemo da je nosimo na valjan nacin.

"Зона конфора је дивна...

  али тамо ништа не расте. " 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      „Пре четири и по године упознала сам младића. Јако смо се волели, иако смо се свађали скоро сваки дан, због разних ситница, небитних. Обоје смо веома плаховити. После три године, почели смо да живимо заједно. Ја сам променила посао и скоро увек сам остајала до касно. Он ме је чекао код куће, спремао вечару и слично, а пред Нову годину ме је запросио. Веома сам се радовала и размишљала о томе каква је то срећа за мене, коначно ћу се удати. Полако смо почели да спремамо свадбу. Недељу дана пре сам отпутовала у Питер на пословни пут, а он је остао код куће сам. Када сам се вратила, рекао ми је да се растајемо, да ме више не воли. Ја сам за њега једна сродна душа, сестра, али га не привлачим као девојка.“ Елена, 24 године.
      „Урадио сам нешто ужасно. Сад седим и не знам шта да радим. Пре 3 месеца сам запросио девојку са којом живим. Осећања међу нама су постојала, све је било дивно. Али недавно су нестала, испарила. Покушавао сам да их вратим, али никако ми не успева. Ја њу не волим, она мене да. Љуби, грли, видим да жели да буде са мном. А мени се срце слама што не могу да одговорим на њену нежност. Испада да се претварам. Она види да сам безосећајан, пита зашто? Шта могу да одговорим, ако не осећам ништа? Већ је било озбиљних свађа и скандала због тога. Свадба се примиче, припреме теку, а мени на души стоји камен. Скоро да смо се били растали, али је она рекла да према мени још увек нешто осећа и да жели да покушамо поново, иако сам признао да је не волим. Тако ми је ужасно тешко коначно јој рећи све, када се и даље нада. А ја ноћима не спавам, сав сам измучен, катастрофално сам смршао. Тако ми је жао, али је не волим и непријатно ми је да будем са њом.“ Игор, 24 године
    • Од Поуке.орг инфо,
      Кажу да муж последњи сазна да га жена вара, али не зато што нико неће да му каже да га жена вара, него зато што он сам то не жели да види. Иста је ствар и са људима који живе у лошим браковима. Иако постоје бракови који се одавно не могу назвати браковима, људи у њима ипак истрајавају - неки из навике, неки из страха, а неки зато што немају куд...
      Знам једног типа који је у браку већ доста дуго са неком женом - не знам ни сам како бих је назвао. У ствари, он је с њом у том браку више фиктивно, будући да она њему и њиховој деци дозвољава да бораве у њиховом стану само 5 - 6 пута у току године. Остатак времена он и деца проводе живећи као бескућници - спавају или у подруму, или у ходнику зграде, или некада испред врата стана.
      Она неће да их пусти да уђу зато што су, како каже, штрокави, па ће јој упрљати намештај. Џаба јој муж објашњава да он нема где да се истушира, и да не би ни он ни деца били тако прљави када би их пустила да уђу у стан и да се окупају - она неће ни да чује. Каже, само што је орибала плочице, неће ваљда сад да пусти њих да их усвиње.
      Није она била таква одувек. Међутим, од када је почела да се дружи са некаквим сумњивим ликовима, неким надрилекарима, политичарима, гуруима и сличним лудацима, скроз је полудела. Имала је она, додуше, и доста јако паметних пријатеља, који су покушавали да је уразуме, али у последње време она једноставно неће за њих да чује. Каже - Нема будале док школе не заврши. Па су и они полако, један по један, дигли руке и од ње и од њеног мужа и деце.
      Муж, јадничак, и даље гаји неку наду да ће она доћи себи. И даље доноси целу своју плату сваког месеца и даје је до динара жени, која те паре потроши како се њој ћефне. Њему некада буде криво, па се наљути и почне да прича како ће је оставити, али она га увек обесхрабри причама о томе како брак није неозбиљна ствар, и како он као отац породице има обавезу према њој, а да она има право да са новцем располаже како жели.
      Понекад, додуше, она и попусти, па га пусти и по десетак или петнаест дана у току године да борави у кући. Додуше, без деце, и под условом да јој за те дане посебно доплати, мимо плате. Он тада покушава да је одобровољи да пусти и децу да уђу, али њој не пада на памет. Каже - шта мене брига за њих, нек се сами снађу, они и треба сами да се сналазе.
      Не знам колико пута су покушали људи добре воље да му објасне да не може она имати само права, а он само обавезе. Не вреди. Каже - боље и таква жена него никаква. И све то исто покушавца да убеди и децу - говори им да им је она ипак мајка, да је мајка само једна, и да је греота о мајци говорити ружно. Не знам да ли он сам у све то верује, а верујем да не зна више ни он.
      Нека од деце која су мало већа су већ отишли својим путем. Кажу, није она њима никада ни била мајка, и да им таква мајка ни не треба. Остала су само она најмања, која се бољег ни не сећају, и која за боље ни не знају. Докле - не знам...
      Вреди ли брак уопште оваквих понижења? И може ли се то, Боже ме опрости, уопште и назвати браком?
       
      http://www.youtube.com/watch?v=wxkHvOBytNk
       
      Ова прича и јесте и није измишљена...
      У ствари, прича је метафора за стање у којем је литургијски живот код нас...
      Жена = Црква (= црквена јерархија)
      Стан = Литургија
      Боравак у стану = Учешће у литургијској заједници (= причешће)
      Муж = Теолози, вероучитељи, и други православни хришћани који желе да живе литургијским животом
      Деца = Прост неупућен народ
      Прљавштина, штрока = Грех, недостојност
      Плата = Подвиг, труд, свака врста залагања
      Пријатељи = Образовани људи, пријатељи и учитељи Цркве
      Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци = Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци
       
       
    • Од Логос,
      У еванђелској перикопи овог недељног дана читамо како је Господ наш Исус Христос у потпуности исцелио слепорођеног човека, показујћи и потврђујући тако своју славу. Господ није обновио само његов телесни вид, Он није излечио само један болестан орган, већ подигао потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Господ наш даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божји узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Старом Завету: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7).
      Исцељење слепорођеног  човека у Силоамској бањи и исцељење раслабљеног човека у Витезди (Јован 5, 1-18), која сведочи Свети Апостол и еванђелист Јован Богослов у свом еванђељу можемо упоредити. У бањи Витезди, Исус исцељује раслабљеног непосредно и лично и он се исцељује и опоравља самом речју Господњом.     У Силоамској бањи – светом месту где су свештеници организовали поворке поводом празника Шатора (јер је бања коришћена за обред очишћења) дешава се нешто супротно. Исус шаље слепог човека у бању да се умије и завршава своје спаситељско дело, упућујући човека да се подвргне обреду очишћења. На исти начин, да би нас спасао, Христос нас шаље у својврсну свештену бању, то јест да прођемо кроз свету Тајну Крштења. Исцеливши слепорођеног, Господ лекар душе и тела га је извукао из таме ноћи на светлост дана. Род људски од тада може својим очима да созрцава Бога у Христовој Личности. У овој еванђелској перикопи слушамо једно питање које је присутно у нашем свакодневном животу и које је на неки начин доказ нашег маловерја и на неки начин доказ нашег рачунџијског односа према свему ономе што нам се у животу догађа. Апостоли су питали свог Учитеља: „Господе, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп“? Овакво погрешно размишљање да је свако наше искушења или нека новоља доказ казне Божје, враћа нас у Стари Завет у коме читамо о многострадалном Јову и поистовећујемо се са Јововим пријатељима који су исто питање постављали, као и Апостоли, али и као ми данас. Свако од нас се свакодневно пита: Одакле долази искушење и зло? На то питање директно нам одговара књига о Јову у којој богомудро бивамо поучени: „зло не долази од Богаˮ. Господ наш својим ученицима на постављено питање одговара „Не саграши ни он ни родитељи његови, него да се јаве Божија дела на њемуˮ У дубини Божјег љубављу испуњеног промисла, одређено је да се на овом слепорођеном пројаве дела Божје, али и слава Божја коју ће Господ на најсавршенији могући начин објавити и показити приликом Вазнесења на небо.  Богослужење овог недељног дана и сва химнографија ослања се на еванђелску перикопу подсећајући свакога од нас да за своја искушења и страдања никада не ропћемо већ да са вером, надом и љубављу корачамо путем спасења. Као што је Христос исцелио физичке очи слепорођеном, тако непрестано исцељује и просветљује наше духовне очи, које су од греха ослепеле. Овај догађај исцељења слепорођеног прославља се три дана, тј. до празника Вазнесења Господњег који прослављамо у четвртак ове шесте седмице по Пасхи.    Ослепљен духовним очима, прилазим Ти Господе Христе, као слепи од рођења, и у покајању Ти кличем: Ти си онима у тами Пресветла Светлост! (кондак)     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Поводом шесте недеље по Пасха у којој читамо свештену перикопу из Еванђеља по Луки о исељењу слепорођеног човека, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: Ко саграши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? (Јн. 9, 2).

      У еванђелској перикопи овог недељног дана читамо како је Господ наш Исус Христос у потпуности исцелио слепорођеног човека, показујћи и потврђујући тако своју славу. Господ није обновио само његов телесни вид, Он није излечио само један болестан орган, већ подигао потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Господ наш даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божји узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Старом Завету: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7).
      Исцељење слепорођеног  човека у Силоамској бањи и исцељење раслабљеног човека у Витезди (Јован 5, 1-18), која сведочи Свети Апостол и еванђелист Јован Богослов у свом еванђељу можемо упоредити. У бањи Витезди, Исус исцељује раслабљеног непосредно и лично и он се исцељује и опоравља самом речју Господњом.     У Силоамској бањи – светом месту где су свештеници организовали поворке поводом празника Шатора (јер је бања коришћена за обред очишћења) дешава се нешто супротно. Исус шаље слепог човека у бању да се умије и завршава своје спаситељско дело, упућујући човека да се подвргне обреду очишћења. На исти начин, да би нас спасао, Христос нас шаље у својврсну свештену бању, то јест да прођемо кроз свету Тајну Крштења. Исцеливши слепорођеног, Господ лекар душе и тела га је извукао из таме ноћи на светлост дана. Род људски од тада може својим очима да созрцава Бога у Христовој Личности. У овој еванђелској перикопи слушамо једно питање које је присутно у нашем свакодневном животу и које је на неки начин доказ нашег маловерја и на неки начин доказ нашег рачунџијског односа према свему ономе што нам се у животу догађа. Апостоли су питали свог Учитеља: „Господе, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп“? Овакво погрешно размишљање да је свако наше искушења или нека новоља доказ казне Божје, враћа нас у Стари Завет у коме читамо о многострадалном Јову и поистовећујемо се са Јововим пријатељима који су исто питање постављали, као и Апостоли, али и као ми данас. Свако од нас се свакодневно пита: Одакле долази искушење и зло? На то питање директно нам одговара књига о Јову у којој богомудро бивамо поучени: „зло не долази од Богаˮ. Господ наш својим ученицима на постављено питање одговара „Не саграши ни он ни родитељи његови, него да се јаве Божија дела на њемуˮ У дубини Божјег љубављу испуњеног промисла, одређено је да се на овом слепорођеном пројаве дела Божје, али и слава Божја коју ће Господ на најсавршенији могући начин објавити и показити приликом Вазнесења на небо.  Богослужење овог недељног дана и сва химнографија ослања се на еванђелску перикопу подсећајући свакога од нас да за своја искушења и страдања никада не ропћемо већ да са вером, надом и љубављу корачамо путем спасења. Као што је Христос исцелио физичке очи слепорођеном, тако непрестано исцељује и просветљује наше духовне очи, које су од греха ослепеле. Овај догађај исцељења слепорођеног прославља се три дана, тј. до празника Вазнесења Господњег који прослављамо у четвртак ове шесте седмице по Пасхи.    Ослепљен духовним очима, прилазим Ти Господе Христе, као слепи од рођења, и у покајању Ти кличем: Ти си онима у тами Пресветла Светлост! (кондак)     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Отац Велибор Џомић: Предлог закона о слободи вјероисповијести удар на слободу вјере или увјерења, вјерску историју и културу Црне Горе
      мај 17, 2019 у 18:31 | Актуелности, Догађаји,
      Влада Црне Горе утврдила је јуче Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који суштински представља фронтални напад на Митрополију црногорско-приморску Српске православне Цркве.
      Коментаришући за Радио ,,Светигору“ ову одлуку Владе, коорднинатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић каже да је то удар на Митрополију црногорско-приморску и остале епархије Српске православне цркве у Црној Гори, али и да она има један шири значај а то је удар на слободу вјере или увјерења у Црној Гори, на вјерску историју и културу Црне Горе.
      ,,То је документ који је настао на један врло чудан начин који је супротстављен прописаном поступку припреме закона и других општих правних аката. То је једини закон, из области људских права и слобода, који је настао тако што заинтересованим субјектима, стручној јавности, невладином сектору није омогућено да партиципирају у радној групи за израду тог предлога и претходно нацрта закона“, каже отац Велибор.
      Додаје да је то скандалозно и само по себи недопустиво:
      ,,И сама ова чињеница у озбиљним и одговорним друштвима, правно уређеним државама била би довољна да се такав акт под хитно пошаље у архиву. Међутим, он је јуче добио једну нову димензију као Предлог закона од стране Владе Црне Горе, иако након таквог једног поступка, након одсуства јавног, транспарентног, цивилизованог аргуменованог дијалога није могао да се нађе ту гдје се нашао.“
      Протојереј-ставрофор Велибор Џомић каже да се након првог површног читања види да је предлог закона гори од Нацрта закона из 2015, и да образложење које су пружили уз предлог закона је документ који не кореспондира са историјским чињеницама.
      „Довољно је да кажемо да у њему пише да је одржана јавна расправа у Котору и Бијелом Пољу 2015. године а и врапци на грани знају да се то није догодило. То је један грубљи фалсификат недавне историјске прошлости везане за Нацрт закона. Ту има свега и свачега. Негдје су нешто поправљали, врло немушто. И поред наших примједби, предлога и сугестија којих има скоро 5000, понављам 5000 субјеката је доставило примједбе, предлоге, сугестије и критике на рачун Нацрта закона из 2015. године, извјештај Владе је стао на једну и по страну. “
      Подсјећа да су само примједбе Митрополије достављене на преко 50 страница што их, како је истакао, није интересовало ни да прочитају, нити да одговоре иако су били дужни да то ураде.
      „Отишли су толико далеко, немојте се изненадити, кад би тај монструм од предлога ступио на снагу, да поставе пореског инспектора поред ћивота Светог Василија Острошког да уписује ко је дао какав прилог и да то броје и пребрајају. То је нешто што не постоји ни у једној цивилизованој држави у свијету“, изричит је отац Велибор.
      Отац Велибор Џомић наглашава да Црква има врло уређено финансијско пословање које је у функцији мисије Цркве и додаје да примитивизам, који је овдје демонстриран, превазилази сваки разум.
      ,,Одвајкада се зна да се код нас, који баштинимо све вриједности римске правне традиције, на овом европском континенталном простору увијек доказује у имовинским споровима, спорењима и тако даље, онај који нешто тврди. Не, овдје се дешава супротно. Онај који не тврди против кога се тврди, треба да доказује, а не онај који тврди, конкретно мислим на имовинска и својинска права над сакралним објектима.“
      Истиче да ће ово бити први пут у модерној државности да једна држава, као секуларна, исказује амбицију да постане власник, држалац и корисник, сакралних објеката.
      „Много тога је спорно. Одмах на почетку сам видио да није усаглашен са међународно-правним актима, смјерницама ОЕБСА-а и Савјета Европе, са бројним пресудама Европског суда у Стразбуру. Питање начина остваривања и заштите слободе увјерења које је сад прикачено у наслов закона јесте питање коме у закону уопште није посвећена пажња. То је и даље један акт који није усаглашен са номотехничким правилима из Секетаријата за законодавство у Црној Гори, иако су се они, вјероватном сложили са тим.
      То мени више личи, нека ми не буде замјерено, на један идолошко-партијско-политички памфлет него на један озбиљан предлог закона и питам се шта је овдје писац хтио да каже. Да ли да објави један својеврстан прогон Цркава и вјерских заједница и да грађанима пошаље поруку, која је слата 50 година, да није добро да припадају црквама и вјерским заједницама или је у питању нешто друго. Шта год да је, није добро, као што није добро да се на такав начин израђују овакви прописи“, мишљења је свештеник Џомић.
      Он сматра да је посебно проблематично то што је јуче са највишег мјеста извршне власти речено да се овим законом заправо жели створити нова реалност у, како је речено, завршетку формирања националног и грађанског идентитета Црне Горе:
      ,,Дакле, добили смо са врло релевантне адресе признање да није у питању уважавање друштвене реалности него се, напротив радикалним, државним методама, жели мијењати вјерска слика Црне Горе и то је нешто што јако забрињава. Такав један акт, при здравој памети и ономе што су стандарди савремених европских држава и међународних институција не може да добије подршку. Видјећемо. Ту смо гдје смо. “
      Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић наглашава да ће Правни савјет, са своје стране, учинити све да аргументовано докаже цивилизацијску и логичку неодрживост предложених рјешења, и да ће водити један аргументован дијалог са домаћим и међународним адресама као и са стручном јавношћу.
      „Видјећемо шта и како даље, али у сваком случају Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори својим садржајем, својим материјално-правним и процесно-правним одредбама није добра вијест за Црну Гору“, изричит је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.
      По његовим ријечима према јуче утврђеном предлогу Владе Црне Горе сви вјерски објекти грађени до 1918. године постали би државна својина, што јесте уперено против наше Цркве, али није везано само за нашу Митрополију с обзиром да је закон општи правни акт, који у себи садржи опште правне норме чија је једна од одлика и карактеристика да се односе на највећи број субјеката.
      „Иако ова одлука јесте уперена против наше Митрополије, то исто значи да ће, по тој логици, и све џамије као исламски вјерски објекти и сви други објекти исламске архитектуре који су својина Исламске заједнице, као и сви други објекти Римокатоличке цркве, за који неко нема неки уговор и тестамент, да постану државна својина.
      Ја не знам како они то мисле. Да ли мисле да се у управном поступку субјект права може лишавати својинских права? У сваком случају то је пораз правничке логике, то је пораз оних који су то писали, у смислу стручне неутемељености таквих норми, значи грубом силом. Онда треба и рећи: Јесте ово је у функцији гоњења Цркве и других вјерских заједница“, каже координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и додаје да су дани пред нама.
      ,,Стигло је прољеће, ближимо се љету. Очевидно биће вруће и прољеће и љето, али ми ћемо са своје стране учинити све да покажемо да то што се на овај начин жели постићи просто није у сагласју са цивилизацијом. Надам се да ће међународни фактори, домаћа и стручна јавност врло јасно послати поруку у вези садржаја одредби овога закона“, закључио је свештеник др Велибор Џомић.
         Слободанка Грдинић
         https://mitropolija.com/2019/05/17/otac-velibor-dzomic-predlog-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-udar-na-slobodu-vjere-ili-uvjerenja-vjersku-istoriju-i-kulturu-crne-gore/

      View full Странице
×
×
  • Create New...