Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sapientia

Раскиди - грех или слобода избора?

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 16 часа, Sapientia рече

Дакле да ли се један овакав вид повређивања особе, њене душе, у православљу може сматрати грехом оног који је повлачењем из односа изазвао такву лавину боли или, пак, се такав потез може схватити као слобода избора особе (јер у њој нема више осећања љубави стога не би требала да живи противно томе) и сматрати да у томе нема никакве одговорности? У том случају би се рецимо, патња могла објаснити као сопствена слабост остављеног да настави даље. 

Каква су ваша мишљења о томе? 

Пробаћу да одговорим на ова питања али напомињем да имам слабог искуства у м/ж односима, љубави и заљубљивању.

Да ли је грех ? Зависи од намере. Ако је (зло)намерно и са циљем да повреди онда ваљда јесте грех. Ако се неко повуче из односа због неких својих разлога ( а толико може да их буде у човеку) без жеље да повреди другог онда то не видим као грех. Мени се кад размишљам о овим стварима увек у фокус враћа онај остављени, особа која делује као губитник. Може ли да буде губитник неко ко воли ? Не може, по мом мишљењу. Ако волиш и у том пакету добијаш и радост и бол, ти си жив човек у мору живих мртваца неспособних за љубав. Срце које крвари јер воли је пуно живота.

Пада ми на памет паралела са Христом, можда није најсрећније поређење али имате једног губитника, попљуваног, одбаченог, пониженог, распетог и остављеног да заврши у највећим мукама и истовремено есхатолошког победника за вечност.

Не треба пуно бринути о онима који пате јер воле, више требамо бринути о себи ако не волимо. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Удаљили смо се од теме и мало је изгубила смисао, или сам ја збуњена :loading:
Јесте се мало проширила, тема јесте била: одговорност за бол након раскида.

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пробаћу да одговорим на ова питања али напомињем да имам слабог искуства у м/ж односима, љубави и заљубљивању.
Да ли је грех ? Зависи од намере. Ако је (зло)намерно и са циљем да повреди онда ваљда јесте грех. Ако се неко повуче из односа због неких својих разлога ( а толико може да их буде у човеку) без жеље да повреди другог онда то не видим као грех. Мени се кад размишљам о овим стварима увек у фокус враћа онај остављени, особа која делује као губитник. Може ли да буде губитник неко ко воли ? Не може, по мом мишљењу. Ако волиш и у том пакету добијаш и радост и бол, ти си жив човек у мору живих мртваца неспособних за љубав. Срце које крвари јер воли је пуно живота.
Пада ми на памет паралела са Христом, можда није најсрећније поређење али имате једног губитника, попљуваног, одбаченог, пониженог, распетог и остављеног да заврши у највећим мукама и истовремено есхатолошког победника за вечност.
Не треба пуно бринути о онима који пате јер воле, више требамо бринути о себи ако не волимо.
У овом примеру нема зле намере али једноставно нема ни љубави за другог партнера и долази до повлачења. Да ли је онда онај који воли сам одговоран за своју бол?
И рецимо да особа испробава партнере често, нико јој не одговара, оставља их али они (више њих) због тога пате. Јесу ли сви одговорни сами за то?

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Sapientia рече

Јесте се мало проширила, тема јесте била: одговорност за бол након раскида.

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију
 

Odgovornos je na obama

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Ana B. рече

Pitanje je koliko je neko sposoban da voli ukoliko nije rastao u takvom okruženju...

To nema sustinske veze sa okruzenjem, mnoge stvari mene moji roditelji nisu naucili, pa eto me opet u Crkvi. Nema niko izgovora za nemanje Ljubavi, jer je Ona namenjena svakom coveku bez izuzetka. Cak i u najtezim i najnemogucnijim okolnostima, covek moze bez ostatka da bude ispunjen Ljubavlju.

Dakle, nije do okolnosti, nego do nas je. Mogu okolnosti da otezaju mnogo toga, ali, po recima Pavlovim, "nista ne moze da nas odvoji od Ljubavi Bozije.

I bracna ljubav ima koren i poreklo u ovoj ipostasnoj Ljubavi, tako da isto ovo receno neminovno vazi i za nju.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Sapientia рече

Да ли је онда онај који воли сам одговоран за своју бол? 

U osnovi - nebitno je ko je odgovoran, ne trazi krivca. Zato sam i postavio onaj tekst od Halila - lepo kaze to sto kaze: bol ide uvek uz ljubav, ne zato sto sama ljubav boli, nego zato sto mi po svojoj ljudskoj (narocito danasnjoj) raslabljenosti ne umemo da je nosimo na valjan nacin.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, obi-wan рече

To nema sustinske veze sa okruzenjem, mnoge stvari mene moji roditelji nisu naucili, pa eto me opet u Crkvi. Nema niko izgovora za nemanje Ljubavi, jer je Ona namenjena svakom coveku bez izuzetka. Cak i u najtezim i najnemogucnijim okolnostima, covek moze bez ostatka da bude ispunjen Ljubavlju.

Dakle, nije do okolnosti, nego do nas je. Mogu okolnosti da otezaju mnogo toga, ali, po recima Pavlovim, "nista ne moze da nas odvoji od Ljubavi Bozije.

I bracna ljubav ima koren i poreklo u ovoj ipostasnoj Ljubavi, tako da isto ovo receno neminovno vazi i za nju.

Dobro ti, al dosta njih znam ako su rasli bez jednog roditelja jednostavno nisu sposobni za to ili treba jako puno da rade na sebi da isprave ono sto roditelji nisu umeli...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 часа, Татјана H рече

Можда би корисније било неко реално животно искуство. 

Ja bas pricam samo i iskljucivo iz iskustva. To sto sam o tome nesto i ucio samo mi olaksava da se bolje izrazim.
Jedino ako mislis da krenemo svi da pisemo o detaljima i sve ono sto bi bilo duboko licno, a to sumnjam da ce vecina ovde da prihvati.

I nije ovo nikakvo teoretisanje - Halil Dzubran je pisac i filosof koji je bas sve pisao na osnovu duboko prozivljenog iskustva.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 35 минута, obi-wan рече


Jedino ako mislis da krenemo svi da pisemo o detaljima i sve ono sto bi bilo duboko licno, a to sumnjam da ce vecina ovde da prihvati.

 

Моја грешка. Чим сам то написала, поушала сам и сама да одговорим на свој захтев и схватила колико је тешко, па сам се у следећем коментару извинила

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Ana B. рече

Gde lako dostižan, ako znam tri primera... 

Naprotiv. Lako je dostižan, ali većini nije ni na kraj pameti. Ne žele da se odreknu promiskuiteta i švalerisanja.

Isto kao kad kažu: "najteže je biti čovek". A u stvari je lako. Potrebna je samo želja i dobra volja.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 54 минута, obi-wan рече

I nije ovo nikakvo teoretisanje - Halil Dzubran je pisac i filosof koji je bas sve pisao na osnovu duboko prozivljenog iskustva.

(sad, da ne ispadne da trolujem Obi, nesto sam malo pogledao oko ovog coveka, ... i sta znam, malo je komplikovano to oko njega i njegova prica,.... koja ima veze sa hriscanstvom, budizmom i islamom kao verama i duhovnoscu i to je i prenosio u svojim pisanijama,.... citam sad, napisao je i delo Isus, Sin covecji koje je .... 

.... djelo poetsko-refleksivna naracija (kako citam).... i u kojem ..... on iznosi svoje viđenje i svoje doživljaje o Isusu..... a u svom sveobuhvatnom humanizmu Džubran sluti da je i Judi oprošteno ... https://hrcak.srce.hr/85603 ...

.... ima tu kod njega cini mi se kao neki miks sve ove tri vere koje je on izgleda posmatrao kroz taj svoj ....sveobuhvatni humanizam.... nije to losa ideja,  ali mislim da mi hriscani treba da budemo oprezni kada citamo takve stvari koje pokusavaju da protumace bilo koju veru, narocito nasu hriscansku, jer, opet, mislim da postoji opasnost dekontekstualizacije Isusove price onako kako mi u veri vidimo tu pricu.... i deluje da je i ovaj Halil malo izasao iz tih hriscanskih okvira.... Just_Cuz_19

... verovatno ima i dobrih stvari kod njega , ali ko ce sad da razgrce u njegovim pisanijama sta je dobro ili sta nije dobro kada posmatramo kroz prizmu nase vere i duhovnosti.... bar meni je to sizifov posao... to sam hteo da kazem...:D)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Све смо ближе и ближе одговорима :-) 

Можда не на ову тему, али на неке сигурно да, што је апсолутно корисно :-)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, obi-wan рече

U osnovi - nebitno je ko je odgovoran, ne trazi krivca. Zato sam i postavio onaj tekst od Halila - lepo kaze to sto kaze: bol ide uvek uz ljubav, ne zato sto sama ljubav boli, nego zato sto mi po svojoj ljudskoj (narocito danasnjoj) raslabljenosti ne umemo da je nosimo na valjan nacin.

"Зона конфора је дивна...

  али тамо ништа не расте. " 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Ових дана, док траје прича о Предлогу закона и покушаји поништавања законитих катастарских уписа храмова, манастира, вјерских објеката и свеукупне имовине Цркве и вјерских заједница, која је настала до 1918. године, на државу Црну Гору, Митрополији се непрестано јавља велики број људи који доносе бројна документа. И та документа, као и она којим Митрополија, манастири и црквене општине већ одавно располажу, непобитно потврђују вјековну истину Црква је била и јесте власник црквене имовине.
       
      Никада као сад не стижу разни тестаменти, завјештања, изјаве о црквеној имовини. Ових дана ми донесоше један записник о диоби из 1908. г. у Пиперима, гдје се неспорно виде својинска права Цркве на одређеним парцелама. Јављају се чак и они чији су преци прије Другог свјетског рата обрађивали црквену имовину као закупци, а онда су се, послије рата, уписивали као власници те црквене имовине. И сада хоће да је врате и достављају пожутјеле странице давних уговора.
      ВРАЋАЊЕ ЦРКВЕНОГ ЗЕМЉИШТА ОСТРОГУ
      Само се за ових неколико дана јавило више људи из Горње Мораче, Бјелопавлића и Пипера тим поводом. То су потомци и наследници негдашњих закупаца земљишта Манастира Мораче, Ћелије Пиперске, Ждребаоника и Манастира Острога. Да не помињем исту намјеру супруге једног високог функционера једне гране државне власти. И она хоће, ради благослова својој кући и напретка својој дјеци, да врати Острогу земљиште које је у оно поратно вријеме уписано на њеног оца.
      Прије неку годину, један честит човјек је купио кућу са земљиштем у долини ријеке Зете. И, када је уговор са продавцем закључен код нотара и реализован, савјесни и богобојажљиви купац је од неког сазнао да је кућа саграђена на имању Манастира Острога које је послије рата укњижено на продавчевог дједа. Тај честити, савјесни и богобојажљиви човјек се, не часећи ни часа, запутио у Манастир Острог и Светом Василију поклонио и земљиште и кућу. И вратио Свецу његово иако га он није одузео. Без размишљања се одлучио за благослов Светог Василија, слава му и милост!
      ЦРКВЕНИ ДОКУМЕНТ
      Добих ових дана, од нашег оца Игора, један занимљив распис окружницу Консисторије цетињске (консисторија је, заправо, црквени суд једне митрополије или епископије). Штампана је и заведена у дјеловодном протоколу те црквене институције под бр. 1690, а датирана је на 8. јул 1904. године. Неспорно, ријеч је документу који је настао прије 1918. године. Из њега се јасно види да је црквена имовина била црквена, а не државна.
      Документ је важан и може да помогне онима којима није јасан статус црквене имовине у Књажевини и Краљевини Црној Гори и који, противно свој доступној државној и црквеној документацији и аргументацији, и даље сматрају да је „црквена имовина у то вријеме била државна.
      У окружници је написано:
      „Консисторији достављено је да су у неким мјестима свештеници, а у неким прокарадури (црквени тутори прим. В.Џ.) продавали поједина непокретна добра неких цркава. Ово дало је повода да Консисторија сумња да се таквих продаја непокретног имања црквеног од стране прокарадура или свештеника, чинило и на другим мјестима које Консисторији још увијек ни је познато. Дакле, помињу се „непокретна добра неких цркава“ и „непокретно имање црквено“. У сваком случају, црквено, а не државно у Књажевини Црној Гори!
      Даље, наведено је „да би Консисторија право стање овог питања дознала, овијем наређује се окружном Протојереју, односно Надзиратељу, да у своме округу свакога свештеника испита: је ли се
      у његовој парохији продавало како непокретно имање које Цркве; ако је: какво је било то имање, које цркве оно по имену било; на какву је сврху продато, за коју је цијену продато и ко га је по имену продао и коме?“ Врло интересантно за данашње вријеме и овај тренутак, јер се нигдје не помиње државна него црквена имовина. Као што се види, помиње се „непокретно имање које цркве“, а затим и питање „које је цркве /а не државе (прим. В.Џ.) оно по имену било“.
      У окружници су дата следећа упутства: „Оваква продаја, која је учињена отрагу три године, неће имати законите важности, ако је накнадно не би одобрила Консисторија; а тако и у будуће овакве продаје строго су забрањене без претходног одобрења Консисторије“. Дакле, о црквеној имовини се 1904. године и продаји црквене имовине, како се види из документа, није питао нико други до једино црквени орган Консисторија. Ни књаз, а ни Министарство просвјете и црквених дјела! За пуноважност таквог двостраног посла је, како се види, једино било потребно и довољно одобрење Консисторије, а не било ког државног органа у Књажевини Црној Гори.
      На крају документа је наведено да „ову наредбу треба до знања ставити свакоме свештенику, а преко њега и дотичним црквеним прокарадурима“. Акт је закључен позивом да се „за више наведено што прије очекује одговор“.
      ЦРКВЕНО ПО ВАЛТАЗАРУ БОГИШИЂУ
      Овај акт је у сагласности са одредбама Општег имовинског законика из 1888. године. Надам се да није потребно да помињем да је ријеч о законику који је донио књаз Никола. У чл. 14 тог законика је било прописано да „осим рођених људи, тј. личних имаоника, имаоници могу још бити: и Кућа (владарска), и општина, и црква, и држава и заклади, и у опште свака установа којој закон признаје ту особитост.“ Неспорно, Црква је била равноправан носилац права својине – имаоник са државом, владарем, општином и другим физичким и правним лицима. Да Црква није имала своју имовину и да је, као што није, држава била власник црквене имовине, онда се Црква као имаоник не би нашла у чл. 14 Законика.
      Члан 14 је додатно разрађен у чл. 716 Законика, јер је било прописано да су „имаоници: православне цркве, манастири и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила и црковна власт, а то признање није у опрјеци са државним законом. То исто буди речено и о црквама и црковним уредбама других хришћанских исповијести које држава признаје“. Исти статус и иста права су у чл. 717 Законика били гарантовани и „за све нехришћанске богомоље и друга постојана вјерска уређења (нпр. мухамеданске џамије), уколико је држава саму вјеру признала“.
      Читам ових дана да заговорници теза о државној својини над црквеном имовином (!?!), у жељи да прибаве какву-такву аргументацију наводе чл. 718 Законика којим је било прописано да „управа добара црковних, и других имаоника вјерског значаја, као и њихово заступање напрама осталоме свијету, бива по уставу њихову, по другим признаним правилима и по наредбама законите им власти, у колико нијесу у опрјеци са државним законима“. Они, нажалост, из својих идеолошких разлога неће да разликују ограничење права својине од непостојања права својине! Ограничење права никада у праву не значи непостојање права! Напротив!
       
      Извор: Дан
    • Од Логос,
      Рођење Светог Јована Претече, храмовна слава манастира Јовања, и ове године протекло је у знаку велике молитвене свечаности. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање свештенослужитеља Епархија ваљевске и шабачке, Митрополије аустралијско – новозеландске и Грчке Православне Цркве. 
       
      По Литургији, преломљен је славски колач и начињен литијски опход око храма. Добри јовањски домаћини архимандрит Михаило (Биковић) и сабрат му Арсеније приредили су славску трпезу, коју су песмом улепшали козаци из Русије. Међу учесницима сабрања био је и популарни глумац Милош Биковић, који већ неколико година успешно ради у Русији и Србији. “Свети Јован је гледао кроз Стари завет и видео грех и смрт. Позивао је на покајање, јер је видео долазак Христа Господа, Који ће узети све грехе света, приковати их са Собом на крст и васкрснути”, рекао је Владика Милутин.

      Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      Друге недеље по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин молитвено је учествовао у Светој Литургији у новом храму у Обреновцу, посвећеном Сабору српских светитеља. Приликом Литургије, Владика Милутин примио је Свету тајну причешћа и упутио поучно слово сабранима. 
       
      “Ми који носимо црну ризу, симбол распећа Христовог и мука Његових, да будемо достојни да нас Господ препозна и, када говоримо свом народу, да народ осети да је то од срца и да је једини пут Црква… Господ је дао слободу и Јуди, који Га је издао. Дао је слободу и Петру да Га се одрекне три пута. Ето, вртоглавог искушења слободе… Ако слободу употребимо како треба, благо нама! Бићемо радосни у овом свету, чак и ако нам ране задаје, јер знамо да смо на правом путу – закључио је Владика Милутин. Будући да је у току Петровски пост, велики број верника заједно са својим духовним оцем Владиком Милутином приступио је Светој тајни причешћа.

      Извор: Радио Источник
    • Од александар живаљев,
      Жељка Бутуровић: Политика легалне еутаназије или Смрт није олакшање
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 30. ЈУНА 2019. • 
      Политика легалне еутаназије позива болесне и немоћне да се запитају колико њихов живот заиста вреди и колико је достојанствено бити болестан. И што човек више о томе мисли то лакше долази до закључка да је јефтинији мртав него жив

       
      Нови предлог Грађанског закона уводи еутаназију. Еутаназија је законом дозвољена само у малом броју земаља у свету а није дозвољена у нпр. Словенији и Хрватској. Због чега онда ми истрчавамо у прве редове?
      Свакако да треба учинити све да се умирућима олакшају последњи дани – томе и служе модерна медицина и фармакологија. И, идеално, здраво друштво и јака породица која ће им пружити утеху. Ни у једној варијанти три непозната ‘извршитеља’ са инјекцијама, које закон предвиђа, нису достојанственији од нормалне медицинске неге и подршке најближих.
      Иако је предлог закона добар утолико што услове поставља високо и са многобројним бирократским ограничењима, већ има неколико примера у свету где је наизглед уско дефинисан оквир огромном брзином мутирао уз велики број шокантних скандала.
      У Канади је еутаназија на смрт болесних легализована пре само три године а сада се већ увелико разматра еутаназија деце. У Холандији се редовно еутанизирају дементни, психијатријски болесници, инвалиди, деца и парови који би да заједно премину, са крајњим исходом да је у 2016. већ 4% свих смрти био резултат еутаназије – четири пута више него у 2003. Младима од 17 година је дозвољено да се еутаназирају без сагласности родитеља. Дакле у критичном и конфузним периоду када се млади мозак по први пут сусреће са разним радикалним идејама, њему се опција самоубиства представља као рационална, законом разрађена варијанта.
      У медицинској литератури је већ забележено неколико десетина случајева еутаназије комбиноване са донацијом органа, док аутори у водећим медицинским и биоетичким часописима предлажу да се, зарад ефикасности, кандидати за еутаназију не убијају одмах, већ да се само успавају док им се, уз још куцајуће срце не поваде органи. Одузимањем срца на крају процедуре би се комплетирала еутаназија.
      Жељка Бутуровић
      У Белгији је еутаназирана 38-годишња жена са историјом психичких проблема коју је после дуже везе напустио партнер. Жена је на дан еутаназије звала сестру да јој каже да нема снаге за процедуру, али је на крају процедура ипак реализована. Лекар који је извршио еутаназију је породици објаснио да би „и кућног љубимца ослободили бола” а од родитеља је тражио да придржавају смртоносну ињекцију и стетоскопом провере да ли је срце њихове ћерке престало да куца.
      Исход еутаназије је увек фаталан а институционални контекст који је окружује одустајање чини готово немогућим. Колико њих би имало снаге да погледа три извршитеља у очи и каже – вратите се кући, предомислио сам се? Многим људима током живота падају на памет суицидалне мисли, али само врло мали број покуша да се убије, а онда још много мањи у томе успева. Када би се самоубиство заказивало уз обимну папирологију и учешће неколико људи, кога не би било блам да се на крају и не убије? Шта ће људи мислити! Поготово ако сте то претходно најавили на Инстаграму уз велики број честитки на храбрости и изузетности.
      Живот се базира на навици и инстинкту. Људи не живе зато што је њихов живот посебно вредан, или користан по друштво, или их чини срећнијим него што би били да се нису родили. А политика легалне еутаназије позива болесне, слабе, збуњене и немоћне да размисле о животу баш из тог другог угла – да се запитају колико њихов живот заиста вреди, да ли су терет другима, и колико је достојанствено бити болестан. И што човек више о томе мисли, то лакше долази до закључка да је јефтинији мртав него жив, да је немоћ исто што и губитак достојанства; да није вредан ако није од користи другима.
      Легализацијом еутаназије ми њима поручујемо да су такве мисли валидне. А управо је човеку у безизлазној ситуацији потребније него свима да га убедимо да је његов живот једнако вредан као и наш; да га његова болест или његови проблеми не чине ништа мање достојанственим, и да такав, измучен, скуп и бескористан нама и даље значи бесконачно пута више од било каквог „елегантног” опроштаја. Само постојање еутаназије као званичног па макар и хипотетичког избора је у супротности са животом и хуманошћу. Ово наизглед практично и саосећајно а заправо сурово и нихилистичко решење ствара панику и подстиче црне мисли код најосетљивијих суграђана. На нама је да станемо уз њих.
      Др Жељка Бутуровић, психолог, научни сарадник у Институту друштвених наука
      Први део наслова и опрема: Стање ствари
      (НИН број 3573, 20. 6. 2019)
    • Од JESSY,
      „Пре четири и по године упознала сам младића. Јако смо се волели, иако смо се свађали скоро сваки дан, због разних ситница, небитних. Обоје смо веома плаховити. После три године, почели смо да живимо заједно. Ја сам променила посао и скоро увек сам остајала до касно. Он ме је чекао код куће, спремао вечару и слично, а пред Нову годину ме је запросио. Веома сам се радовала и размишљала о томе каква је то срећа за мене, коначно ћу се удати. Полако смо почели да спремамо свадбу. Недељу дана пре сам отпутовала у Питер на пословни пут, а он је остао код куће сам. Када сам се вратила, рекао ми је да се растајемо, да ме више не воли. Ја сам за њега једна сродна душа, сестра, али га не привлачим као девојка.“ Елена, 24 године.
      „Урадио сам нешто ужасно. Сад седим и не знам шта да радим. Пре 3 месеца сам запросио девојку са којом живим. Осећања међу нама су постојала, све је било дивно. Али недавно су нестала, испарила. Покушавао сам да их вратим, али никако ми не успева. Ја њу не волим, она мене да. Љуби, грли, видим да жели да буде са мном. А мени се срце слама што не могу да одговорим на њену нежност. Испада да се претварам. Она види да сам безосећајан, пита зашто? Шта могу да одговорим, ако не осећам ништа? Већ је било озбиљних свађа и скандала због тога. Свадба се примиче, припреме теку, а мени на души стоји камен. Скоро да смо се били растали, али је она рекла да према мени још увек нешто осећа и да жели да покушамо поново, иако сам признао да је не волим. Тако ми је ужасно тешко коначно јој рећи све, када се и даље нада. А ја ноћима не спавам, сав сам измучен, катастрофално сам смршао. Тако ми је жао, али је не волим и непријатно ми је да будем са њом.“ Игор, 24 године
×
×
  • Create New...