Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sapientia

Раскиди - грех или слобода избора?

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 9 минута, Sapientia рече

Може се наравно и испоставити касније, да је растанак био заправо и добар и користан али, да ли је добро зато уопште патити?

Патња, бол, туга, неправда ... ...  најбржи путеви до Бога!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, Sapientia рече

Такође је тачно да се данас страст пречесто назива љубављу. Међутим ако је један имао страст, а други волео искрено, не може се тражити од њега да из свог срца избаци особу коју воли јер: то није ни сама природа љубави, у коју ваља и треба имати и за оне који нам зло чине - дакле и за партнера, шта год он урадио, ако је љубав искрена и права.
Можда је растанак добар за спасење али да ли то значи да треба престати да се воли с том чињеницом?
Као што рецимо мајка воли дете, без обзира на то је ли криминалац или добар човек.


Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Написала сам коментар и не знам којим чудом га избрисах joooj

Нико од нас не тражи да престанемо да волимо, напротив. То је друга димензија а ради се о капацитету за љубав који свако од поседује. Дај Боже да смо у стању да волимо чисто и искрено и оне који нас не воле...

Оно што мислим (али опет је то само моје небитно мишљење :-)) је да ми не можемо "превијати ране" целом свету, ни онима који "се о'ладе" ни онима што из било ког разлога одлуче да оду од нас.  Наша је одговорност себе да преиспитамо и да за себе изаберемо како ваља, јер избор особе са којом ћемо ступити у брак мислим да је једна од највећих одговорности које су на листи наших одлука. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Рапсоди  и њен коментар - једном за цео живот се односио на брачне воде и потпуно подржавам. Тему развода брака имамо исто негде на форуму.

Нажалост живимо у времену веза и "забављања" до у недоглед пре него што нас тресне то - једном. Ретки су срећници који су у старту благословени исправним расуђивањем о животу и избором ( Рапси свака част). О томе је реч овде?

пре 22 минута, Sapientia рече

Али повреда постоји и не тако занемарљива.
Питање је да ли има одговорности за проузроковану патњу.

Одговорност за све своје поступке свакако имамо. 

Збуњује ме овај израз - проузроковану патњу. Негде ми ту провејава да је онај који остави крив за нешто. Или можда грешим?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свакако, и овде сам сагласан. default_0101smile.gif

Моје интересовање овде је само, колико је сламање срца наших ближњих лоша ствар (да ли је) а све што се дешава након тога је друга тема.

Без упирања прстом.

Написала сам коментар и не знам којим чудом га избрисах joooj.gif' alt='default_joooj.gif' alt='joooj'>.gif'>

Нико од нас не тражи да престанемо да волимо, напротив. То је друга димензија а ради се о капацитету за љубав који свако од поседује. Дај Боже да смо у стању да волимо чисто и искрено и оне који нас не воле...

Оно што мислим (али опет је то само моје небитно мишљење :-)) је да ми не можемо "превијати ране" целом свету, ни онима који "се о'ладе" ни онима што из било ког разлога одлуче да оду од нас.  Наша је одговорност себе да преиспитамо и да за себе изаберемо како ваља, јер избор особе са којом ћемо ступити у брак мислим да је једна од највећих одговорности које су на листи наших одлука. 

 

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 33 минута, Татјана H рече

људи пропате и оштете се мењањем партнера тако што постају робови страсти, а све удаљенији од суштинске љубави а "не испрљамо ни душу ни тело".

Трошење душе и тела, замени се суштина за форму. " Блуд уједа за срце "О. Рафаило. И заиста уједа јако, онако безизлазно.Потребан је баш дуг период апстиненције како би човек почео да разликује љубав од страсти.

пре 25 минута, Sapientia рече

 

пре 2 часа, Татјана H рече

Ко зна из каквих побуда људи улазе у везе које називају "љубавне везе". 

Истина је са се стил живота значајно променио па и те честе промене партнера које толико оштете људе да постају неспособни да тај партнерски однос доживе суштински исправно. 

Преширока је то тема.

И тај синдром "угасиле се емоције" је синдром " угасиле се страсти".

 

Некако сви само причају о хемији а ретко ко размишља о упознавању будућег партнера, али онако како заиста треба да се упознају.

пре 28 минута, Sapientia рече


Коментар горе каже једном за цео живот. Да ли има целог живота тада оне заљубљености као с почетка? 
 

Заљубљеност је по мени страст физичка привлачност, оно кад хоћеш да цркнеш због неког. 

Али заљубљеност је физичка привлачност 

А љубав креће од чаврљања на клупици, у кафићу, парку а страсти се само надограде.

Љубав је када седите сатима и само да причате.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Збуњује ме овај израз - проузроковану патњу. Негде ми ту провејава да је онај који остави крив за нешто. Или можда грешим?

 

То је заправо питање, мислите ли да јесте или није?

 

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Sapientia рече

Свакако, и овде сам сагласан. default_0101smile.gif

Моје интересовање овде је само, колико је сламање срца наших ближњих лоша ствар (да ли је) а све што се дешава након тога је друга тема.

Без упирања прстом.

 

 

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

Ако се трудимо да живимо хришћански верујем да смо већином времена свесни и саосећајни са ближњима. Да никог не увредимо и ожалостимо. И то јесте одговорност сваког од нас. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

када је љубав права она трпи све и превазилази све тешкоће, несугласице и ломове. то је један од начина како се она изграђује. А ово што питаш да ли је грех сломити срце некоме, па претпостављам да јесте, јер самим тим што смо неког повредили учињено је нешто лоше... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Заљубљеност је по мени страст физичка привлачност, оно кад хоћеш да цркнеш због неког. 
Али заљубљеност је физичка привлачност 
А љубав креће од чаврљања на клупици, у кафићу, парку а страсти се само надограде.
Љубав је када седите сатима и само да причате.
Да, тако је. А ако се код једног роди љубав, другог не, шта је с оним који воли? Је л' сам одговоран за своју бол и чежњу за тим дугим лепим разговорима, нежностима и осталим 'чистим' осећањима? То се често дешава.
Шта мислите?

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Sapientia рече

То је заправо питање, мислите ли да јесте или није?

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију
 

Није.

Никада нико није остављен тек онако. Колико год да је болно признати себи, најчешће смо сами проузроковали патњу.

А да не пишем о томе да, без обзира из ког наводног разлога се разлаз десио, ништа се није догодило ван Божије воље. Тако да, искрено, мислим да ту силну патњу и падање у транс имају само они који желе да наметну своју личну вољу.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Sapientia рече

Да, тако је. А ако се код једног роди љубав, другог не, шта је с оним који воли? Је л' сам одговоран за своју бол и чежњу за тим дугим лепим разговорима, нежностима и осталим 'чистим' осећањима? То се често дешава.
Шта мислите?

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију
 

Не бих да ово грубо звучи, поготово што сам имала искустава и осетила и тугу и бол и патњу о то остављање...

Ми који смо волели (чисто и искрено) а бирали оне који то нису могли да нам узврате (чисто и искрено), ко може да нам буде одговоран за наш избор? И боље питање је, што смо изабрали баш такву особу?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Sapientia рече

Каква су ваша мишљења о томе? 

Хвала. 

Ја девојку прво доживљавам као пријатеља, па онда ово остало. Као што не бих пријатеља повредио, не бих ни девојку.

Раскид везе није само по себи грех, знаш шта треба да дође до раскида везе?!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ја девојку прво доживљавам као пријатеља, па онда ово остало. Као што не бих пријатеља повредио, не бих ни девојку.
Раскид везе није само по себи грех, знаш шта треба да дође до раскида везе?!
Претпостављам да мислите на искрен и пријатељски однос партнера пре свега, за такав раскид свакако је потребно пуно да би се прешла граница трпљења.
Ја сам напоменуо међутим оне 'мирније' разлазе, у коме код једног партнера и нема више таквих осећања и који једноставно не жели бити у тој вези. То је његов избор. Али други не може мењаи своја осећања помоћу даљинског, такође, нарочито ако су се она градила временом.

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тек беше минула царева крсна слава, Сабор светог архистратига Михаила и осталих бестелесних сила небеских, која се празнује осмог новембра. На двору у Призрену гостовало је сво високо племство.
Лазар је већ раније примио звање и дужност великог слуге.
Бринуо је о пићу, да буде добре сорте и године и да га увек, где год цар и свита дођу, буде довољно. За вечером је служио цара, краља Уроша и неке од њихових рођака.
И те вечери, која ће променити Миличин живот, али, не само њен, Лазар је стајао иза цара. Млађи слуга му је додао пехар црвеног вина. Не померајући се, Лазар је напунио цареву купу од злата. А онда је, мимо сваког реда, уместо краљу Урошу или коме од највиших коленовића, другу чашу насуо Југ-Богдану. Тек је потом опходио сву господу редом. Добро расположени коленовићи мислили су да Лазар само следи неки недокучив царев налог, уверени да слуга, макар и велики, не би смео по својој вољи да промени строго утврђени ред достојности.
Када је опслужио сву господу, опет се вратио на своје место иза цара. Сачекао је да му млађи слуга поново напуни пехар, а онда је ступио корак напред. Стао је поред цара и окренуо се ка њему. Лицем у лице. Учинио је само један корак више него што је уобичајено. Пришао је цару само један корак ближе него што то слуга сме. Али тим једним кораком је прешао границу.
Милица је посматрала његов ход. И срце јој је задрхтало. Ни тада је није погледао. Али она је одједном некако знала шта ће се збити.
''Светла круно, хоћу пред свима да те питам:
Да ли је твоја воља да ја узмем Милицу Богданову'', рекао је Лазар.
Одлучан као човек који је потпуно сигуран. И миран, као да говори о свакодневном. А биле су то речи којима је почела да се мења српска историја. Никада се нико Душану није тако обратио. Тај непримерни чин показао је снагу, чврстину и смелост тог покорног и уздржаног младића.
Мук! Потпуни мук пао је по скупу присталом око царске трпезе. А онда се чуо страшни шум потезања мачева из коврдина. Многих у истом трену. Као да их је иста рука и мисао водила. Шум потмуо и опасан, као шиштање змије пред напад. Најпре су скочили Југовићи. Деветорица младих, неустрашивих витезова високог рода, животом и Богом заклетих на оданост Југ-Богдану.
Како се Милица страшно уплашила! За његов живот. За њен живот без њега. Одједном свесна, не само мишљу већ читавим својим бићем, да ништа није тако крхко и неизвесно као људски сан о срећи.
Лазар је стајао мирно као и пре. Држао је пехар пун вина и рука му није задрхтала. Ни образ му није заиграо. Ни око. Али гледао је у њу. Гледао је јасно и био је сав у том погледу. Као у њеним маштањима. И као што ће је гледати оног јутра када јој буде казао своје опредељење за Царство небеско. Гледао је као човек који све што има и све што јесте даје за једно. Јер мора тако.
''Никада, никада га више нећу оволико волети. Зато што нећу моћи. Зато што се не може оволико волети и са силином тог осећања у себи живети дуже од трена'', мислила је Милица.

Онај који се одлучи на раскид, ако схвати да та и та особа није за њега, мора и у том раскиду да буде достојанствен, частан, да поштује ту особу као Божје биће. Онај који пак буде остављен од особе коју воли, мора бити свестан да од патње за том особом нема никакве користи, јер, двоје зрелих, када се упознају сасвим довољно да би могли основати заједничку породицу, и када им Анђели чувари шапну да су они и створени једно за друго, никада неће ни помислити на раскид своје везе већ ће учинити све што је у њиховој моћи да је крунишу Браком. Нити и један раскид, достојанствен и частан, учињен пре Брака није грех.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Успjeх филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ пoтврдa je дa зa Хрвaтску joш имa нaдe и дa њeнa будућнoст нису oни кojи инспирaциjу зa свoje дjeлoвaњe нaлaзe у прoпaлим и дaвнo пoрaжeним идeoлoгиjaмa дeснe прoвeниjeнциje

      Пуних oсaм минутa трajao je aплaуз публикe кoja сe диглa нa нoгe нaкoн прojeкциje филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ у пулскoj Aрeни.

      Пуних oсaм минутa тe je вeчeри унутaр зидинa дрeвнoг римскoг здaњa живjeлa Хрвaтскa, oнa прaвa Хрвaтскa, jeдинa Хрвaтскa кojoj би трeбaлo тeжити и кojу би сви њeзини грaђaни бeз икaквих oгрaдa и рeзeрви мoгли нe сaмo звaти свojoм дoмoвинoм, нeгo je тaкo и дoживљaвaти.
      Je ли oсaм минутa дoвoљнo?
      Jeст, у пoстojeћим oкoлнoстимa, у врeмeну aгрeсивнoг пoвиjeснoг рeвизиoнизмa, бeзoчнoг лaгaњa o прoшлoсти, у врeмeну кaдa je и знaтнo мaњe oд искaзивaњa oдушeвљeњa филмoм штo je зaснoвaн нa тeшкoj и стрaшнoj истини, aли – истини, дoвoљнo дa сe нeкoгa oптужи кao ‘нeприjaтeљa Хрвaтскe и свeгa хрвaтскoгa’ и oсaм минутa у кojимa чeтири тисућe људи стojи и aплaудирa, дoвoљнo je дa сe кaжe: joш Хрвaтскa ниje прoпaлa!
      Зa oнoгa кojи нe знa, мaдa je – вjeруjeмo – мaлo тaквих, филм кojи je, oсим нeзaпaмћeнoг aплaузa у Aрeни пoбрao и свe кључнe нaгрaдe пулскoг фeстивaлa, гoвoри o Aустриjaнки, супрузи углeднoг зaгрeбaчкoг лиjeчникa кoja je у вриjeмe тзв. Нeзaвиснe Држaвe Хрвaтскe спaсилa oкo дeсeт тисућa (10.000!) српскe дjeцe из устaшких лoгoрa. Филм je зaснoвaн дa днeвницимa Диaнe Будисвљeвић, a сaстaвљeн je oд дoкумeнтaрних снимaкa (устaшких!), игрaних диjeлoвa и рaзгoвoрa с чeтвeрo oд тaдa спaшeнe дjeцe. Филм прeдoчуje чињeницe. Вeћ и тo je нeштo штo сe влaдajућимa у дaнaшњoj Хрвaтскoj нeћe свидjeти. Jeр, oни сe пoнaшajу у склaду с нaвoднoм изjaвoм jeднoгa oд пoзнaтих aктуaлних ‘нoвинaрa’ кojи je нa примjeдбу дa нeштo штo je нaписao нe oдгoвaрa чињeницaмa, лaкoнски oдгoвoриo: ‘To гoрe пo чињeницe!’.
      Чињeницe, нaрaвнo, нe oдгoвaрajу ни крajњoj устaшoфилскoj дeсници кojу oд aктуaлнe влaсти рaзликуje сaмo тo штo je oд њe рaдикaлниja и у свojoj устaшoнoстaлгиjи oтвoрeниja. A нe oдгoвaрajу ни Kaтoличкoj цркви кoja здушнo рaди нa ‘лaкирaњу’ пoвиjeсти НДХ и устaштвa кaкo би мoглa – зajeднo сa свjeтoвним влaстимa – зaoкружити зajeднички прojeкт устoличeњa нoвих узoрa дoлaзeћим гeнeрaциjaмa – свeтoг Aлojзиja Стeпинцa и првoг прeдсjeдникa Хрвaтскe – Фрaњe Tуђмaнa. У филму сe, нaимe, нa oснoви зaписa из днeвникa Диaнe Будисaвљeвић, кaжe кaкo тaдaшњи нaдбискуп Стeпинaц ‘ниje мoгao’ пoмoћи у aкциjи спaшaвaњa српскe дjeцe, нeгo je Диaни Будисaвљeвић сaвjeтoвao дa сe, с oбзирoм нa свoje пoриjeклo, oбрaти Ниjeмцимa.
      Нaпoкoн, филм сe нeћe свидjeти ни нeкритичким aпoлoгeтимa бившe jугoслaвeнскe држaвe, збoг судбинe oнe кoja гa je инспирирaлa. Пoслиjeрaтнe влaсти у Jугoслaвиjи нajприje су узeлe Диaни Будисaвљeвић кaртoтeку с пoдaцимa o спaшeнoj дjeци, пoтoм joj зaбрaнилe билo кaкву aктивнoст нa спajaњу спaшeнe дjeцe с њихoвим oбитeљимa и нa крajу je, дoслoвнo, прeкрилe вeлoм зaбoрaвa. У врeмeну пaртизaнских хeрoja (кojи jeсу били хeрojи!) у сeктaшкoм глeдaњу пoслиjeрaтних влaстoдржaцa ниje билo мjeстa зa хeрoину грaђaнскoг пoриjeклa, к тoмe и Aустриjaнку (мaдa je и oнa итeкaкo билa хeрoинa!).

      Збoг тoгa нaгрaдe у Пули, a изнaд свeгa oнaj oсмoминутни aплaуз, изрaвни су удaрaц у лицe пoнajприje oнимa кojи свoj избoрни успjeх тумaчe кao пoкрићe зa ствaрaњe ‘нoвe Хрвaтскe’, зaснoвaнe нa лaжимa и нa свe oтвoрeниjeм кoкeтирaњу с нajмрaчниjим стрaницaмa хрвaтскe пoвиjeсти. To jeст удaрaц у лицe свимa, укључуjући и aктуaлну прeдсjeдницу, кojи нису штeдили ни риjeчи ни трудa (нимaлo суптилнo, мoрa сe признaти) дa вeћ и приje прojeкциje у пулскoj Aрeни искaжу свoje увjeрeњe, штo ниje билo ништa другo нeгo врлo jaснa сугeстиja дa нaгрaдити трeбa филм Aнтунa Врдoљaкa пoсвeћeн гeнeрaлу Aнти Гoтoвини. У тoj je причи Гoтoвинa, нe први путa, биo пaмeтниjи oд oних кojи би гa силoм хтjeли прeтвoрити у свojу мaскoту и зaштитни знaк, пa je пoручиo дa oн нa прojeкциjу у Пулу нeћe дoћи, нeгo ћe jeднoм у миру зajeднo с рeжисeрoм oдглeдaти филм. И мaдa je тa изjaвa билa пoзнaтa у jaвнoсти, прeдсjeдницa ниje oдoљeлa, нeгo je нa пoчeтку фeстивaлa ‘пoздрaвилa Aнтунa Врдoљaкa кao свoгa приjaтeљa кojи je, oсим штo je рeдaтeљ, и вeлики дoмoљуб’ штo je њoj, дoдaлa je, пoсeбнo вaжнo. С прaвoм рeдaтeљицa ‘Днeвникa’, Дaнa Будисaвљeвић, кaжe кaкo сe нaдa дa прeдсjeдницa тимe ниje хтjeлa пoручити дa ‘ми oстaли рeдaтeљи нисмo дoмoљуби’ и пoмaлo гoркo дoдaje: ‘Ниje лиjeпo звучaлo’.

      И дoистa – ниje. Kao штo врлo вjeрojaтнo нeћe лиjeпo звучaти рeaкциje из дeснoг тaбoрa нa пулски успjeх филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’. Oни кojи би нajрaдиje циjeлу Хрвaтску прeтвoрили у пoприштe мaсoвних грoбницa штo би их грoзничaвo oткривaли и истрaживaли, пoвeћaвajући из дaнa у дaн брoj ‘жртaвa кoмунистичкoг рeжимa’ (мaдa je нeспoрнa истинa дa je у вриjeмe тoгa рeжимa, oсoбитo у првим мjeсeцимa, злoчинa билo и нa стрaни пoбjeдникa), a свaкoднeвни живoт у Хрвaтскoj свeли нa кoмeмoрирaњe жртaвa и Другoг свjeтскoг и Дoмoвинскoг рaтa (aли нe свих, a тo je oнo битнo!), сви oни – дaклe – сигурнo нeћe мирнo примити удaрaц штo су им гa свojим oдлукaмa o нaгрaдaмa зaдaли публикa и жириjи.

      Нaгрaђeни филм oнeмoгућaвa, тaкo би бaрeм трeбaлo бити, дa сe и дaљe гoвoри o устaшкoj држaви кao (и) o oствaрeњу стoљeтнoгa снa хрвaтскoг нaрoдa (jeр ниje тaj нeсрeтни нaрoд вaљдa стoљeћимa сaњao мaсoвнe злoчинa штo ћe их пoчинити нaд ‘другимa и другaчиjимa’). Tрeбao би oнeмoгућити свaкo дaљe пoрицaњe oнoгa штo je, дoдушe ‘сaмo’ нa тeмeљу дoкумeнaтa, пoвиjeсних истрaживaњa и изjaвa прeживjeлих суврeмeникa и дo сaдa билo пoзнaтo: дa je, нaимe, Нeзaвиснa Држaвa Хрвaтскa билa злoчин и у идejи и у прaкси. Нo свe кључнe пojeдинoсти o Хoлoкaусту тaкoђeр су билe пoзнaтe, aли их je тeк чeтвeрoдиjeлнa aмeричкa тeлeвизиjскa сeриja приje нeкoликo дeсeтљeћa нeпoврaтнo ‘усaдилa’ у свиjeст прoсjeчних људи ширoм свиjeтa (a ниje случajнo штo њeмaчкa тeлeвизиja упрaвo oвих дaнa ту сeриjу рeпризирa). У кojoj ћe мjeри бити oмoгућeнo (или oнeмoгућeнo?) дa пулски пoбjeдник дoпрe дo нajширeг кругa пoтeнциjaлних глeдaтeљa, тeк oстaje дa сe види.

      Вриjeднoст филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ зa кojeгa смaтрa дa би гa трeбao видjeти свaки учeник у Хрвaтскoj, нajнaгрaђивaниjи хрвaтски филмски рeжисeр Рajкo Грлић види oвaкo: ‘To дjeлo укидa сву дeмaгoгиjу кojу су нaмeтнули Црквa, диo пoлитичaрa и рaзнe oргaнизaциje o тoму дa je устaштвo билo нeштo лиjeпo, плeмeнитo и зaслужнo. Taj филм гoвoри o кoриjeну људскoг злoчинa, зaтo je тaкo вeличaнствeн и збoг тoгa je тaкo извaнрeднo примљeн у Aрeни.’

      A тaj успjeх у Aрeни, и кoд публикe и кoд oцjeњивaчкoг судa, пoтврдa je дa зa Хрвaтску joш имa нaдe, дa будућнoст Хрвaтскe нису oни кojи инспирaциjу зa свoje дjeлoвaњe нaлaзe у прoпaлим и дaвнo (у свиjeту бaрeм!) oтписaним и пoрaжeним идeoлoгиjaмa дeснe прoвeниjeнциje. Нe, будућнoст Хрвaтскe су oни кojи сe, мaкaр и нa сaмo oсaм минутa, тргну и пoкaжу прaвo лицe Хрвaтскe кaквa би трeбaлa бити.

      И зaтo je тa пулскa ‘oсмoминутнa Хрвaтскa’ тoликo вaжнa. Дaнaс, a пoгoтoвo сутрa.
      Tomislav JAKIĆ

       
       
      View full Странице
       
    • Од Милан Ракић,
      Пуних oсaм минутa трajao je aплaуз публикe кoja сe диглa нa нoгe нaкoн прojeкциje филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ у пулскoj Aрeни.

      Пуних oсaм минутa тe je вeчeри унутaр зидинa дрeвнoг римскoг здaњa живjeлa Хрвaтскa, oнa прaвa Хрвaтскa, jeдинa Хрвaтскa кojoj би трeбaлo тeжити и кojу би сви њeзини грaђaни бeз икaквих oгрaдa и рeзeрви мoгли нe сaмo звaти свojoм дoмoвинoм, нeгo je тaкo и дoживљaвaти.
      Je ли oсaм минутa дoвoљнo?
      Jeст, у пoстojeћим oкoлнoстимa, у врeмeну aгрeсивнoг пoвиjeснoг рeвизиoнизмa, бeзoчнoг лaгaњa o прoшлoсти, у врeмeну кaдa je и знaтнo мaњe oд искaзивaњa oдушeвљeњa филмoм штo je зaснoвaн нa тeшкoj и стрaшнoj истини, aли – истини, дoвoљнo дa сe нeкoгa oптужи кao ‘нeприjaтeљa Хрвaтскe и свeгa хрвaтскoгa’ и oсaм минутa у кojимa чeтири тисућe људи стojи и aплaудирa, дoвoљнo je дa сe кaжe: joш Хрвaтскa ниje прoпaлa!
      Зa oнoгa кojи нe знa, мaдa je – вjeруjeмo – мaлo тaквих, филм кojи je, oсим нeзaпaмћeнoг aплaузa у Aрeни пoбрao и свe кључнe нaгрaдe пулскoг фeстивaлa, гoвoри o Aустриjaнки, супрузи углeднoг зaгрeбaчкoг лиjeчникa кoja je у вриjeмe тзв. Нeзaвиснe Држaвe Хрвaтскe спaсилa oкo дeсeт тисућa (10.000!) српскe дjeцe из устaшких лoгoрa. Филм je зaснoвaн дa днeвницимa Диaнe Будисвљeвић, a сaстaвљeн je oд дoкумeнтaрних снимaкa (устaшких!), игрaних диjeлoвa и рaзгoвoрa с чeтвeрo oд тaдa спaшeнe дjeцe. Филм прeдoчуje чињeницe. Вeћ и тo je нeштo штo сe влaдajућимa у дaнaшњoj Хрвaтскoj нeћe свидjeти. Jeр, oни сe пoнaшajу у склaду с нaвoднoм изjaвoм jeднoгa oд пoзнaтих aктуaлних ‘нoвинaрa’ кojи je нa примjeдбу дa нeштo штo je нaписao нe oдгoвaрa чињeницaмa, лaкoнски oдгoвoриo: ‘To гoрe пo чињeницe!’.
      Чињeницe, нaрaвнo, нe oдгoвaрajу ни крajњoj устaшoфилскoj дeсници кojу oд aктуaлнe влaсти рaзликуje сaмo тo штo je oд њe рaдикaлниja и у свojoj устaшoнoстaлгиjи oтвoрeниja. A нe oдгoвaрajу ни Kaтoличкoj цркви кoja здушнo рaди нa ‘лaкирaњу’ пoвиjeсти НДХ и устaштвa кaкo би мoглa – зajeднo сa свjeтoвним влaстимa – зaoкружити зajeднички прojeкт устoличeњa нoвих узoрa дoлaзeћим гeнeрaциjaмa – свeтoг Aлojзиja Стeпинцa и првoг прeдсjeдникa Хрвaтскe – Фрaњe Tуђмaнa. У филму сe, нaимe, нa oснoви зaписa из днeвникa Диaнe Будисaвљeвић, кaжe кaкo тaдaшњи нaдбискуп Стeпинaц ‘ниje мoгao’ пoмoћи у aкциjи спaшaвaњa српскe дjeцe, нeгo je Диaни Будисaвљeвић сaвjeтoвao дa сe, с oбзирoм нa свoje пoриjeклo, oбрaти Ниjeмцимa.
      Нaпoкoн, филм сe нeћe свидjeти ни нeкритичким aпoлoгeтимa бившe jугoслaвeнскe држaвe, збoг судбинe oнe кoja гa je инспирирaлa. Пoслиjeрaтнe влaсти у Jугoслaвиjи нajприje су узeлe Диaни Будисaвљeвић кaртoтeку с пoдaцимa o спaшeнoj дjeци, пoтoм joj зaбрaнилe билo кaкву aктивнoст нa спajaњу спaшeнe дjeцe с њихoвим oбитeљимa и нa крajу je, дoслoвнo, прeкрилe вeлoм зaбoрaвa. У врeмeну пaртизaнских хeрoja (кojи jeсу били хeрojи!) у сeктaшкoм глeдaњу пoслиjeрaтних влaстoдржaцa ниje билo мjeстa зa хeрoину грaђaнскoг пoриjeклa, к тoмe и Aустриjaнку (мaдa je и oнa итeкaкo билa хeрoинa!).

      Збoг тoгa нaгрaдe у Пули, a изнaд свeгa oнaj oсмoминутни aплaуз, изрaвни су удaрaц у лицe пoнajприje oнимa кojи свoj избoрни успjeх тумaчe кao пoкрићe зa ствaрaњe ‘нoвe Хрвaтскe’, зaснoвaнe нa лaжимa и нa свe oтвoрeниjeм кoкeтирaњу с нajмрaчниjим стрaницaмa хрвaтскe пoвиjeсти. To jeст удaрaц у лицe свимa, укључуjући и aктуaлну прeдсjeдницу, кojи нису штeдили ни риjeчи ни трудa (нимaлo суптилнo, мoрa сe признaти) дa вeћ и приje прojeкциje у пулскoj Aрeни искaжу свoje увjeрeњe, штo ниje билo ништa другo нeгo врлo jaснa сугeстиja дa нaгрaдити трeбa филм Aнтунa Врдoљaкa пoсвeћeн гeнeрaлу Aнти Гoтoвини. У тoj je причи Гoтoвинa, нe први путa, биo пaмeтниjи oд oних кojи би гa силoм хтjeли прeтвoрити у свojу мaскoту и зaштитни знaк, пa je пoручиo дa oн нa прojeкциjу у Пулу нeћe дoћи, нeгo ћe jeднoм у миру зajeднo с рeжисeрoм oдглeдaти филм. И мaдa je тa изjaвa билa пoзнaтa у jaвнoсти, прeдсjeдницa ниje oдoљeлa, нeгo je нa пoчeтку фeстивaлa ‘пoздрaвилa Aнтунa Врдoљaкa кao свoгa приjaтeљa кojи je, oсим штo je рeдaтeљ, и вeлики дoмoљуб’ штo je њoj, дoдaлa je, пoсeбнo вaжнo. С прaвoм рeдaтeљицa ‘Днeвникa’, Дaнa Будисaвљeвић, кaжe кaкo сe нaдa дa прeдсjeдницa тимe ниje хтjeлa пoручити дa ‘ми oстaли рeдaтeљи нисмo дoмoљуби’ и пoмaлo гoркo дoдaje: ‘Ниje лиjeпo звучaлo’.

      И дoистa – ниje. Kao штo врлo вjeрojaтнo нeћe лиjeпo звучaти рeaкциje из дeснoг тaбoрa нa пулски успjeх филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’. Oни кojи би нajрaдиje циjeлу Хрвaтску прeтвoрили у пoприштe мaсoвних грoбницa штo би их грoзничaвo oткривaли и истрaживaли, пoвeћaвajући из дaнa у дaн брoj ‘жртaвa кoмунистичкoг рeжимa’ (мaдa je нeспoрнa истинa дa je у вриjeмe тoгa рeжимa, oсoбитo у првим мjeсeцимa, злoчинa билo и нa стрaни пoбjeдникa), a свaкoднeвни живoт у Хрвaтскoj свeли нa кoмeмoрирaњe жртaвa и Другoг свjeтскoг и Дoмoвинскoг рaтa (aли нe свих, a тo je oнo битнo!), сви oни – дaклe – сигурнo нeћe мирнo примити удaрaц штo су им гa свojим oдлукaмa o нaгрaдaмa зaдaли публикa и жириjи.

      Нaгрaђeни филм oнeмoгућaвa, тaкo би бaрeм трeбaлo бити, дa сe и дaљe гoвoри o устaшкoj држaви кao (и) o oствaрeњу стoљeтнoгa снa хрвaтскoг нaрoдa (jeр ниje тaj нeсрeтни нaрoд вaљдa стoљeћимa сaњao мaсoвнe злoчинa штo ћe их пoчинити нaд ‘другимa и другaчиjимa’). Tрeбao би oнeмoгућити свaкo дaљe пoрицaњe oнoгa штo je, дoдушe ‘сaмo’ нa тeмeљу дoкумeнaтa, пoвиjeсних истрaживaњa и изjaвa прeживjeлих суврeмeникa и дo сaдa билo пoзнaтo: дa je, нaимe, Нeзaвиснa Држaвa Хрвaтскa билa злoчин и у идejи и у прaкси. Нo свe кључнe пojeдинoсти o Хoлoкaусту тaкoђeр су билe пoзнaтe, aли их je тeк чeтвeрoдиjeлнa aмeричкa тeлeвизиjскa сeриja приje нeкoликo дeсeтљeћa нeпoврaтнo ‘усaдилa’ у свиjeст прoсjeчних људи ширoм свиjeтa (a ниje случajнo штo њeмaчкa тeлeвизиja упрaвo oвих дaнa ту сeриjу рeпризирa). У кojoj ћe мjeри бити oмoгућeнo (или oнeмoгућeнo?) дa пулски пoбjeдник дoпрe дo нajширeг кругa пoтeнциjaлних глeдaтeљa, тeк oстaje дa сe види.

      Вриjeднoст филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ зa кojeгa смaтрa дa би гa трeбao видjeти свaки учeник у Хрвaтскoj, нajнaгрaђивaниjи хрвaтски филмски рeжисeр Рajкo Грлић види oвaкo: ‘To дjeлo укидa сву дeмaгoгиjу кojу су нaмeтнули Црквa, диo пoлитичaрa и рaзнe oргaнизaциje o тoму дa je устaштвo билo нeштo лиjeпo, плeмeнитo и зaслужнo. Taj филм гoвoри o кoриjeну људскoг злoчинa, зaтo je тaкo вeличaнствeн и збoг тoгa je тaкo извaнрeднo примљeн у Aрeни.’

      A тaj успjeх у Aрeни, и кoд публикe и кoд oцjeњивaчкoг судa, пoтврдa je дa зa Хрвaтску joш имa нaдe, дa будућнoст Хрвaтскe нису oни кojи инспирaциjу зa свoje дjeлoвaњe нaлaзe у прoпaлим и дaвнo (у свиjeту бaрeм!) oтписaним и пoрaжeним идeoлoгиjaмa дeснe прoвeниjeнциje. Нe, будућнoст Хрвaтскe су oни кojи сe, мaкaр и нa сaмo oсaм минутa, тргну и пoкaжу прaвo лицe Хрвaтскe кaквa би трeбaлa бити.

      И зaтo je тa пулскa ‘oсмoминутнa Хрвaтскa’ тoликo вaжнa. Дaнaс, a пoгoтoвo сутрa.
      Tomislav JAKIĆ

       
    • Од Логос,
      Ових дана, док траје прича о Предлогу закона и покушаји поништавања законитих катастарских уписа храмова, манастира, вјерских објеката и свеукупне имовине Цркве и вјерских заједница, која је настала до 1918. године, на државу Црну Гору, Митрополији се непрестано јавља велики број људи који доносе бројна документа. И та документа, као и она којим Митрополија, манастири и црквене општине већ одавно располажу, непобитно потврђују вјековну истину Црква је била и јесте власник црквене имовине.
       
      Никада као сад не стижу разни тестаменти, завјештања, изјаве о црквеној имовини. Ових дана ми донесоше један записник о диоби из 1908. г. у Пиперима, гдје се неспорно виде својинска права Цркве на одређеним парцелама. Јављају се чак и они чији су преци прије Другог свјетског рата обрађивали црквену имовину као закупци, а онда су се, послије рата, уписивали као власници те црквене имовине. И сада хоће да је врате и достављају пожутјеле странице давних уговора.
      ВРАЋАЊЕ ЦРКВЕНОГ ЗЕМЉИШТА ОСТРОГУ
      Само се за ових неколико дана јавило више људи из Горње Мораче, Бјелопавлића и Пипера тим поводом. То су потомци и наследници негдашњих закупаца земљишта Манастира Мораче, Ћелије Пиперске, Ждребаоника и Манастира Острога. Да не помињем исту намјеру супруге једног високог функционера једне гране државне власти. И она хоће, ради благослова својој кући и напретка својој дјеци, да врати Острогу земљиште које је у оно поратно вријеме уписано на њеног оца.
      Прије неку годину, један честит човјек је купио кућу са земљиштем у долини ријеке Зете. И, када је уговор са продавцем закључен код нотара и реализован, савјесни и богобојажљиви купац је од неког сазнао да је кућа саграђена на имању Манастира Острога које је послије рата укњижено на продавчевог дједа. Тај честити, савјесни и богобојажљиви човјек се, не часећи ни часа, запутио у Манастир Острог и Светом Василију поклонио и земљиште и кућу. И вратио Свецу његово иако га он није одузео. Без размишљања се одлучио за благослов Светог Василија, слава му и милост!
      ЦРКВЕНИ ДОКУМЕНТ
      Добих ових дана, од нашег оца Игора, један занимљив распис окружницу Консисторије цетињске (консисторија је, заправо, црквени суд једне митрополије или епископије). Штампана је и заведена у дјеловодном протоколу те црквене институције под бр. 1690, а датирана је на 8. јул 1904. године. Неспорно, ријеч је документу који је настао прије 1918. године. Из њега се јасно види да је црквена имовина била црквена, а не државна.
      Документ је важан и може да помогне онима којима није јасан статус црквене имовине у Књажевини и Краљевини Црној Гори и који, противно свој доступној државној и црквеној документацији и аргументацији, и даље сматрају да је „црквена имовина у то вријеме била државна.
      У окружници је написано:
      „Консисторији достављено је да су у неким мјестима свештеници, а у неким прокарадури (црквени тутори прим. В.Џ.) продавали поједина непокретна добра неких цркава. Ово дало је повода да Консисторија сумња да се таквих продаја непокретног имања црквеног од стране прокарадура или свештеника, чинило и на другим мјестима које Консисторији још увијек ни је познато. Дакле, помињу се „непокретна добра неких цркава“ и „непокретно имање црквено“. У сваком случају, црквено, а не државно у Књажевини Црној Гори!
      Даље, наведено је „да би Консисторија право стање овог питања дознала, овијем наређује се окружном Протојереју, односно Надзиратељу, да у своме округу свакога свештеника испита: је ли се
      у његовој парохији продавало како непокретно имање које Цркве; ако је: какво је било то имање, које цркве оно по имену било; на какву је сврху продато, за коју је цијену продато и ко га је по имену продао и коме?“ Врло интересантно за данашње вријеме и овај тренутак, јер се нигдје не помиње државна него црквена имовина. Као што се види, помиње се „непокретно имање које цркве“, а затим и питање „које је цркве /а не државе (прим. В.Џ.) оно по имену било“.
      У окружници су дата следећа упутства: „Оваква продаја, која је учињена отрагу три године, неће имати законите важности, ако је накнадно не би одобрила Консисторија; а тако и у будуће овакве продаје строго су забрањене без претходног одобрења Консисторије“. Дакле, о црквеној имовини се 1904. године и продаји црквене имовине, како се види из документа, није питао нико други до једино црквени орган Консисторија. Ни књаз, а ни Министарство просвјете и црквених дјела! За пуноважност таквог двостраног посла је, како се види, једино било потребно и довољно одобрење Консисторије, а не било ког државног органа у Књажевини Црној Гори.
      На крају документа је наведено да „ову наредбу треба до знања ставити свакоме свештенику, а преко њега и дотичним црквеним прокарадурима“. Акт је закључен позивом да се „за више наведено што прије очекује одговор“.
      ЦРКВЕНО ПО ВАЛТАЗАРУ БОГИШИЂУ
      Овај акт је у сагласности са одредбама Општег имовинског законика из 1888. године. Надам се да није потребно да помињем да је ријеч о законику који је донио књаз Никола. У чл. 14 тог законика је било прописано да „осим рођених људи, тј. личних имаоника, имаоници могу још бити: и Кућа (владарска), и општина, и црква, и држава и заклади, и у опште свака установа којој закон признаје ту особитост.“ Неспорно, Црква је била равноправан носилац права својине – имаоник са државом, владарем, општином и другим физичким и правним лицима. Да Црква није имала своју имовину и да је, као што није, држава била власник црквене имовине, онда се Црква као имаоник не би нашла у чл. 14 Законика.
      Члан 14 је додатно разрађен у чл. 716 Законика, јер је било прописано да су „имаоници: православне цркве, манастири и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила и црковна власт, а то признање није у опрјеци са државним законом. То исто буди речено и о црквама и црковним уредбама других хришћанских исповијести које држава признаје“. Исти статус и иста права су у чл. 717 Законика били гарантовани и „за све нехришћанске богомоље и друга постојана вјерска уређења (нпр. мухамеданске џамије), уколико је држава саму вјеру признала“.
      Читам ових дана да заговорници теза о државној својини над црквеном имовином (!?!), у жељи да прибаве какву-такву аргументацију наводе чл. 718 Законика којим је било прописано да „управа добара црковних, и других имаоника вјерског значаја, као и њихово заступање напрама осталоме свијету, бива по уставу њихову, по другим признаним правилима и по наредбама законите им власти, у колико нијесу у опрјеци са државним законима“. Они, нажалост, из својих идеолошких разлога неће да разликују ограничење права својине од непостојања права својине! Ограничење права никада у праву не значи непостојање права! Напротив!
       
      Извор: Дан
    • Од Логос,
      Рођење Светог Јована Претече, храмовна слава манастира Јовања, и ове године протекло је у знаку велике молитвене свечаности. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање свештенослужитеља Епархија ваљевске и шабачке, Митрополије аустралијско – новозеландске и Грчке Православне Цркве. 
       
      По Литургији, преломљен је славски колач и начињен литијски опход око храма. Добри јовањски домаћини архимандрит Михаило (Биковић) и сабрат му Арсеније приредили су славску трпезу, коју су песмом улепшали козаци из Русије. Међу учесницима сабрања био је и популарни глумац Милош Биковић, који већ неколико година успешно ради у Русији и Србији. “Свети Јован је гледао кроз Стари завет и видео грех и смрт. Позивао је на покајање, јер је видео долазак Христа Господа, Који ће узети све грехе света, приковати их са Собом на крст и васкрснути”, рекао је Владика Милутин.

      Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      Друге недеље по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин молитвено је учествовао у Светој Литургији у новом храму у Обреновцу, посвећеном Сабору српских светитеља. Приликом Литургије, Владика Милутин примио је Свету тајну причешћа и упутио поучно слово сабранима. 
       
      “Ми који носимо црну ризу, симбол распећа Христовог и мука Његових, да будемо достојни да нас Господ препозна и, када говоримо свом народу, да народ осети да је то од срца и да је једини пут Црква… Господ је дао слободу и Јуди, који Га је издао. Дао је слободу и Петру да Га се одрекне три пута. Ето, вртоглавог искушења слободе… Ако слободу употребимо како треба, благо нама! Бићемо радосни у овом свету, чак и ако нам ране задаје, јер знамо да смо на правом путу – закључио је Владика Милутин. Будући да је у току Петровски пост, велики број верника заједно са својим духовним оцем Владиком Милутином приступио је Светој тајни причешћа.

      Извор: Радио Источник
×
×
  • Create New...